Vi­no­gra­dom mi je Bog pos­lao po­ru­ku da se pri­mim mo­ti­ke

Pri­je dvi­je go­di­ne Mi­ros­lav Ško­ro ku­pio je vi­no­grad i već pr­vom ber­bom do­bio na­gra­du za najbolju mla­du gra­še­vi­nu

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - Pi­še: SU­ZA­NA LE­PAN ŠTE­FAN­ČIĆ Sni­mio: DA­VOR JAVOROVIĆ/ PIXSELL

Mo­gao je ku­pi­ti apart­man na mo­ru pa se iz Za­gre­ba “otis­nu­ti” bez­briž­no na od­mor, ali ni­je. Ku­pio je vi­no­grad u svo­joj rod­noj Sla­vo­ni­ji i upus­tio se u pus­to­lo­vi­nu ko­ja bi po­pu­lar­nom hr­vat­skom za­bav­lja­ču, ali i us­pješ­nom biz­ni­sme­nu mo­gla do­ni­je­ti – gu­bi­tak na ban­kov­nom ra­ču­nu. Vi­nar­stvo je, svjes­tan je Mi­ros­lav Ško­ro, ri­zik. No, pr­vi ko­ra­ci u vin­skom svi­je­tu iz­ne­na­di­li su i nje­ga sa­mo­ga. Ško­ri­na je mla­da gra­še­vi­na pro­gla­še­na šam­pi­on­skom na ne­dav­nom Fes­ti­va­lu gra­še­vi­ne u Ku­tje­vu. I ni­je to bio “sa­mo” je­dan u ni­zu ta­moš­njih fes­ti­va­la, već mo­žda i naj­ja­či jer od 78 su­hih vi­na, čak ih je 46 “okru­nje­no” zlat­nom me­da­ljom. Lanj­ska je ber­ba, ocje­nju­ju is­kus­ni, bi­la naj­k­va­li­tet­ni­ja na­kon du­go, du­go go­di­na. – Da ku­pim vi­no­grad, na­go­vo­ri­li su me oni ko­ji su htje­li da iz­gu­bim novac – re­zi­mi­ra on u ša­li, u ko­joj ima i is­ti­ne jer vi­no­grad iz­i­sku­je ula­ga­nja ko­ja se sa­mo pro­da­jom gro­žđa ne mo­gu po­kri­ti. Po­gled pu­ca na 6500 čo­ko­ta vi­no­ve lo­ze u Mi­trov­cu pod­no ku­tje­vač­kih bre­žu­lja­ka. Čist zrak i pre­kras­na pri­ro­da, sa snjež­no­bi­je­lim obla­ci­ma, k’o na­cr­ta­ni­ma, pra­vi su me­lem za oči. Na 1,6 hek­ta­ra pros­ti­re se vi­no­grad, ka­ko us­po­re­đu­je Ško­ro, “ma­lo mla­đi od nje­ga”. Za­sa­đen je pri­je 30-ak go­di­na, a ku­pio ga je od obi­te­lji Mi­ki­nac pret­proš­le go­di­ne. Da do­živ­ljaj bu­de auten­tič­ni­ji, uz nje­ga je i ma­la dr­ve­na ba­ra­ka za alat.

Vi­no­grad je si­dro

– Mo­ja bi po­koj­na maj­ka bi­la naj­sret­ni­ja da sam se za­pos­lio u že­ljez­ni­ca­ma, no­sio odo­ru i pri­mao pla­ću sva­ki mje­sec. Ali, eto, ja sam ne­mi­ran duh, kao ve­ći­na Ško­ra, no­mad­sko­ga ti­pa, i tek sam se sa­da, pr­vi put u ži­vo­tu, ve­zao uz ne­što što me ne či­ni no­ma­dom. Vi­no­grad ne do­pu­šta čo­vje­ku da bu­de no­mad – ka­že. Ot­ka­ko mu je umr­la ma­ma, is­kre­no će, ni­je vi­še bi­lo raz­lo­ga da češ­će svra­ća u rod­ni kraj, osim ro­di­te­lji­ma na grob. – Kao što mi je maj­ka bi­la si­dro, sad je to vi­no­grad, i mo­ram se bri­nu­ti o nje­mu – emo­tiv­no će naš su­go­vor­nik. Pri­hva­tio se, ta­ko, i pos­la u vi­no­gra­du za lanj­ske ber­be. Oku­pio je spret­ne mje­šta­ne i u sa­mo pet­šest sa­ti “opus­to­ši­li” su vi­no­grad. – Brao sam gro­žđe, i te ka­ko! I po­je­li smo kas­ni­je dva pra­se­ta – pri­sje­ća se. Zbog nje­go­vih obve­za, kas­ni­li su s ber­bom čak dva­tri tjed­na iza dru­gih ku­tje­vač­kih vi­no­gra­da­ra. No, mo­žda je baš i taj slučajni “de­talj” do­pri­nio kva­li­te­ti nje­go­ve gra­še­vi­ne. Izva­ga­li su 14 to­na gro­žđa, a iz nje­ga je po­tek­lo pri­bliž­no 10.000 li­ta­ra šam­pi­on­skog vi­na, pod pa­li­com poz­na­tog ku­tje­vač­kog vi­na­ra Vla­de Kra­ut­ha­ke­ra. Ne­do­volj­no je to za agre­siv­ni­je osva­ja­nje tr­ži­šta, ali do­volj­no za

