KAO S GA­DA­FI­JEM, U DO­BRIM SAM OD­NO­SI­MA BIO SA CHI­RA­COM I KWAS­NI­EW­SKIM, HU JIN­TA­OM, KLES­TI­LOM, PU­TI­NOM I MEDVEDOVOM. NO TO SU – PO­NAV­LJAM – DO­BRI OSOB­NI OD­NO­SI

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju -

skoj, Ki­ni, Ru­si­ji, da spo­me­nem sa­mo ne­ke zem­lje. I sve to sa­mo za­to što ta­mo ni­su na vri­je­me pro­či­ta­li pro­s­vjet­lju­ju­ći tekst prof. dr. Mir­ja­ne Ka­sa­po­vić ko­ja bi im objas­ni­la tko sam ja i da sa mnom ne­ma smis­la gu­bi­ti vri­je­me. Baš šte­ta! Na­rav­no, ka­ko je bje­lo­da­no da ni­ti sam pre­uzeo ulo­gu po­sred­ni­ka ni­ti sam bi­lo što od bi­lo ko­ga tra­žio u smis­lu pre­ki­da­nja bom­bar­di­ra­nja Li­bi­je, iz­liš­no je os­vr­ta­ti se na raz­gla­ba­nje uva­že­ne pro­fe­so­ri­ce Ka­sa­po­vić o to­me za­što sam po­zvao ove, a ne one am­ba­sa­do­re, za­što ni­sam tra­žio od pre­mi­jer­ke ili od ak­tu­al­no­ga pred­sjed­ni­ka da se oni uklju­če (a u što, ka­da ni ja ni­sam bio uklju­čen?). Ali, on­da do­la­zi još je­dan simp­tom slu­gan­skog men­ta­li­te­ta od ko­je­ga na­ša ci­je­nje­na ana­li­ti­čar­ka oči­to kro­nič­no pa­ti. Pred­ba­cu­je mi da sam bio pri­su­tan na ce­re­mo­ni­ji pri­ma­nja Hr­vat­ske u NATO, a sa­da – ko­je li he­re­ze – imam re­zer­ve pre­ma ne­če­mu što taj is­ti NATO ra­di. Su­viš­no je i re­ći da ona sa­svim si­gur­no zna, jer na­pros­to to­li­ko po­li­tič­ki ne­uka ne mo­že bi­ti, ka­ko u ak­ci­ji pro­tiv Ga­da­fi­je­va re­ži­ma ne su­dje­lu­je ci­je­li NATO; su­dje­lu­je za­pra­vo sa­mo ne­ko­li­ko ze­ma­lja čla­ni­ca. A ima­ti re­zer­ve pre­ma ono­me što ra­di dio jed­ne or­ga­ni­za­ci­je u ko­joj je i mo­ja zem­lja po­sve je le­gi­tim­no. S ti­me što će, na­kon li­bij­ske ope­ra­ci­je, o ulo­zi i mjes­tu NATO-a u da­naš­njem svi­je­tu po­če­ti raz­miš­lja­ti mno­gi upra­vo u re­do­vi­ma tog voj­no-po­li­tič­kog sa­ve­za. No, ima to­ga još. Uva­že­na pro­fe­so­ri­ca in­si­nu­ira mi (dru­ga bje­lo­da­na in­si­nu­aci­ja li­še­na sva­ke os­no­ve) ka­ko sam – pod­sje­ća­ju­ći na se­ku­lar­ni ka­rak­ter Ga­da­fi­je­va re­ži­ma, „ jed­nim po­te­zom pe­ra vri­jed­nos­no iz­di­fe­ren­ci­rao raz­li­či­te ti­po­ve dik­ta­tu­ra i pret­pos­ta­vio se­ku­lar­ne auto­kra­ci­je vjer­ski­ma“. Ka­ko ona tu­ma­či (ili že­li tu­ma­či­ti) ono što sam re­kao, to je nje­zi­na stvar, da ne ka­žem: pro­blem. Ja, me­đu­tim, dik­ta­tu­re ni­sam ni iz­jed­na­ča­vao ni di­fe­ren­ci­rao ni po ko­jem klju­ču. Pod­sje­tio sam na se­ku­lar­ni ka­rak­ter Ga­da­fi­je­va re­ži­ma jer su na stra­ni no­vih