Lje­to

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - www.ve­cer­nji.hr/krat­ka­pri­ca Ve­čer­nja­kov na­tje­čaj

Lu­ko Pa­lje­tak ubra­ja se me­đu naj­z­na­čaj­ni­je su­vre­me­ne hr­vat­ske pis­ce. Sja­jan ver­si­fi­ka­tor, vr­hun­skim je umi­je­ćem pre­veo svo­je­dob­no Cha­uce­ro­ve “Can­ter­buryj­ske pri­če”, a za svoj ro­man “Skro­vi­ti vrt” (2004.), svo­je­vr­s­nu bi­ogra­fi­ju Cvi­je­te Zu­zo­rić do­bio je go­to­vo sve na­še naj­z­na­čaj­ni­je nagrade. Pjes­nik, ese­jist i pri­po­vje­dač na­gra­đi­van je u “Ve­čer­njem lis­tu” na­gra­dom za krat­ku pri­ču Ran­ko Ma­rin­ko­vić, i to dva pu­ta pr­vom i jed­nom dru­gom na­gra­dom za svo­je pri­če vi­so­ke vir­tu­oz­nos­ti, smje­los­ti i struk­tu­ral­ne ino­va­tiv­nos­ti. Pa­lje­tak je ro­đen u Du­brov­ni­ku, gdje se i ško­lo­vao. Za­vr­šio je Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet i dok­to­ri­rao na te­mu “Knji­žev­no dje­lo An­te Cet­ti­nea”. Aka­de­mik je i ži­vi u Du­brov­ni­ku.(ts)

Lje­to je mo­žda već bi­lo – rek­la je i iz­iš­la no­se­ći ki­šo­bran. Vr­tje­la ga je na des­nom ra­me­nu spo­ro, za­tim sve br­že, idu­ći du­gom praz­nom uli­com s ni­zom već oc­vje­ta­lih li­pa s jed­ne i s dru­ge stra­ne. – Mo­žda i nje ni­je bi­lo – re­kao je u se­bi gle­da­ju­ći za njom. – Mo­žda – do­vik­nu­la mu je ne os­vr­ću­ći se. Ni­je upi­tao ka­ko joj je ime on­da ka­da se, pr­vog dana lje­ta, po­ja­vi­la na vra­ti­ma. Tek ka­da je sklo­pi­la ki­šo­bran vi­dio joj je li­ce po­su­to sit­nim sme­đim toč­ka­ma. – Ne mogu se obri­sa­ti – rek­la je oz­bilj­no. To je zvjez­da­na pra­ši­na. Od­mah uđe pod ko­žu. – Ne­mam gdje – rek­la je, i uš­la. – Sad imaš – od­go­vo­rio joj je i pus­tio je u stan. Sve se od­mah pro­mi­je­ni­lo. Čak i za­vje­se. Kao da je na nji­ma bi­lo više cvje­to­va ne­go pri­je. Sa­da je od­la­zi­la vr­te­ći ki­šo­bran u su­prot­nom smje­ru. Ne­pres­ta­no je ki­ši­lo ot­ka­ko se po­ja­vi­la. Ni­je mu da­la sklo­pi­ti onaj ki­šo­bran. – Ako ga sklo­piš – rek­la je – ni­ka­da ne­će do­ći lje­to. – Doš­lo je – od­go­vo­rio joj je. – Ni­je – od­go­vo­ri­la mu je. – Ako mis­liš da sam ja lje­to – rek­la mu je na­kon ne­ko­li­ko dana – va­raš se. Su­sje­di­ma re­ci da sam glu­ha i ni­je­ma, ako budu pi­ta­li. I da sam po­vre­me­no sli­je­pa. Po­ne­kad pro­gle­dam, po­ne­kad ne. – Dok vo­di­mo lju­bav mo­žeš mi da­va­ti raz­li­či­ta ime­na. Ne mo­ra­ju biti li­je­pa – rek­la mu je pr­ve no­ći. Sva­ka je bi­la pr­va, sve do ju­tra. Za­tim je nas­ta­jao jedan po jedan dan ka­len­dar­sko­ga lje­ta. Ne­pres­ta­no je