ZBU­NIO ME KA­RA­MAR­KO

DO­BRO OBA­VI­JE­ŠTE­NI ŠEF MUP-A MO­RAO BI ZNA­TI TE­ŽI­NU OP­TUŽ­BI PRO­TIV HDZ-A KAD SE VRA A U TU SVO­JU STA­RU STRAN­KU Pi­še: Go­ran Mi­li

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Svijet -

“Gri­je­še­ći uči­mo” hr­vat­ski je na­ziv ko­lum­ne vo­de­ćeg te­le­vi­zij­skog no­vi­na­ra i pu­to­pis­ca. Pu­tu­ju­ći bi­je­lim svi­je­tom, vi­dio je i is­ku­sio sve i sva­šta pa je sa­da od­lu­čio to po­di­je­li­ti s či­ta­te­lji­ma Ve­čer­nja­ka...

Ka­ko je sve bi­lo jed­nos­tav­ni­je u so­ci­ja­liz­mu! Ni­smo ima­li iluzija da bi­smo mo­gli bi­lo što bit­ni­je pro­mi­je­ni­ti jer je umjes­to nas mis­lio Po­lit­bi­ro na če­lu s dru­gom Sta­rim. A od vr­ha do nas, uz za­ne­ma­ri­ve ko­rek­ci­je, dje­lo­vao je Us­troj ko­ji je uni­for­m­no pro­vo­dio “li­ni­ju”. Ni­je se mo­glo hap­si­ti ka­ko ko­me pad­ne na pa­met. Dru­go­vi­ma su ima­li šan­su da se po­ka­ju, uvi­de svo­je idej­ne po­gre­ške, pa bi tek na­kon to­ga, u slu­ča­ju upor­ni­jeg ot­po­ra, pos­ta­ja­li me­ta za od­strel. Prem­da će mno­gi da­nas tvr­di­ti da su bez opo­me­ne, di­rek­t­no iz kre­ve­ta, str­pa­ni na Go­li otok ili u Le­po­gla­vu, toč­ni­je je da su mo­gli pre­dvi­dje­ti što ko­mu­nis­ti sma­tra­ju ne­do­pus­ti­vim po­na­ša­njem. U po­li­ti­ci, svat­ko, ama baš svat­ko, znao je ka­da pres­ta­je vic, a ka­da je pri­je­đe­na ide­olo­ški do­pu­šte­na gra­ni­ca. A u eko­no­mi­ji, pri­vat­nik je mo­gao kras­ti na po­re­zu ko­ji je bio ne­nor­mal­no pro­gre­si­van (i do 90%), ali se ni­je smio jav­no raz­me­ta­ti bo­gat­stvom. Mo­gao je za­pos­li­ti i vi­še od za­kon- ski do­pu­šte­nih pet rad­ni­ka ako je ra­dio kao ko­ope­rant dr­žav­nog po­du­ze­ća. Ali, ako se os­mje­lio iz­vo­zi­ti vlas­ti­tu pro­izvod­nju u Ita­li­ju, znao je una­pri­jed da ho­da po tan­koj ži­ci. Po­li­ci­ja, in­s­pek­ci­ja, op­ći­na, Par­ti­ja, svi su mu bi­li za vra­tom. Bo­ga­će­nje ti­je­kom služ­bo­va­nja u Ru­si­ji, Bu­gar­skoj, Is­toč­noj Nje­mač­koj, va­ra­ju­ći na cr­nom te­ča­ju kli­rin­ških va­lu­ta bi­lo je služ­be­no ile­gal­no, ali u prak­si ni­ka­da kaž­nji­vo. Če­ti­ri go­di­ne na europ­sko­me is­to­ku vri­je­di­lo je ko­li­ko cje­lo­ži­vot­na ju­gos­la­ven­ska pla­ća, ali se to do kra­ja ko­mu­niz­ma to­le­ri­ra­lo. No, uzi­ma­ti pro­vi­zi­ju na uvoz­nim pos­lo­vi­ma bi­lo je “po­dri­va­nje druš­tve­nog sis­te­ma”. Da­nas, me­đu­tim, ni­šta ni­je jas­no. Ono što je go­di­na­ma vri­je­di­lo kao nor­mal­no, čak i po­želj­no po­na­ša­nje, odjed­nom je pos­ta­la