vlas­ti svi­ma (a mo­žda ci­je­nje­na pro­fe­so­ri­ca ne gle­da te­le­vi­zi­ju pa to ni­je pri­mi­je­ti­la) oči­ta vjer­ska obi­ljež­ja – od že­na po­kri­ve­ne gla­ve do voj­ni­ka ko­ji kli­ču Ala­hu, pa i sta­nov­ni­ka u mjes­ti­ma pod nad­zo­rom Pri­je­laz­nog vi­je­ća ko­ji dos­lov­no za sve za­hva­lju­ju Bo­gu. I opet mo­ram re­ći: ne mo­gu vje­ro­va­ti da je pro­fe­so­ri­ca Ka­sa­po­vić do te mje­re po­li­tič­ki ne­uka pa da ne mo­že shva­ti­ti ka­ko je u vri­je­me sve pri­sut­ni­jih ten­den­ci­ja ra­di­kal­nog is­la­miz­ma i vjer­ski obo­je­nog (ma­da ne i uz­ro­ko­va­nog) te­ro­riz­ma ko­ji ne je­nja­va, ne sa­mo le­gi­tim­no ne­go i pri­je­ko po­treb­no za­pi­ta­ti se: a ka­kav će bi­ti taj no­vi re­žim u Li­bi­ji, i ne sa­mo u Li­bi­ji? U to­me raz­ma­tra­nju vjer­skog ili se­ku­lar­nog ka­rak­te­ra dik­ta­tu­ra na­ša pro­fe­so­ri­ca po­ka­zu­je i opet za­pa­nju­ju­će nez­na­nje. Tvr­di ka­ko su „sve ko­mu­nis­tič­ke dik­ta­tu­re bi­le se­ku­lar­ne, od­nos­no ate­is­tič­ke“. A to na­pros­to ni­je is­ti­na. Ko­mu­nis­tič­ki re­ži­mi ni­su vo­lje­li ins­ti­tu­ci­ju Cr­k­ve, oso­bi­to Ka­to­lič­ke, ve­za­ne za Va­ti­kan, ali tre­ba sa­mo pi­ta­ti sta­nov­ni­ke Polj­ske, ne­ka­daš­nje Če­hos­lo­vač­ke ili biv­še Nje­mač­ke De­mo­krat­ske Re­pu­bli­ke je­su li u tim dr­ža­va­ma, na pri­mjer, sla­vi­li Bo­žić i dru­ge vjer­ske blag­da­ne, i to jav­no, a ne taj­no u svo­ja če­ti­ri zi­da. Po­tom, kao krun­ski do­kaz ko­jim tre­ba po­t­vr­di­ti da (ni) pri upo­zo­ra­va­nju na se­ku­lar­ni ka­rak­ter Ga­da­fi­je­va re­ži­ma ni­sam bio u pra­vu (pre­ten­ci­oz­ni ama­ter, zar ne?) sli­je­di po­sve­maš­nja laž sa­dr­ža­na u re­če­ni­ci: „Ni­je li ne­dav­no stra­dao hr­vat­ski ve­le­pos­la­nik u Tri­po­li­ju, za ko­je­ga se go­vo­ri­lo da je bio Me­si­ćev di­plo­mat­ski ka­dar, zbog kri­jum­ča­re­nja al­ko­ho­la ko­ji je u toj zem­lji stro­go za­bra­njen, i to valj­da ne zbog zdrav­s­tve­nih, ne­go vjer­skih raz­lo­ga?“ Naš ve­le­pos­la­nik ni­je kri­jum­ča­rio al­ko­hol, ne­go je is­ko­ris­tio pov­las­ti­cu ko­ju ima­ju di­plo­mat­ska pred­stav­niš­tva da ku­pi odre­đe­nu ko­li­či­nu al­ko­ho­la za po­tre­be na­ših tvrt­ki u Li­bi­ji. Sve je, ra­zu­mi­je se sa­mo po se­bi, bi­lo ured­no pla­će­no, a osam stra­nih am­ba­sa­do­ra u Tri­po­li­ju, na če­lu s fran­cu­skim, pi­sme­no je po­t­vr­di­lo da se i oni slu­že is­tom prak­som. Da­lje: am­ba­sa­dor Vej­no­vić ni­je se ni u jed­no­me tre­nut­ku na­šao na uda­ru li­bij­skih pro­pi­sa, da­pa­če ka­da je od­la­zio, ured­no