Mi smo DDR ko­ji ipak ni­je imao svoj BDR

Ne pos­to­ji zem­lja na ovo­me ša­re­nom svi­je­tu u ko­joj se to­li­ko ko­li­ko u Hr­vat­skoj na­gva­žda o po­li­ti­ci, pri­ča od ju­tra do su­tra, a da se ama baš ni­ka­da ni­šta ne mi­je­nja!

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Verlust der Mitte -

PAu­tor je sko­ro tri de­set­lje­ća go­di­na no­vi­nar u ti­sku, na ra­di­ju i te­le­vi­zi­ji. Suv­las­nik je OTV-a. Ber­lin­ske ko­lum­ne pi­še po­tak­nut na­glim Gu­bit­kom

sre­di­šta (Ver­lust der Mit­te)

očet­kom de­vet­na­es­tog sto­lje­ća grof Jan­ko Dra­ško­vić u svo­joj je “Di­zer­ta­ci­ji” upo­zo­rio Hr­va­te da ne do­pus­te ni jed­noj pa­met­noj gla­vi oti­ći. Pos­li­je ne­što vi­še od sto­lje­ća, u raz­ma­ku od ne­ko­li­ko mje­se­ci či­tao sam in­ter­v­jue s dvo­je svo­jih pro­fe­so­ra, Ve­rom Horvat-Pin­ta­rić i Zvo­ni­mi­rom Ber­ko­vi­ćem. Raz­go­vo­ri su ima­li ne­što za­jed­nič­ko: na pi­ta­nje ža­li li za ne­čim u svo­me ži­vo­tu, Ve­ra Horvat-Pin­ta­rić od­go­vo­ri­la je da joj je žao što ni­je otiš­la u ino­zem­s­tvo, dok je Zvo­ni­mir Berković na pi­ta­nje što bi sa­vje­to­vao svo­jim stu­den­ti­ma re­zig­ni­ra­no od­go­vo­rio: „Re­kao bih im da odu van, da pro­di­šu pu­nim plu­ći­ma.“ Mo­glo bi se ka­za­ti da je uče­no­me gro­fu na sr­cu bi­la do­bro­bit Hr­vat­ske, a mo­jim pro­fe­so­ri­ma vlas­ti­ta i do­bro­bit nje­nih gra­đa­na, no, u zem­lji u ko­joj je bra­in-dra­in do­seg­nuo gra­ni­cu kad gra­ni­cu pre­la­ze i bu­da­le, u pre­dve­če­rje ko­lek­tiv­nog od­la­ska, tj. ula­ska Hr­vat­ske u Europ­sku uni­ju, va­lja­lo bi is­kre­no priz­na­ti da bi upra­vo zbog hr­vat­skog bo­ljit­ka sva­ki gra­đa­nin ove zem­lje ba­rem na ne­ko­li­ko go­di­na tre­bao ot­pu­to­va­ti. Ja sam, re­ci­mo, ži­vio vr­lo sta­tič­no. Iako mi je do­bar dio obi­te­lji ra­se­ljen po raz­nim europ­skim dr­ža­va­ma i Ame­ri­ci, iako se za­pra­vo i oče­ki­va­lo da ću već za­ra­na odav­de oti­ći, upra­vo u vri­je­me kad mi je sti­glo ga­rant­no pi­smo za od­la­zak iz SFRJ u SAD, kre­nu­lo je osa­mos­ta­lje­nje Hr­vat­ske pa rat – i ja sam os­tao u do­mo­vi­ni. Dva­de­se­tak go­di­na pos­li­je, iz­ne­na­da, po­čeo sam ži­vje­ti na re­la­ci­ji Za­greb – Ber­lin. Dva­de­se­tak sam tek­s­to­va po­sve­tio tom svom ži­vot­nom is­kus­tvu, i ne­ki sam dan raz­go­va­rao s do­brim poz­na­ni­kom, ugled­nim čla­nom hr­vat­sko­ga druš­tva, o tim svo­jim pi­sa­ni­ja­ma, o ko­lum­ni ko­ju upra­vo či­ta­te. „Čuj, sta­ri, či­tal sam ti onaj tekst o onom sli­ka­ru…“, po­čeo je zna­nac, a ja do­vr­šim re­če­ni­cu:“ O, Ar­tu­ko­vi­ću“. „Da“, nas­ta­vi on, „o to­me. Čuj, a kog to za­ni­ma? A kaj lju­de bri­ga kaj se zbi­va u Ber­li­nu? Pa lju­di ima­ju svo­jih bri­ga!