Pre­mi­nuo Ali

Oti­šao je Naj­ve­ći, spor­taš ve­ći i od svog vre­me­na

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Pi­še: DRA­ŽEN BRAJ­DIĆ

U74. go­di­ni pres­ta­lo je ku­ca­ti sr­ce naj­ve­ćeg spor­ta­ša 20. sto­lje­ća, iz­nim­no po­pu­lar­nog ek­s­cen­tri­ka ko­ji se ro­dio kao Ca­ssi­us Clay, a umro kao Mu­ham­mad Ali. Od nje­ga je u po­vi­jes­ti mo­der­nog spor­ta bi­lo tro­fej­ni­jih spor­ta­ša, čak i us­pješ­ni­jih bok­sa­ča od nje­go­vih 56 po­bje­da i pet po­ra­za, no nit­ko od njih ni­je utje­cao na svi­jet oko se­be kao on. Si­li­nom svog sport­skog ta­len­ta sa sa­mo 22 go­di­ne pos­tao je svjet­ski pro­fe­si­onal­ni pr­vak, a s te je po­zi­ci­je za­bav­ljao sport­ski svi­jet vi­še no it­ko pri­je, ali i pos­li­je, nje­ga. Čak je i sri­cao sti­ho­ve na ra­čun svo­je pre­mo­ći pa mla­di bok­sa­či i da­nas, kad “za­ple­šu” pred pro­tiv­ni­kom, vo­le iz­vi­ki­va­ti: “Le­tim kao lep­tir, uba­dam kao osa.” Osim ple­som u rin­gu, Ali je svo­je vri­je­me obi­lje­žio i pre­la­skom s kr­š­ćans­tva na is­lam pa je ta­ko “od- ba­cio rop­sko ime” Ca­ssi­us Clay i pos­tao Mu­ham­mad Ali. Uči­nio je to pod utje­ca­jem sek­te Na­ci­ja is­la­ma i naj­pri­je uzeo ime Ca­ssi­us X, a po­tom mu je poz­na­ti član sek­te Mal­colm X dao ime po ko­jem će ga pam­ti­ti na­ra­šta­ji. Na ža­lost, Ali se u rin­gu za­dr­žao pre­du­go, pa mu je u 43. go­di­ni di­jag-nos­ti­ci­ra­na Par­kin­so­no­va bo­lest. Još pri­je 20 go­di­na je­dva je za­pa­lio olim­pij­ski pla­men na otva­ra­nju Olim­pij­skih iga­ra u Atlan­ti, na­kon če­ga je priz­nao: – Li­je­va ru­ka mi je drh­ta­la od Par­kin­so­no­ve bo­les­ti, a des­na od tre­me. Svjes­tan iz­nim­ne po­pu­lar­nos­ti, ko­ris­tio je sva­ku pri­li­ku da po­mog­ne u skup­lja­nju sred­sta­va za li­je­če­nje te bo­les­ti po­re­me­ća­ja po­kre­ta zbog sma­nje­nja lu­če­nja do­pa­mi­na u di­je­lu moz­ga ko­ji ima ulo­gu u kon­tro­li volj­nih po­kre­ta. Atu se sud­bi­na s njim baš po­igra­la, jer svo­ju do­mi­na­ci­ju u svi­je­tu bok­sa on ni­je os­tva­rio za­hva­lju­ju­ći sna­zi uda­ra­ca, već na ra­čun iz­nim­ne po­kret­lji­vos­ti. A zbog br­zih no­gu i mo­gao je iz­a­zi­va­ti spu­šte­nim gar­dom ko­ji je iri­ti­rao su­par­ni­ke, pa ta­ko i Son­nyja Lis­to­na, bor­ca ko­jem je pre­oteo nas­lov. Kad ga je no­ka­uti­rao u pr­voj

Naj­vo­lje­ni­ji sam čo­vjek ko­ji je ži­vio jer u vri­je­me Isu­sa i Moj­si­ja ni­je bi­lo sa­te­li­ta pa u uda­lje­nim se­li­ma za njih ni­su zna­li MUHAMED ALI u na­pa­du svo­je sa­mo­lju­bi­vos­ti Ovo je bo­žan­ska bor­ba. Fo­re­man je kr­š­ća­nin i ne mo­gu do­pus­ti­ti da on po­bi­je­di... On pred­stav­lja svinj­ske ko­tle­te MUHAMED ALI s po­zi­ci­je gor­lji­vog mus­li­ma­na