je oba­vio opro­štaj­ne su­sre­te sa svim duž­nos­ni­ci­ma ta­daš­njeg re­ži­ma, od pre­mi­je­ra pa da­lje. I, na­po­kon, afe­ra s na­vod­nim kri­jum­ča­re­njem al­ko­ho­la na­mje­šte­na je, žao mi je što to mo­ram re­ći, u na­šem Mi­nis­tar­stvu vanj­skih pos­lo­va i europ­skih in­te­gra­ci­ja ko­je je ured­no ops­krb­lji­va­lo me­di­je i po­da­ci­ma (ne­toč­ni­ma) o to­me. I za sam kraj: Za­kon o Ure­du biv­šeg pred­sjed­ni­ka do­nio je Hr­vat­ski sa­bor, bez ikak­vog utje­ca­ja s mo­je stra­ne. Pro­ra­čun to­ga ure­da sma­njen je u ot­pri­li­ke go­di­nu i pol 50%, od dvo­je služ­be­ni­ka ko­je bih – u skla­du s tim za­ko­nom – smio za­pos­li­ti, za­pos­len je od početka sa­mo je­dan. Mo­ja pu­to­va­nja u ino­zem­s­tvo ni­su sta­ja­la hr­vat­ske po­rez­ne obvez­ni­ke ni ku­ne jer sam pri­hva­ćao sa­mo one po­zi­ve gdje su or­ga­ni­za­to­ri po­kri­va­li tro­ško­ve i pu­ta i bo­rav­ka, pa je go­la ne­is­ti­na tvrd­nja ka­ko „gra­đa­ni pla­ća­ju (mo­je) pra­ve po­li­tič­ke ek­shi­bi­ci­je“. I to bi „ot­kri­će“ hit­no tre­ba­lo do­ja­vi­ti oni­ma u svi­je­tu ko­ji se spre­ma­ju u svo­jim pu­bli­ka­ci­ja­ma obja­vi­ti tek­s­to­ve mo­jih iz­la­ga­nja. Laž je i kle­ve­ta ka­ko se ba­vim „uglav­nom pri­vat­nim pos­lov­nim i po­li­tič­kim ak­ci­ja­ma ko­je mo­gu bi­ti i vr­lo ne­ugod­ne za dr­ža­vu“, u nad­zor­nom sam od­bo­ru sa­mo jed­ne tvrt­ke, ni­ka­da ni­sam po­kre­nuo ini­ci­ja­ti­vu za stva­ra­nje tre­ćeg blo­ka ko­ji bi iz­a­šao na par­la­men­tar­ne iz­bo­re, upra­vo su­prot­no: upor­no po­nav­ljam ka­ko se ne­ću ak­ti­vi­ra­ti u stra­nač­kom po­li­tič­kom ži­vo­tu i ni­ka­da ni­sam is­ta­kao vlas­ti­te pre­ten­zi­je na mjes­to gra­do­na­čel­ni­ka Za­gre­ba (ali je­sam re­kao ka­ko su mi ne­ki to pred­la­ga­li). Uva­že­noj prof. dr. Ka­sa­po­vić, či­ni se, straš­no sme­ta mo­guć­nost da dr­ža­va pla­ti moj po­greb („ko­je li gro­te­ske“, ka­že ona). Ne sje­ćam se ne­ka­ko da je ta­ko go­vo­ri­la u vri­je­me ka­da je dr­ža­va do­is­ta po­kri­la tro­šak po­gre­ba dr. Fra­nje Tuđ­ma­na. Mo­ja obi­telj, me­đu­tim, zna da sam od njih tra­žio čvr­sto obe­ća­nje ka­ko u mo­jem po­gre­bu dr­ža­va ne­će su­dje­lo­va­ti ni na ko­ji na­čin. Ta­ko će i bi­ti, ali uva­že­nu pro­fe­so­ri­cu ipak mo­ram ra­zo­ča­ra­ti: na­če­kat će se da to do­ži­vi, jer imam na­mje­ru još du­go ži­vje­ti i bi­ti ak­ti­van – na do­bro svo­je do­mo­vi­ne, Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Us­pr­kos to­me što se njoj to ne svi­đa.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.