Pro­s­vjed za sve i ni­za­što

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari -

Ko­li­ko su nam kru­žo­ci ma­li i ka­ko se u Za­gre­bu sve bit­no odvi­ja u ra­di­ju­su od ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra, uvje­rio sam se proš­log pet­ka kad sam na­kon du­go vre­me­na otišao pre­dve­čer u cen­tar gra­da. Pro­la­ze­ći Pre­ra­do­vi­će­vom pre­ma Cvjet­nom tr­gu, na­ba­sao sam na Mi­li­ja­na Br­ki­ća Va­su i Bo­ri­sa Jo­ki­ća ka­ko raz­go­va­ra­ju. Jo­kić je, iz­gle­da, bio tu na pi­ću kad je Br­kić na­išao i sta­li su raz­mi­je­ni­ti ne­ko­li­ko riječi. E, ovo ne­će pro­ći bez sel­fi­eja – re­kao sam im, pri­gr­lio obo­ji­cu, na što se ni­su se bu­ni­li jer je i nji­ma to bi­lo smi­ješ­no i oki­nuo ne­vje­ro­jat­nu fot­ku ko­jom ukra­ša­vam ovaj tekst. “E još je sa­mo ovaj kao tre­ći fa­lio”, za­va­pio je žen­ski glas s pu­ne te­ra­se ka­fi­ća po­kraj ko­jeg se su­sret odi­grao. Is­to­vre­me­no je de­se­tak te­le­fo­na škljo­ca­lo pre­ma na­ma. Raz­mi­je­ni­li smo ne­ko­li­ko kur­to­az­nih re­če­ni­ca i svat­ko je otišao na svo­ju stra­nu. Br­ki­ća sam do­tad sreo dva­put, Jo­ki­ća pr­vi put u ži­vo­tu. Na­kon dva­de­set mi­nu­ta, sur­fa­ju­ći uz ka­vu, vi­dio sam da su broj­ni me­di­ji već pre­ni­je­li fot­ke i pri­če o zna­ko­vi­tom su­sre­tu u cen­tru gra­da, uz na­ga­đa­nje što se tu ku­ha… Fo­to­gra­fi­ja je za­bav­na jer ve­že tri na­iz­gled nes­po­ji­ve gla­ve, u ok­vi­ru ko­ji uglav­nom ve­že­mo uz ti­nej­džer­sko nas­li­ka­va­nje. Vi­dio sam da je ve­ći­ni ko­men­ta­to­ra bi­la smi­ješ­na i re­lak­si­ra­ju­ća, po­ma­lo i ka­tar­zič­na u na­pe­toj at­mo­sfe­ri zad­njih da­na, ko­ja se pod­gri­ja­va­la i oko HDZ-a i Jo­ki­će­ve re­for­me. Su­prot­no ono­me što nas uvje­ra­va­ju ne­ki me­di­ji, ni­smo u gra­đan­skom ra­tu i nor­mal­no je da se i jav­ne oso­be ko­ji se me­đu­sob­no ne poz­na­ju mo­gu pris­toj­no poz­dra­vi­ti, pa i us­li­ka­ti. Jo­kić mi je u tom krat­kom raz­go­vo­ru, što ov­dje pre­no­sim jer je sve to go­vo­rio i jav­no, re­kao da nje­ga za­ni­ma sa­mo re­for­ma, a ne po­li­ti­ka te da mu je žao što se sve is­po­li­ti­zi­ra­lo i do­ve­lo pro­jekt u pi­ta­nje. Vi­dio sam da mu ne­la­god­no zbog naj­av­lje­nog pro­s­vje­da i na­či­na na ko­ji je pre­ko no­ći pre­tvo­ren u upo­treb­lji­vu li­je­vu iko­nu i zas­ta­vu za po­li­tič­ki pro­s­vjed. U ša­li, ko­ja ni­je bez pola is­ti­ne, re­kao sam mu da ga mo­že spa­si­ti sa­mo jed­na stvar: da iz­va­li u slje­de­ća dva da­na ne­što što će ga oga­di­ti kul­tur­njač­koj li­je­voj fron­ti. Moj je pri­jed­log bio da pri­je 1. lip­nja dad­ne iz­ja­vu ka­ko je stvar­no ci­vi­li­za­cij­ska sra­mo­ta da no­tor­ni