In­ter­net i TV od­go­ji­li trash ge­ne­ra­ci­ju

Ro­di­te­lji po­sus­ta­ju pred iz­a­zo­vi­ma Fa­ce­bo­oka, Twit­te­ra, ipa­da i te­le­vi­zi­je. Ko­li­ko god bi­la is­ti­na da se ko­ris­ti i u kons­truk­tiv­ne svr­he, teh­no­lo­gi­ja nam na­oči­gled oti­ma dje­cu

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju -

DPo­uče­na du­go­go­diš­njim no­vi­nar­skim is­kus­tvom, od­bi­la je pi­sa­ti “žen­ski” ko­men­tar. Pre­ve­li­ka je to od­go­vor­nost, rek­la je čvr­sto od­biv­ši pi­sa­ti

ko­men­tar u sva­kom bro­ju Ob­zo­ra. Pi­sat će sva­ki dru­gi tje­dan

aj mi tog Ha­ber­ma­sa! I Mar­cu­sea. Ma ho­ću Marxa! – vri­šta­li su ti­nej­dže­ri u Clap­ham High Stre­etu u Lon­do­nu pri­li­kom ne­dav­nih ne­re­da. – Ma glu­pos­ti, ka­kav Marx, valj­da zna­te ka­ko je to za­vr­ši­lo u Ru­si­ji? Tre­ba či­ta­ti Fri­ed­ma­na i onog Slo­ven­ca, ka­ko se ono zo­ve, Zhi­zheck... a joj, ne mo­gu ga na­ći u ovoj piš­lji­voj knji­ža­ri. Ne, ni­je mo­gu­će da ga ni­su pre­ve­li! – ko­pa­ju­ći po po­li­ca­ma bje­s­nje­la je mla­da Lon­don­ka pir­sa­nog no­sa, ali želj­na zna­nja i pu­na vje­re u bo­lji svi­jet. Is­ti­na je, mla­di su raz­bi­li iz­log je­di­ne knji­ža­re na Clap­ham Stre­etu, ali s vi­šim ci­ljem – ka­ko bi bo­lje ra­zu­mje­li svi­jet u ko­jem ži­ve, obra­zo­va­li se i pos­ta­vi­li te­me­lje bo­ljoj bu­duć­nos­ti... Već vam je jas­no da se ovo ni­je do­go­di­lo. Upra­vo su­prot­no, knji­ža­ra u spo­me­nu­toj uli­ci je­di­ni je du­ćan ko­ji – u stvar­nos­ti – ni­je opus­to­šen. Po­bu­nje­na in­te­lek­tu­al­na mla­dež bi­la je nor­mal­na po­ja­va 1968., če­tr­de­se­tak go­di­na kas­ni­je klin­ce lon­don­skih pred­gra­đa pu­no vi­še za­ni­ma­ju smart mo­bi­te­li ne­go ka­pi­ta­li­zam ili so­ci­ja­li­zam. I ne sa­mo za­to što pri­pa­da­ju ni­žim so­ci­jal­nim slo­je­vi­ma ili za­to što su frus­tri­ra­ni tvr­do­kor­nim bri­tan­skim klas­nim po­dje­la­ma. Pri­je bih rek­la da su in­ter­net i te­le­vi­zor ja­ko lo­ši od­go­ji­te­lji ko­ji su po­di­gli ci­je­lu jed­nu trash ge­ne­ra­ci­ju, u ci­je­lom svi­je­tu, na glo­bal­noj ra­zi­ni, pa se ne bi­smo smje­li iz­ne­na­di­ti ako na­kon Lon­do­na slič­na, za­pra­vo dje­čja po­bu­na, iz­bi­je i u Ber­li­nu ili Pa­ri­zu. Uos­ta­lom, mla­di su Špa­njol­ci već di­gli glas, i Hr­vat­ska je ima­la svo­ju pri­lič­no ne­ar­ti­ku­li­ra­nu Fa­ce­bo­ok re­vo­lu­ci­ju. A za­pra­vo, po­če­lo je još u Be­ogra­du kad su Sr­bi 2008. de­mons­tri­ra­li pro­tiv od­cjep­lje­nja Ko­so­va, a ka­me­ra uhva­ti­la mla­de Be­ogra­đan­ke ka­ko kra­du po du­ća­ni­ma. Ni­je ni­ma­lo li­jep za­klju­čak da je po­čet­kom 21. sto­lje­ća sta­sa­la ge­ne­ra­ci­ja mla­dih ko­je za­ni­ma sa­mo ka­ko da se na so­ci­jal­noj po­mo­ći, bez ra­da, tru­da i zna­nja, do­če­pa­ju D&G sun­ča­nih na­oča­la. Bi­lo bi opas­no i pot­pu­no kri­vo ta­kav za­klju­čak ge­ne­ra­li­zi­ra­ti na kom­plet­ne ge­ne­ra­ci­je, ali či­nje­ni­ca je da su igri­ce, sa­pu­ni­ce, mo­bi­te­li