Dul­či­ća sam za­vo­lje­la ka­da sam ugle­da­la nje­go­vu Pla­žu

Mi­ra Dul­čić ka­že da Ivo u Za­gre­bu i ni­je imao ate­li­jer, ne­go je ra­dio u dvi­je so­be

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - De­nis Derk de­nis.derk@ve­cer­nji.net

Mi­ra Dul­čić aka­dem­ska je sli­ka­ri­ca. Ci­je­li se život ba­vi­la pe­da­go­gi­jom gdje je li­kov­ni po­ve­zi­va­la s ka­za­li­štem i glaz­bom jer je to neo­dvo­ji­vo

Aka­dem­ska sli­ka­ri­ca Mi­ra Dul­čić, udo­vi­ca Ive Dul­či­ća, za iz­lož­bu u Umjet­nič­kom pa­vi­ljo­nu po­su­di­la je ve­ći broj Dul­či­će­vih sli­ka. Tom iz­lož­bom Za­greb obi­lje­ža­va sto­go­diš­nji­cu Dul­či­će­va ro­đe­nja.

Je li Dul­čić vi­še vo­lio Za­greb ili Du­brov­nik?

Du­brov­ni­ku je bio pri­vr­že­ni­ji jer je Me­di­te­ra­nac po ro­đe­nju. Za­greb je vo­lio jer je tu ško­lo­van i tu je ste­kao pri­ja­te­lje. Nje­gov ujak, fa­moz­ni Si­be Mi­li­čić omo­gu­ćio je da Dul­čić pr­vo stu­di­ra u Be­ogra­du, i to pra­vo, pre­ma že­lji ro­di­te­lja. Ta­mo je ap­sol­vi­rao i on­da upi­sao Aka­de­mi­ju u Za­gre­bu. Do­šao je na Aka­de­mi­ju u dru­gom po­ku­ša­ju, ali je br­zo na­pre­do­vao. Imao je iz­vr­s­ne pro­fe­so­re, Mu­ja­dži­ća i Ba­bi­ća. Ba­bić nam je po­ka­zi­vao skro­vi­ta mjes­ta na ko­ja su od­la­zi­li s Me­š­tro­vi­ćem i Klja­ko­vi­ćem na ve­če­re. S Ne­ven­kom Đor­đe­vić To­ma­še­vić ko­ju je Ivo vo­lio kao sli­ka­ri­cu, od­la­zi­li smo na ta mjes­ta. Me­ni su to bi­le ne­dos­tiž­ne ve­li­či­ne. U to sam vri­je­me bi­la stu­den­ti­ca na aka­de­mi­ji kod Tar­ta­gli­je. Mi smo se mla­di nji­ma kla­nja­li. A Ivo je “na­pus­tio” Aka­de­mi­ju na di­plom­skom is­pi­tu.

To je bi­lo pred sam kraj?

Da. Po Ba­bi­će­vim pri­ča­nji­ma, on je bio ne­ras­po­lo­žen za is­pit i pi­tao je Jev­šo­va­ra mo­že li se is­pit od­go­di­ti. Ovaj je re­kao da mo­že, ali da ode u akt sa­lu jer ta­mo su­de Dul­či­ću. Al­bert Ki­nert, s ko­jim je Ivo bio do­bar, re­kao mu je, ne­moj se vra­ća­ti u kla­su po stva­ri, od­mah odi. Na kra­ju go­di­ne pri­re­đu­je se iz­lož­ba stu­dent­skih ra­do­va. Ba­bić ni­je dao da se mak­ne Ivin šta­fe­laj. Go­vo­rio je da mu je to bi­la sa­ti­sfak­ci­ja, jer su mu iz­ba­ci­li naj­bo­ljeg stu­den­ta.

Od če­ga ste ži­vje­li?

Ja se pos­li­je za­vr­še­ne Aka­de­mi­je ni­sam mo­gla na­da­ti da ću se ba­vi­ti sli­kar­stvom, već sam po­če­la kao pro­fe­sor u os­nov­noj ško­li. Kas­ni­je su me po­zva­li u ško­lu za od­go­ji­te­lje ko­ja je bi­la je­di­na sred­nja ško­la s li­kov­nim od­go­jem. Tu su ima­li i obli­ko­va­nje scen­skih lu­ta­ka či­me sam se pa­ra­lel­no ba­vi­la na škol­skoj te­le­vi­zi­ji.