nas­ta­vak s pret­hod­ne stra­ni­ce >> run­di nji­ho­ve dru­te bor­be, stao je iz­nad nje­ga i po­vi­kao: – Us­ta­ni i bo­ri se, ti si­sav­če je­dan. No, za­to su bi­li ra­zor­ni udar­ci ka­nad­skog Hr­va­ta Ge­or­gea Chu­va­la, s ko­jim je Ali bok­sao dva pu­ta. Na­kon nji­ho­ve pr­ve bor­be, odr­ža­ne u To­ron­tu, na­kon bru­tal­nih 15 run­di, po­bi­je­đe­ni Chu­va­lo je oti­šao na ples sa su­pru­gom, a po­bjed­nik Ali mo­rao je na kr­pa­nje u lo­kal­nu bol­ni­cu. A upra­vo je ta bor­ba bi­la pr­va ko­ju je u svo­joj bo­ga­toj ka­ri­je­ri pro­mo­vi­rao slav­ni ame­rič­ki pro­mo­tor Bob Arum: – Ali je imao ve­ći utje­caj na ras­nu rav­no­prav­nos­ti čak i od Mar­ti­na Lut­he­ra Kin­ga. On je je­dan od naj­važ­ni­jih lju­di na­šeg do­ba.

Bru­tal­nih 15 run­di

Arum tu mis­li i na onih tri i pol go­di­ne ko­je je Ali žr­tvo­vao ra­di uvje­re­nja da je rat u Vi­jet­na­mu po­sve be­smis­len. Tri se pu­ta ni­je oda­zvao na no­va­če­nje, pa je osu­đen na pet go­di­na uvjet­nog za­tvo­ra. A to ga je sta­ja­lo mi­li­ju­na i mi­li­ju­na do­la­ra i tri i pol go­di­ne za­bra­ne nas­tu­pa­nja u rin­gu, baš u go­di­na­ma (od 25. do 29.) ka­da je nje­go­vo ti­je­lo tre­ba­lo bi­ti naj­moć­ni­je. Zbog sve­ga to­ga Mu­ham­ma­da Ali­ja, ne­mo­gu­će je de­fi­ni­ra­ti sa­mo kao spor­ta­ša. On ni­je sa­mo naj­ve­ća bok­sač­ka le­gen­da već je i is­lam­ski ak­ti­vist, an­ti­rat­ni pro­pa­gan­dist, pjes­nik, ko­me­di­jaš, hu­ma­ni­ta­rac... Ti­je­kom ži­vo­ta vje­što je po­su­đi­vao ono što mu je ne­dos­ta­ja­lo, a taj šo­umen­ski dio kod nje­ga je in­s­pi­ri­rao ke­čer zvan Gor­ge­ous Ge­or­ge. Kod pi­sa­nja po­ezi­je čes­to po­sve­će­ne pro­tiv­ni­ku po­ma­gao mu je nje­gov se­kun­dant Drew Bun­di­ni Brown, a po­li­tič­ki um po­tak­nuo mu je cr­nač­ki li­der Eli­jah Mu­ham­mad. No, i pri­je no što će pro­mi­je­ni­ti ime i vje­ru, imao je Ali, ta­da još uvi­jek Ca­ssi­us Clay, osje­ćaj za do­bru po­li­tič­ku pri­ču pa je ta­ko is­kons­tru­irao da je svo­ju zlat­nu olim­pij­sku me­da­lju osvo­je­nu u Ri­mu 1960. ba­cio u ri­je­ku Ohio. Tu je pri­ču de­mis­ti­fi­ci­rao je nje­gov se­kun­dant Bun­di­ni, ko­ji je is­pri­čao ne­kim no­vi­na­ri­ma da je Ali jed­nos­tav­no tu zlat­nu me­da­lju iz­gu­bio. No, ka­da ga je uis­ti­nu ko­no­bar u jed­nom bje­lač­kom res­to­ra­nu od­bio pos­lu­ži­ti, to je pos­ta­la pri­ča ko­ja se i da­nas vr­ti, a na ra­čun ko­je je Ali 1996. za vri­je­me Olim­pij­skih iga­ra u Atlan­ti do­bio nje­nu re­pli­ku. Iz­a­bra­no di­je­te ko­je će na­dvi­si­ti sla­vu svih gla­di­ja­to­ra ro­đe­no je 17. si­ječ­nja 1942. u Lo­uisvil­leu, u sa­vez­noj dr­ža­vi Ken­tuc­ky. Odras­tao je uz oca Ca­ssi­usa, maj­ku Ode­ssu i dvi­je go­di­ne mla­đeg bra­ta Ru­dolp­ha. Otac se si­nu čes­to ža­lio na bi­jel­ce jer je Jug još uvi­jek bio po­di­je­ljen, a se­gre­ga­ci­ja oza­ko­nje­na. Zna­ci ras­ne nes­noš­lji­vos­ti bi­li su po­svu­da, pa je Clay svje­do­čio to­me ka­ko nje­go­voj maj­ci bi­jel­ci ne že­le