Lek­ti­ra je zad­nje ega tre­ba ‘os­lo­bo­di­ti’ mla­de

Ra­zu­mi­jem da se ro­di­te­lji­ma Ili­ja­da ili Ha­mlet ne či­ne kao zna­nje od ko­jeg bi nji­ho­vo di­je­te jed­nog da­na mo­glo pris­toj­no ži­vje­ti, ali valj­da ne že­le da im di­je­te bu­de – ku­kac Pi­še: Na­ta­ša Vla­ši

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Zeniranje - (Opa­ska: Vo­lim ti­ska­ne knji­ge, ali ni­sam od onih ko­ji ih či­ta­ju ra­di mi­ri­sa pa­pi­ra ili zr­na­ca pra­ši­ne ko­je mo­gu ot­pu­ha­ti s ko­ri­ca. Važ­ne su mi ri­je­či.)

MPo­uče­na du­go­go­diš­njim no­vi­nar­skim is­kus­tvom, od­bi­la je pi­sa­ti “žen­ski” ko­men­tar. Pre­ve­li­ka je to od­go­vor­nost, rek­la je čvr­sto od­biv­ši pi­sa­ti

ko­men­tar u sva­kom bro­ju Ob­zo­ra. Pi­sat će ga sva­ki dru­gi tje­dan.

