Za­što gla­sa­mo za one ko­ji nas vri­je­đa­ju

Bi bi­lo da na­po­kon, za pro­mje­nu, pro­uči­mo kan­di­da­te i od­lu­či­mo gla­sa­ti za po­li­ti­ča­re kak­vi nam tre­ba­ju, a ne za po­li­ti­ča­re kak­ve že­li­mo Mar­ko Ra­kar

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Sadržaj -

PPoz­na­ti­ji kao Mrak, član je elit­nih or­ga­ni­za­ci­je TED, IAPC i EAPC. Do­bit­nik je svjet­ske na­gra­de za e-de­mo­kra­ci­je te uobi­ča­je­ni

osum­nji­če­nik za ne­po­dop­šti­ne na in­ter­ne­tu

ri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci bio sam su­di­onik jed­nog okru­glog sto­la na ko­jem se ras­prav­lja­lo o sve­mu i sva­če­mu (uglav­nom di­gi­tal­nom) i je­dan od su­go­vor­ni­ka u jed­nom je tre­nut­ku us­t­vr­dio ka­ko on toč­no zna kak­vu in­ter­net­sku stra­ni­cu že­li za svo­ju or­ga­ni­za­ci­ju te ka­ko je tri mje­se­ca pro­veo objaš­nja­va­ju­ći di­zaj­ne­ri­ma i pro­gra­me­ri­ma što mu tre­ba. Mo­je je pro­tu­pi­ta­nje bi­lo zna li do­tič­ni do­is­ta što že­li, jer ako mo­ra tri mje­se­ca objaš­nja­va­ti što že­li pos­ti­ći, mo­žda i ni­je to­li­ko si­gu­ran što je kraj­nji cilj. Mo­ja slje­de­ća tvrd­nja na is­tu tu te­mu ka­že da mo­žda di­zaj­ne­ri i pro­gra­me­ri ni­su smje­li is­po­ru­či­ti in­ter­net­sku stra­ni­cu ko­ju je na­ru­či­telj tri mje­se­ca opi­si­vao, ne­go su jed­nos­tav­no tre­ba­li is­po­ru­či­ti onu ko­ja je na­ru­či­te­lju po­treb­na. Dak­le, vri­je­di raz­li­ko­va­ti što net­ko že­li od ono­ga što mu tre­ba. Slič­na je si­tu­aci­ja i s po­li­ti­kom i po­li­ti­ča­ri­ma. Na­ime, mno­go to­ga što bi­smo mi htje­li od na­ših po­li­ti­ča­ra ne sa­mo da je u ci­je­los­ti po­greš­no ne­go nam uop­će ne tre­ba, dok se lju­di i rje­še­nja ko­ja oni sa so­bom do­no­se, a ko­ja nam tre­ba­ju, vr­lo čes­to pot­pu­no ig­no­ri­ra­ju, a još ih češ­će uop­će ne pre­poz­na­je­mo, una­toč to­me što su nam po­nu­đe­na. Ako pro­ma­tra­te, pri­mje­ri­ce, eki­pu na vlas­ti, či­nje­ni­ca je (ko­ja bi se za­si­gur­no mo­gla i znans­tve­no do­ka­za­ti i pre­bro­ji­ti) ka­ko ono či­me se oni ba­ve i što ra­de ne­ma mno­go ve­ze s vla­da­njem, a ka­mo­li sa slu­že­njem. Na­ša po­li­tič­ka eli­ta svo­je dra­go­cje­no vri­je­me (a za­pra­vo je to na­še dra­go­cje­no vri­je­me jer ih pla­ća­mo iz vlas­ti­tih dže­po­va) tro­ši na be­smis­le­na jur­ca­nja po do­mo­vi­ni, a izjave ko­je pri­tom da­ju vri­je­đa­ju go­to­vo sva­či­ju in­te­li­gen­ci­ju. Pri­mje­ri­ce, sje­ti­te se epi­te­ta ko­je je pre­mi­jer­ka zas­lu­ži­la pri­je ne­ko­li­ko da­na u Met­ko­vi­ću. Je