Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja svi­ra­la je punk i pi­sa­la po­ezi­ju

Sjón je me­đu os­ta­lim autor broj­nih pje­sa­ma is­lan­d­ske su­per­zvi­jez­de Bjork

Vecernji list - Hrvatska - - Kultura - De­nis Derk de­nis.derk@ve­cer­nji.net ZAGREB

Na fes­ti­va­lu vRIsak gos­tu­je je­dan od naj­poz­na­ti­jih is­lan­d­skih pi­sa­ca, na­ci­onal­ni lek­tir­ni autor i pred­sjed­nik ta­moš­njeg ogran­ka PEN-a

Je­dan od naj­poz­na­ti­jih is­lan­d­skih knji­žev­ni­ka Sjón na ri­ječ­ki je Vrisak do­pu­to­vao iz Lon­do­na u ko­jem je pred­stav­ljao svoj po­s­ljed­nji ro­man. Osim u ri­ječ­koj Ba­čvi, za pe­tod­nev­nog bo­rav­ka u Hr­vat­skoj ovaj plod­ni i sves­tra­ni pi­sac, ali i autor broj­nih pje­sa­ma is­lan­d­ske pje­va­či­ce Bjork, u pe­tak će se na­ve­čer pred­sta­vi­ti i za­gre­bač­koj pu­bli­ci u Bo­ok­si. VBZ mu je upra­vo obja­vio ro­man “Pla­va li­si­ca” u pri­je­vo­du Ta­tja­ne La­ti­no­vić.

Obja­vi­li ste de­vet zbir­ki po­ezi­je, se­dam ro­ma­na, knji­ge za dje­cu, pi­sa­li ste dra­me, krat­ke pri­če, oper­na li­bre­ta, tek­s­to­ve za pop-glaz­bu. Ka­da ste sve to sti­gli?

Pi­šem od 1978. Pr­va knji­ga pje­sa­ma iz­aš­la mi je kad sam na­pu­nio 16 go­di­na. U 38 go­di­na mo­že se na­pi­sa­ti pu­no to­ga. Ako se ra­di re­do­vi­to, us­pi­je se na­pra­vi­ti ne­što ta­ko. Raz­log zbog ko­jeg pi­šem u raz­nim žan­ro­vi­ma je taj da se mo­ja ge­ne­ra­ci­ja, ko­ja je odras­ta­la se­dam­de­se­tih, do­ka­zi­va­la u raz­nim umjet­nič­kim po­dru­čji­ma. Htje­li smo ići pre­ko gra­ni­ca ne­kih umjet­nič­kih po­dru­čja. Net­ko je pi­sao punk-glaz­bu, net­ko je pi­sao po­ezi­ju, net­ko je ra­dio fil­mo­ve na 8-mi­li­me­tar­skim vrp­ca­ma. Kad god je ne­ko­me ne­što tre­ba­lo, mi smo uska­ka­li.

U sje­ver­no­europ­skim zem­lja­ma ja­ko je po­pu­la­ran žanr kri­mi­ća. Jes­te li na­pi­sa­li ko­ji kri­mić?

Ni­sam na­pi­sao još ni­je­dan ro­man ko­ji bi se mo­gao na­zva­ti kri­mi­ćem. Ali, ne­mo­gu­će je pi­sa­ti o ljud­skoj na­ra­vi, a da se u to­me ne po­ja­vi ne­ki zlo­čin. Mo­gli bi­smo re­ći da se i u “Pla­voj li­si­ci” do­ga­đa­ju dva zlo­či­na. Pr­vi je zlo­čin ka­ko se ve­le­čas­ni Bal­dur Skug­ga­son po­nio pre­ma svo­joj kće­ri, a dru­gi ka­ko je Fri­drik Fri­djon­sson, glav­ni lik u ro­ma­nu, pos­lao sve­će­ni­ka u smrt.

I to uz po­moć pla­ve li­si­ce. Zna­či ona je me­ta­fo­ra osve­te?

