Pod­zem­na po­li­ti­ka i tr­go­vi­na – ‘rje­še­nje’ za po­li­tič­ku kri­zu u dr­ža­vi

Ana­li­za

Vecernji list - Hrvatska - - Obzor -

Zbi­ja­nje re­do­va u na­šim je stran­ka­ma važ­ni­je ne­go bi­ra­nje. Po­seb­no kad je si­tu­aci­ja oz­bilj­na. Ta­ko ne­što zbi­lo se proš­le su­bo­te na op­ćem sa­bo­ru Za­jed­ni­ce ko­ja se­be odre­đu­je de­mo­krat­skom. U si­tu­aci­ji zah­tje­va za sa­bor­ski opo­ziv pot­pred­sjed­ni­ka Vla­de To­mis­la­va Ka­ra­mar­ka zbog afe­re Dri­mia, zah­tjev za je­dins­tvo (ključ­na ri­ječ to­ga sku­pa) iz­ra­zi­to je do­mi­ni­rao nad či­nom iz­bo­ra os­ta- lih čla­no­va stra­nač­ko­ga vod­stva. Bi­ra­nje za­mje­ni­ka pred­sjed­ni­ka, pot­pred­sjed­ni­ka i čla­no­va Pred­sjed­niš­tva me­đu više kan­di­da­ta bi ina­če, pa i una­toč „ša­la­bah­te­ri­ma“bez ko­jih je iz­gle­da te­ško pos­ta­ti duž­nos­ni­kom ve­li­ke stran­ke u Hr­vat­skoj, tre­ba­lo biti uz­bud­lji­vo i na­da­sve bit­no, po­seb­no da je pra­će­no otvo­re­nom ras­pra­vom. Me­đu­tim, u ma­ni­fes­ta­ci­ji je­dins­tva to je za­ne­ma­re­no. I to ne sa­mo od iz­as­la­ni­ka Sa­bo­ra HDZ-a ne­go i od me­di­ja ko­ji su skup do­mi­nant­no uok­vi­ri­li u pri­ču o je­dins­tvu. Mo­no­lit­nost je ta­ko do­sad­na, pa su do­da­li ma­lo za­či­na: is­tak­nu­li su ži­vo­pis­ni is­tup Mi­la­na Ban­di­ća. Gra­do­na­čel­nik Zagreba i va­zal HDZ-a do­bio je naj­ve­ći plje­sak u dvo­ra­ni Va­tros­lav Li­sin­ski, po­naj­pri­je za­to što je od svih go­vor­ni­ka „jedini dje­lo­vao kao po­li­tič­ki vo­đa“(ko­men­tar mo­ga poz­na­ni­ka, su­di­oni­ka sa­bo­ra HDZ-a). Stro­go kon­tro­li­ra­no je­dins­tvo ipak je na­ru­šio go­vor jed­no­ga čo­vje­ka – An­dre­ja Plen­ko­vi­ća. Eu­ro­par­la­men­ta­rac iz re­do­va HDZ-a je o po­li­tič­koj kri­zi ve­za­noj za afe­ru Dri­mia uz os­ta­lo re­kao: „Stra­nač­ka lo­jal­nost je po­treb­na, ali tre­ba is­to ta­ko ra­svi­je­tli­ti ci­je­li slu­čaj i sma­tram da stran­ka ne mo­že biti ta­lac sud­bi­ne bi­lo ko­jeg čla­na.“Tom pri­li­kom odvaž­ni Plen­ko­vić – ni­je lako iz­ni­je­ti miš­lje­nje su­prot­no od ma­ni­fes­ti­ra­no­ga sta­va pri­sut­nih 2200 čla­no­va stran­ke – oz­na­čio je sa­bor HDZ-a dru­gom važ­nom ri­je­čju – ta­lac. Tom oz­na­či­va­nju je pri­po­mo­glo i re­agi­ra­nje tem­pe­ra­ment­no­ga Fren­ki­ja Bi­la­ve­ra. Taj HDZ-ovac iz SAD-a se iz­jas­nio ka­ko je slu­ša­ju­ći Plen­ko­vi­ća mis­lio da se sku­pu obra­ća Bo­žo Pe­trov, te po­ku­šao dis­ci­pli­ni­ra­ti zas­tup­ni­ka u Europ­skom par­la­men­tu: „…tre­baš se is­pri­ča­ti gos­po­di­nu pred­sjed­ni­ku jer to je di­rek­tan udar na njega. Ni­je stran­ka nje­gov ta­lac...“

