Ča­čić stvo­rio kli­mu u ko­joj su igra­či opu­šte­ni i bez­briž­ni

Ni Ro­nal­do ne mo­že sam, svi igra­či tre­ba­ju biti na svom mak­si­mu­mu za ve­li­ki rezultat, po­ru­ču­je Mo­drić

Vecernji list - Hrvatska - - Mali Oglasi - srd­jan.he­bar@ve­cer­nji.net Sr­đan He­bar

Iz­bor­nik je po­zvao igra­če na ve­če­ru i čas­tio ih ro­šti­ljem, do­pus­tio im je da “za­ru­že”, da iz­van tre­nin­ga budu pot­pu­no slo­bod­ni

Hr­vat­ski brk broj jedan An­te Ča­čić u pri­pre­ma­ma za Eu­ro imao je ulo­gu – as­tro­no­ma. Pro­uča­va­ti pa­ž­lji­vo, iz dana u dan, od ju­tra do su­tra, zvi­jez­de koc­kas­tih, uk­lo­pi­ti ih u ga­lak­si­ju i osi­gu­ra­ti da gra­vi­ti­ra­ju jed­ni dru­gi­ma. Stvo­ri­ti rav­no­te­žu. – Sa­mo ako svi s po­pi­sa za utak­mi­cu bu­de­mo jed­no, ta­da mo­že­mo us­pje­ti – upo­zo­rio je i Mo­drić. Ne mo­že ni Ro­nal­do sve sam, to je že­lio na­gla­si­ti. U mom­ča­di ima, po miš­lje­nju mno­gih, ključ­nog Re­alo­va igra­ča. Ima i deč­ka ko­ji se na­met­nuo u Bar­ce­lo­ni i dr­ži le­đa Me­ssi­ju. Ima pre­ka­lje­nog se­na­to­ra Da­ri­ja Sr­nu ko­ji je sve igra­če do­če­ki­vao kao klin­ce. Ima Ma­tea Ko­va­či­ća ko­ji oče­ku­je da će nas­tu­pa­ti ba­rem u re­pre­zen­ta­ci­ji. Pa Mar­ce­la Bro­zo­vi­ća, ko­ji bi mogao na klu­pu, gle­da­ti u igri Mi­la­na Ba­de­lja.

Učio na Lo­vre­no­vu slu­ča­ju

Ima Ši­mu Vr­salj­ka ko­ji sjedi na klu­pi, a tra­ži ga ma­drid­ski Atle­ti­co. Sva­ki od njih uvje­ren je da je baš on taj ko­ji bi tre­bao igra­ti. Dak­le, šef ima ite­ka­ko skli­zak te­ren. Vr­lo lako mogao bi net­ko po­di­ći glas: – Za­što ne igram ja? Sje­ti­te se slu­ča­ja De­ja­na Lo­vre­na. Ča­čić to že­li iz­bje­ći i to mu je pr­vi i os­nov­ni zadatak. Mom­ci iona­ko zna­ju igra­ti. Je­di­no su pri­čuv­ni vra­ta­ri, ina­če sim­pa­tič­ni deč­ki, svjes­ni da idu na iz­let. – Bo­lje da ne igram, jer to bi zna­či­lo da su se Su­ba­šić i Ka­li­nić oz­li­je­di­li ili do­bi­li kar­to­ne – ka­že ve­se­lo tre­ći vra­tar Ivan Var­gić. Eh, ali ka­ko to uči­ni­ti? Na­me­ta­ti auto­ri­tet ovih dana na pri­pre­ma­ma u Sve­tom Mar­ti­nu na Mu­ri ili u Ro­vi­nju ni­je mogao. Ne bi to bio pra­vi put, jer druš­tvo je na­vik­lo biti pod pa­li­com Zi­da­nea, Gu­ar­di­ole, Si­me­onea... On je oda­brao – pri­ja­telj­ski put. – Že­lio sam deč­ke pri­bli­ži­ti gle­da­te­lji­ma, odveo ih u šet­nju, čak smo bi­li pr­vih dana i na Tr­gu ba­na Jo­si­pa Je­la­či­ća – ve­li Ča­čić. Otva­rao je tre­nin­ge gdje god je mogao. Cilj je tom “as­tro­no­mu” bio uvje­ri­ti koc­kas­te da ni­su – sve­mir­ci. Ni­je bi­lo po­vi­še­nih gla­so­va, stre­sa i pri­ti­sa­ka. Tko se že­li ku­pa­ti u mo­ru – mo­že, ba­zen – mo­že, mac­c­hi­ato na šte­ka­tu – ne­ma pro­ble­ma, tor­ta – uz­mi, ro­mo­bil – za­što ne... Čak ih je u Ro­vi­nju odveo na ve­če­ru u res­to­ran “Pi­ne­ta” poznat po ro­šti­lju. Ali, na tre­nin­gu se po­tom ra­di­lo pu­nom sna­gom. Igrao je na kar­tu – savjesti. Evo još jed­nog ba­nal­nog pri­mje­ra ko­ji po­ka­zu­je ko­li­ko je pa­zio da igra­či­ma ni­šta ne fa­li. Vo­zač Ivo sva­ki bi put pri­je od­la­ska na tre­ning par­ki­rao auto­bus par sto­ti­na me­ta­ra u de­be­li hlad, ka­ko igra­či te dvije mi­nu­te vož­nje ne bi pro­ve­li u spa­ri­ni.

