Su­ze za pr­vu him­nu

Na pr­vi no­go­met­ni EP na ko­jem je igra­la Hr­vat­ska iš­li smo auto­bu­som, a u Ca­la­isu su tra­ži­li po­log, valj­da, da ne­će­mo uni­šti­ti tra­jekt na pu­tu za En­gle­sku

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Lu­ka.ca­par@ve­cer­nji.net

Na tra­jek­tu za Do­ver za­ori­la se pje­sma, put­ni­ci su nas gle­da­li u ču­du, a osob­lje nas je poz­dra­vi­lo i po­že­lje­lo sre­ću na pr­vom ve­li­kom na­tje­ca­nju Lu­ka Ca­par Ka­da me ured­nik za­mo­lio da iz na­vi­jač­kog ku­ta na­pi­šem sje­ća­nje na moj pr­vi Eu­ro, onaj u En­gle­skoj pri­je 20 go­di­na, pr­vo što mi je proš­lo kroz glavu bi­la je upra­vo ta broj­ka dva­de­set, pri­ču do­no­si Max!. Zar je mo­gu­će da su proš­la dva de­set­lje­ća od po­vi­jes­nog is­tr­ča­va­nja va­tre­nih, ko­ji se ta­da još ni­su ta­ko na­zi­va­li, na sta­di­onu Not­tin­g­ham For­res­ta pro­tiv Tur­ske?! Osob­no mi je baš ta utak­mi­ca, kao i ona pro­tiv Nje­mač­ke u če­t­vr­t­fi­na­lu, os­ta­la u naj­bo­ljem sje­ća­nju, iako ve­ći­na naj­vi­še pam­ti spek­ta­ku­lar­nu po­bje­du pro­tiv ta­da ak­tu­al­nih europ­skih pr­va­ka Da­na­ca na Hil­l­sbo­ro­ug­hu. Ki­ša ko­ja je ne­umo­lji­vo pa­da­la ci­je­log da­na, tog 11. lip­nja 1996., su­ze na pr­vu him­nu, mu­če­nje ci­je­lu utak­mi­cu i on­da po­go­dak Vla­ovi­ća u 86. mi­nu­ti i erup­ci­ja na di­je­lu tri­bi­ne na ko­joj smo bi­li, mo­žda naj­bo­lje opi­su­je ci­je­lo pu­to­va­nje i od­la­zak na taj pr­vi Eu­ro za Hr­vat­sku.

Bez cr­nih lis­ta i lu­tri­ja...

