Ka­ko sam 1991. kre­nuo na ho­do­čaš­će od Za­gre­ba do Me­đu­gor­ja pre­ko ba­ri­ka­da

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno -

ne­go “ne­ku ne­vje­ro­jat­nu si­gur­nost ko­ja je is­pred sva­ke hra­bros­ti”. Ka­da je sti­gao u po­s­ljed­nje upo­ri­šte hr­vat­skih sna­ga, bra­ni­te­lji su mu pred­lo­ži­li da pre­no­ći u La­dve­nja­ku, se­lu na li­je­voj oba­li ri­je­ke Ko­ra­ne, ka­ko ga noć ne bi uhva­ti­la na sr­p­skoj stra­ni. Pre­ba­ci­li su ga čam­cem i odve­li do cr­k­ve sv. Vi­da gdje je pre­no­ćio u po­dru­mu. – Pro­bu­dio sam se u svi­ta­nje i ho­da­ju­ći na­išao na sru­še­ni dr­ve­ni most od ko­jeg je os­ta­la sa­mo jed­na gre­da i pre­šao sam pre­ko nje. Na­išao sam na na­še bra­ni­te­lje ko­ji me ni­su za­us­tav­lja­li, no ka­da sam skre­nuo des­no pre­ma Tu­ši­lo­vi­ću na­kon 500 me­ta­ra ugle­dao sam sr­p­sku ba­ri­ka­du s de­se­tak voj­ni­ka. Pri­šao sam i po­čeo se prov­la­či­ti kroz me­tal­ne je­že­ve. Umjes­to me­ne, me­đu­tim, za­us­ta­vi­li su vo­za­ča auto­mo­bi­la i le­gi­ti­mi­ra­li ga. Vi­dje­li su me, na­rav­no, ali kao da me ni­su že­lje­li vi­dje­ti. To sam ju­tro, mis­lio sam, bio ne­vid­ljiv za sve – pri­ča Ivi­ca Rel­ko­vić. Ti­je­kom ho­do­čaš­ća idu­ćih 20 ki­lo­me­ta­ra su­sre­tao je broj­ne sr­p­ske re­zer­vis­te i ci­vi­le ko­ji su od nje­ga okre­ta­li gla­vu, uklju­ču­ju­ći i po­li­cij­sko vo­zi­lo ko­je je ne­ko­li­ko pu­ta proš­lo po­kraj nje­ga, sve dok ga na­do­mak Ve­lju­na ni­su za­us­ta­vi­la dvo­ji­ca sta­ri­jih se­lja­ka. Ukr­ca­li su ga na trak­tor i odve­li do ko­man­de JNA, a na­kon kra­ćeg is­pi­ti­va­nja ju­go­voj­ni­ci su ga iz­ru­či­li mar­ti­ćev­ci­ma. Uhi­ćen je to­ga da­na, na svoj 27. ro­đen­dan, i odve­den u lo­gor u Voj­ni­ću gdje je pro­veo 113 da­na. – Pr­vih ne­ko­li­ko tje­da­na lju­di su suz­dr­ža­ni, ja­ko ma­lo kon­tak­ti­ra­ju jer se ne poz­na­ju do­volj­no i jer su u straš­nom šo­ku, ali na­kon 15-ak da­na ja sam po­čeo iz­nu­tra or­ga­ni­zi­ra­ti lo­gor. Di­zao sam lju­de iz te si­tu­aci­je to­tal­nog bez­na­đa. Ni­ka­da ni­sam bio vjer­ski fa­na­tik, vr­lo sam ra­ci­ona­lan, ali znam što čo­vje­ku ko­ji je pre­tu­čen, ko­ji ne zna gdje je, zna­či ri­ječ. Ka­da mu na uho šap­ne­te sa­mo tri ri­je­či: ne boj se. Go­di­na­ma kas­ni­je doz­nao sam da su mno­gi lo­go­ra­ši iz Voj­ni­ća pri­ča­li ka­ko im je to spa­si­lo ži­vot, me­đu nji­ma i Ivan Ko­lar iz oko­li­ce Kar­lov­ca ko­ji je re­kao svo­joj že­ni da je bio na ru­bu smr­ti, ali da su mu u uši­ma od­zva­nja­le ri­je­či: ne boj se, sve će bi­ti do­bro - pri­ča Ivi­ca Rel­ko­vić ko­jeg pi­ta­mo tko je di­zao nje­ga dok je on di­zao dru­ge. – A tko je di­zao mo­ga bra­ta Lju­bo­mi­ra ko­ji je 24. dan ot­ka­ko sam bio za­to­čen u lo­go­ru, kao bra­ni­telj u odo­ri spe­ci­jal­ne po­li­ci­je po­gi­nuo na pr­voj cr­ti kod No­ve Gra­di­ške, što ta­da ni­sam znao. Imao je sa­mo 23 go­di­ne, a iza se­be os­ta­vio je kćer ko­ja ni­je bi­la na­pu­ni­la ni go­di­nu da­na – od­go­va­ra. Na­kon dva mje­se­ca pro­ve­de­na u lo­go­ru, na Bad­njak re­če­no mu je da bi­ra či­me će su­tra, na sam Bo­žić, bi­ti po­gub­ljen: no­žem ili