Vi ste i au­to­ri­ca Pif­ka?

Da. Iz Cen­tra za us­lu­ge u kul­tu­ri za­tra­ži­li su od me­ne da na­pra­vim ma­sko­tu. Ta­ko sam ra­di­la gi­gant­skog Pif­ka. Bio je nekada uz lut­ku i ve­li­ki zmaj, ali on je neg­dje nes­tao.

Što vas je po­tak­lo na stu­dij sli­kar­stva?

Ima­la sam sjaj­nu pro­fe­so­ri­cu, fa­moz­nu Iva­nu Tom­lje­no­vić Mel­ler, čla­ni­cu Ba­uha­usa. Uvi­jek su me od­bi­ja­li stro­go odre­đe­ni pro­gra­mi, a ona je ima­la ši­ri­nu.

Što je Dul­čić mis­lio o va­šem sli­ka­nju?

Po­ti­cao me. Ne­ke smo mo­ti­ve za­jed­no sli­ka­li, ali sam ih ja mak­nu­la. Dul­či­ća sam za­vo­lje­la pri­je ne­go što sam ga upoz­na­la. U ovom is­tom Umjet­nič­kom pa­vi­ljo­nu bi­la je jed­na skup­na iz­lož­ba, a ja sam se kao stu­den­ti­ca za­dr­ža­la pred sli­kom Pla­ža ne zna­ju­ći ni tko je sli­kar. Ta mi se sli­ka usjek­la u sje­ća­nje. Htjeli-ne htjeli, to je ostao utje­caj ko­ji ja ni­sam vi­še htje­la ra­zvi­ja­ti, jer bih stal­no bi­la epi­gon ne­če­ga što ni­sam.

Vi ste ima­li sta­lan po­sao, a Dul­čić ni­je. Jes­te li ga uz­dr­ža­va­li?

Ni­sam. On je bio pre­poz­nat od ko­lek­ci­ona­ra ko­ji su ga ku­po­va­li. Po­go­to­vo su ga ku­po­va­li stran­ci. Ja­ko mi je žao da smo tu bi­li šlam­pa­vi. Znam da pos­to­ji sli­ka Re­mi­nis­cen­ci­ja na Bo­ži­da­re­vi­ća ko­ja nig­dje ni­je ni evi­den­ti­ra­na, a kup­lje­na je ka­da se još ni­je ni osu­ši­la na­kon jed­ne iz­lož­be u Du­brov­ni­ku. Dul­či­će­va pr­va mo­no­gra­fi­ja ko­ju je na­pra­vio Ka­ra­man iz­aš­la je na­kon nje­go­ve smr­ti, a i to je bi­la sred­nja mo­no­gra­fi­ja. Ni­su bi­li sklo­ni da mu da­ju ve­li­ku. Ta­da je već bo­les­tan da­vao po­dat­ke. Ni­je ni sig­ni­rao sli­ke. Ni­je bio tašt. Čes­to je sli­ke nak­nad­no pot­pi­si­vao. Kas­ni­je su se po­ja­vi­li fal­si­fi­ka­ti na ko­ji­ma su iz­vr­s­no fal­si­fi­ci­ra­li pot­pis. Me­ni su do­no­si­li raz­ne sli­ke, ali sam ih sla­la Igo­ru Zi­di­ću ko­ji je naj­kom­pe­tent­ni­ji za Dul­či­ća. Dul­či­će­ve stva­ri ku­po­va­li su lju­di ko­ji su ima­li kul­tu­ru i ni­su gle­da­li tko je u tren­du. “Pla­žu” je ku­pio re­da­telj Han­že­ko­vić. Ja­ko mi je

žao da se ni­je po­ja­vi­la “Po­s­ljed­nja ve­če­ra”. Zna se da pos­to­ji “Žu­ti”, “Lju­bi­čas­ti” i “Cr­ve­ni buf­fet”, a sa­da se po­ja­vio “Žu­fi”. Rado bih evi­den­ti­ra­la sli­ke za bu­du­ća vre­me­na bu­de li se ra­di­la ne­ka ve­ća mo­no­gra­fi­ja.