i druš­tve­ne mre­že iz­nje­dri­le ge­ne­ra­ci­je sum­nji­vih in­te­lek­tu­al­nih, mo­ral­nih pa i fi­zič­kih kva­li­te­ta. Mla­di su pre­ti­li, ovis­ni o sve­mu i sva­če­mu, ne­za­in­te­re­si­ra­ni za svi­jet oko se­be, nar­ci­so­id­ni, apo­li­tič­ni, ne­za­do­volj­ni, zah­tjev­ni, li­je­ni. Na­rav­no, ne svi. Ali, bit će ih sve vi­še jer nji­ho­vi ro­di­te­lji po­sus­ta­ju pred iz­a­zo­vi­ma ko­je im pos­tav­lja­ju Fa­ce­bo­ok, Twit­ter, iPad i do­bra sta­ra te­le­vi­zi­ja sa svo­jim sto­ti­na­ma spe­ci­ja­li­zi­ra­nih ka­na­la. Ko­li­ko god bi­la is­ti­na da se ko­ris­ti i u kons­truk­tiv­ne svr­he, teh­no­lo­gi­ja nam na­oči­gled oti­ma dje­cu, a za sve pro­pus­te u od­go­ju i da­lje se op­tu­žu­je je­di­no ro­di­te­lje. Druš­tvo pe­re ru­ke, dr­ža­va pe­re ru­ke, vlas­ni­ci teh­no­lo­gi­ja pe­ru ru­ke. Ni­ko­ga ni­je bri­ga. Iza sve­ga se vr­ti pre­ve­lik no­vac da bi se, pri­mje­ri­ce, kao što je bi­lo pri­jed­lo­ga u Eu­ro­pi, za­bra­ni­lo rek­la­mi­ra­nje igra­ča­ka. Nit­ko ne spo­ri da je od­goj ro­di­telj­ski po­sao. Zna­mo i da ima sva­kak­vih ro­di­te­lja, ali do­bar od­goj da­nas pos­ta­je ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Ro­di­te­lji iz ni­žih so­ci­jal­nih slo­je­va, ko­ji ne­ma­ju za ins­truk­ci­je, sa­to­ve fran­cu­skog ili te­ni­sa, po­ne­kad su pri­si­lje­ni pre­da­ti od­goj­nu bit­ku bez bor­be. I star­ci iz ne­kad do­bros­to­je­ćeg sred­njeg slo­ja bo­re se sve te­že. Osim što ra­de sve zah­tjev­ni­je pos­lo­ve, za sve ma­nje nov­ca, mo­ra­ju sve vi­še ula­ga­ti u dje­cu ka­ko bi ih što bo­lje pri­pre­mi­li za div­lju džun­glu zva­nu svi­jet. Ako je do­bra pri­pre­ma vi­še uop­će mo­gu­ća s ob­zi­rom na to da je taj svi­jet – ot­kad je glo­ba­li­za­ci­ja i in­for­ma­tič­ka re­vo­lu­ci­ja uš­la u no­vu fa­zu hi­per­po­ve­za­nos­ti – pos­tao pri­lič­no ne­si­gur­no, ne­pre­dvi­di­vo i ka­otič­no mjes­to. Po­jed­nos­tav­nje­no, ne­kad su ma­me na­vi­ja­le da im sin upi­še me­di­ci­nu ka­ko bi jed­nog da­na bio ci­je­nje­ni gos­pon dok­tor. Da­nas ro­di­te­lji pa­met­ne i vri­jed­ne dje­ce ko­ja upi­šu me­di­ci­nu oča­ja­va­ju. Go­di­ne te­škog odri­ca­nja vje­ro­jat­no će za­vr­ši­ti pro­sječ­nom dr­žav­nom pla­ćom i noć­nim de­žur­stvi­ma. “Mi­je­ša­ju se kar­te”, sli­ko­vi­to je opi­sao je­dan moj dra­gi ko­le­ga pre­kret­ni­cu na ko­joj se na­la­zi svi­jet. Ka­ko će bi­ti za­mi­je­ša­ne, i te ka­ko ovi­si o mla­di­ma. Mo­žda je tre­nu­tak da dr­ža­va – osim što po­ku­ša­va za­šti­ti­ti gra­đa­ne ko­ji su di­gli “po­gre­šan” kre­dit ili umi­rov­lje­ni­ke ko­ji su se do­bro­volj­no ja­vi­li u 2. stup – za­šti­ti i dje­cu i ro­di­te­lje od pre­ja­kog utje­ca­ja i trash sa­dr­ža­ja in­ter­ne­ta, te­le­vi­zi­je i dru­gih teh­no­lo­ških igra­ča­ka ko­je nam za svoj in­te­res uva­lju­ju ne­ki Zuc­ker­berg ili Ga­tes, ona­ko us­put od dje­ce pra­ve­ći idi­ote.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.