Tih go­di­na još ni­je pos­to­jao ma­sov­ni kult na­vi­jač­kog pra­će­nja na­ci­onal­ne vr­ste ko­ji će se u pu­nom smis­lu te ri­je­či stvo­ri­ti dvi­je go­di­ne pos­li­je na Svjet­skom pr­vens­tvu u Fran­cu­skoj 1998. Re­pre­zen­ta­ci­ju je ta­da pra­ti­la sva­ka na­vi­jač­ka sku­pi­na po­seb­no pa je bi­lo li­je­po ta­da vi­dje­ti sve hr­vat­ske na­vi­ja­če za­jed­no pod is­tom zas­ta­vom. Mo­ram spo­me­nu­ti ka­ko je osim nas, na­vi­ja­ča Di­na­ma, u toj pr­voj avan­tu­ri uvi­jek bi­la pri­sut­na eki­pa iz Vin­ko­va­ca, deč­ki iz Osi­je­ka, Ri­je­ke i Uma­ga. Ne­ću spo­mi­nja­ti ime­na, oni će se pre­poz­na­ti, a na gos­tu­ju­ćim kva­li­fi­ka­cij­skim utak­mi­ca­ma bi­li smo kao jed­na obi­telj. U na­vi­jač­kom smis­lu, od­la­zak na Otok za ve­ći­nu nas bio je vr­hu- nac, ka­ko zbog at­mo­sfe­re ko­ja je u toj zem­lji spe­ci­fič­na ta­ko i zbog na­vi­jač­ke fur­ke, jer svi smo u ne­kom di­je­lu ži­vo­ta na tri­bi­ni uzo­re ima­li u ne­koj en­gle­skoj na­vi­jač­koj sku­pi­ni. Sa­mo pu­to­va­nje, na­bav­lja­nje ulaz­ni­ca i or­ga­ni­za­ci­ja smje­šta­ja za sve je nas bi­la ne­što no­vo. Od­las­ci na gos­to­va­nja s klu­bom su jed­no, bus, kom­bi, auto, od­la­zak na tek­mu, even­tu­al­no spa­va­nje i po­vra­tak ku­ći. Sa­da je tre­ba­lo or­ga­ni­zi­ra­ti naj­ma­nje dva tjed­na bo­rav­ka u En­gle­skoj. Tu se po­ja­vio le­gen­dar­ni Mar­če­lo, vlas­nik agen­ci­je za po­sje­te iz­lož­ba­ma i kon­cer­ti­ma ko­ji je iz sa­mo nje­mu zna­nih raz­lo­ga od­lu­čio or­ga­ni­zi­ra­ti pu­to­va­nje na Eu­ro, ni sam vje­ro­jat­no ne zna­ju­ći u što se upu­šta. Iz da­naš­nje per­s­pek­ti­ve bi­la su to ne­ka “ro­man­tič­na” vre­me­na, bez cr­nih lis­ta, lu­tri­ja za ulaz­ni­ce, laž­nog gla­mu­ra i krup­nog ka­pi­ta­la ko­ji je, sma­tram, uni­štio čar iz­vor­nog no­go­me­ta i sve­ga oko nje­ga. Upla­ti­li smo pu­to­va­nje bu­som i smje­štaj, na ra­te, na­ru­či­li i ku­pi­li ulaz­ni­ce za tek­me pre­ko sa­ve­za i če­ka­li dan kad će­mo ko­nač­no kre­nu­ti. Na par­ki­ra­li­štu is­pred Ci­bo­ni­na tor­nja na dan po­la­ska po­ja­vio se auto­bus na kat i nas 70-ak. I kre­nu­li smo na put. Če­tr­de­set i ku­sur sa­ti pre­ma En­gle­skoj. Sa­mo pu­to­va­nje iz­gle­da­lo je po­put ma­lo “žeš­ćeg” ma­tu­ral­ca uz pje­smu i za­fr­kan­ci­ju u bu­su, upoz­na­va­nje s ne­ko­li­ko no­vih lju­di i sve što do­bro gos­to­va­nje već no­si sa so­bom. Po­seb­no se sje­ćam dva de­ta­lja iz tog bu­sa. Pr­vo, s na­ma su na ovom pu­to­va­nju bi­li otac ta­da mla­dog re­pre­zen­ta­tiv­ca Da­ri­ja i Jo­si­pa Ši­mi­ća i po­koj­ni tre­ner mno­gih hr­vat­skih no­go­me­ta­ša Zdrav­ko Jur­čić-Miš. Iako su mo­gli do Lon­do­na i zra­ko­plo­vom, oni su se od­lu­či­li za na­vi­jač­ki bus. Dru­go, ka­ko smo se pri­bli­ža­va­li Ca­la­isu iz ko­jeg vo­zi tra­jekt za Do­ver i ko­nač­nom do­la­sku u ko­li­jev­ku no­go­me­ta, u nas kao da se uvuk­la ne­ka na­pe­tost i ne­iz­vjes­nost. Ka­da su nas “lju­baz­ni” en­gle­ski do­ma­ći­ni za­tra­ži­li nov­ča­ni po­log za ula­zak na tra­jekt kao jam­s­tvo da ga valj­da ne­će­mo po­to­pi­ti, već smo po­mis­li­li da će nas vra­ti­ti i da smo pu­to­va­li uza­lud. Tre­nu­tak ka­da smo za­plo­vi­li pre­ma Do­ve­ru, i za­uze­li “dnev­ni bo­ra­vak” tra­jek­ta ops­krb­lje­ni kar­to­ni­ma Fos­ter­sa iz brod­skog duty free sho­pa ne­ću za­bo­ra­vi­ti ni­kad u ži­vo­tu. Kao da smo shva­ti­li da smo tu, da smo sti­gli na cilj i da nema na­zad. Za­ori­la se pje­sma ko­ja je pre­ki­nu­la sva dru­ga do­ga­đa­nja na tom tra­jek­tu, os­ta­li su put­ni­ci u ču­du gle­da­li što se do­ga­đa, a osob­lje tra­jek­ta pre­ko raz­gla­sa je poz­dra­vi­lo hr­vat­ske na­vi­ja­če i za­že­lje­lo im sve naj­bo­lje na pr­vom ve­li­kom no­go­met­nom na­tje­ca­nju.