Pos­to­je li nje­go­vi auto­bi­ograf­ski za­pi­si?

Ne. On je bio, ka­ko bi to Za­grep­ča­ni rek­li, vr­lo šlam­pav. Čes­to se spo­mi­nje po­vod su­ko­ba s Tilj­kom. Ja sam bi­la nje­go­va stu­den­ti­ca. Bio je to go­lem čo­vjek i ve­li­ki auto­ri­tet. Na­vod­no se in­ci­dent do­go­dio u akt sa­li ka­da je Ti­ljak ne­ko­me ko­ri­gi­rao ključ­nu kost, a Ivo je re­kao da ni­smo na Ša­la­ti. Zna­či ni­smo na ana­to­mi­ji, jer je htio slo­bo­du, pa ga je Ti­ljak is­klju­čio. Ivo je uvi­jek go­vo­rio da ni­je za­mje­rio Tilj­ku jer da je Ti­ljak bio na dru­goj ide­olo­škoj li­ni­ji. Ka­da smo u Ri­mu jed­nom po­sje­ti­li Klja­ko­vi­ća, u ka­fi­ću smo se naš­li Tar­ta­gli­ja, Pos­truž­nik, oba Pa­ra­ća. Ja sam vi­dje­la da do­la­zi Ti­ljak sa su­pru­gom. Po­ju­ri­la sam pre­ma nje­mu i rek­la: “Pro­fe­so­re, ot­kud vi tu” i do­ve­la ih do sto­la. Ka­da je Ti­ljak ugle­dao Ivu, pri­đe mu ona­kav vi­sok, klek­ne, uhva­ti se za fo­te­lju od bam­bu­sa, za­pla- če i ka­že: “Dul­či­ću opros­ti­te”. Ivo mu ka­že: “Ne mo­ra­te se is­pri­ča­va­ti, ja vas po­štu­jem zbog va­še do­s­ljed­nos­ti”. A Ti­ljak bri­še su­zi­ce i ka­že: “Vi ste bi­li mo­ja ve­li­ka griž­nja sa­vjes­ti”.

Ka­ko je dobio pr­vu na­rudž­bu od Cr­k­ve?

Slu­čaj­no. Svi mis­le da je cr­k­va nje­ga tra­ži­la. Ni­je on tra­žio Cr­k­vu ni ona nje­ga. Split­ska cr­k­va Gos­pe od Zdrav­lja bi­la je ne­do­vr­še­na. Dul­čić je pri­hva­tio po­sao i na­pra­vio mo­der­ne ski­ce ko­je ni­su proš­le. Pr­vu ski­cu imao je je­dan ko­lek­ci­onar, ali je, na ža­lost, nes­ta­la. Dul­čić je pi­tao Ga­bri­je­la Stu­pi­cu s ljub­ljan­ske aka­de­mi­je ima li ne­ko­ga tko bi mu bio asis­tent. Tad se na­šao sli­kar iz Hrvatske Jo­zo Pav­lo­vić, vr­lo ugla­đen i ta­len­ti­ran. Bio je tu i An­te Za­ni­no­vić, a kas­ni­je je kao ko­le­gu iz Du­brov­ni­ka Dul­čić po­vu­kao i Pu­li­ti­ku. Ve­lik dio fi­zič­kog pos­la mo­rao je obav­lja­ti sam. Ka­da je fre­ska ot­kri­ve­na, bi­li su užas­nu­ti i pu­bli­ka i sve­ćens­tvo. Fre­ska je bi­la osu­đe­na da se otu­če, jer je bi­lo ne­pojm­lji­vo da tak­va in­ter­pre­ta­ci­ja do­đe u sa­kral­ni prostor. Dul­či­ća su zas­tu­pa­li je­di­no gvar­di­jan Ro­mac i Kru­no Pri­ja­telj. U cr­k­vu su čak po­zva­li ge­ne­ra­la nji­ho­va re­da iz Ri­ma da pro­su­di je li to u re­du ili ni­je. U me­đu­vre­me­nu je u Split do­šao Me­š­tro­vić s Kr­ši­ni­ćem. Oni su bi­li za­div­lje­ni fre­skom. Pa­dre Ro­mac za­mo­lio ih je da svo­je miš­lje­nje na­pi­šu i fre­ska je proš­la. On­da je doš­lo do vi­tra­ja na Fra­nje­vač­koj cr­k­vi na Kap­to­lu. Ta­mo je bio fra­tar i po­vjes­ni­čar umjet­nos­ti Zo­ris­lav La­još. U stak­la­ri­ji iz Za­gre­ba ko­ja je to tre­ba­la odra­di­ti bio je še­grt ko­ji je Dul­či­ću uzeo ba­čvi­cu boje, ba­cio na stak­lo i re­kao da od to­ga na­pra­vi vi­tra­je. Za­to su nas­ta­li žu­ti pro­zo­ri sa ži­vo­ti­nja­ma i ze­le­ni s pod­mo­rjem. Sli­je­di­la je na­rudž­ba za Sa­ra­je­vo ka­da je fra Vje­ko Ja­rak za­mo­lio Ivu da na­pra­vi vi­tra­je za cr­k­vu sv. An­te. Opet su po­če­le kom­pli­ka­ci­je sa za­gre­bač­kom ra­di­oni­com.