pri­ja­te­lje, na­ša­lit će se Ško­ro, još će ma­lo i “usfa­li­ti”. Vi­no još ni­je u bu­te­lja­ma, no ka­da usko­ro stig­ne na tr­ži­šte, pit će ga se sa­mo u ne­ko­li­ko lo­ka­la u Za­gre­bu. Za­nim­ljiv je i idej­ni na­crt eti­ke­te, a pot­pi­su­je ga Mir­jam Mi­las, stu­den­ti­ca di­zaj­na i kći Ško­ri­na pri­ja­te­lja. Ter­mo­osjet­lji­va na­ljep­ni­ca re­ći će ku­ša­ču ka­da je vi­no toč­no ohla­đe­no. – Pra­ti­la je po­dri­je­tlo mo­jih dje­do­va ko­ji su doš­li iz Imot­ske kra­ji­ne u Sla­vo­ni­ju, mo­ju lju­bav pre­ma Sla­vo­ni­ji i uko­ri­je­nje­nost, pa je osmis­li­la eti­ke­tu ko­jom, na cr­noj pod­lo­zi, do­mi­ni­ra ko­ri­jen lo­ze na­lik na kr­vo­tok. Ka­da se vi­no ra­s­hla­di, ko­ri­jen se ra­ši­ri po ci­je­loj eti­ke­ti – opi­su­je. A po­ljo­pri­vre­da i jest, sta­va je on, kr­vo­tok ko­jim je prot­ka­na na­ša zem­lja, ili ba­rem nje­gov ar­te­rij­ski dio. Svjes­tan je da će u pr­vim vin­skim go­di­na­ma mo­žda zbra­ja­ti i gu­bit­ke, no u ci­je­nu svo­ga vi­na uop­će ne želi kal­ku­li­ra­ti vri­jed­nost vi­no­gra­da jer on za nje­ga vi­še ne­ma ci­je­nu.