in­kri­mi­ni­ra­na rad­nja. Neš’ ti sku­pi­ti ne­što mi­li­ju­na u cr­ni fond pa ga pre­us­mje­ri­ti u po­li­tič­ku kam­pa­nju. Bi­lo da je lo­va do­la­zi­la od Ga­da­fi­ja ili od ok­tro­ira­nih mar­ke­tin­ških agen­ci­ja (jav­nih po­du­ze­ća pod nor­mal­no), to se sma­tra­lo di­je­lom po­li­tič­ke igre. Ni­ka­kav kri­mi­nal. “Pa ni­su lju­di sta­vi­li lo­vu u svoj džep, skup­lja­li su za stran­ku.” Us­to, ve­ći­na je pu­čans­tva sma­tra­la pri­hvat­lji­vim da se po­li­ti­ča­ri u jed­no­me, a ka­mo­li u dva-tri man­da­ta, ops­kr­be za sta­rost. “Pa ne­će valj­da kao mi­nis­tar ži­vje­ti sa­mo od pla­će”. I on­da se, za mno­ge čak i pre­na­glo, do­go­dio pre­okret! Hap­še­nja naj­krup­ni­jih pri­mje­ra­ka. Po­če­la se pre­bro­ja­va­ti sva­ka sum­nji­va tran­sak­ci­ja, sva­ka ne­jas­no utro­še­na ku­na, po­če­lo je ne­za­mis­li­vo evi­den­ti­ra­nje sva­kog go­to­vin­skog ho­no­ra­ra pje­va­či­ma, fo­to­gra­fi­ma i za­bav­lja­či­ma. Ve­ći­na se na­ro­da po­ve­se­lia tak­vom ener­gič­nom raš­čiš­ća­va­nju mu­te­ža. Ali, ka­ko je pri­je tra­že­nja tra­ga nov­ca u na­šem men­ta­li­te­tu da se upi­ta­mo “tko tu ko­ga i za­što”, nor­mal­nom Hr­va­tu, ko­ji će usko­ro na iz­bo­re, po­li­tič­ka sli­ka sve mut­ni­ja. Do­bro, Sa­na­der je op­tu­žen za kra­đu, to je jas­no. Ako je i sa­mo jed­na od pet-šest op­tuž­bi is­ti­ni­ta, kri­mi­nal je očit. Ali, Sa­na­de­ra se odrek­la i str­pa­la u za­tvor he­ro­ina bor­be pro­tiv kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je, lju­bi­mi­ca Eu­ro­pe i pre­dvod­ni­ca na­še­ga pu­ta u EU – Ja­dran­ka Ko­sor. A sa­da je i ona na ta­pe­tu. Do­bro oba­vi­je­šte­ni šef MUP-a, ne­pot­kup­lji­vi To­mis­lav Ka­ra­mar­ko mo­rao bi zna­ti te­ži­nu i vje­ro­dos­toj­nost op­tuž­bi pro­tiv HDZ-a i pre­mi­jer­ke. Ali, gle ču­da, Ka­ra­mar­ko, uz plje­sak pre­mi­jer­ke, odjed­nom od­lu­ču­je ući u HDZ! Pa lju­di mo­ji, tko je tu lud? Ako To­mis­lav Ka­ra­mar­ko, ko­ji je do­sad uvi­jek do­bro ga­đao, ko­ji je vo­dio po­bjed­nič­ku pred­sjed­nič­ku kam­pa­nju Sti­pe Me­si­ća (ko­me je, pak, HDZ cr­ve­na kr­pa), ko­ji kao pr­vi čo­vjek po­li­ci­je mo­ra zna­ti sve dr­žav­ne taj­ne, od­lu­ču­je na ve­li­ka zvo­na pri­ći Ko­so­ri­ci, tu se nor­ma­lan čo­vjek vi­še ne mo­že sna­ći. I za­to ću ap­s­ti­ni­ra­ti na ovim iz­bo­ri­ma uz gor­ku spoz­na­ju da mi je ži­vot pro­šao u druš­tvu ko­je ni pri­je ni da­nas ni­je sa si­gur­noš­ću spoz­na­lo što je po­šte­no, a što ni­je.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.