Je li na­šao dru­gu ra­di­oni­cu?

Fra­tri su naš­li mo­guć­nost da Ivo ra­di fre­sku u Esse­nu u sta­rač­kom do­mu gdje su naše ses­tre ima­le ka­pe­li­cu. Ta­mo su na­prav­lje­ni i sa­ra­jev­ski vi­tra­ji. Ta­da se ja­vio i žup­nik cr­k­ve sv. Vla­ha. Ivu je to bi­lo po­seb­no dra­go. U Ri­mu smo na­iš­li na cr­k­vu Don Bos­ca ko­ja je sva bi­la u vi­tra­ji­ma, pre­kras­no teh­nič­ki iz­ve­de­nim. Pro­či­ta­li smo pot­pis ra­di­oni­ca Gu­li­ani iz Ri­ma u ko­joj je Ivo po­čeo ra­di­ti vi­tra­je za Du­brov­nik. Ta­da je te­ško obo­lio i ra­do­vi su pre­ki­nu­ti. Imao je go­di­nu da­na kva­zi­us­pješ­nog liječenja i, ka­da se opo­ra­vio, kre­nu­li smo u Rim. Ski­ce su nas če­ka­le i u re­kord­nom vre­me­nu sve je bi­lo go­to­vo. Ivo ni­je do­če­kao otvo­re­nje vi­tra­ja. Pos­tav­lje­ni su na­kon nje­go­ve smr­ti. Go­vo­rio je da za­hva­lju­ju­ći fra Vje­ku Bos­na ima vi­še nje­go­vih ra­do­va ne­go Za­greb i Hr­vat­ska. No, mno­gi su uni­šte­ni. Križ­ni put u mo­za­iku u Ko­tor Va­ro­šu stra­dao je u ra­tu.

Ko­je su vam naj­dra­že Dul­či­će­ve sli­ke?

Naj­vi­še su mi u sje­ća­nju os­ta­le “Žu­ti buf­fet” i lju­bi­čas­ta “Po­s­ljed­nja ve­če­ra”.

Dul­čić ni­je bio tašt. Čes­to ni­je ni sig­ni­rao svo­je sli­ke pa ih je pot­pi­si­vao nak­nad­no Fre­ska u split­skoj cr­k­vi Gos­pe od Zdrav­lja tre­ba­la je bi­ti otu­če­na. Spa­sio ju je Me­š­tro­vić

Dul­či­će­vi su bi­li s Bru­sja na oto­ku Hva­ru, ba­vi­li su se ri­bar­stvom i ima­li ma­lu ku­ći­cu u uva­li Sti­ni­va

Gi­gant­skog Pif­ka Mi­ra je iz­ra­di­la od štir­ke ko­ju svat­ko mo­že na­pra­vi­ti od braš­na, vo­de i no­vin­skog pa­pi­ra. Lut­ku od dav­nih vre­me­na no­si nje­zin stu­dent Ve­li­mir Bu­lo­vić. Bio je ne­kad uz lut­ku i ve­li­ki zmaj, ali on je nes­tao.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.