on­ti­paj­to­no­vac Ter­ry Jo­nes pr­vi je pi­sac ko­ji će obja­vi­ti knji­gu či­je će pi­sa­nje i iz­da­va­nje či­ta­te­lji pla­ti­ti una­pri­jed pre­ko in­ter­ne­ta. Na web por­ta­lu un­bo­und, ko­ji su po­kre­nu­la tri Bri­tan­ca – John Mit­c­hin­son, Jus­tin Pol­lard i Dan Ki­eran – pis­ci ima­ju pri­li­ku ukrat­ko iz­lo­ži­ti ide­ju svo­jeg no­vog, po­ten­ci­jal­nog dje­la, a či­ta­te­lji – bi­ra­ju­ći iz­me­đu ne­ko­li­ko po­nu­đe­nih auto­ra i nji­ho­vih za­mis­li – mo­gu fi­nan­ci­ra­ti iz­la­že­nje onih knji­ga ko­je ih za­in­tri­gi­ra­ju. Poz­na­ti paj­to­no­vac pr­vi je pre­ko un­bo­un­da sku­pio no­vac, pred­na­rudž­be za pr­vo iz­da­nje nje­go­va no­vog ro­ma­na Evil Mac­hi­nes već su za­klju­če­ne i on se sad, po­deb­lja­nog ra­ču­na, mir­no mo­že pri­mi­ti pi­sa­nja. Za či­ta­te­lje-me­ce­ne osmiš­lje­ne su i na­gra­de. Da­re­ž­lji­vi­ma će pi­sac po­sve­ti­ti pri­mjer­ke pr­vog tvr­do­uko­ri­če­na iz­da­nja, a naj­da­re­ž­lji­vi­ji će bi­ti po­zva­ni na pro­mo­tiv­ni do­mje­nak i ru­čak s auto­rom... Un­bo­und je, uz e-knji­ge pla­si­ra­ne pre­ko Kind­la ili iBo­oka, sa­mo je­dan od na­či­na ko­jim bi se tre­ba­la spa­si­ti iz­da­vač­ka dje­lat­nost od pro­pas­ti. Obič­ne ti­ska­ne knji­ge, ta slo­va na praš­nom pa­pi­ru, či­ne se kao re­likt proš­los­ti ko­ji za­ni­ma još sa­mo ri­jet­ke. Pro­jekt un­bo­und iz­rav­no po­ve­zu­je či­ta­te­lja i pis­ca: de­mo­kra­ti­čan je, otvo­ren, po­ti­ca­jan. Mo­gu­će je da će po­lu­či­ti us­pjeh. Ipak, ho­će li do­is­ta spa­si­ti iz­da­vaš­tvo? Ho­će li spa­si­ti knji­gu? Ne bi li auto­ri i iz­da­va­či tre­ba­li bi­ti još do­miš­lja­ti­ji? Mo­žda bi, umjes­to ruč­ka sa slav­nim i du­ho­vi­tim ti­pom po­put Jo­ne­sa, tre­ba­li po­nu­di­ti vi­kend s kak­vom zgod­nom mla­dom spi­sa­te­lji­com? Ko­ja, re­ci­mo, pi­še o sek­su? Ma ko­li­ko mam­ci bi­li slas­ni, ho­će li lju­di či­ta­ti ako im se ne či­ta? Po­če­la je škol­ska go­di­na. Pre­glo­maz­no gra­di­vo, pre­te­ške tor­be, ne­mo­ti­vi­ra­ni pro­fe­so­ri.... stan­dard­ne su pri­tuž­be na ško­lu me­đu ko­ji­ma se čes­to na­đe i ona na ra­čun lek­ti­re: pre­te­ška je, ar­ha­ič­na, ne­po­treb­na... sla­žu se dje­ca i ro­di­te­lji. Ra­zu­mi­jem ma­me i ta­te ko­ji bi htje­li ras­te­re­ti­ti dje­cu, ra­zu­mi­jem da im se Ho­me­ro­va Ili­ja­da ili Sha­kes­pe­are­ov Ha­mlet ne či­ne kao tru­da vri­jed­no zna­nje od ko­jeg bi nji­ho­vo di­je­te jed­nog da­na mo­glo pris­toj­no ži­vje­ti. Jas­no je da nam se či­ni ka­ko fi­zi­ka ili ma­te­ma­ti­ka, ko­je mar­lji­vog ško­lar­ca la­ko mo­gu odves­ti na FER i da­lje u Euro­pu, obe­ća­va­ju pu­no vi­še. Ali ov­dje ni­je ri­ječ o di­le­mi – zna­nje ili ne, ne­go dvoj­bi – pot­pun in­te­lek­tu­al­ni i mo­ral­ni ra­zvoj ili ne. Ju­na­ci i an­ti­ju­na­ci, bor­ba do­bra i zla, po­tra­ga za smis­lom i hu­ma­noš­ću, u knji­žev­nos­ti, mla­doj oso­bi nu­de bo­žan­sko is­kus­tvo, ali i mo­ral­ni ok­vir na ko­ji se mo­že re­fe­ri­ra­ti u vlas­ti­tom ži­vo­tu. Dje­ci je pri­če pri­čao valj­da čak i kra­pin­ski pra­čo­vjek, a u ovoj teh­no­lo­gi­zi­ra­noj eri mi odjed­nom no­ve ge­ne­ra­ci­je pre­da­je­mo na mi­lost i ne­mi­lost re­ality showo­va. “Mo­gu uče­ni­ci (...) sve zna­ti, ali ako ne bu­du po­šte­ni, to­le­rant­ni i hu­ma­ni lju­di, pro­ći će kroz ovaj svi­jet kao obič­ni kuk­ci ko­ji se ni­su ni­ti tre­ba­li ro­di­ti. I ni­šta, ama baš ni­šta, ne mo­že za­mi­je­ni­ti knji­žev­nost u nje­go­vu od­go­ju i du­hov­nom ra­zvo­ju”, re­kao je omi­lje­ni split­ski pro­fe­sor hr­vat­skog je­zi­ka i knji­žev­nos­ti Bo­ris Ški­fić. Ko­li­ko je tak­vih pro­fe­so­ra? Ko­li­ko je ro­di­te­lja sprem­no i spo­sob­no oti­ma­ti svo­ju dje­cu va­ra­vim ti­tra­ji­ma ekra­na i ša­re­nim la­ži­ma druš­tve­nih mre­ža, us­put im ne do­pu­šta­ju­ći dow­nlo­ad ne­pro­či­ta­nih lek­ti­ra? Jer, ako je mak­si­mum kon­cen­tra­ci­je ko­ji zah­ti­je­va­mo od mla­dog čo­vje­ka SMS, a ne na pri­mjer Kr­le­ži­na re­če­ni­ca, je­di­no što u ko­nač­ni­ci mo­že­mo do­bi­ti je­su po­tro­ša­či sa­pu­ni­ca. I za­to sam si­gur­na da je knji­žev­nost zad­nje od če­ga tre­ba «os­lo­bo­di­ti» mla­de. Ne ula­zim u iz­bor kon­kret­nih dje­la za po­je­di­ni raz­red. Mo­žda klin­ce stvar­no mo­že pre­pla­ši­ti Ahi­lej i nje­go­ve bor­be pro­tiv Aga­mem­no­na. Mo­žda im je te­ško shva­ti­ti Vlak u sni­je­gu jer se ni­kad ni­su vo­zi­la ći­rom, ali si­gur­na sam da ne­ma bo­ljeg na­či­na da se na­uči «kad se ma­le ru­ke slo­že, sve se mo­že»... od pri­če o Lju­ba­nu, Dra­gi i Pe­ri. I ne­će mi bi­ti kri­vo ako me kći za­tra­ži de­set fun­ti za Jo­ne­so­vu knji­gu na un­bo­un­du, ali još će mi dra­že bi­ti ako na­vu­če star­ke i od­še­će do knjiž­ni­ce. A ako to na­pra­vi i nje­zi­na pri­ja­te­lji­ca i pri­ja­te­lji­ca nje­zi­ne fren­di­ce, iz­da­vaš­tvo mo­žda vi­še ne­će bi­ti u kri­zi i na un­bo­un­du valj­da ne­će bi­ti pri­si­lje­ni po­nu­di­ti Ni­ves C da bi spa­si­li Knji­gu.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.