ki­ši­lo. Ki­šo­bran je stal­no bio otvo­ren. Ra­do je čis­ti­la pro­zo­re, pa­pir­na­tim rup­ci­ma. Ra­do je pos­pre­ma­la stan. – Pri­lič­no si ne­ure­dan. To mi ne sme­ta – go­vo­ri­la mu je. – Iz­nu­tra si u re­du. – Ho­će li te tko tra­ži­ti? – upi­tao ju je pre­kju­čer po­ma­lo bo­ja­ž­lji­vo. – Ne­će. Ti ćeš me tra­ži­ti – od­go­vo­ri­la mu je i od­ni­je­la sme­će u dvo­ri­šte pra­ve­ći se da je sli­je­pa. – Sa­da ćeš ti biti sli­jep – rek­la mu je ka­da se vra­ti­la. Ja ću se skri­va­ti, a ti ćeš me tra­ži­ti, sve do ve­če­ri. Ako me na­đeš, do­pus­tit ću ti da mi na­pra­viš di­je­te – rek­la je. – Ako si ga već na­pra­vio, do­go­vor ne vri­je­di – do­da­la je. – Je­sam li? – upi­tao je. – Ni­si – rek­la je. – Di­je­te bi to zna­lo – do­da­la je. – Ka­da bu­de htje­lo, re­ći će nam – rek­la je mi­je­ša­ju­ći kavu sa šla­gom ma­lim pr­stom li­je­ve ru­ke i obri­sa­la ga za­tim o nje­gov ru­kav. Na­smi­ja­la se vr­lo glas­no. – Ovo je ču­do – rek­la je – jer ja sam ni­je­ma. Ovo je ču­do. – Smi­ješ me ga­zi­ti po pr­sti­ma kad ple­šeš sa mnom – rek­la je. – Znaš li ple­sa­ti? – upi­ta­la je. – Ne znam baš do­bro – od­go­vo­rio joj je is­kre­no. – Ja sam tuž­na mi­sao, a ti ćeš mi ple­sa­ti – rek­la mu je odu­šev­lje­no. – Ni­sam se ja to­ga do­sje­ti­la – do­da­la je. – Ni­sam ja ta­ko pametna, ako si to po­mis­lio. – Ni­sam – od­go­vo­rio joj je. – Za­što si se on­da pod­muk­lo na­smi­je­šio? – upi­ta­la ga je. – Za­to što je danas bio pr­vi pra­vi ljet­ni dan – od­go­vo­rio joj je. – Ni­je – rek­la je i lup­nu­la no­gom o pod. – Tko sta­nu­je is­pod nas? – upi­ta­la je za­tim. – Nit­ko – od­go­vo­rio joj je. – Mi smo u pri­zem­lju. – To se te­bi sa­mo či­ni – rek­la mu je sleg­nuv­ši ra­me­ni­ma. – A tko je iz­nad nas? – upi­ta­la ga je. – Ne znam, ni­kad ih ne vi­dim – re­kao joj je. – Ka­ko on­da znaš da ih ima više? Ne smi­ješ go­vo­ri­ti ono što ni­je is­ti­na. Na pri­mjer da je danas bio pr­vi pra­vi ljet­ni dan. – Bio je, za­to smo i iz­iš­li u šet­nju – re­kao joj je. – Ka­ko sam ja to mo­gla vi­dje­ti ka­da sam bi­la sli­je­pa – od­go­vo­ri­la mu je. – Pu­no je ljep­še sta­ja­ti ne­go pro­la­zi­ti – rek­la mu je tr­če­ći po so­bi. – Lju­di pro­la­ze, tak­si­ji pro­la­ze, sta­bla pro­la­ze, uli­ce pro­la­ze. To je kao da mi pro­la­zi­mo a oni sto­je – rek­la je i za­pla­ka­la. – Svi ka­žu da su su­ze sla­ne – rek­la je. Mo­je ni­su. Slat­ke su. Po­li­ži ih. Pos­luš­no joj je po­li­zao obraz i za­tim ra­me. – Ne mis­liš valj­da da sam sla­do­led – rek­la mu je sr­di­to i nas­ta­vi­la pla­ka­ti. Tje­šio