Na­vi­jač­ka ba­za u Le­ed­su

Is­kr­ca­va­nje u En­gle­sku po­pra­ti­la je i “fa­za” pri­la­go­đa­va­nja na­ših vo­za­ča auto­bu­sa na vož­nju kri­vom stra­nom ces­te, što je iz­a­zva­lo odu­šev­lje­nje me­đu sa­da već ve­se­lom eki­pom u bu­su, ali i ne­što ma­nje odu­šev­lje­nje me­đu os­ta­lim vo­za­či­ma na ces­ti. Bio sam smje­šten kod pri­ja­te­lja u Lon­do­nu, a ve­ći­na eki­pe spa­va­la je po pri­vat­nim smje­šta­ji­ma u Le­ed­su. Pr­vi za­jed­nič­ki su­sret us­li­je­dio je na već spo­me­nu­toj utak­mi­ci u Not­tin­g­ha­mu, a os­ta­lo je po­vi­jest. Ka­ko je na­tje­ca­nje iš­lo da­lje, ta­ko je do­la­zi­lo sve vi­še hr­vat­skih na­vi­ja­ča, da bi kul­mi­na­ci­ja bi­la na Old Traf­for­du pro­tiv Ni­je­ma­ca. Su­dač­ku kra­đu ubla­ži­lo je Šu­ke­ro­vo va­lja­nje Köp­kea po tra­vi za 1:1, a osve­ta za po­raz us­li­je­di­la je dvi­je go­di­ne pos­li­je. Za kraj, spo­me­nut ću de­talj ko­ji mi se s na­šeg pr­vog Eura ta­ko­đer ure­zao u pam­će­nje. U sva­koj pri­li­ci še­tao sam s hr­vat­skim obi­ljež­ji­ma po uli­ca­ma en­gle­skih gra­do­va. I ta­ko, dok sam is­tra­ži­vao London, put mi je pre­sreo sme­tlar­ski ka­mi­on iz ko­jeg je iz­a­šao vo­zač obri­ja­ne gla­ve, ru­ku pre­kri­ve­nih te­to­va­ža­ma i os­mje­hom ko­ji je ot­krio ne­dos­ta­tak ne­ko­li­ko zu­ba. Upi­tao me je­sam li Hr­vat, a na­kon po­t­vrd­nog od­go­vo­ra, stis­nuo mi je ru­ku i uzvik­nuo “Sla­ven Bi­lić is a gre­at player!” (Sla­ven Bi­lić je igra­či­na, op. a.). I oti­šao svo­jim pu­tem. Sla­ven je ta­da igrao u West Ha­mu, a ja sam još ne­ko vri­je­me u ne­vje­ri­ci raz­miš­ljao o to­me što se do­go­di­lo. Ci­je­li tekst pro­či­taj­te u sport­skom tjed­ni­ku Max!

Na­vi­jač­kim su auto­bu­som pu­to­va­li i otac bra­će Ši­mić te Zdrav­ko Jur­čić-Miš

Ka­ko je na­tje­ca­nje iš­lo da­lje, ta­ko je u En­gle­sku do­la­zi­lo sve vi­še hr­vat­skih na­vi­ja­ča

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.