met­kom. Umjes­to smr­ti, sti­glo je spa­se­nje za nje­ga i de­set­ke dru­gih za­to­če­nih, pre­mla­ći­va­nih i iz­glad­nji­va­nih hr­vat­skih bra­ni­te­lja i ci­vi­la. – Na­go­vo­rio sam lju­de da od­bi­je­mo hra­nu i vo­du, or­ga­ni­zi­rao ma­lu po­bu­nu ko­ja nam je u će­li­je do­ve­la upra­vi­te­lja i de­le­ga­ci­ju JNA. Ri­ski­ra­li smo smrt, a do­bi­li čo­ko­la­du za Bo­žić i obe­ća­nje upra­vi­te­lja da vi­še nit­ko u lo­go­ru ne­će bi­ti uda­ren, da nit­ko ne­će bi­ti na­zvan us­ta­šom. To je obe­ća­nje i is­pu­nio, sve dok po­s­ljed­nji lo­go­raš iz mo­je gru­pe dva mje­se­ca kas­ni­je ni­je iz­i­šao na slo­bo­du. Taj Bo­žić do­bio sam dva pr­va i po­s­ljed­nja ša­ma­ra u lo­go­ru. Ka­ko je to, pi­ta­te, mo­gu­će? Što ja­či ot­por, to ma­nje mal­tre­ti­ra­nje. Ka­že­te im da će net­ko od tih 50 lju­di jed­nog da­na iz­a­ći živ, pa se stra­ža­ri za­pi­ta­ju što će bi­ti s nji­ma, a sa­mom či­nje­ni­com priz­na­nja Hr­vat­ske 15. si­ječ­nja 1992. ko­ja me za­tek­la u lo­go­ru, oni su bi­li pot­pu­no de­mo­ra­li­zi­ra­ni – pri­ča Ivi­ca Rel­ko­vić ko­ji je svo­je mu­či­te­lje po­seb­no iz­lu­đi­vao. Ni­su ra­zu­mje­li smi­sao ho­do­čaš­ća, ni­su ra­zu­mje­li za­što je ta­ko mi­ran i sta­lo­žen, za­što po­ka­zu­je ka­rak­ter. – Je­dan od stra­ža­ra, Mi­lan Ko­si­jer, tje­rao me da op­su­jem pa­pu. Ja ka­žem da ne­ću. Nje­mu se ru­ke tre­su, a mo­je su mir­ne. Po­ra­žen je. Bio sam mi­ran i u tre­nu­ci­ma kad su mi rek­li da ću na Bo­žić bi­ti lik­vi­di­ran. Oni su se me­ne na ne­ki na­čin bo­ja­li, bio sam im enig­ma. Bio sam čud­no nor­ma­lan usred ne­nor­mal­ne si­tu­aci­je. Je­dan od upra­vi­te­lja mi je re­kao: da si naš, od te­be bi­smo na­pra­vi­li sen­za­ci­ju. Re­zo­ni­ra­li su da bi mo­ja smrt u lo­go­ru Hr­va­ti­ma bi­la do­bro doš­la žr­tva, vje­ru­jem da su me za­to po­šte­dje­li. Ja­ko do­bro su ra­zu­mje­li pro­pa­gan­du. Do­nio sam pri­ču u ka­osu. Nji­ma je fiks-ide­ja bi­la da s nji­ma ra­tu­je i Va­ti­kan, i vje­ro­jat­no sam za­to os­tao živ – pri­ča. U lo­go­ru, ka­že, br­zo is­pli­va zvi­jer u čo­vje­ku, ali i ljud­skost. U vri­je­me dok je bio za­to­čen, je­dan od tam­ni­ča­ra, Dra­gan Si­ki­ri­ca, is­klju­či­vo je tra­žio na­či­ne ka­ko da spa­si lju­de. – Bio je naj­glas­ni­ji, vi­kao bi: Daj­te mi us­ta­šu da ga za­ko­ljem, ali ka­da bi čo­vje­ka iz­veo iz će­li­je, sa­mo bi mu ru­kom po­ka­zao da šu­ti – pri­ča Ivi­ca Rel­ko­vić, ko­ji je na­po­s­ljet­ku iz­i­šao iz lo­go­ra Voj­nić 22. si­ječ­nja u druš­tvu Ma­ri­ja­na, pri­ja­te­lja ko- jeg je ste­kao u lo­go­ru. Upra­vi­telj za­tvo­ra odr­žao je svo­je obe­ća­nje pa su na put is­pra­će­ni s auto­bus­nom kar­tom do Ba­nja­lu­ke! Iz gra­da pre­pu­nog voj­ske i pa­ra­voj­nih for­ma­ci­ja, šut­ke su, bez ijed­ne ri­je­či, kre­nu­li u Bu­goj­no, a odan­de pre­ma To­mis­lav­gra­du. Da ih je bi­lo tko za­us­ta­vio, ka­že Ivi­ca, za­si­gur­no bi za­vr­ši­li na Ma­nja­či, no to se ipak ni­je do­go­di­lo. U To­mis­lav­gra­du je Ma­ri­jan oti­šao svo­joj obi­te­lji, a Ivi­ca je nas­ta­vio svo­je ho­do­čaš­će, pre­ko Po­su­šja i Ši­ro­kog Bri­je­ga, po­s­ljed­njih 90 ki­lo­me­ta­ra pu­ta.