Ne vo­li gu­bi­ti

– Ako ga net­ko bu­de pro­da­vao, to će bi­ti mo­ja dje­ca, ja si­gur­no ne. Je­di­ni na­čin da se iz­vu­če­mo iz te­ške i kriz­ne si­tu­aci­je jest da poč­ne­mo ra­di­ti. Ne­ma vi­še za­du­ži­va­nja bez­ve­ze, što su mno­gi u mo­joj ge­ne­ra­ci­ji i oni ra­ni­je či­ni­li, a sve će is­ki­ha­ti na­ša dje­ca. Ni­je on­da ni ču­do što se mla­di is­e­lja­va­ju, ne vi­de per­s­pek­ti­vu, a ni­su ni­za­što kri­vi – is­ti­če. Naj­lak­še je, na­do­ve­zu­je se, ku­ka­ti i plju­va­ti, na jed­nom dnev­ni­ku mo­že se po­tro­ši­ti plju­vač­ka za de­set go­di­na. – Ne gle­dam dnev­ni­ke, ja sa­mo, ka­ko bi re­kao gra­do­na­čel­nik Mi­lan Ban­dić, de­lam. I to ra­dim pu­no, po­ku­ša­va­ju­ći pri to­me os­ta­ti ko­rek­tan pre­ma sva­ko­me, ia­ko ni­su baš svi ko­rek­t­ni pre­ma me­ni. Ne­ma ve­ze, ži­vot je du­go­roč­na po­ja­va – go­vo­ri. Mi­ros­lav Ško­ro za­vr­šio je dva fa­kul­te­ta, a na dok­to­ra­tu je iz eko­no­mi­je. Sves­tra­nost po­pu­lar­nom glaz­be­ni­ku, po­nov­no, nit­ko ne mo­že os­po­ri­ti. Sve se, po­ru­ču­je, stig­ne, ako se na vri­je­me us­ta­ne i poč­ne ra­di­ti. – Ni­ka­da ni­sam tr­čao uoko­lo i hva­lio se di­plo­ma­ma. O vi­nar­stvu znam do­volj­no da ni­sam “al­fa be­ta”, no ne­mam se vre­me­na sam ti­me ba­vi­ti, uvi­jek funk­ci­oni­ram ta­ko da an­ga­ži­ram kom­pe­tent­ne lju­de i for­mi­ram hra­nid­be­ni la­nac. A baš ne vo­lim kad me net­ko u hra­nid­be­nom lan­cu po­ku­ša­va zez­nu­ti i uze­ti sve se­bi – go­vo­ri. Ia­ko je ša­lji­vac, ka­že on, ipak je s do­zom oz­bilj­nos­ti u pos­lu, a sus­tav ga jed­nos­tav­no tje­ra na­pri­jed. Odus­ta­ti i za­be­to­ni­ra­ti vi­no­grad ne mo­že jer bi ta­ko pre­kr­šio obe­ća­nje obi­te­lji Mi­ki­nac da će nas­ta­vi­ti tra­di­ci­ju nji­ho­ve ba­ke i bri­nu­ti se o vi­no­gra­du. No, to ni­je la­ko. – Oni ko­ji dik­ti­ra­ju ci­je­nu gro­žđa, ucje­nju­ju vi­no­gra­da­re, a dr­žav­ne su su­bven­ci­je ne­do­volj­ne. Ako se pro­da gro­žđe, iz­gu­bi se 2000 eura na po­vr­ši­ni mog vi­no­gra­da. Ka­da po­dru­mar, vi­nar nu­di tri ku­ne za ki­lo­gram gro­žđa, ko­ji da­le­ko vi­še sto­ji, to je bez­o­braz­no – na­vo­di. On si mo­že, nas­tav­lja, do­pus­ti­ti luk­suz da bu­de u mi­nu­su, no ne mo­že si do­pus­ti­ti da to tra­je ja­ko du­go. – Ni­sam čo­vjek ko­ji vo­li gu­bi­ti i, bez ob­zi­ra ka­ko je de­fi­ni­ran sus­tav i da oni u sus­ta­vu mis­le da smi­ju ra­di­ti ka­ko ho­će, moj je zadatak da za­šti­tim ma­log čo­vje­ka i ma­log vi­no­gra­da­ra i omo­gu­ćim mu, a ja ću bi­ti pr­vi, da ipak od to­ga ži­vi – od­lu­čan je. Da mis­li oz­bilj­no, po­t­vr­đu­je i to što je već na­ru­čio na­cr­te za ku­ri­ju ko­ju pla­ni­ra gra­di­ti. Spo­jio bi ta­ko po­sao ko­ji du­go ra­di, a to je za­ba­va, s onim što uz nju iz­vr­s­no ide – vi­nom. Ka­ko bi se odu­žio Ku­tjev­ča­ni­ma, za­pje­vat će im i za­svi­ra­ti u pe­tak na bes­plat­nom kon­cer­tu za po­moć mjes­nom NK Ku­tje­vo. – Si­gu­ran sam da mi je s vi­no­gra­dom Bog pos­lao sig­nal da tre­bam češ­će do­la­zi­ti u Sla­vo­ni­ju i pri­hva­ti­ti se mo­ti­ke – za­klju­ču­je Ško­ro.

IMA MISIJU Bez ob­zi­ra ka­ko je de­fi­ni­ran sus­tav i da oni u sus­ta­vu mis­le da smi­ju ra­di­ti ka­ko ho­će, moj je zadatak da za­šti­tim ma­log čo­vje­ka i ma­log vi­no­gra­da­ra MI­ROS­LAV ŠKO­RO od­lu­čio je po­mo­ći vi­no­gra­da­ri­ma

Uz Kra­ut­ha­ke­ra Ško­ri sa­vje­ti­ma po­ma­že i slav­ni vi­nar An­tun Adžić

Na­pra­vio je 10 ti­su­ća li­ta­ra vi­na, do­volj­no za pri­ja­te­lje, ša­li se

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.