Udž­be­nik ko­šta 18.000 kn

Us­pje­li su pri­ku­pi­ti no­vac za kup­nju sve­ga po­treb­nog za ško­lo­va­nje svog sli­je­pog si­na, ali tre­ba­lo je go­di­nu i pol da­na da stva­ri stig­nu do Iva­na

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Ve­dran Ba­len

Sva je opre­ma na en­gle­skom, pa već u pe­tom raz­re­du mo­ra raz­miš­lja­ti na en­gle­skom da bi, pri­mje­ri­ce, rje­ša­vao za­dat­ke iz ma­te­ma­ti­ke ve­dran.ba­len@ve­cer­nji.net Je­dan od naj­ve­ćih pro­ble­ma s ko­ji­ma se su­oča­va­ju sli­je­pa i sla­bo­vid­na dje­ca i nji­ho­vi ro­di­te­lji jest po­la­zak u ško­lu. Udž­be­ni­ci, po­ma­ga­la i pri­bor mo­ra­ju bi­ti pri­la­go­đe­ni, ne­ki na Bra­il­le­ovu pi­smu, ne­ki i sa zvuč­nim op­ci­ja­ma, a ci­je­ne su vr­lo vi­so­ke. Sa­mo atlas ko­šta 1800 ku­na, ge­ome­trij­ski pri­bor 3500, a tu su i zvuč­na lop­ta, fo­li­ja za cr­ta­nje, pa­pir, obi­lje­ža­vač na Bra­il­le­ovu pi­smu, scrab­ble... Osim to­ga, go­to­vo ni­šta se ne pro­izvo­di u Hr­vat­skoj. Sve se mo­ra na­ru­či­va­ti iz Ame­ri­ke, Nje­mač­ke, En­gle­ske...

Go­vor­ni kal­ku­la­tor

Uz pomoć jed­nog ugos­ti­te­lja ko­ji je po­kre­nuo hu­ma­ni­tar­nu ak­ci­ju, Sen­ka i Bo­ris Per­ko­vić iz Sla­von­skog Bro­da us­pje­li su pri­ku­pi­ti no­vac za kup­nju svih po­treb­nih stva­ri za ško­lo­va­nje svog sli­je­pog si­na. Me­đu­tim, ta­da je na sce­nu stu­pi­la bi­ro­kra­ci­ja, pa je tre­ba­lo go­to­vo go­di­nu i pol da­na da stva­ri stig­nu do Iva­na. Sve to iz­i­sku­je mno­go strp­lje­nja i ži­va­ca. – Naj­pri­je iz Ame­ri­ke ni­su na vri­je­me pos­la­li pa­pi­re, pa se če­ka na ca­ri­ni, pa do­đe je­dan dio, pa če­ka­mo dru­gi dio... Naj­go­re je če­ka­nje, oso­bi­to zbog dje­te­ta. On to že­li od­mah. Ni­je la­ko objas­ni­ti mu za­što svi dru­gi ima­ju ge­ome­trij­ski pri­bor, a on ne. Mis­lim da sam do­sa­di­la eko­no­ma­tu Sa­ve­za sli­je­pih stal­nim upi­ti­ma je li što sti­glo, kad će... – ka­že Sen­ka. Ivan da­nas ide u dru­gi raz­red os­nov­ne ško­le, kao i nje­go­vi bli­zan­ci Jo­sip i Lu­ci­ja. Svi su od­lič­ni uče­ni­ci. Zbog pre­ra­nog po­ro­đa­ja sve tro­je su ro­đe­ni s te­škim pro­ble­mi­ma s vi­dom, ali je Lu­ci­ja na­kon la­ser­ske ope­ra­ci­je oz­dra­vi­la i ne no­si na­oča­le, dok je Jo­sip sla­bo­vi­dan na jed­no oko. Ivan je, na ža­lost, ostao sli­jep. Od dr­ža­ve je dobio Bra­il­le­ov stroj za pi­sa­nje kod ku­će, ali po­ja­vio se pro­blem na če­mu će pi­sa­ti u ško­li jer ško­la ne­ma ti­su­ću eura za nje­go­vu kup­nju. Sre­ćom, usko­či­la je jed­na ban­ka i do­ni­ra­la ga. – Ivan da­nas ima opre­mu, ali sve je na en­gle­skom, od go­vor­nog kal­ku­la­to­ra pa na­da­lje. Is­pa­da da on u pe­tom raz­re­du mo­ra raz­miš­lja­ti na en­gle­skom da bi, pri­mje­ri­ce, mo­gao rje­ša­va­ti za­dat­ke iz ma­te­ma­ti­ke. Zar u Hr­vat­skoj do­is­ta ne­ma lju­di ko­ji bi bi­li spo­sob­ni na­pra­vi­ti ne­kak­vo po­ma­ga­lo na na­šem je­zi­ku? – pi­ta se Iva­no­va maj­ka. Per­ko­vi­ći su pu­ni hva­le za Hr­vat­ski sa­vez sli­je­pih, či­ji dje­lat­ni­ci ula­žu mak­si­ma­lan trud i uvi­jek im se mo­gu obra­ti­ti u ve­zi s bi­lo kak­vom ne­jas­no­ćom. Pru­ža­ju prav­nu i psi­ho­lo­šku pomoć, a or­ga­ni­zi­ra­ju i ra­di­oni­ce za dje­cu i odras­le. Ve­li­ki im je os­lo­nac i Cen­tar “Vin­ko Bek”, iz ko­je­ga im če­ti­ri pu­ta na mje­sec do­la­zi ti­flo­pe­da­go­gi­nja. Ra­di s Iva­nom kod ku­će i u ško­li, po­ma­že mu u pri­la­go­đa­va­nju tes­to­va i sve­mu što je po­treb­no jer nas­tav­ni­ci ni­su edu­ci­ra­ni za rad sa sli­je­pom dje­com. – Da ne­ma Sa­ve­za i Be­ka, ne znam ko­me bi­smo se obra­ti­li. Ima­li smo i sre­ću da je Ivan ušao u pro­gram ra­ne in­te­gra­ci­je pred­škol­ske dje­ce, ko­ji se po­čeo pro­vo­di­ti upra­vo u nje­go­voj ge­ne­ra­ci­ji – ka­že Bo­ris. U hr­vat­skim su ško­la­ma 264 sli­je­pa i sla­bo­vid­na uče­ni­ka.