Stran­ka je ta­lac

Tko je u toj važ­noj po­le­mi­ci u pra­vu – Plen­ko­vić ili Bi­la­ver? Te­me­ljem svo­ga pra­će­nja HDZ-a, mis­lim da su u pra­vu i jedan i dru­gi. Eu­ro­par­la­men­ta­rac je oprav­da­no, ia­ko uvi­je­no, upo­zo­rio ka­ko je HDZ ta­lac, što zna­či da ne mo­že slo­bod­no ras­po­la­ga­ti svo­jom vo­ljom. Ni Bi­la­ver za­pra­vo ni­je po­gri­je­šio iz­ja­viv­ši da stran­ka ni­je Ka­ra­mar­kov ta­lac. Na­ime, sma­tram da je HDZ ta­lac sa­mo­ga se­be. I to sta­ro­ga HDZ-a, ruž­no li­ce ko­je­ga se sve više, po­seb­no ot­kad se po­nov­no po­peo na vlast, po­ma­lja iza pro­zir­ne ma­ske no­ve, re­for­mi­ra­ne stran­ke. Muč­na afe­ra, ko­joj su ak­te­ri vo­de­ći po­li­ti­čar Ka­ra­mar­ko i nje­go­va su­pru­ga struč­nja­ki­nja za PR, te nje­gov pri­ja­telj kon­zul­tant­ske za­ni­ma­ci­je, na­rav­no kao i baš na sve sprem­ni čel­ni­ci mul­ti­na­ci­onal­ne kom­pa­ni­je, mo­že pos­lu­ži­ti kao po­kaz­na vjež­ba ugro­ze na­ci­onal­nih in­te­re­sa i su­ko­ba in­te­re­sa. Po­vje­rens­tvo za­du­že­no za tak­vu vr­stu su­ko­ba mo­že od­lu­či­ti što god ho­će, ali ba­rem po­li­tič­ka od­go­vor­nost će os­ta­ti te­ško bre­me na le­đi­ma ne sa­mo Ka­ra­mar­ka ne­go i nje­go­ve stran­ke. HDZ je i ra­ni­je, dak­le sva­ka­ko ne sa­mo u slu­ča­ju su­pruž­ni­ka Ka­ra­mar­ko i Jo­ze Pe­tro­vi­ća, „dr­žao svi­je­ću“raz­li­či­tim ma­ri­fe­tlu­ci­ma svo­jih čel­ni­ka i s nji­ma po­ve­za­nih li­ko­va. Za vri­je­me naj­go­rih mal­ver­za­ci­ja Ive Sa­na­de­ra i su­rad­ni­ka, Bo­ži­da­ra Kal­me­te i opet su­rad­ni­ka te ne­kih dru­gih, vo­de­ći lju­di te stran­ke šu­tje­li su kao za­li­ve­ni, ia­ko su im is­to­vre­me­no us­ta bi­la pu­na do­mo­ljub­lja. A sim­pa­ti­ze­ri te stran­ke su joj bez ob­zi­ra na sve opa­či­ne ve­ći­nom i da­lje da­va­li po­vje­re­nje: čak na iz­bo­ri­ma 2011., kad je HDZ pod vod­stvom od Sa­na­de­ra ru­ko­po­lo­že­ne J. Ko­sor bio naj­sla­bi­ji i naj­o­sra­mo­će­ni­ji, do­bio je go­to­vo če­t­vr­ti­nu pot­po­re gra­đa­na ko­ji su pris­tu­pi­li iz­bo­ri­ma. Me­đu vo­de­ćim lju­di­ma i pris­ta­ša­ma te stran­ke bi­lo je i još uvi­jek ima lju­di