zlo­či­nac i dik­ta­tor Jo­sip Broz i da­lje ima svoj trg u Za­gre­bu. Pa da on­da vi­di­mo ka­kav bi bio od­ziv sil­nih nev­la­di­nih udru­ga pro­s­vje­du pro­tiv pro­ši­re­nje eks­pert­ne sku­pi­ne. Ni­je me pos­lu­šao, ali se ni­je ni po­ja­vio na pro­s­vje­du or­ga­ni­zi­ra­nom nje­mu u čast, bo­lje re­če­no na ra­čun nje­go­va sim­bo­lič­nog ka­pi­ta­la u jav­nos­ti. Bio je to ve­li­ki pro­s­vjed za sve i ni­za­što. Ni­za­što, jer je naj­av­ljen pro­tiv sto­pi­ra­nja re­for­me, ko­ja ide da­lje, što su dan ra­ni­je po­t­vr­di­li i pred­sjed­ni­ca i re­sor­ni mi­nis­tar. De fac­to je pro­blem nas­tao zbog pro­ši­re­nja eks­pert­nog ti­ma – pa bi is­prav­no bio re­ći da je to bio skup pot­po­re Jo­ki­će­vu od­bi­ja­nju pro­ši­re­nja eki­pe. Nje­gov se tim po­na­ša kao pravi su­ve­ren, sve se tre­ba i mo­ra pro­pi­ti­va­ti unu­tar bu­du­ćeg druš­tva zna­nja či­je ok­vi­re pos­tav­lja­ju, osim nji­ho­va ra­da. “Hr­vat­ska mo­že bo­lje” pra­vi­lo je ko­je se ne smi­je pri­mi­je­ni­ti na pri­jed­log re­for­me ku­ri­ku­lu­ma. Tim je pos­tav­ljen od po­li­ti­ke, što je eks­pli­cit­no po­t­vr­dio i Mi­la­no­vić, što ne mo­ra sa­mo po se­bi bi­ti lo­še, ali što da­je odre­đe­ne ar­gu­men­te za po­tre­bu pro­ši­re­nje eki­pe. S jed­ne stra­ne bio je to skup ni­za­što jer ni­ti je re­for­ma sto­pi­ra­na ni­ti je it­ko tje­rao Jo­ki­ća iz nje. O to­me upe­čat­lji­vo svje­do­či je­dan su­bver­ziv­ni tran­s­pa­rent “Ne­mam poj­ma za­što sam tu”. Sam Jo­kić ni­je bio na pro­s­vje­du, što je ra­zum­lji­vo, ulo­žio je pu­no tru­da u skla­du sa svo­jim mo­guć­nos­ti­ma i ho­ri­zon­ti­ma, za­jed­no sa svo­jim ti­mom, da bi ga se sa­da dnev­no­po­li­tič­ki ko­ris­ti­lo na ra­zi­ni Mi­le Ke­ki­na. No s dru­ge stra­ne bio je to pro­s­vjed za sve – sja­ti­li su se tut­ti qu­an­ti ko­ji­ma je po vo­lji vi­še bi­la proš­la vlast. U Pu­li su se pje­va­le par­ti­zan­ske, u Ri­je­ci se uka­zao Ra­de Šer­be­dži­ja, u Za­gre­bu An­te No­bi­lo i Mi­la­no­vi­će­va glas­no­go­vor­ni­ca. Ne­ki su doš­li is­fu­ra­va­ti svo­je pro­ble­me ko­ji ne­ma­ju ve­ze s onim što je na­ve­de­no od or­ga-

Ni­ti je re­for­ma sto­pi­ra­na ni­ti je it­ko tje­rao Jo­ki­ća iz nje. O to­me upe­čat­lji­vo svje­do­či je­dan su­bver­ziv­ni tran­s­pa­rent “Ne­mam poj­ma za­što sam tu”. Sam Jo­kić ni­je bio na pro­s­vje­du, što je ra­zum­lji­vo, ulo­žio je pu­no tru­da u skla­du sa svo­jim mo­guć­nos­ti­ma i ho­ri­zon­ti­ma, za­jed­no sa svo­jim ti­mom, da bi ga se sa­da dnev­no­po­li­tič­ki ko­ris­ti­lo na ra­zi­ni Mi­le Ke­ki­na