li to go­vor i iz­ri­čaj ko­ji je pri­hvat­ljiv i što je do­tič­ni lo­kal­ni po­li­ti­čar mis­lio ka­da je iz­go­va­rao te bes­kraj­no mu­dre re­če­ni­ce? Je li to nje­gov in­te­lek­tu­al­ni mak­si­mum? Za­što se Jadranka ni­je uvri­je­di­la na tak­vu ka­rak­te­ri­za­ci­ju te, uos­ta­lom, vje­ru­je li it­ko da pos­to­je bi­ra­či ko­ji­ma go­di ta­kav od­nos i ko­mu­ni­ka­ci­ja i ko­ji će na te­me­lju tog per­for­man­sa (jer ka­ko bi­smo to druk­či­je na­zva­li) do­is­ta od­lu­či­ti da­ti glas jed­noj ili dru­goj op­ci­ji? Ka­ko to dvo­je lju­di do­živ­lja­va jav­nost ko­jom stje­ca­jem okol­nos­ti uprav­lja­ju ako mis­le da su tak­ve re­če­ni­ce pri­mje­re­ne? I, na kra­ju, je­su li to lju­di ko­je že­li­mo ima­ti na tak­vim po­zi­ci­ja­ma, da uprav­lja­ju ne­kim po­dru­čjem i do­no­se od­lu­ke ko­je se na ovaj ili onaj na­čin odra­ža­va­ju na na­še sva­kod­nev­ne ži­vo­te? Vje­ru­je­te li da oso­ba ko­ja do­pus­ti da je bi­lo tko na jed­nom fo­ru­mu ko­ji bi po pri­ro­di mo­rao bi­ti oz­bi­ljan na­zo­ve “prin­ce­zom” ima nu­žan do­ti­caj sa stvar­noš­ću ko­ji je po­tre­ban da bi uop­će pre­poz­na­la pro­ble­me ko­ji mu­če ove lju­de na dnu pi­ra­mi­de? Is­to­dob­no ima­mo ne­ko­li­ci­nu po­li­ti­ča­ra ili onih ko­ji bi to htje­li pos­ta­ti ko­ji go­vo­re o pra­vim pro­ble­mi­ma druš­tva i ko­ji­ma bi­smo mo­ra­li u ne­ko­me ča­su da­ti ne­što pros­to­ra, no njih tre­ti­ra­mo kao lo­kal­ne za­bav­lja­če ko­ji, eto, kat­kad go­vo­re mu­dro, ali nismo im sprem­ni da­ti onaj glas ko­ji je po­tre­ban da stig­nu na po­zi­ci­ju na ko­joj ih ja­ko tre­ba­mo. Iz če­ga pro­iz­la­zi ta sil­na po­tre­ba da s jed­ne stra­ne gla­sa­mo za lju­de ko­ji nas upor­no vri­je­đa­ju s vr­ha, dok is­to­dob­no ne že­li­mo da ta­len­ti, ko­jih ne­sum­nji­vo ima, do­bi­ju svo­jih pet mi­nu­ta i pri­li­ku da po­ku­ša­ju is­pra­vi­ti po­gre­ške ko­ja je ova po­li­tič­ka eli­ta upor­no go­mi­la­la po­s­ljed­njih dva­de­se­tak go­di­na? Za­što tak­vim li­ko­vi­ma ni­ka­da ne bi­smo do­pus­ti­li da ure­đu­ju od­no­se u na­šim obi­te­lji­ma ili tvrt­ka­ma u ko­ji­ma ra­di­mo, ali im do­pu­šta­mo da uprav­lja­ju dr­ža­vom u ko­joj ži­vi­mo? Ne bi li bi­lo mu­dri­je da slje­de­ćih ne­ko­li­ko mje­se­ci pro­ve­de­mo pro­uča­va­ju­ći kan­di­da­te i ide­je te na­po­kon, za pro­mje­nu, od­lu­či­mo gla­sa­ti za po­li­ti­ča­re kak­vi nam tre­ba­ju, a ne za po­li­ti­ča­re kak­ve že­li­mo, ko­li­ko god te­ško bi­lo na­pra­vi­ti ta­kav oda­bir i od­lu­ku?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.