Za­lo­žio se za stra­ža­ra

– Kad sam se na­po­s­ljet­ku do­ko­pao Me­đu­gor­ja, osje­ća­ji su bi­li po­mi­je­ša­ni. Do­la­zak je zna­čio is­pu­nje­nje, svo­je­vr­s­nu po­bje­du, ali is­to­dob­no osje­ćao sam sve ožilj­ke lo­go­ra, bio u mis­li­ma s lju­di­ma ko­ji su još bi­li on­dje za­to­če­ni, tu­go­vao za bra­tom. Shva­tio sam da je mir lak­še osje­ti­ti u lo­go­ru ne­go iz­van nje­ga – ka­že. Iz Me­đu­gor­ja se, au­to­bu­som pre­ko Spli­ta, vra­tio u Zagreb, a pri­je ne­go što će se idu­ćih da­na ot­pu­ti­ti u rod­ni Da­vor k obi­te­lji, oti­šao je u Vla­din ured za žr­tve ra­ta i pri­ja­vio pos­to­ja­nje lo­go­ra u Voj­ni­ću o ko­jem služ­be­ni Zagreb do tog tre­nut­ka ni­je imao spoz­na­ja. Pri­tom je iz­dik­ti­rao 40 ime­na lju­di ko­ji su on­dje još uvi­jek bi­li za­to­če­ni, a te­me­ljem nje­go­va po­pi­sa ubr­zo je obav­lje­na raz­mje­na – do po­s­ljed­njeg čo­vje­ka. – Ta­da sam na­ši­ma re­kao da za­pi­šu ime stra­ža­ra Dra­ga­na Si­ki­ri­ce i da tog čo­vje­ka, do­đe li do os­lo­ba­đa­nja lo­go­ra, za­šti­te ka­ko god zna­ju – re­kao je Ivi­ca Rel­ko­vić. Upra­vo u vri­je­me pi­sa­nja ove pri­če sti­gla je vi­jest da je ri­ječ­ko Žu­pa­nij­sko dr­žav­no od­vjet­niš­tvo po­di­glo op­tuž­ni­ce pro­tiv mu­či­te­lja iz lo­go­ra Voj­nić, upra­vi­te­lja Dra­go­mi­ra Bo­ži­ća i još tro­ji­ce stra­ža­ra, zbog mu­če­nja i smr­ti če­tve­ro hr­vat­skih ci­vi­la i rat­nih za­rob­lje­ni­ka. Dva­de­set i pet go­di­na kas­ni­je prav­da mo­žda i do­seg­ne svoj cilj, baš kao što je i Ivi­ca Rel­ko­vić te 1991. sti­gao na svoj.

‘OSJE­ĆAO SAM PO­BJE­DU’ Kad sam se do­ko­pao Me­đu­gor­ja, osje­ća­ji su bi­li po­mi­je­ša­ni. Do­la­zak je zna­čio is­pu­nje­nje, svo­je­vr­s­nu po­bje­du, ali is­to­dob­no osje­ćao sam sve ožilj­ke zbog lo­go­ra

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.