ju je ka­ko je naj­bo­lje znao tog tre­na. – Glu­ha sam – rek­la je – ne ču­jem što mi go­vo­riš. Sva­kog je dana bi­lo sve hlad­ni­je. I upor­no je ki­ši­lo. Bi­je­li, pa­muč­ni obla­ci, pre­dvi­đe­ni za lje­to, ona­ko kao ukras ras­po­ja­sa­nom ne­bu, bi­li su oš­tro re­za­ni u vi­si­ni, tan­ki, re­ski, stak­le­ni. – Mi­ri­še na sni­jeg – rek­la mu je te no­ći. – Sle­đe­ni sni­jeg – do­da­la je. – Ras­to­pi me – re­kao joj je njež­ni­je ne­go ina­če. – Ne znam što je is­pod sni­je­ga – rek­la je i od­glu­mi­la da spa­va, sve do ju­tra. Sta­vio joj je ru­ku iz­me­đu ko­lje­na. Stis­la ju je ta­ko da je ni­je mogao iz­vu­ći, ni po­mak­nu­ti, ni go­re gdje je htio, ni do­lje gdje ni­je htio. – Imaš li dru­gu? – upi­ta­la ga je. – Ne­mam – od­go­vo­rio joj je. – Imaš – rek­la je i sta­vi­la mu des­nu ru­ku na gru­di. – Kad bu­deš na sas­tan­ku – go­vo­ri­la mu je kao da go­vo­ri u snu – sta­vi trav­či­cu iz­me­đu ko­lje­na, stis­ni je što čvr­š­će mo­žeš i sve će biti do­bro, go­vo­ri­la mi je maj­ka – go­vo­ri­la mu je hi­ne­ći da se pro­bu­di­la, ste­žu­ći ko­lje­na sve ja­če. – Ja sam ta trav­ka, rek­la sam maj­ci – rek­la mu je. – Ni­si, rek­la mi je maj­ka – rek­la mu je. – Je­si, ti si trav­ka – re­kao joj je. – Ni­sam – rek­la je. – Trav­ka je u onoj knji­zi – do­da­la je i na­glo sko­či­la iz pos­te­lje. – Ja sam ova trav­ka – rek­la je otvo­riv­ši jed­nu knji­gu s po­li­ce. – Ni­sam znao da je u toj knji­zi trav­ka – re­kao joj je iz­ne­na­đe­no. – Na­rav­no da ni­si – od­go­vo­ri­la mu je. Znaš li što je još u njoj? – upi­ta­la je. – Slo­va – od­go­vo­rio joj je. – Či­taj mi, ali ne iz ove – rek­la je va­de­ći dru­gu knji­gu s po­li­ce . – Ni iz ove – rek­la je. – Či­taj mi ne­što pa­met­no, ta­ko da ja to ne mogu ra­zu­mje­ti. Sa­mo takve knji­ge pod­no­sim – do­da­la je. Do­ni­je­la mu je knji­gu ste­žu­ći je ko­lje­ni­ma, ho­da­ju­ći kao da je bo­galj. Či­taj mi – rek­la je otvo­riv­ši je na­sum­ce. Či­tao joj je: Ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti da je Ni­et­z­s­c­he raz­ra­dio te­ori­ju kul­tu­re pre­ma ko­joj „ sa spoz­na­jom isko­na ras­te nje­go­va bez­na­čaj­nost“, u ko­joj je dak­le kul­tu­ra sva u tran­sfor­ma­ci­ja­ma (ko­ji­ma uprav­lja­ju za­ko­ni­tos­ti pre­mje­šta­nja, kon­den­za­ci­je, op­će­ni­to su­bli­ma­ci­je), u ko­joj, ako ho­će­mo, re­to­ri­ka po­sve za­mje­nju­je lo­gi­ku. – To sam ti i ja go­vo­ri­la – rek­la mu je. Nas­ta­vio je či­ta­ti: Sli­je­di­mo li nit vo­di­lju ve­ze ni­hi­liz­ma i vri­jed­nos­ti, re­ći će­mo da je u tom smis­lu ni­hi­li­zam