čis­to­ga obra­za ko­ji te­že una­pre­đe­nju op­će­ga do­bra, ali tak­vi uglav­nom ne kon­tro­li­ra­ju bit­ne po­li­tič­ke pro­ce­se. Po­seb­no su mak­nu­ti sa stra­ne u po­s­ljed­nje vri­je­me, ka­da HDZ sve ve­ćom br­zi­nom ju­ri u kri­vi­ne afe­ra i su­ko­ba. Još kra­jem 2010. naj­a­vio sam u iz­ja­vi Ve­čer­njem lis­tu ka­ko će baš Ka­ra­mar­ko, ta­da mi­nis­tar unu­tar­njih pos­lo­va, pos­ta­ti pred­sjed­nik HDZ-a, ia­ko ta­da ni­je bio ni čla­nom te stran­ke. U ruj­nu 2011. je iz ru­ku J. Ko­sor do­bio član­sku is­kaz­ni­cu, a već u svib­nju 2012. prev­la­dao na unu­tar­stra­nač­kim iz­bo­ri­ma. Na naj­a­vu tak­vo­ga nje­go­va us­po­na ne pod­sje­ćam ka­ko bih se po­hva­lio ne­kim prog­no­zer­skim spo­sob­nos­ti­ma, ko­nač­no kao po­li­tič­ki ana­li­ti­čar ne­ko­li­ko sam pu­ta „pro­ma­šio me­tu“. Tu in­for­ma­ci­ju pre­zen­ti­ram zbog os­no­va to­ga pre­dvi­đa­nja: oci­je­nio sam ka­ko od svih po­ten­ci­jal­nih kan­di­da­ta za pred­sjed­ni­ka stran­ke Ka­ra­mar­ko naj­vi­še od­go­va­ra pro­sječ­nom po­li­tič­kom uku­su nje­nih ak­ti­vis­ta i pris­ta­ša. Hi­per­tro­fi­ra­no do­mo­ljub­lje, bli­ski od­no­si s mno­gim stra­nač­kim čel­ni­ci­ma i or­ga­ni­za­ci­ja­ma, vo­de­će duž­nos­ti u po­li­ci­ji i taj­nim služ­ba­ma, du­go­traj­na po­ve­za­nost i sa sta­rim (ko­mu­nis­tič­kim) i no­vim po­li­tič­kim ka­dro­vi­ma, snaž­na vo­lja za moć i dru­ga nje­go­va obilježja či­ni­la su ta­da ve­li­ki­ma nje­go­ve šan­se da pos­ta­ne pred­sjed­ni­kom HDZ-a. Lju­di pr­vo gla­sa­ju za ne­ko­ga slič- nog se­bi ili suk­lad­no­ga svojim ide­ja­ma vo­di­lja­ma te obras­ci­ma ko­mu­ni­ci­ra­nja, ali po­tom, ka­da ta oso­ba pos­ta­ne vo­đom, oče­ku­ju od nje ili njega da stvo­ri no­vu po­li­tič­ku vri­jed­nost. Kod po­li­tič­kih vo­đa, po­gla­vi­to iz ve­li­kih stra­na­ka, tak­va je vri­jed­nost nuž­no po­ve­za­na s do­la­skom na vlast i dis­tri­bu­ira­njem duž­nos­ti i pri­pa­da­ju­ćih pri­vi­le­gi­ja stra­nač­kim ko­le­ga­ma, ali i s re­ali­zi­ra­njem su­vis­lih pro­gra­ma ko­ji bi tre­ba­li re­zul­ti­ra­ti pro­mje­na­ma bla­go­tvor­ni­ma za što ve­ći broj gra­đa­na.