“ „Pa o če­mu da pi­šem?“, upi­tao sam pri­je­tvor­no, sa­svim ne­za­in­te­re­si­ra­no, a opet hi­ne­ći zna­ti­že­lju jer već sam an­ti­ci­pi­rao ra­zvoj do­ga­đa­ja. „Pa kak o če­mu? Pa o ono­me kaj ti ionak naj­bo­lje znaš. Pa pi­ši o Ja­dran­ki Ko­sor!“ „O Ja­dran­ki Ko­sor?“ „Da, o Ja­ci, o po­li­ti­ci, o ono­me kaj ti znaš bo­lje od dru­gih. Ti si to iona­ko du­žan lju­di­ma ka­za­ti.“ Od­mah mo­ram do­da­ti da mi ovaj štos s mo­ral­nom obve­zom spram jav­nos­ti čes­to pro­da­ju, no priz­na­jem da sam i spram te pa­kos­ti in­di­fe­ren­tan: po­ku­šao sam pet­na­est go­di­na, bez ikak­va us­pje­ha, i za­is­ta ne vi­dim ni­kak­vu po­tre­bu in­zis­ti­ra­ti na za­lud­noj pro­s­vje­ti­telj­skoj mis­tri­ji. Ali, sam tip pri­go­vo­ra za­pra­vo me je za­ni­mao jer je vi­še svje­do­čio o is­kon­skoj so­ci­opa­to­lo­gi­ji hr­vat­sko­ga druš­tva: mi smo po­sve­maš­nji autis­ti, na­ime, bez­nad­no autar­kič­no druš­tvo is­kre­no ne­za­in­te­re­si­ra­no za bi­lo ka­kav iz­vanj­ski utje­caj. Či­tao sam ne­dav­no da je Ber­lin dva­de­se­tih ugos­tio i 300.000 Ru­sa. Broj da­naš­njih Tu­ra­ka, Ki­ne­za, Hr­va­ta i dru­gih u tom Ba­bi­lo­nu ov­daš­njem či­ta­te­lju bit će sa­svim ire­le­van­tan: važ­no je to da je u Za­gre­bu i dan­da­nas po­ja­va stran­ca dram­ski po­ten­ci­jal jed­nak is­to­vjet­noj si­tu­aci­ji u wes­ter­nu. Nas ono iz­van nas ne za­ni­ma, i to će bi­ti ve­lik pro­blem pri su­sre­tu s EU: mi smo DDR ko­ji ni­je imao svo­ju BDR pa, iako smo obo­ža­va­li Trst i Graz, da­nas smo zem­lja ko­ja u ime os­tal­gi­je pre­zi­re li­be­ral­nu de­mo­kra­ci­ju. Toč­no je ka­zao Ni­all Ferguson: Hr­vat­ska u EU do­la­zi pre­kas­no, a ja bih do­dao da na par­ty ula­zi­mo kao ne­po­zva­ni. Za­to bi svat­ko, tko god to mo­že, tre­bao ba­rem na ne­ko vri­je­me, una­toč ula­sku Hr­vat­ske u EU, oti­ći na Za­pad: ne pos­to­ji zem­lja na ovo­me ša­re­nom svi­je­tu u ko­joj se to­li­ko ko­li­ko u Hr­vat­skoj na­gva­žda o po­li­ti­ci, pri­ča od ju­tra do su­tra, a da se ama baš ni­ka­da ni­šta ne mi­je­nja! Is­kus­tvo bo­rav­ka u svi­je­tu u ko­jem je mo­gu­će go­vo­ri­ti i o ne­če­mu dru­gom osim o Ja­dran­ki Ko­sor os­lo­ba­đa. Uop­će se ma­nje ta­mo pri­ča, ali se vi­še uči­ni. Ta­ko po­či­nje­te in­te­ri­ori­zi­ra­ti Za­pad. A ako se jed­nom i vra­ti­te, ni­šta za­to: ba­rem će­te zna­ti stra­ni jezik vi­še. To je iona­ko naj­vi­še što kao čo­vjek pro­tiv ba­bi­lon­ske zbr­ke mo­že­te uči­ni­ti.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.