Ek­s­tre­mi­zam nas­ta­je ka­da iz­da­te na­rod

Ugled­ni grč­ki no­vi­nar opi­su­je po­s­lje­di­ce kri­ze ko­ja je za­hva­ti­la nje­go­vu zem­lju

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura -

Gost De­ve­tog ri­ječ­kog saj­ma knji­ga i fes­ti­va­la auto­ra vRIsak u or­ga­ni­za­ci­ji iz­da­vač­ke ku­će VBZ pro­tek­lih je da­na bio i Chris­tos Iko­no­mou (46), je­dan je od naj­cje­nje­ni­jih su­vre­me­nih grč­kih pi­sa­ca, no­vi­na­ra i pre­vo­di­te­lja mla­đe ge­ne­ra­ci­je. Nje­go­va dru­ga zbir­ka “Ne­što će se do­go­di­ti, vi­djet ćeš”, ko­ju je i pred­sta­vio ri­ječ­koj pu­bli­ci, već je osvo­ji­la pres­tiž­nu dr­žav­nu na­gra­du u nje­go­voj do­mo­vi­ni za naj­bo­lju knji­gu go­di­ne, pre­ve­de­na je na pet svjet­skih je­zi­ka (sa­da i na hr­vat­ski, u pri­je­vo­du Ko­ralj­ke Crn­ko­vić) i jed­na je od naj­po­pu­lar­ni­jih grč­kih knji­ga po­s­ljed­njih go­di­na u svi­je­tu. Pi­še o obes­prav­lje­noj grč­koj rad­nič­koj kla­si, lju­di­ma ko­ji ži­ve na pe­ri­fe­ri­ji Ate­ne, u si­ro­maš­nim če­t­vr­ti­ma ko­je se ne spo­mi­nju u tu­ris­tič­kim vo­di­či­ma, a nje­go­vi ju­na­ci ot­pu­šte­ni su rad­ni­ci, umi­rov­lje­ni­ci i mla­di pa­ro­vi bez per­s­pek­ti­ve te glad­na dje­ca, zbog če­ga se ova zbir­ka sma­tra svo­je­vr­s­nim knji­žev­nim sim­bo­lom grč­ke kri­ze.

Za­nim­lji­vo je da ste knji­gu po­če­li pi­sa­ti go­di­na­ma pri­je iz­bi­ja­nja kri­ze. Na­zi­va­ju li zbog to­ga vas knji­žev­nim pro­ro­kom?

Bu­du­ći da sam ove pri­po­vi­jet­ke po­čeo pi­sa­ti još 2006. go­di­ne, mno­go pri­je ne­go su se zlokobni obla­ci po­ja­vi­li na grč­kom ho­ri­zon­tu, lo­gič­no je da su mno­gi či­ta­te­lji mo­joj knji­zi pri­pi­sa­li “pro­roč­ki ka­rak­ter”. Ipak, kao što ja ni­sam pro­rok, ta­ko ni mo­ja knji­ga ne go­vo­ri sa­mo o grč­koj kri­zi. Objek­ti­van sam čo­vjek ko­ji pi­še o stvar­nim lju­di­ma, bi­li oni Gr­ci, Hrvati ili bi­lo ko­je dru­ge na­ci­onal­nos­ti. Kao i u svim svo­jim dje­li­ma, ta­ko se i u ovoj knji­zi po­ku­ša­vam iz­dig­nu­ti iz­nad zi­di­na ko­je me okru­žu­ju – je­zič­nih ba­ri­je­ra, svog na­ci­onal­nog po­dri­je­tla i na­ci­onal­ne po­vi­jes­ti svo­je zem­lje – obra­ća­ju­ći se što je mo­gu­će ve­ćem bro­ju lju­di. Naj­ve­ća će mi na­gra­da bi­ti ako mo­je hr­vat­ske či­ta­te­lje knji­ga to­li­ko dir­ne da osje­te što sam ja osje­ćao pi­šu­ći knji­gu u Pi­re­ju.

Ju­na­ci va­še knji­ge do­la­ze s druš­tve­ne mar­gi­ne. Ka­ko ih iz­u­zet­no pre­ciz­no por­tre­ti­ra­te, jes­te li odras­ta­li u osku­di­ci?

Do­la­zim iz vi­še sred­nje kla­se, ali ne že­lim pi­sa­ti o svo­joj si­tu­aci­ji, već u knji­žev­nos­ti na­la­zim pri­li­ku da pos­ta­nem net­ko dru­gi. Ko­ris­tim ma­štu i is­kus­tva ko­ja sam ste­kao ra­de­ći kao no­vi­nar, sa ši­rom otvo­re­nim uši­ma i oči­ma.

Grč­ka je u eko­nom­skoj kri­zi već šest go­di­na, ali ni­je odu­vi­jek bi­lo ta­ko. Os­vr­će­te li se čes­to una­zad i jes­te li kao na­ci­ja te­ško do­ži­vje­li ta­ko na­gle i dra­ma­tič­ne pro­mje­ne?

O, da, lju­di to ra­de ne­pres­ta­no, us­po­re­đu­ju proš­lost i sa­daš­njost, jer ta proš­lost ni­je ta­ko da­le­ka. Ve­ći­na lju­di osje­ća da im je uči­nje­na sil­na ne­prav­da jer je pri­je kri­ze Grč­ka uži­va­la re­la­tiv­no vi­so­ku sto­pu pros­pe­ri­te­ta. Po­to­nu­li smo vr­lo ra­pid­no. Mno­gi Gr­ci sto­ga ni­su ima­li vre­me­na na­uči­ti no­si­ti se s tak­vom pro­mje­nom i sa­da je pu­no bi­je­sa una­oko­lo, što je za­bri­nja­va­ju­će. Tran­zi­ci­ja s jed­ne ra­zi­ne na sa­mo dno vr­lo nam je te­ška.