da­ti ni ča­šu vo­de. Ne­ka lo­ša dje­čač­ka is­kus­tva snaž­no su for­mi­ra­la Ali­je­ve sta­vo­ve. Naj­poz­na­ti­je je, po­pri­lič­no mi­to­lo­gi­zi­ra­ni, nes­ta­nak Ca­ssi­uso­va bi­cik­la, vri­jed­nog 60 USD, za­hva­lju­ju­ći če­mu je oti­šao u bok­sač­ki klub gdje se bu­du­ći tros­tru­ki svjet­ski te­ška­ški pr­vak sa 12 go­di­na su­sreo sa svo­jom sud­bi­nom. Na­kon po­vrat­ka iz Ri­ma, no­vo­pe­če­ni olim­pij­ski po­bjed­nik, ta­da 18-go­diš­njak, pro­vo­dio se če­ti­ri da­na u New Yor­ku. On­dje je upoz­nao svog ido­la Raya Su­ga­ra Ro­bin­so­na, ko­ji ni­je na­šao vre­me­na da mu da auto­gram. Go­di­na­ma pos­li­je, kad su se opet sre­li, Ali mu je to is­pri­čao i dao mu svoj pot­pis uz do­da­tak: – Izvo­li moj auto­gram, sa­da sam ja po­pu­lar­ni­ji od te­be. U nje­go­vim pro­fe­si­onal­nim po­če­ci­ma fi­nan­ci­ra­la ga je gru­pa­ci­ja od 11 bi­je­lih biz­ni­sme­na pre­dvo­đe­nih Bi­lom Fa­ver­sha­mom, vlas­ni­kom tvor­ni­ce vi­ski­ja. Ka­da je Fa­ver­sham shva­tio da mla­dom Ca­ssi­usu ni­ka­ko ne od­go­va­ra spar­tan­ski re­žim tre­ne­ra i biv­šeg svjet­skog pr­va­ka Ar­c­hi­eja Mo­orea, pro­na­šao mu je no­vog tre­ne­ra – An­ge­la Dun­de­eja – ko­ji je shva­tio da se tak­vog bor­ca mo­že vo­di­ti sa­mo ako po­ti­če­te nje­go­vu slo­bo­du po­na­ša­nja i iz­ra­ža­va­nja. Dun­dee je od­lu­čio ne mi­je­nja­ti nje­gov stil, a po­dr­ža­vao ga je i u jav­nom naj­av­lji­va­nju u ko­joj će run­di sru­ši­ti pro­tiv­ni­ka. A Clay je to či­nio s ne­kom mje­ša­vi­nom prog­no­zi­ra­nja i po­ezi­je. To je, po Dun­de­eju, bio sja­jan mo­ti­va­cij­ski alat, ali i sjaj­no sred­stvo rek­la­mi­ra­nja bor­be. Do­du­še, zna­lo se do­go­di­ti i da bi Clay, prem­da bi pro­tiv­ni­ka imao na ko­nop­ci­ma ra­ni­je, če­kao za no­ka­ut onu run­du ko­ju je prog­no­zi­rao, što je Dun­de­eja zna­lo na­lju­ti­ti. Go­di­na 1964. bi­la je pri­je­lom­na za Ali­ja u mno­go­če­mu. Osim što je pos­tao svjet­ski pro­fe­si­onal­ni pr­vak, pro­mi­je­nio ime, pr­vi se put oz­bilj­no za­lju­bio, a po­tom i ože­nio. Iza­bra­ni­ca nje­go­va sr­ca bi­la je So­nji Roi, pri­lič­no slo­bo­do­um­na dje­voj­ka, ko­ju je Ali za­pro­sio već na pr­vom spo­ju. Vje­ru­je se da je So­nji bi­la pr­va že­na ko­ja ga je is­tin­ski uve­la u svi­jet ero­sa. Kad su že­ne u pi­ta­nju, on je imao za­kaš­nje­li start, a kad je jed­nom kre­nuo, ni­je znao sta­ti pa ga je nje­gov du­go­go­diš­nji li­ječ­nik Fer­die Pac­he­co na­zvao “pu­bič­nim mi­si­ona­rom”. Osim u sek­su­al­noj re­vo­lu­ci­ji, Ali je su­dje­lo­vao i u Cr­noj re­vo­lu­ci­ji, a u naj­in­ten­ziv­ni­joj fa­zi bor­be za pra­va obo­je­nih, Ali se gro­zio bi­je­la­ca i spo­me­na ri­je­či bi­je­lo. – Dok smo bi­li dje­ca pri­ča­li su nam o Snje­gu­lji­ci, bi­je­lo so­vi, bi­je­lom la­bu­du... Pred­sjed­nik ži­vi u Bi­je­lo ku­ći, Isus je bio bi­je­lac. Na po­s­ljed­njoj ve­če­ri ta­ko­đer su bi­li sa­mo bi­jel­ci. An­đe­li su bi­je­li. Čak i Tar­zan, kralj džun­gle, bio je bi­je­lac.