U pra­vu ste. Li­si­ca je alat ili sred­stvo ko­je pro­vo­di osve­tu. U knji­zi Fri­drik ša­lje pi­smo sve­će­ni­ku da je sa­njao li­si­cu. Bu­du­ći da je sve­će­nik ja­ko praz­no­vje­ran i ja­ko pod utje­ca­jem na­rod­nih pri­ča, on je uvje­ren da, ako net­ko sa­nja li­si­cu, ona za­is­ta pos­to­ji i da će je na­ći i ulo­vi­ti. Li­si­ca bu­di po­hle­pu i zlo­bu u sve­će­ni­ku, a tu vlas­ti­tu po­hle­pu i zlo­bu sve­će­nik na kra­ju pla­ća ži­vo­tom.

Je­su li vam kri­ti­ča­ri spo­čit­nu­li da vam je ro­man pre­po­eti­čan, jer se u nje­mu snaž­no osje­ća ru­ka pjes­ni­ka?

Nit­ko se ni­je ža­lio, ia­ko su mno­gi to pri­mi­je­ti­li i rek­li da je tekst na gra­ni­ci po­ezi­je i pro­ze. Ja sam po­čeo kao pjes­nik, svi i oče­ku­ju da bu­dem po­eti­čan. Da me net­ko kri­ti­zi­rao zbog to­ga, slje­de­ća bi

U na­šoj po­vi­jes­ti os­ta­le su ne­is­pri­ča­ne pri­če o lju­di­ma ko­ji su bi­li sla­bi ili pri­pad­ni­ci ma­nji­na

mi knji­ga bi­la još po­etič­ni­ja.

Raz­miš­lja­te li da na­pi­še­te i de­be­li, sta­rin­ski ro­man? Je­su li va­še knji­ge u lek­ti­ri?

“Pla­vu li­si­cu” či­ta­ju u sred­njim ško­la­ma i na stu­di­ji­ma is­lan­d­skog je­zi­ka.

Za­što se to­li­ko ba­vi­te po­vi­jes­nim te­ma­ma?

Za to pos­to­je dva raz­lo­ga. Je­dan je taj što u po­vi­jes­ti ima pu­no to­ga što ni­je re­če­no. Ni­je is­pri­ča­na pri­ča o lju­di­ma ko­ji su bi­li sla­bi ili su pri­pad­ni­ci ma­nji­na. Pri­ča u “Pla­voj li­si­ci” pri­ča je o hen­di­ke­pi­ra­noj dje­voj­ci Ab­be. O tak­vim se lju­di­ma pri­je ni­je pi­sa­lo i ni­je zna­lo. S dru­ge stra­ne ja­ko me in­tri­gi­ra­ju sta­ri tek­s­to­vi i sta­ri je­zik. Uzi­mam taj sta­ri stil, pre­ra­đu­jem ga, do­ra­đu­jem svo­jim i da­jem mu no­vo zna­če­nje. Tak­vi sta­ri tek­s­to­vi mo­der­nim su či­ta­te­lji­ma pres­ta­rin­ski, a ja im da­jem no­vi ži­vot. U sva­koj knji­zi ko­ju pi­šem pro­na­la­zim ne­ki uzor iz proš­los­ti. Za “Pla­vu li­si­cu” uzor sam na­šao u ro­man­ti­ci­ma 19. sto­lje­ća.

Pred­sjed­nik ste is­lan­d­skog PEN-a. Vi ste zna­či i an­ga­ži­ra­ni pi­sac?

Vr­lo ra­no ot­krio sam da i ni­je uobi­ča­je­no da svi ži­ve u zem­lja­ma u ko­ji­ma mo­gu pi­sa­ti sve što im pad­ne na pa­met. To­li­ko sam star da se sje­ćam hlad­nog ra­ta pa sam či­tao vi­jes­ti o pis­ci­ma iz is­toč­ne Eu­ro­pe ko­ji su bi­li pro­ga­nja­ni kao i pis­ci iz Juž­ne Ame­ri­ke. Je­dan do­ga­đaj ko­ji je naj­vi­še utje­cao na me­ne bio je ka­da sam kao 18-go­diš­njak slu­šao pre­da­va­nje pis­ca iz So­ma­li­je Nu­ru­di­na Fa­ra­ha ko­ji je bio pro­ga­njan sa­mo zbog pi­sa­nja.

