Sen­za­ci­ja: pro­na­đe­ni do­ku­men­ti ko­ji po­t­vr­đu­ju da je Ti­to osob­no na­re­dio lik­vi­da­ci­je u Ble­ibur­gu

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Go­ran Ge­ro­vac

Ne­dav­no sam po­nov­no od­gle­dao “Ka­ubo­je”. Na stra­nu svi do­bri ge­go­vi i fo­re, na stra­nu uvjer­lji­vi glum­ci i bis­tri­na tek­s­ta. Ono što ta­mo naj­vi­še vri­je­di jest slika čo­vje­ko­va pos­to­ja­nja u svi­je­tu ko­ji ne ma­ri za njega. Moj život, vaš život tek su­bjek­ti­van pri­vid objek­tiv­nos­ti, mjes­ta što ga na­vod­no za­uzi­ma­mo na ljes­tvi­ci priz­na­tog druš­tve­nog us­pje­ha, mo­ti­vi­ra­noj i de­ter­mi­ni­ra­noj am­bi­ci­jom nov­ca. Oko nas i oko na­šeg na­vod­nog us­pje­ha kru­že sud­bi­ne onih ko­je ne že­li­mo pri­mi­je­ti­ti, ko­ji još ma­nje že­li­mo biti, ži­vo­tom dek­la­si­ra­nih na ko­je gr­če­vi­to pa­zi­mo da nas ne do­tak­nu pa da nji­ho­va sud­bi­na ne in­fi­ci­ra naš put pre­ma vr­hu. Ti lju­di, obes­prav­lje­ni, ge­to­izi­ra­ni u re­šet­ka­ma stra­ho­vi­to muč­nih pre­dra­su­da, ra­zva­li­ne iz­u­da­ra­ne sud­bi­nom, zlo­bom, mrž­njom, po­ni­že­nji­ma i pat­njom, lu­de ko­je, ako nas ne za­bav­lja­ju po­put ogle­da­la ko­je is­kriv­lju­ju­ći svo­je po­ra­ze nas či­ne ve­ći­ma, ni­če­mu ne slu­že, svi oni po­put bi­je­lih sje­na po­sr­ću oko nas mo­žda kri­ju­ći ne­za­mis­li­ve ta­len­te ko­ji­ma ni­ti svje­do­či­mo, ni­ti vje­ru­je­mo da ih mogu ima­ti. Na dnu ne­ma vri­jed­nos­ti, usa­đe­no nam je. Po klu­pa­ma u par­ko­vi­ma, do po­la uvu­če­ni u kon­tej­ne­re, s vre­ći­ca­ma u ru­ka­ma, sin­kro­ni­zi­ra­ni u na­gi­nja­nju bo­ce, prez­re­ni na svi­je­tu, mu­če­ni gla­đu i okre­ta­nji­ma gla­va i oči­ju, če­ka­ju­ći svoj bi­olo­ški kraj za­kas­ni­li su bi­lo što iko­me do­ka­zi­va­ti ili se oprav­da­ti. Nji­ho­va je slo­bo­da pot­pu­na u po­ra­zu, a druš­tvo se po­bri­nu­lo da zbog oba ova ele­men­ta iz­gu­be dos­to­jans­tvo. Za­to i je­su svi­je­tle­ća opo­me­na neo­buz­da­noj na­da­re­nos­ti što sli­je­po in­zis­ti­ra­nje na slo­bo­di no­si; iz­g­nans­tvo u očaj. Baš kao u “Ka­ubo­ji­ma”. Smi­jeh iz­a­zi­va na­vod­na in­fe­ri­or­nost li­ko­va, ali ka­ko se u mo­za­iku rad­nje li­je­pe kr­ho­ti­ne ta­ko se po­či­nje po­ka­zi­va­ti i ono što no­se u se­bi zbog če­ga se nad­moć gle­da­te­lja odjed­nom na­đe u ne­pri­li­ci, ot­kri­va­ju­ći iz­ne­nad­ne ma­krok­va­li­te­te u gu­bit­nič­kim mi­kro­s­vje­to­vi­ma. “Ne pla­ši se ako svi­jet ne zna za tvo­je spo­sob­nos­ti. Pla­ši se ako ih ne­maš”. No ako danas nit­ko ne zna či­me ras­po­la­žeš, če­mu to što imaš. Po­li­ti­ka vri­je­di tek u de­mons­tra­ci­ji be­smis­la mo­ći, re­li­gi­ja u na­pla­ti is­mi­ja­va­nja bo­ga, vjer­nik pos­ta­ješ ako tvo­ja mo­li­tva po­pri­mi re­zo­nan­cu ko­lek­tiv­nog or­gi­ja­nja, bo­gat si ono­li­ko ko­li­ko te li­ce­mjer­nih po­da­ni­ka okru­žu­je, se­le­bri­ti si ako kur­va­nje us­pi­ješ pro­da­ti me­di­ji­ma. Ži­vi­mo u vre­me­nu glu­hom od bu­ke, u da­ni­ma što se ni­žu be­smis­le­nom, jed­no­lič­nom ogr­li­com sva­kod­ne­vi­ce iz ko­je je ki­rur­ški na­sil­no iz­va­đen re­zon. Tek smo na­po­la čo­vjek, što zna­či da smo, zbor­no uzev­ši, još ma­nje lju­di. Ili ja to gri­je­šim, mo­žda upra­vo evo­lu­ira­mo baš pre­ma ono­me što čo­vjek mo­ra biti; hlad­no, ne­za­in­te­re­si­ra­no, za­tup­lje­no, jed­noz­nač­no po­lus­tvo­re­nje, stro­go kon­tro­li­ra­nog do­me­ta upo­treb­lji­vos­ti, os­lo­bo­đe­no