ni­za­to­ra sku­pa, ne­ki su doš­li pro­s­vje­do­va­ti pro­tiv svog naj­ve­ćeg ži­vot­nog pro­ble­ma – vje­ro­na­uka u ško­la­ma, a ne­ki dru­gi kao da su iz­vuk­li iz naf­ta­li­na dje­dov­ske tran­s­pa­ren­te o kle­ro­fa­šiz­mu. Ot­kud sad odjed­nom da se i na­rod i političari za­ni­ma­ju za škol­s­tvo? Na­rav­no da je no­vo boj­no po­lje oda­bra­no ra­di dnev­no­po­li­tič­kih in­te­re­sa, ali to u ko­nač­ni­ci ne mo­ra bi­ti lo­še. Po­li­ti­za­ci­ja škol­s­tva mo­žda do­ve­de do bo­lje edu­ka­ci­je po­li­ti­ke. Svi se sa­da tru­de na­ći pris­toj­ni­je, su­vis­li­je lju­de da u me­di­ji­ma bra­ne nji­ho­vu stra­nu. Ni­sam odav­no vi­dio to­li­ko ar­ti­ku­li­ra­nih lju­di na te­le­vi­zi­ji, bez ob­zi­ra na to je­su li za ili pro­tiv ovak­vog pu­ta re­for­me. Sad smo već u fa­zi bor­be oko pos­tre­for­me, tj. re­for­me škol­ske re­for­me. Kao što pos­t­mo­der­na po­či­nje u tre­nut­ku ka­da se mo­der­nis­tič­ki zah­tjev za ra­ci­ona­li­za­ci­jom tj, de­mi­ti­za­ci­jom sve­ga okre­ne i na sam taj zah­tjev pa se on­da to­tal­na de­mi­ti­za­ci­ja po­ka­že kao sa­mo je­dan od mi­to­va, iz na­če­la ko­ja pro­mi­če ova re­for­ma i ona sa­ma se u pr­vo­bit­nom obli­ku mo­že do­ves­ti u pi­ta­nje. No je li pre­du­vjet za nju bi­la i me­ta­re­for­ma? Ka­ko on­da re­for­mi­ra­ti for­mu men­tis onih ko­ji su kon­ci­pi­ra­li ovak­vu re­for­mu? Te­melj­na sa­mo­ob­ma­na nji­ho­va mi­ta je da imamo pos­la sa zna­ti­želj­nim, slo­bod­nim, kre­ativ­nim uče­ni­ci­ma ko­ji su svi sil­no za­in­tre­si­ra­ni za zna­nje, ma­lim is­tra­ži­va­či­ma i po­ten­ci­jal­nim ge­ni­jal­ci­ma ko­je on­da uni­šta­va to­bo­že auto­ri­tar­na ško­la. U prak­si pak kao os­nov­ni pro­blem imamo pot­pla­će­ne, ne­mo­ti­vi­ra­ne nas­tav­ni­ke ko­ji ra­de u lo­šim uvje­ti­ma, pod pri­ti­skom dar­vi­nis­tič­ke utr­ke ko­ju uglav­nom ne­za­in­te­re­si­ra­nim uče­ni­ci­ma, sta­sa­lim u pe­do­cen­trič­kom okruž­ju, na­me­ću ro­di­te­lji. Nas­tav­ni­ci sve te­že odr­ža­va­ju auto­ri­tet. Vi­šak tak­ve slo­bo­de uče­ni­ka ni­je do­veo do kre­ativ­nos­ti i neo­vis­nos­ti, već stva­ra­nja de­zo­ri­jen­ti­ra­nih je­din­ki po­tro­šač­ke ma­se, bez po­šti­va­nja pre­ma zna­nju i auto­ri­te­tu. Ne sli­je­de da­naš­nji uče­ni­ci ne­ku svo­ju lek­ti­ru mi­mo Ho­me­ra i Ma­ru­li­ća, već uglav­nom čmr­lje u smar­t­fon. Je li u svom idej­nom te­me­lju ovak­va re­for­ma već de­be­lo zas­ta­rje­la? Je li da­nas po­treb­ni­je iz­na­ći na­čin ob­no­ve auto­ri­te­ta nastavnika i ško­le, te­me­lje­nog na zna­nju, a ne pod­gri­ja­va­ti šez­de­se­to­sma­ške ilu­zi­je, ko­je je prak­sa pos­t­mo­der­nog druš­tva odav­no opo­vrg­nu­la? Či­nje­ni­ca da je Trg bio pun lju­di je zna­ko­vi­ta i na to se ne mo­že sa­mo od­mah­nu­ti ru­kom i jed­nos­tav­no je di­sk­va­li­fi­ci­ra­ti kao