Jes­te li osob­no upoz­na­li Da­vi­da Bowi­eja?

Ni­sam ga ni­ka­da osob­no upoz­nao. Ali u pro­lje­će 1986. pu­to­vao sam po Eu­ro­pi na tur­ne­ji s gru­pom KUKL. Ta je gru­pa bi­la pre­te­ča gru­pe Shu­gar­cu­bes. Tog pro­lje­ća bi­li smo u Ni­zo­zem­skoj, Nje­mač­koj, Dan­skoj… Vo­zi­li smo se u sta­rom kom­bi­ju u ko­jem se za­mr­za­vao čak i al­ko­hol. Svi­ra­li smo po ma­lim klu­bo­vi­ma i ka­mo god smo doš­li, na lis­tu po­zva­nih na pr­vo smo mjes­to stav­lja­li Da­vid Bowie plus je­dan. Vlas­ni­ci klu­bo­va uvi­jek su pi­ta­li: “Oče­ku- je­te li za­is­ta da do­đe Bowie?”, a mi smo im od­go­va­ra­li: “Ne oče­ku­je­mo ga, ali bi stvar­no bi­lo bez­ve­ze da se po­ja­vi, a da ni­je na lis­ti”. U pro­lje­će 1989. na Shu­gar­cu­be­sov kon­cert u New Yor­ku doš­li su i Bowie i Ig­gy Pop. I, na­rav­no, bi­li su na lis­ti po­zva­nih.

Je li Is­land do­is­ta dr­ža­va s naj­vi­še pi­sa­ca po gla­vi sta­nov­ni­ka?

Is­land ima re­kord u ja­ko pu­no to­ga po gla­vi sta­nov­ni­ka pa ste vje­ro­jat­no u pra­vu. Mis­lim da ipak ni­su toč­ne tvrd­nje da je sva­ki de­se­ti Is­lan­đa­nin na­pi­sao knji­gu, što je za me­ne kao pis­ca sre­ća. Ali mno­gi Is­lan­đa­ni mis­le da se ima­ju pra­vo zva­ti pis­cem i obja­vi­ti knji­gu. An­tik­va­ri­ja­ti su nam kr­ca­ti knji­ga­ma ko­je nit­ko ne ku­pu­je. Net­ko vo­zi tak­si go­di­nu da­na i od­mah o to­me na­pi­še knji­gu. Is­lan­đa­ni mis­le da knji­žev­nost pri­pa­da svi­ma. Ka­da sam pr­vu knji­gu obja­vio sa 16 go­di­na, to ni­ko­me ni­je bi­lo čud­no. Lju­di oko me­ne mis­li­li su da je naj­go­re što mi se mo­že do­go­di­ti to da ću se jed­no­ga da­na sra­mi­ti te knji­ge.

Is­land je bio i zem­lja gost na saj­mu knji­ga u Fran­k­fur­tu. Jes­te li za­to ban­kro­ti­ra­li?

Ban­kro­ti­ra­li smo pri­je to­ga. Ali, ka­da je doš­la kri­za, već je pot­pi­san ugo­vor sa saj­mom u Fran­k­fur­tu. Ta­da se ras­prav­lja­lo mo­že­mo li ići u taj pro­jekt, ali su se sve po­li­tič­ke stran­ke slo­ži­le da se s tom inves­ti­ci­jom nas­ta­vi jer, ako nam ne­što mo­že po­pra­vi­ti imidž u svi­je­tu, on­da je to knji­žev­nost. Ako smo lo­ši kao ban­ka­ri, pi­še­mo do­bru knji­žev­nost.

Obja­vio je de­vet zbir­ki po­ezi­je, se­dam ro­ma­na, knji­ge za dje­cu, a pi­še i dra­me, oper­na li­bre­ta, krat­ke pri­če, tek­s­to­ve za pop-glaz­bu...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.