Jes­te li i vi osob­no po­go­đe­ni kri­zom?

Na vlas­ti­toj ko­ži ni­sam osje­tio dra­ma­tič­nu pro­mje­nu jer i su­pru­ga i ja još uvi­jek ima­mo po­sao, ia­ko mi je pla­ća u no­vin­skoj re­dak­ci­ji znat­no ni­ža, ali pro­mje­ne u na­či­nu ži­vo­ta lju­di ko­ji­ma sam okru­žen dra­ma­tič­ne su. Vi­dim pu­no lju­di ko­ji se ne mo­gu no­si­ti sa sva­kod­ne­vi­com i to ni­je sta­tis­ti­ka, to je ži­vot. Lju­di ko­ji se tru­de po­nov­no pro­na­ći jer su se pu­tem, u sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na, pot­pu­no iz­gu­bi­li. Os­ta­ti bez pos­la, os­ta­ti bez pri­ho­da ni­je sa­mo eko­nom­ska ka­te­go­ri­ja, već i go­lem psi­ho­lo­ški te­ret za mi­li­ju­ne lju­di. Imam ne­za­pos­le­ne pri­ja­te­lje i ro­đa­ke sta­re 30-ak go­di­na ko­ji su pri­je kri­ze tek za­po­če­li vlas­ti­te ži­vo­te, a sa­da se osje­ća­ju be­sko­ris­no jer je mno­gi­ma od njih po­sao bio vi­še od pos­la. Iz­gu­bi­li su tlo pod no­ga­ma. Frus­tri­ra­ni su jer osje­ća­ju da je net­ko dru­gi od­lu­čio o nji­ho­vim sud­bi­na­ma. U Grč­koj, na­sre­ću, kao i u Hr­vat­skoj pos­to­ji snaž­na obi­telj­ska po­ve­za­nost pa o ne­za­pos­le­ni­ma skr­be čla­no­vi naj­ši­re obi­te­lji, sto­ga ne­će­te vi­dje­ti ti­su­će glad­nih be­skuć­ni­ka na uli­ci, ali uis­ti­nu ni­je nor­mal­no da lju­de mo­jih go­di­na pre­hra­nju­ju ro­di­te­lji. Me­ne kao pis­ca, oso­bu i ljud­sko bi­će to do­ti­če na pu­no, pu­no na­či­na.

Ko­ga sma­tra­te naj­od­go­vor­ni­jim za ta­ko te­ške uvje­te ži­vo­ta?

Mno­gi mo­ji pri­ja­te­lji tra­že kriv­ce u dru­gi­ma: Ni­jem­ci­ma, MMF-u ili EU, ali ja ne mis­lim ta­ko. Ja sma­tram da od­go­vor­nost le­ži na na­ma Gr­ci­ma i sto­ga osje­ćam ne­la­go­du zbog sil­nog ne­dos­tat­ka osje­ća­ja sa­mo­kri­ti­ke. Tru­dim se pi­sa­ti i go­vo­ri­ti o to­me, ali te­ško je ra­zu­vje­ri­ti lju­de. Naj­lak­še je op­tu­ži­ti dru­ge, pa Gr­ci još uvi­jek če­ka­ju slje­de­ćeg Me­si­ju. To smo uči­ni­li proš­le go­di­ne s no­vom vla­dom, ali još ne­ma iz­la­za. Mno­gi se već sa­da osje­ća­ju iz­da­ni­ma jer su nam obe­ća­li mno­go stva­ri ka­da su bi­li u opo­zi­ci­ji, a sa­da su za­bo­ra­vi­li svo­ja obe­ća­nja. Opas­no je ka­da se lju­di osje­ća­ju iz­da­ni­ma i pre­va­re­ni­ma jer to uvi­jek za­vr­ši u ek­s­tre­miz­mu.

Što se mo­ra do­go­di­ti da va­še druš­tvo kre­ne na­pri­jed?

Ne vje­ru­jem da mo­že­mo išta uči­ni­ti, ali je­di­na na­da ko­ju vi­dim pro­mje­na je na eu­rop­skoj ra­zi­ni. Me­đu­tim, Eu­ro­pa se ras­pa­da, a ne­mam vje­re u Grč­ku. Mla­de se obi­te­lji zbog osje­ća­ja od­go­vor­nos­ti bo­je ima­ti dje­cu, poz­na­jem mno­go tak­vih. Ni emi­gra­ci­ja ni­je iz­laz jer su mno­ge eu­rop­ske zem­lje pre­na­pu­če­ne iz­bje­gli­ca­ma. Ni­sam op­ti­mist, ali se na­dam. Kri­za u Grč­koj, kao i u ci­je­loj Eu­ro­pi do­is­ta je go­le­mo, ka­tas­tro­fič­no zlo, ali du­bo­ko u se­bi vje­ru­jem da se iz nje­ga mo­ra iz­ro­di­ti do­bro. Na­dam se jer vje­ru­jem da je na­da naj­ve­će što je­dan autor mo­že stvo­ri­ti.

Mno­ge eu­rop­ske zem­lje pre­na­pu­če­ne su iz­bje­gli­ca­ma, pa ni emi­gra­ci­ja vi­še ni­je iz­laz

Knji­žev­ni sim­bol kri­ze Ia­ko ju je po­čeo pi­sa­ti još 2006. go­di­ne, knji­ga je pro­roč­ki opi­sa­la kri­zu ko­ja po­tre­sa Grč­ku, ali i ci­je­lu Eu­rop­sku uni­ju

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.