po­li­tič­ki pro­s­vjed struk­tu­ra in­te­res­no ili ide­olo­ški bli­skih proš­loj vlas­ti, jer on ni­je bio sa­mo to. Is­ti­na, mno­gi su tu doš­li s dnev­no­po­li­tič­kom svr­hom, od Fo­ru­ma mla­dih SDP-a, do udru­ga ve­za­nih uz proš­lu vlast, a bi­lo je tu i ne­upu­će­nih, po­vod­lji­vih lju­di ko­ji će po­tr­ča­ti ugu­ra­ti se u bi­lo ka­kav una­pri­jed me­dij­ski kons­tru­iran iden­ti­tet­ski ok­vir u ko­jem će se mar­ki­ra­ti kao co­ol – ur­ba­ni, pro­svi­je­će­ni, slo­bo­dar­ski lju­di 21. sto­lje­ća na­su­prot fan­taz­mi og­nji­šta­ra, za­tu­ca­nih, neo­bra­zo­va­nih, sred­njo­vje­kov­nih, ka­to­ta­li­ban­skih i slič­no. U ovom slu­ča­ju for­si­ra­nje tak­vih pro­tim­bi do­vo­di do ko­mič­nih po­s­lje­di­ca. Ka­to­ta­li­ban is­pa­da Žarko Pu­hov­ski, ko­ji je na­zvao pri­jed­log re­for­me po­lu­pro­izvo­dom, a s dru­ge stra­ne me­đu “ju­go­ko­mu­nja­ra­ma” je Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić ko­ja je Jo­ki­ću da­la jav­no pot­po­ru dan pri­je pro­s­vje­da. Vr­hun­sko obra­zo­va­nje zas­tu­pa­ju Mr­le i Bi­to­ra­jac, a me­đu neo­bra­zo­va­ni­ma su HAZU, niz znans­tve­nih ins­ti­tu­ta i res­pek­ta­bil­nih struč­nja­ka ko­ji se do sa­da ni­su po­ve­zi­va­li s bi­lo kak­vom po­li­tič­kom op­ci­jom. No že­lim vje­ro­va­ti da je bi­lo je i lju­di ko­ji ni­su na­iv­ni i po­vod­lji­vi, ko­ji su bi­li svjes­ni da će skup di­je­lom bi­ti ins­tru­men­ta­li­zi­ran, ali ko­ji su doš­li po­dr­ža­ti vje­ru u bi­lo kak­vu re­for­mu, po­bolj­ša­nje, pro­mje­nu, na­du. Al­ter­na­ti­va ni­je iz­a­bra­ti iz­me­đu po­di­la­že­nja hi­ro­vi­ma ma­lih po­tro­ša­ča ser­vi­ra­ju­ći im lig­ht, user fri­end­ly zna­nje, i sta­rin­skog bur­gi­ja­nja su­ho­par­nih či­nje­ni­ca ko­ji­ma se krat­ko­roč­no pu­ne gla­vi­ce ko­je se on­da is­to ta­ko br­zo praz­ne, pa oni ko­ji su u jed­nom tre­nut­ku zna­li sve o raz­m­no­ža­va­nju član­ko­no­ža­ca, na­kon što za­vr­še ško­lu, ve­ći­nom ne zna­ju po­ka­za­ti gdje im je je­tra, a gdje sle­ze­na. Iz­me­đu je či­ta­va jed­na prak­tič­na pa­le­ta me­to­da i sa­dr­ža­ja. Škol­skim iz­ne­na­đe­nji­ma ni­kad kra­ja. U me­di­ji­ma se čes­to is­ti­cao ža­los­tan po­da­tak ka­ko pro­gram nas­ta­ve in­for­ma­ti­ke u Hr­vat­skoj ni­je zna­čaj­no mi­je­njan zad­njih dva­de­set go­di­na, kad vi­di ču­da – usred fr­ke oko pro­s­vje­da uče­ni­ci za­gre­bač­kog MIOC-a pos­ta­li svjet­ski pr­va­ci iz in­for­ma­ti­ke! Tre­ba­mo li, su­oče­ni s tom či­nje­ni­com, odus­ta­ti od pro­mje­ne ku­ri­ku­lu­ma u tom seg­men­tu ili se nar­ci­so­id­no za­pi­ta­ti: gdje bi nam bio kraj ova­ko pa­met­ni­ma da nas ško­la ni­je kva­ri­la?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.