po­tre­be za slo­bo­dom i po­mis­li na kre­aci­ju. U du­bi­ni du­še zna­de­mo raz­log na­šoj he­re­di­tar­noj ne­sre­ći što ne zna­či da ni­smo is­to­dob­no pos­ta­li do­bro­volj­no une­sre­će­ni. I kao vr­sta i kao ide­ja. Pa ako smo do­is­ta stvo­re­ni na bož­ju sli­ku i pri­li­ku, pi­tam se kak­vo miš­lje­nje ima taj vaš bog o sa­mo­me se­bi i ni­je li sva taj­na smis­la pos­to­ja­nja sve­de­na na jed­nos­tav­nu kons­ta­ta­ci­ju da nas je je­bao bog. Za­to se svi­jet di­je­li, za­to je­dins­tvo u ljud­skoj do­bro­ti tra­ži su­ro­gat u bož­joj mi­los­ti, za­to za­jed­no s na­ma ži­vi sve više onih ko­je ne vo­li­mo sre­ta­ti ni­ti ih že­li­mo u su­sjed­stvu, zbog ko­jih naš ma­li, ini­ci­jal­ni fa­šist na­ro­gu­še­no če­ka da im de­mons­tri­ra ne­pri­hva­ća­nje i ko­je bi­smo, da ne­ma stra­ha od sank­ci­ja, bez pu­no grižnje savjesti pre­da­li na ču­va­nje nad­lež­nim kon­cen­tra­cij­skim or­ga­ni­ma. U mom kvar­tu ra­di pe­ka­ra u ko­joj ku­pim kavu ili pe­ci­vo. Ili obo­je. Uz pe­ka­ru je klu­pa na ko­joj, bez ob­zi­ra na go­diš­nje do­ba i me­te­oro­lo­gi­ju, sjedi za­ras­la, si­je­da, po­ha­ba­na sje­na, ru­ka­ma čvr­sto osov­lje­na o dr­vo i po­gle­da za­bi­je­nog u pod. Bez gla­sa, go­to­vo i bez di­sa­nja, s po­kre­ti­ma ko­ji kao da se do­vr­še i pri­je no što za­poč­nu, u sa­kral­nos­ti azi­la sa­mo­će i ne­ima­nja. Nje­go­vu ne­po­mič­nost “hva­tao” sam u pro­la­zu, dis­kret­no, sve dok ni­sam sku­pio hra­brost, ku­pio dvije ka­ve, a u tr­go­vi­ni do i dvije al­ko­hol­ne „bom­bi­ce“i sjeo po­kraj njega. Svo­ju kavu sta­vio sam se­bi s des­na, a li­je­vom ru­kom gur­nuo sam dru­gu pa­pir­na­tu ča­šu pre­ma kvr­ga­voj ru­ci s du­gim pr­sti­ma i još du­žim nok­ti­ma. On­da sam iz dže­pa iz­va­dio „bom­bi­ce“i uči­nio is­to. Po­gle­dao je me­ne pa ča­šu i fla­ši­cu. Pro­ci­je­nio sam da mu je ne­ugod­no pa sam otvo­rio al­ko­hol, po­vu­kao gut­ljaj. Mis­lio sam da pro­bi­jam led, ali maj­stor je ne gle­dav­ši do­hva­tio kavu i naj­pri­je krat­ko­uz­laz­no, na poz­drav ili za­hva­lu, po­di­gao je pre­ma me­ni pa ot­pio du­go, anes­te­zič­no. Oko nas je pro­la­zio svi­jet ko­ji će usko­ro biti kas­tin­ski or­ga­ni­zi­ran, u ko­jem će si­ro­ti­nja ži­vje­ti ge­to­izi­ra­na, da­le­ko od oči­ju i savjesti onih ko­ji su ih do ov­dje do­ve­li, u ko­jem će dr­ža­va ču­va­ti bo­ga­te i nji­ho­vu ha­lap­lji­vost. Vi­dio sam na li­ci­ma lju­di, dok su u pro­la­zu okre­ta­li oči­ma žu­re­ći u ilu­zi­ju si­tu­ira­nos­ti, da na­ga­đa­ju da smo pri­ja­te­lji ili rod­bi­na. Ni­je­dan tre­nu­tak u šut­nji ka­ve i al­ko­ho­la ni­smo pok­va­ri­li ri­je­či­ma. Ni­je bi­lo ni ku­ri­ku­lu­ma, ra­ta, ni mi­ra, kon­zul­tan­ti­ce, iz­bo­ra, kri­ze, ni na­kaz­nih na­ci­onal­nih sa­mo­je­da, ni­smo gu­ra­li jedan dru­go­me emo­ci­je pod nos. A opet je bi­lo sve raz­go­vi­jet­no. On­da sam, na­rav­no, pr­vi mo­rao odus­ta­ti vra­ća­ju­ći se hi­dri od­met­nu­tih obve­za. Život se re­dao u za­bu­na­ma ne­ta­len­ti­ra­nih. I da, da ne za­bo­ra­vim. Tekst ne­ma ni­kak­ve ve­ze s nas­lo­vom. Nas­lov je tu za­to što je to jedini na­čin da tu­pa­vi lov­ci na internet-sen­za­ci­je i kli­ko­ve uopće ne­što pro­či­ta­ju.

Po­li­ti­ka vri­je­di tek u be­smis­lu mo­ći, re­li­gi­ja u is­mi­ja­va­nju bo­ga, se­le­bri­ti si ako kur­va­nje us­pi­ješ pro­da­ti me­di­ji­ma...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.