Umre­že­nost ka­dro­va

Ako li­der ne us­pi­je u jed­no­me i dru­go­me, on­da mu čla­no­vi stran­ke, oso­bi­to oni is­tak­nu­ti, na­la­ze oz­bilj­ne ne­dos­tat­ke i sve više „sa­pu­na­ju da­sku“ia­ko se na pr­vi po­gled čes­to či­ni da ga čvr­sto po­dr­ža­va­ju. Baš u to­me je sa­da naj­ve­ći pro­blem Ka­ra­mar­ka: pod nje­go­vim vod­stvom HDZ je os­tva­rio raz­mjer­no sla­bu pot­po­ru na iz­bo­ri­ma ia­ko su bi­li u ko­ali­ci­ji s još se­dam stra­na­ka; Do­mo­ljub­na ko­ali­ci­ja je zbog tak­vo­ga re­zul­ta­ta bi­la pri­si­lje­na, i to na­kon muč­nih pre­go­vo­ra obi­lje­že­nih pre­okre­ti­ma, sklo­pi­ti sa­vez s Mos­tom. Taj sa­vez oči­to ne da­je pri­želj­ki­va­ne plo­do­ve ni za mno­ge čla­no­ve HDZ-a ni za gra­đa­ne. HDZ je dao ve­li­ke us­tup­ke no­vom part­ne­ru da bi do­šao na vlast, čak je mo­rao pris­ta­ti da Ka­ra­mar­ko ne bu­de pre­mi­jer, već sa­mo pot­pred­sjed­nik Vla­de, što je ubr­zo nje­go­va tvr­da jez­gra, ko­joj su uglav­nom ugro­že­ni eg­zis­ten­ci­jal­ni in­te­re­si, do­ži­vje­la kao ne­iz­dr­ži­vu pro­vo­ka­ci­ju. Iz mo­tri­šta oko­rje­lih po­li­ti­ča­ra, i to ne sa­mo vo­de­ćih HDZ-ova­ca ne­go i nji­ho­vih pan­da­na iz SDP-a i dru­gih stra­na­ka, čel­ni­ci Mos­ta iz­ra­ža­va­ju za­ču­dan od­nos pre­ma po­li­ti­ci. Raz­li­ke u pris­tu­pu po­li­ti­ci po­seb­no su jas­no iz­lo­že­ne u in­ter­v­ju­ima ko­je su Ka­ra­mar­ko i Pe­trov da­li na­kon sa­bo­ra HDZ-a. Pr­vi je is­tak­nuo ka­ko ne mo­že iz­da­ti svo­ju od­go­vor­nost pre­ma Hr­vat­skoj, bi­ra­či­ma HDZ i čla­no­vi­ma stran­ke ko­ji su mu da­li po­vje­re­nje u unu­tar­stra­nač­kim iz­bo­ri­ma; Bo­žu Pe­tro­va je pri­tom na­zvao „na­iv­nim“i „ka­men­či­ćem u ci­pe­li“te naj­a­vio da dru­gi pot­pred­sjed­nik ne­će više biti član Vla­de. Za raz­li­ku od njega, Pe­trov u pr­vi plan, bez eti­ke­ti­ra­nja Ka­ra­mar­ka, stav­lja pra­va bi­ra­ča op­će­ni­to i us­t­vr­đu­je ka­ko su ins­ti­tu­ci­je važ­ni­je od oso­ba: „Ni­ka­da po­je­di­nac ne mo­že biti iz­nad dr­ža­ve i stran­ke“(30. svib­nja). Pri­tom je pred­sjed­nik Mos­ta po­ka­zao ka­ko poz­na­je ključ­no po­li­to­lo­ško raz­li­ko­va­nje iz­me­đu ins­ti­tu­ci­ja kao pos­to­ja­nih struk­tu­ra druš­tve­ne or­ga­ni­za­ci­je i po­li­tič­kih lju­di, od­nos­no

Shod­no shva­ća­nju vlas­ti kao ul­ti­ma­tiv­ne vri­jed­nos­ti, jav­nost je pre­plav­lje­na na­ga­đa­nji­ma da se ne­pri­mje­re­nim na­či­ni­ma re­ali­zi­ra­ju pla­no­vi os­tan­ka na vlas­ti i sad je sa­mo pi­ta­nje ho­će li biti part­ne­ra za takve po­li­tič­ke per­ver­zi­je

