GOVARA PROF. DR. MIR­JA­NI KA­SA­PO­VIĆ

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju -

de­set­lje­će. Struč­nja­ki­nji ko­ja li­je­vo i des­no ne­mi­li­ce di­je­li ne sa­mo „pac­ke“ ne­go i ša­ma­re tre­bao bi bi­ti poz­nat – iz an­glo-ame­rič­ke po­li­tič­ke ter­mi­no­lo­gi­je – iz­raz „el­der sta­te­sman“. Nji­me se oz­na­ča­va­ju „biv­ši“, dru­gim ri­je­či­ma lju­di ko­ji su bi­li na vi­so­kim (i naj­vi­šim) po­li­tič­kim funk­ci­ja­ma i ko­ji su za­vr­ši­li svo­je man­da­te. Oni su u pra­vi­lu u svo­jim zem­lja­ma, a i ši­re, ci­je­nje­ni, s nji­ma kon­tak­ti­ra­ju (osim ako oni to iz­ri­či­to ne že­le, kao što je na pri­mjer uči­nio biv­ši fran­cu­ski pred­sjed­nik Char­les de Ga­ul­le) ak­tu­al­ni po­li­ti­ča­ri, na­rav­no i stra­ni am­ba­sa­do­ri, po­zi­va ih se na me­đu­na­rod­ne kon­fe­ren­ci­je i fo­ru­me, tra­ži se nji­ho­vo miš­lje­nje i sa­vjet, objav­lju­ju se in­ter­v­jui s nji­ma. To je i mo­ja po­zi­ci­ja da­nas i ma­lo je onih ko­ji je ta­ko ne vi­de (u svi­je­tu svi!), osim – na­rav­no – uva­že­ne pro­fe­so­ri­ce Ka­sa­po­vić ko­ja pi­še svo­ju ana­li­zu mo­jeg, ka­ko „du­ho­vi­to“ ka­že „li­bij­skog per­for­man­sa“, s jed­nim je­di­nim, pro­zir­nim i pre­poz­nat­lji­vim ci­ljem: da mi za­tvo­ri us­ta. Mo­ram je ra­zo­ča­ra­ti: to ne­će ići! Po­đi­mo re­dom: raz­gla­ba naj­pri­je uva­že­na pro­fe­so­ri­ca i dok­to­ri­ca o mo­je­mu „pri­ja­telj­stvu“ s pu­kov­ni­kom Ga­da­fi­jem, a ne zna jad­na ka­ko u po­li­ti­ci ne pos­to­je pri­ja­telj­stva, ne­go sa­mo in­te­re­si. Pos­to­je, do­du­še, od slu­ča­ja do slu­ča­ja i do­bri osob­ni od­no­si me­đu po­je­di­nim še­fo­vi­ma dr­ža­va. Ja sam tak­ve od­no­se imao, pri­mje­ri­ce, s ne­ka­daš­njim pred­sjed­ni­ci­ma Fran­cu­ske i Polj­ske – Chi­ra­com i Kwas­ni­ew­skim, kao i s po­koj­nim aus­trij­skim pred­sjed­ni­kom Kles­ti­lom, a mis­lim da ne­ću po­gri­je­ši­ti ako u tu ka­te­go­ri­ju sta­vim i ru­ske pred­sjed­ni­ke Pu­ti­na i Me­dve­de­va i ki­ne­skog pred­sjed­ni­ka Hu Jin­taa. No, to su – po­nav­ljam – do­bri osob­ni od­no­si. Me­đu­dr­žav­ne od­no­se dik­ti­ra­ju in­te­re­si, a mo­ja je obve­za – kao pred­sjed­ni­ka Hr­vat­ske – bi­la da zas­tu­pam i pro­mi­čem in­te­re­se svo­je zem­lje. U toj funk­ci­ji tru­dio sam se, sa­mo se po se­bi ra­zu­mi­je, da una­pri­je­dim i od­no­se sa zem­lja­ma u ko­ji­ma su u vri­je­me biv­še Ju­gos­la­vi­je hr­vat­ske tvrt­ke bi­le zas­tup­lje­ne, poz­na­te i ci­je­nje­ne. Jed­na od tih ze­ma­lja bi­la je i Li­bi­ja. Mis­lim da je ta lo­gi­ka ra­zum­lji­va i pri­hvat­lji­va i stu­den­tu pr­ve go­di­ne Fa­kul­te­ta po­li­tič­kih zna­nos­ti. Uva­že­noj pro­fe­so­ri­ci, na ža­lost, ni­je. Po­tom do­la­zi po­seb­no za­nim­ljiv dio, gdje mi mo­ja „uči­te­lji­ca“ ko­ja sa­mu se­be sa sva­kim is­pi­sa­nim