‘Bri­nut ću se o dje­ci’

Ve­ći­na ih nas­ta­vu po­ha­đa po re­do­vi­tom pro­gra­mu za­jed­no s dje­com ko­ja vi­de, sa­mo što sve pi­šu na Bra­il­le­ovu pi­smu. Naj­ve­ći im je pro­blem ne­dos­ta­tak pri­la­go­đe­nih udž­be­ni­ka na bra­ji­ci. Pri­mje­ri­ce, Ivan ima sa­mo vje­ro­na­uk i či­tan­ku, pa ne mo­že sa­mos­tal­no pi­sa­ti za­da­će. Je­dan udž­be­nik iz en­gle­skog je­zi­ka sto­ji čak 18 ti­su­ća ku­na. – Sli­je­pa dje­ca u ško­lu obič­no kre­ću s osam go­di­na jer pr­vu go­di­nu uče Bra­il­le­ovo pi­smo. Na ža­lost, mo­gu se obra­zo­va­ti sa­mo za te­le­fo­nis­te i pos­lov­ne taj­ni­ce, a mo­guć­nost za­poš­lja­va­nja i s jed­nim i s dru­gim vr­lo je sla­ba – ka­že Li­di­ja Šaf, taj­ni­ca Udru­ge sli­je­pih Brod­sko-po­sav­ske žu­pa­ni­je. No, Ivan se ne pre­da­je. Ba­vi se spor­tom i glaz­bom, ro­di­te­lji ka­žu da je po­djed­na­ko us­pje­šan i u ka­ra­teu i na kla­vi­ru. Za budućnost ima dru­ge pla­no­ve. Ka­da ga pi­ta­te či­me će se ba­vi­ti kad odras­te, zre­lo i oz­bilj­no od­go­va­ra. – Pr­vo ću se upi­sa­ti u gim­na­zi­ju, a on­da na fa­kul­tet. Že­lim bi­ti uči­telj ili no­vi­nar, a mo­žda otvo­rim i tvor­ni­cu auto­mo­bi­la. Žao mi je što ne­ću mo­ći po­la­ga­ti vo­zač­ki, ali ne­ma ve­ze. Ka­da bu­de­mo iš­li na mo­re, ja ću sje­di­ti na zad­njem sje­di­štu i brinuti se o dje­ci, a mo­ja že­na će voziti – ka­že sli­je­pi osmo­go­diš­njak Ivan Per­ko­vić.

Obi­telj Per­ko­vić na oku­pu – Lu­ci­ja je na­kon la­ser­ske ope­ra­ci­je oz­dra­vi­la, Jo­sip je sla­bo­vi­dan na jed­no oko, a Ivan je sli­jep

Osmo­go­diš­nji Ivan Per­ko­vić od­li­čan je đak, us­pje­šan po­djed­na­ko u ka­ra­teu i svi­ra­nju kla­vi­ra, a pla­ni­ra bi­ti uči­telj ili no­vi­nar

Zna što ho­će

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.