ve­za iz­me­đu njih ko­je su uglav­nom pro­mje­nji­ve, ne­si­gur­ne. Su­prot­no to­me, baš je is­ti­ca­nje važ­nos­ti ka­dro­va i nji­ho­ve umre­že­nos­ti svo­je­vr­s­ni za­štit­ni znak Ka­ra­mar­ko­va pris­tu­pa po­li­ti­ci. Po­s­ljed­nji is­tu­pi te dvo­ji­ce mogu se raš­čla­ni­ti ko­ri­šte­njem poj­mov­no­ga apa­ra­ta Maxa We­be­ra. Pr­vi iz­ra­ža­va „eti­ku od­go­vor­nos­ti“(za Hr­vat­sku, za bi­ra­če i čla­no­ve HDZ-a) i naj­av­lju­je po­li­tič­ko raz­ra­ču­na­va­nje i ne­ko „rje­še­nje za ovu si­tu­aci­ju“ko­je će jav­nost „vr­lo br­zo vi­dje­ti“. Pred­sjed­nik Mos­ta pak is­ti­če u pr­vi plan gra­đa­ne i za­go­va­ra svo­je­vr­s­nu „eti­ku uvje­re­nja“. Ta­ko­đer, Pe­trov ko­mu­ni­ci­ra i dje­lu­je tran­s­pa­rent­no, pa se una­toč vje­ro­jat­no sla­bi­jem us­pje­hu nje­go­ve stran­ke na mo­gu­ćim iz­van­red­nim iz­bo­ri­ma otvo­re­no iz­jas­nio: „Ako Ka­ra­mar­ko pre­ži­vi gla­sa­nje u Sa­bo­ru, Most je spre­man iz­a­ći iz Vla­de.“Za raz­li­ku od pro­ma­tra­ča, pri­mje­ri­ce Vla­di­mi­ra Šek­sa, ko­ji ocje­nju­je da će s Ka­ra­mar­ko­vim pa­dom od­mah do­ći do ne­ko­ga do­mi­no-efek­ta i raz­vrg­nu­ća Vla­de, ne mis­lim da je HDZ baš vo­ljan žur­no odre­ći se vlas­ti i sve sta­vi­ti na kar­tu no­vih iz­bo­ra. “Ta­lač­ka kri­za“u HDZ-u u stva­ri od­no­si se po­naj­pri­je na nes­po­sob­nost te ve­li­ke stran­ke da se „po­nov­no ro­di“i do­is­ta bu­de „no­vi HDZ“na ko­ji se ina­če in­ten­ziv­no po­zi­va­ju Ka­ra­mar­ko, Br­kić i su­rad­ni­ci. No­vo li­ce stran­ke pro­fi­li­ra se po­naj­vi­še ta­ko da nje­no vod­stvo po­duz­me unu­tar­nje pro­mje­ne ko­je bi bi­le de­mo­krat­ske i ra­ci­onal­ne, pa ti­me i ko­ris­ne za kri­zom os­lab­lje­no hr­vat­sko druš­tvo. Niz je po­ka­za­te­lja da se takve pro­mje­ne ne do­ga­đa­ju. Ov­dje tek ski­ci­ram tri tak­va po­ka­za­te­lja ko­je ocje­nju­jem po­seb­no važ­ni­ma. Pr­vi se od­no­si na ve­li­ko i sve ve­će us­mje­re­nje vod­stva HDZ-a na vo­đe­nje svo­je­vr­s­ne pod­zem­ne, umjes­to otvo­re­ne po­li­ti­ke. Jav­nost je po­s­ljed­njih dana pre­plav­lje­na na­ga­đa­nji­ma o „pri­mam­lji­vim po­nu­da­ma neo­d­luč­nim zas­tup­ni­ci­ma“, od­nos­no pri­tis­ci­ma i po­li­tič­kim tr­go­vi­na­ma kao na­či­ni­ma rje­ša­va­nja kri­ze iz­a­zva­ne zah­tje­vom za opo­ziv Ka­ra­mar­ka iz Vla­de.

