HRVATSKO DRUŠ­TVO LO­GO­RA­ŠA

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Društivo - Pi­še ::::: MARIJANA ZRINJSKI/VLM

Obi­telj­ska ku­ća u Vu­ko­va­ru. 1991. Raz­bi­je­nom, uni­šte­nom, do­kraj­če­nom. Čet­ni­ci sla­ve. U jed­noj od ku­ća ne­ke Sr­p­ki­nje (ko­ja je pos­li­je po­bje­gla u Ir­sku) okup­lja­ju se sva­kod­nev­no na­pa­ja­ju­ći se ra­ki­ja­ma i ur­la­ju­ći čet­nič­ke pje­sme. U cen­tru paž­nje stav­lja­ju Hr­va­ti­cu – nji­ho­vu rop­ki­nju, dje­voj­ku od 22 go­di­ne. Pri­je to­ga u ne­koj dru­goj ku­ći si­lo­va­li su je ne­ki dru­gi, pri­je to­ga mje­sec da­na pri­pa­da­la je sa­mo jed­nom od njih – sva­ki dan, a sa­da or­gi­je, bez­i­me­na, pi­ja­na i zlom iz­o­bli­če­na li­ca oko nje tje­ra­ju je da ra­de ono što je te­ško i na­tip­ka­ti. U njoj strah, mrž­nja, pr­kos, uža­san sram i u tom tro­mje­seč­nom pak­lu, sa­mo u blje­sko­vi­ma li­ce an­đe­la, jed­no­go­diš­njeg si­na, ko­ji je neg­dje da­le­ko če­ka. On ju je iz­vu­kao. I pr­kos, Snje­ža­na ni­je da­la da je slo­me, ni­ti vi­de njen pad, slo­mit će se pos­li­je, na slo­bod­nom tlu Hr­vat­ske, mis­li­la je ta­da. Slo­mi­la se, ali na slo­bod­nom hr­vat­skom tlu ni­je je do­če­ka­lo ni­šta. Po­mo­ći ni­ot­ku­da. Su­osje­ća­nja ne­ma. Ig­no­ran­ci­ja ins­ti­tu­ci­ja, čak i pri­je­zir. Nit­ko u Hr­vat­skoj od nad­lež­nih ni­ka­da ni­je na­pra­vio po­pis že­na si­lo­va­nih u ra­tu ka­ko bi im se po­mo­glo, ne zna se ko­li­ko ih je, ni­je poz­nat ni broj zlo­či­na­ca, ni­su do­bi­le ni­kak­va priz­na­nja, nak­na­du za žr­tvu, ni­je im pru­že­na li­ječ­nič­ka ni psi­ho­lo­ška po­moć, nit­ko im ni­je po­ku­cao na vra­ta, ni­ti se sje­tio priz­na­ti im sta­tus žr­tve rat­nog zlo­či­na već se re­dom vo­de kao ci­vil­ne žr­tve! Ako do su­đe­nja si­lo­va­te­lji­ma uop­će do­đe u uskoj če­ka­oni­ci sje­de po­red tih mons­tru­ma. Njima se kaz­ne ski­da­ju, pre­su­de po­ni­šta­va­ju, pa­pi­ri dr­že u la­di­ca­ma. A one? Dva­de­set go­di­na pos­li­je ho­da­ju po Vu­ko­va­ru po­red njih, ne­ki od njih pro­da­ju vo­će i po­vr­će na tr­ž­ni­ci, dru­gi im do­ba­cu­ju ruž­ne ri­je­či u pro­la­zu, te­ći ši­re o njima pri­če po gra­du da su kur­ve. Ni­jed­na od njih ni­je se ni­ka­da psi­hič­ki opo­ra­vi­la. Dok jed­ne uža­se u gla­vi po­ku­ša­va­ju is­pra­ti ta­ble­ta­ma za smi­re­nje, dru­ge su spas pro­naš­le u vje­ri. Ko­li­ko se dr­ža­va za njih “po­bri­nu­la” mo­žda naj­bo­lje po­ka­zu­je pri­mjer jed­ne sus­tav­no silovane Vu­ko­var­ke u će­li­ji u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, ko­ja je on­dje za­trud­nje­la, pa ima­la spon­ta­ni po­ba­čaj, a ko­ja danas ne­ma za kruh pa je pri­si­lje­na skup­lja­ti plas­tič­ne bo­ce po Vu­ko­va­ru. Dru­ga je pod­sta­nar­ka.

Naj­mla­đa lo­go­ra­ši­ca bi­la je be­ba

Za­što? Za­to što je dr­ža­vi vra­ti­la do­bi­ve­nu ku­ću u Vu­ko­va­ru jer ni­je mo­gla iz­dr­ža­ti pro­vo­ci­ra­nja svo­jih zlos­tav­lja­ča na uli­ci. Pri­je tri go­di­ne po­bje­gla iz gra­da i od ta­da pla­ća naj­am. U Mi­nis­tar­stvu bra­ni­te­lja rek­li su joj da “još ni­je doš­la na red na no­vi dom”. Gdje je sa­da, to je taj­na, bo­ji se da je ne pro­na­đu, pri­ča ona, is­pi­je­na li­ca s oči­ma u kojima očaj ni danas ni­je uz­ma­kao. Nje­nim je zlo­tvo­ri­ma kaz­na ski­nu­ta sa 14 go­di­na za­tvo­ra na se­dam, s ti­me da su jed­nog od njih pus­ti­li. Sud je re­kao da ne­ma do­ka­za. Ri­ječ je o danas 37-go­diš­njoj že­na ko­ju su si­lo­va­li dok je po­red nje u so­bi bi­la nje­na 6-mje­seč­na be­ba na ko­ju su ba­ca­li voj­nič­ke jak­ne, a pre­ko njih pi­što­lje da joj ušut­ka­ju plač, te nje­na ses­tri­ca od šest go­di­na ko­ju su “di­ra­li pr­sti­ma“. Obje su do­bi­le sta­tus ci­vil­nih inva­li­da i sva­ka mi­ro­vi­nu od 2400 ku­na. Je­di­na ko­ja je sta­la uz te že­ne zo­ve se Ma­ri­ja Sli­ško­vić, pred­sjed­ni­ca udru­ge Že­ne u Do­mo­vin­skom ra­tu. Ona im, ka­žu lo­go­ra­ši­ce, je­di­na po­ma­že. Ta Za­grep­čan-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.