ret­kom pred­stav­lja kao su­per­pre­ten­ci­oz­nog ama­te­ra, spo­či­ta­va ka­ko ne ra­zu­mi­jem da ono što mo­gu ra­di­ti Ame­ri­kan­ci, Ru­si i Ki­ne­zi ni­ka­ko ne zna­či da to mo­gu ra­di­ti i Hr­va­ti, Li­tav­ci ili Bu­ga­ri. Ne sje­ćam se ka­da sam pro­či­tao bo­lji pri­mjer, upra­vo ogled­ni, va­zal­skog, pos­luš­nič­kog, po­da­nič­kog men­ta­li­te­ta ka­kav je – na ža­lost – po­pri­lič­no uhva­tio ko­ri­je­na ne sa­mo me­đu ana­li­ti­ča­ri­ma i „ana­li­ti­ča­ri­ma“ u hr­vat­skim me­di­ji­ma, ne­go i u hr­vat­skoj po­li­ti­ci. Pu­nih de­set go­di­na po­nav­ljao sam ka­ko ma­la zem­lja, a Hr­vat­ska jest ma­la zem­lja, mo­že svo­ju vje­ro­dos­toj­nost na me­đu­na­rod­noj sce­ni do­ka­za­ti is­klju­či­vo vjer­noš­ću na­če­li­ma i nji­ho­vim do­s­ljed­nim zas­tu­pa­njem. To sam go­vo­rio, ali ta­ko sam se i po­na­šao – kao Us­ta­vom odre­đe­ni su­kre­ator vanj­ske po­li­ti­ke Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. S te po­zi­ci­je od­bio sam da hr­vat­ski voj­ni­ci idu u Irak. Je li uva­že­na pro­fe­so­ri­ca mo­žda već bi­la pri­pre­mi­la prik­lad­nu cr­nu odje­ću da do­če­ku­je plas­tič­ne vre­će u ko­ji­ma bi se nji­ho­va mr­tva ti­je­la vra­ća­la ku­ći? I sma­tra li da sam ti­me uči­nio ne­što lo­še Hr­vat­skoj? Bi­li smo čvr­sti u obra­ni te­melj­nih na­če­la me­đu­na­rod­nih od­no­sa i, da, pro­mi­cao sam od­no­se sa zem­lja­ma u ko­ji­ma smo ima­li šan­se re­ali­zi­ra­ti na­še gos­po­dar­ske in­te­re­se. Za­što to ni­je (ili ni­je u do­volj­noj mje­ri) uči­nje­no, to je već dru­ga pri­ča, ali i te ka­ko po­ve­za­na s men­ta­li­te­tom ko­ji zna slu­ži­ti, ali ne zna, ne­će i ni­je spo­so­ban shva­ti­ti da ima svo­ju dr­ža­vu. Ide­mo na idu­ću toč­ku, a tu je uva­že­na pro­fe­so­ri­ca, u ne­dos­tat­ku ar­gu­me­na­ta, po­seg­nu­la za čis­tim ne­is­ti­na­ma. Ka­že, dak­le, ona ka­ko je pu­kov­nik Ga­da­fi me­ni upu­tio po­ru­ku ko­jom je tra­žio da se (ja!) za­uz­mem za pre­kid NATO-ova bom­bar­di­ra­nja Li­bi­je kao „uvjet nje­go­va pov­la­če­nja s vlas­ti“. A do­go­di­lo se slje­de­će: naj­a­vio mi se Ga­da­fi­jev emi­sar i pre­nio mi nje­go­vu usme­nu po­ru­ku. Tom se po­ru­kom ni­šta od me­ne ni­je tra­ži­lo, a naj­ma­nje da se ja za­uz­mem za pre­kid bom­bar­di­ra­nja Li­bi­je. Po­nu­đe­no mi je da svo­je do­bre us­lu­ge sta­vim na ras­po­la­ga­nja stra­na­ma u su­ko­bu (i Ben­g­ha­zi­ju i Tri­po­li­ju), iz­ra­že­na je sprem­nost da se pu­kov­nik i nje­go­va obi­telj pot­pu­no po­vu­ku iz jav­nog i po­li­tič­kog ži­vo­ta, ali je re­če­no i to ka­ko do to­ga mo­že do­ći tek na­kon pres­tan­ka bom­bar­di­ra­nja. I za­mo­ljen sam da tu po­ru­ku, dak­le Ga­da­fi­je­vu po­ru­ku, a ne mo­je sta­no­vi­šte, pre­ne­sem ne­kim ključ­nim zem­lja­ma. Pa sam to i uči­nio u su­sre­ti­ma s