U Cr­noj re­vo­lu­ci­ji

Zbog svo­ga iz­nim­na du­ha, Ali je pos­tao sim­bol vre­me­na velikih pro­mje­na. U oči­ma bi­je­le ve­ći­ne is­po­čet­ka je slo­vio za “zli­kov­ca”, a za­vr­šio je kao he­roj pa je u svim svo­jim ve­li­kim me­če­vi­ma (Fra­zi­er, Nor­ton, Fo­re­man, Hol­mes, Spin­ks) uvi­jek imao pu­no vi­še na­vi­ja­ča od su­par­ni­ka. Do re­li­gi­oz­ne ko­nver­zi­je, su­na­rod­nja­ci su ga do­živ­lja­va­li kao ek­s­cen­trič­nog spor­ta­ša, no odjed­nom je pos­tao ne­što mno­go opas­ni­je, član kul­ta od ko­jeg je Ame­ri­ka za­zi­ra­la. Kad je pak re­kao da ne želi ubi­ja­ti u Vi­jet­na­mu, Ali je od so­ci­jal­nog pos­tao po­li­tič­ki pro­blem. Ka­ko ni­je pres­ta­jao go­vo­ri­ti da je Vi­jet­nam­ski rat bje­lač­ki rat, sti­za­le su mu i pri­jet­nje smr­ću, no una­toč to­me, ni­je se okru­žio tje­les­nim ču­va­ri­ma. Na koncu mu je upra­vo stav jav­nos­ti pu­no po­mo­gao u po­vrat­ku u boks pa mu je u lip­nju 1971. Vr­hov­ni sud uki­nuo pe­to­go­diš­nju uvjet­nu za­tvor­sku kaz­nu te je po­nov­no mo­gao bok­sa­ti. Dru­go po­glav­lje nje­go­ve bok­sač­ke ka­ri­je­re obi­lje­žio je bru­ta­lan meg­dan u Kin­sha­si s Ge­or­ge­om Fo­re­ma­nom (1974.) i tri ep­ska okr­ša­ja s Jo­eom Fra­zi­erom, od ko­jih je bio naj­žeš­ći onaj 1975. na­zvan “Thril­la in Ma­nil­la”. Na­kon te bor­be imao je još šest us­pješ­nih obra­na nas­lo­va, a on­da je us­li­je­dio po­raz pro­tiv Spin­k­sa. Kad mu je is­te go­di­ne (1978.) uz­vra­tio, Ali je pr­vi put ka­zao da se pov­la­či, no vrag mu ni­je dao mi­ra pa je odra­dio i dvi­je bor­be pre­vi­še. Naj­pri­je onu pro­tiv ta­daš­njeg pr­va­ka Lar­ryja Hol­me­sa, a on­da, s go­to­vo 40 go­di­na i onu po­sve ne­po­treb­nu s Tre­vo­rom Ber­bic­kom na­zva­nom “Dra­ma in the Ba­ha­mas”. I do­is­ta je bi­la dra­ma, jer Ali je već bio dra­ma­tič­no bo­les­tan pa je ti­je­kom bor­be, ka­da mu je tre­ner Dun­dee ka­zao “haj­de sad, iz­u­da­raj ga”, ot­po­vr­nuo: – Aj­de ga ti iz­u­da­raj ga, ja sam umo­ran. Umo­ran i već bo­les­tan, za­vr­šio je ka­ri­je­ru ko­ja ga je sta­ja­la zdrav­lja. Če­ti­ri go­di­ne na­kon po­s­ljed­nje bor­be di­jag-nos­ti­ci­ra­na mu je Par­kin­so­no­va bo­lest, ko­joj su bok­sa­či zbog prim­lje­nih uda­ra­ca u gla­vu i tra­uma moz­ga pu­no iz­lo­že­ni­ji. Na­kon to­ga, ži­vo­ta­rio je, a mno­go go­di­na i ve­ge­ti­rao, u Scot­t­sda­leu u Ari­zo­ni s če­t­vr­tom su­pru­gom Lon­nie, za ko­ju mno­gi ka­žu da je naj­bo­lje što mu se u ži­vo­tu do­go­di­lo.

Le­tim kao lep­tir, uba­dam kao osa. To je za svoj stil bok­sa go­vo­rio Ali, poz­nat kao naj­ve­ći ple­sač u rin­gu, ne­vje­ro­jat­no po­kret­ljiv te­škaš

Ma­ne­ken is­la­ma Kad se odre­kao kr­š­ćans­tva, bi­la je to sen­za­ci­ja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.