uta­pa­nje upo­rab­ne vri­jed­nos­ti u raz­mjen­sku vri­jed­nost … – To ra­zu­mi­jem – rek­la je lju­ti­to ka­da je pres­tao či­ta­ti i iz­iš­la iz so­be. Ni­je se vra­ća­la. Tra­žio ju je či­tav taj dan. Po cijelom sta­nu. I slje­de­ći. Čak i kod su­sje­da. – Sra­mi­te se – rek­li su mu. – Sra­mim se – re­kao im je i za­lu­pio im nji­ho­va vra­ta pred svojim no­som. – Rek­la sam ti da sam ne­vid­lji­va – rek­la mu je ka­da se su­tra­dan uve­čer po­ja­vi­la. – Gdje si bi­la? – upi­tao ju je za­bri­nu­to. – Tu, iza tvo­jih le­đa, ci­je­lo vri­je­me – rek­la je od­ma­hu­ju­ći ru­kom. – Bi­la si iza ki­šo­bra­na – re­kao joj je do­sje­tiv­ši se. – Ako ti ta­ko ka­žeš, on­da je­sam – rek­la mu je i otiš­la u ku­pa­oni­cu. – Tuš je vr­lo ki­šo­vit danas – rek­la je i iz­iš­la mo­kra sa­mo s le­đa. – S ko­je me stra­ne že­liš za­gr­li­ti – upi­ta­la ga je. – S obje – od­go­vo­rio joj je. – Ako je ta­ko, mo­raš se ras­po­lo­vi­ti – rek­la mu je. Uze­la je nož. Za­mah­nu­la nji­me i odre­za­la pra­men svo­je mo­kre ko­se. – Sta­vi ga u knji­gu ko­ju si mi či­tao, da znaš gdje si stao – rek­la mu je. – Do­bro je što sam ov­dje – nas­ta­vi­la je. – Za te­be – do­da­la je. – A za te­be? – upi­tao ju je. – Do­bro je što si tu – od­go­vo­ri­la je. – Imaš li da­le­ko­zor? – upi­ta­la ga je. – Imam. Što će ti? – re­kao joj je. – Da te bo­lje vi­dim. Ta­ko mi je re­kao vuk kad sam bi­la Cr­ven­ka­pi­ca – do­da­la je i pa­ž­lji­vo spre­mi­la nož u la­di­cu. – Nož je an­đeo. Ima dva sjaj­na kri­la. I sva­ki je opa­san. Ta­ko je re­kao Ril­ke – rek­la mu je po­nos­no. – To je baj­ka – re­kao joj je. – Tko? – upi­ta­la ga je. – Cr­ven­ka­pi­ca – od­go­vo­rio joj je. – Ona jest, ali smrt ni­je. Od nje se ne umi­re. Umi­re se od ži­vo­ta. On je baj­ka – rek­la je vr­lo oz­bilj­no. Gle­dao ju je kao da je pr­vi put vi­di. – Sa­da me gle­daš po­s­ljed­nji put – rek­la je. Umri­jet ću. Usko­ro – do­da­la je pje­vuc­ka­ju­ći. – Lje­ti nit­ko ne umi­re – od­go­vo­rio joj je bez­boj­no, sa­mo da ne­što ka­že. Pro­že­la ga je ne­ka zeb­nja. – Lje­to je mo­žda već bi­lo – rek­la je i iz­iš­la no­se­ći žu­ti ki­šo­bran, vr­te­ći ga na des­nom ra­me­nu, spo­ro, za­tim sve br­že na li­je­vom idu­ći uli­com ko­ju je na­glo oba­sja­lo sun­ce. – Mo­žda i nje ni­je bi­lo – re­kao je u se­bi. – Mo­žda – do­vik­nu­la mu je ne os­vr­ću­ći se. Vi­dio je sa­mo ki­šo­bran ko­ji se na­glo sklo­pio i svojim vr­škom os­tav­ljao niz ma­lih cr­nih to­ča­ka kao jedini sa­dr­žaj te du­ge praz­ne uli­ce.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.