Tuđ­man=HDZ=Hr­vat­ska

Shod­no svo­me shva­ća­nju vlas­ti kao ul­ti­ma­tiv­ne vri­jed­nos­ti, ne­ki vo­de­ći čla­no­vi HDZ-a oči­to ko­ris­te i de­mo­krat­skom druš­tvu ne­pri­mje­re­ne na­či­ne da re­ali­zi­ra­ju svo­je ci­lje­ve. Ovih no­ći i dana im je ipak na­ro­či­to te­ško da na­đu part­ne­re za takve po­li­tič­ke per­ver­zi­je... Dru­gi je po­ka­za­telj u nes­prem­nos­ti čel­nih lju­di te stran­ke za sa­mo­kri­ti­ku. Da po­nov­no ne na­vo­dim pri­mjer afe­re Dri­mia, is­ti­čem jedan ta­ko­đer sko­raš­nji: stran­ka do­sad ni­je re­agi­ra­la na afe­ru (opet Hypo Al­pe-Adria ban­ka) ve­za­nu za Da­vo­ri­na Mla­ka­ra, nje­zi­na zas­tup­ni­ka i kan­di­da­ta za čla­na Us­tav­no­ga su­da, ko­ji se u si­tu­aci­ji po­ve­za­noj s na­vod­nim uzi­ma­njem mi­ta u ožuj­ku 2014. u Aus­tri­ji čak pred­stav­ljao tu­đim ime­nom (?!). Ho­će li Mla­kar po­li­tič­ki pre­ži­vje­ti tu afe­ru? Ta­kav ishod ne bi tre­bao ču­di­ti, s ob­zi­rom na to da u HDZ-u ima mno­go „mr­tvih fa­za­na ko­ji le­te/a ni jedan ne pa­da“. Ali u Us­tav­ni sud, ako je ima­lo mo­ra­la u na­šoj po­li­ti­ci, ne bi tre­bao ni pri­mi­ri­sa­ti. Tre­ći se po­ka­za­telj od­no­si na iz­ra­zi­tu ve­za­nost stran­ke za vo­đu, te za to ve­za­no po­is­to­vje­ći­va­nje Ka­ra­mar­ka, HDZ-a i na­ci­je. Opet se po­ku­ša­va ins­ta­li­ra­ti auto­ri­tar­ni obra­zac ko­ji je 90-ih imao oblik Tuđ­man= HDZ= Hr­vat­ska. Pri to­me nas­to­ja­nju vod­stvo HDZ-a po­ka­zu­je ne­pri­hva­ća­nje po­li­tič­ke i druš­tve­ne stvar­nos­ti: Hr­vat­ska sva­ka­ko više ni­je ona ot­pri­je dva­de­se­tak go­di­na u vri­je­me stva­ra­nja dr­ža­ve i ra­ta; HDZ danas ima tek dio utje­ca­ja na bi­rač­ko ti­je­lo, eli­te mo­ći i jav­nost ko­ji je os­tva­ri­vao u to do­ba, a ni ta­da ni­je us­pi­je­vao os­tva­ri­ti mo­no­pol na po­li­tič­ku is­ti­nu; To­mis­lav Ka­ra­mar­ko una­toč po­s­ljed­njim gre­ška­ma ni­je dru­go­raz­red­ni po­li­ti­čar, ali za­si­gur­no ne­ma ka­riz­mu i po­vi­jes­nu ulo­gu Fra­nje Tuđ­ma­na. Ne tre­ba ima­ti ilu­zi­ja: i čel­ni­ci ne­kih dru­gih stra­na­ka u te­škim si­tu­aci­ja­ma, po­seb­no iz­lo­že­ni opas­nos­ti od gub­lje­nja vlas­ti, po­ti­ču zbi­ja­nje re­do­va ko­je do­ki­da slo­bod­no iz­ra­ža­va­nje mis­li, ko­ris­te sred­stva pod­zem­ne po­li­ti­ke i na dru­ge na­či­ne po­ti­ru de­mo­kra­ci­ju u svojim or­ga­ni­za­ci­ja­ma i u druš­tvu. HDZ-ov­ci ipak pred­nja­če u tak­vom od­no­su pre­ma po­li­ti­ci. Za njih iz­gle­da naj­vi­še vri­je­di po­ru­ka jed­no­ga nje­mač­kog gra­fi­ta: „Si­tu­aci­ja ni­kad ni­je bi­la ta­ko oz­bilj­na kao uvi­jek“.

S mo­tri­šta oko­rje­lih HDZo­va­ca i nji­ho­vih pan­da­na iz SDP-a, čel­ni­ci Mos­ta iz­ra­ža­va­ju za­ču­dan od­nos pre­ma po­li­ti­ci

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.