Iz­bor­nik ču­vao igra­če

Sum­nja­mo da je ijed­nom po­ku­cao na vra­ta so­be ne bi li pro­vje­rio tko spa­va. Više je tip ko­ji će im, ako tre­ba, po­su­di­ti i pu­njač za mo­bi­tel. – Kod Ni­ke Ko­va­ča to je bi­lo mno­go stro­že. Sad je mno­go le­žer­ni­je. Sva­ki tre­ner ima svoj na­čin ra­da, a ovaj Ča­či­ćev je druk­či­ji – ka­žu igra­či. Ni­je te­ško za­klju­či­ti da im to od­go­va­ra. Pos­ta­vio je stva­ri ta­ko da je on čo­vjek ko­ji se ne na­me­će, ali kon­tro­li­ra i us­mje­ra­va ne­pri­mjet­no stva­ri u smje­ru u ko­jem že­li. Čak ih je sa­krio i od me­di­ja, tek po dvo­ji­cu do­vo­dio na par mi­nu­ta pred ka­me­re sva­ki dan, spa­sio ih is­cr­p­nih pri­ča, gos­to­va­nja u TV pri­je­no­si­ma uži­vo, sje­de­nja s no­vi­na­ri­ma. To oni, u pra­vi­lu, iona­ko ne vo­le. Išao im je uz dla­ku ko­li­ko je god mogao. Čak je i on, ne­for­mal­no, pi­tao no­vi­na­re. – Ka­ko se to te­bi či­ni? Što mis­liš – is­kre­no je pi­tao na­kon što je obja­vio po­pis troj­ca ko­ji ne­će na Eu­ro pa do­dao: – Te­ško mi je bi­lo... Baš je te­ško ne­ko­me re­ći da ne­će na put. Po­na­šao se ljud­ski. Sta­jao na zem­lji. Pa i Mo­drić je po­zvao na skrom­nost. Pa­zi­te, to su deč­ki ko­ji se vo­ze u Ben­tleyi­ma i Por­s­c­he­ima. A Ča­čić u – Smar­tu. I ti­me je že­lio po­ka­za­ti ko­ji kurs dr­ži. Na pri­pre­ma­ma za SP 2006. zna­lo se do­go­di­ti da s jed­ne stra­ne tre­ni­ra “jug”, a s dru­ge “sje­ver”. Ov­dje su svi – šk­va­dra. Igra­či mu na tre­nin­ge do­la­ze na­smi­je­še­ni. U igri, to se sve iona­ko zna. Pa čak pred njih ni­je stav­ljao ni te­ške utak­mi­ce – San Ma­ri­no za kraj. Da se ras­pu­ca­ju. Ne i umo­re. Us­to, i Lu­ka Mo­drić je na po­šte­di, ne pam­ti se da ni­je odi­grao ni­jed­nu utak­mi­cu pri­je od­la­ska na Eu­ro. Ni­je igra­či­ma na­me­tao ni vi­de­oana­li­ze s igrom Tur­ske ili Če­ške. Do­zi­ra, po­ma­lo. Bit će vre­me­na. Sa stra­ne, sve to iz­gle­da vr­lo le­žer­no. Ne­ma eufo­ri­je, ne­ma skan­da­la, nii go­re, ni do­lje. Ra­di se po­la­ko, dan po dan. La­tent­no pri­pre­ma va­tre­ne da za­vri­ju. Ča­či­ćev pris­tup...

Kod Ni­ke Ko­va­ča je sve bi­lo pu­no stro­že, a to igra­či­ma ni­je od­go­va­ra­lo

Ča­čić je priz­nao da mu je bi­lo ja­ko te­ško odre­di­ti pre­ko­broj­ne

Hr­vat­ski iz­bor­nik An­te Ča­čić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.