ve­le­pos­la­ni­ci­ma Ki­ne, Ru­si­je, SAD-a i Nje­mač­ke (ovog po­to­njeg ni­sam sa­mo htio po­zva­ti, ka­ko tvr­di na­ša prof. dr., ne­go sam ga i po­zvao i oba­vio s nji­me, kao i s tro­ji­com nje­go­vih ko­le­ga pret­hod­no­ga da­na, vr­lo sa­dr­ža­jan i do­bar raz­go­vor). Pi­ta­nje: za­što sam po­zvao am­ba­sa­do­re Ki­ne i Ru­si­je neo­do­lji­vo me tje­ra na smi­jeh. Pa svat­ko tko pra­ti dnev­ne vi­jes­ti zna da je u ruj­nu Vi­je­će si­gur­nos­ti tre­ba­lo ob­no­vi­ti re­zo­lu­ci­ju o Li­bi­ji, kao i to da bi u sa­daš­njim okol­nos­ti­ma i Ki­na i Ru­si­ja bi­le pro­tiv to­ga. Eto, pre­ten­ci­oz­ni ama­ter zna, a uva­že­na pro­fe­so­ri­ca...? Ono što na­kon to­ga sli­je­di u tek­s­tu ko­ji ima pre­ten­zi­ju bi­ti oz­bilj­na ana­li­za, a ko­ji te­ško da bi do­bio pro­laz­nu ocje­nu na se­mi­na­ru o me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma, od početka do kra­ja je čis­ta iz­miš­ljo­ti­na. In­si­nu­ira mi, na­ime, uva­že­na pro­fe­so­ri­ca ka­ko sam bez iči­jeg man­da­ta (ni Vla­de, ni Pred­sjed­ni­ka, ni UN-a – pre­ci­zi­ra ona) pre­uzeo ulo­gu po­sred­ni­ka a da me nit­ko mje­ro­da­van ni­je po­zvao da su­dje­lu­jem u „ve­li­koj me­đu­na­rod­noj igri“, pa sam sto­ga „utak­mi­cu odi­grao kao pre­ten­ci­oz­ni ama­ter“. E pa sa­da, ovo je ipak ma­lo pre­vi­še. Ni­ti sam pre­uzeo ulo­gu bi­lo kak­vog po­sred­ni­ka (ma­da mi je, mo­žda bi to uva­že­nu pro­fe­so­ri­cu mo­glo za­ni­ma­ti, tak­va ulo­ga nu­đe­na u po­čet­ku su­ko­ba u Li­bi­ji od jed­ne od ključ­nih ze­ma­lja Za­pa­da, ali da pre­ne­sem ul­ti­ma­tum, a ja sam pal že­lio pre­go­va­ra­ti, ka­ko bi doš­lo do pre­ki­da su­ko­ba, ta­ko da od sve­ga ni­je bi­lo ni­šta), ni­ti sam za raz­go­vo­re sa stra­nim am­ba­sa­do­ri­ma – s ko­ji­ma se i ina­če po­vre­me­no su­sre­ćem – tre­bao ima­ti bi­lo či­ji man­dat (naj­ma­nje Uje­di­nje­nih na­ro­da). A što se pre­ten­ci­oz­nos­ti ti­če, tek jed­na us­put­na na­po­me­na. Ovaj pre­ten­ci­oz­ni ama­ter ima po­li­tič­ko is­kus­tvo ko­je se ku­mu­li­ra­lo ti­je­kom po­la sto­lje­ća, ka­ko u dik­ta­tu­ri (ko­ja ga je go­di­nu da­na str­pa­la i u za­tvor!, pa za­to valj­da i vo­li dik­ta­to­re), ta­ko i u tran­zi­ci­ji pre­ma de­mo­kra­ci­ji. Ovog pre­ten­ci­oz­nog ama­te­ra Uje­di­nje­ni su na­ro­di upu­ti­li kao sa­vjet­ni­ka svo­je mi­si­je u Kir­gis­tan, Ki­ne­zi su ga po­zva­li na BOAO fo­rum ( azij­ski Da­vos), Ins­ti­tut za ju­go­is­toč­nu Euro­pu iz Re­gen­sbur­ga kao pre­da­va­ča, lo­go­ra­ši Dac­ha­ua na obi­lje­ža­va­nje ob­ljet­ni­ce os­lo­bo­đe­nja to­ga na­cis­tič­kog kon­cen­tra­ci­onog lo­go­ra i taj je pre­ten­ci­oz­ni ama­ter dao in­ter­v­jue me­di­ji­ma u BiH, Sr­bi­ji, Slo­ve­ni­ji, Ma­ke­do­ni­ji, Aus­tri­ji, Nje­mač­koj, Fran­cu-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.