U jed­nom se kvar­tu u Da­ma­sku nor­mal­no pi­je ka­va, a u dru­gom pu­ca de­set ti­su­ća mi­li­ta­na­ta

Po­vjes­ni­čar, pu­to­pi­sac i no­vi­nar Hr­vo­je Ivan­čić na­kon po­vrat­ka iz Si­ri­je na­pi­sao je no­vu knji­gu “Za’atar - Pri­če s Bli­skog is­to­ka

Vecernji list - Hrvatska - - Ak­tu­al­no - Pi­še: BO­ŽE­NA MA­TI­JE­VIĆ

On je po­vjes­ni­čar, po­vre­me­no no­vi­nar, knji­žev­nik, pu­to­pi­sac. No, pri­je sve­ga va­lja re­ći, u nje­ga je du­ša – put­ni­ka. Jed­nog od onih ko­ji ži­ve i raz­miš­lja­ju du­bo­ko, vi­so­ko, da­le­ko i ši­ro­ko. Pa im do­đe da ba­rem dio ono­ga što pus­to­lov­no pu­tu­ju­ći vi­dje­še i osje­ti­še pre­ne­su u knji­gu ili do­ku­men­tar­ni film. A on se sad od­lu­čio za obo­je. Pa da ko­nač­no pre­ci­zi­ra­mo. On je Hr­vo­je Ivan­čić. Na­kon pu­to­pi­sa “Du­nav­ski blu­es” te pu­to­pis­nog ro­ma­na “Sam­sa­ra - Put na Is­tok”, u uto­rak na­ve­čer u za­gre­bač­kom ki­nu Grič bit će pred­stav­lje­na i nje­go­va tre­ća knji­ga “Za’atar - Pri­če s Bli­skog is­to­ka”, dok je u za­vr­š­noj fa­zi i 45-mi­nut­ni do­ku­men­ta­rac o sva­kod­nev­nom ži­vo­tu Si­ri­ja­ca ko­ji je za­jed­no sa sni­ma­te­ljem Go­ra­nom Ša­fa­re­kom sni­mio ti­je­kom ve­lja­če i, za­sad, po­s­ljed­njeg bo­rav­ka u Si­ri­ji. Da, dok sto­ti­ne ti­su­ća lju­di od­la­zi, toč­ni­je bje­ži iz Si­ri­je, Ivan­čić je je­dan od ri­jet­kih ko­ji u tu zem­lju iz­no­va od­la­zi. Una­toč opas­nos­ti­ma, ri­zi­ci­ma, ra­tu. Tko zna, mo­žda baš zbog to­ga. I baš zbog kut­ka svi­je­ta u ko­jem se Si­ri­ja na­la­zi.

Mje­ša­vi­na za­či­na

– Odu­vi­jek sam vo­lio ko­ri­je­ne ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je. I još kao stu­den­ta po­vi­jes­ti ja­ko su me po­če­li priv­la­či­ti ra­to­vi. Ne iz onog fra­jer­skog ku­ta gle­da­nja, već mo­žda vi­še iz ne­kih ro­man­ti­čar­skih, vi­te­ških po­bu­da. Una­toč to­me što rat­ne bor­be do­no­se une­sre­će­ne lju­de, mr­tve, ima ne­što priv­lač­no u to­me da se lju­di u tak­vim ek­s­trem­no ri­zič­nim si­tu­aci­ja­ma tru­de pre­ži­vje­ti sva­ki dan. A ra­to­vi su obi­ljež­je i po­vez­ni­ca Bli- skog is­to­ka, kao i za­čin za’atar po ko­jem sam na­zvao knji­gu. Taj mi je za­čin pri­ras­tao nep­cu ka­da sam pri­je 12 go­di­na pr­vi put pu­to­vao na Bli­ski is­tok. I ka­da sam za­vo­lio taj dio svi­je­ta ko­ji otad pro­uča­vam. Ta­da je to bi­lo mo­je pr­vo da­lje pu­to­va­nje jer su me odav­no priv­la­či­li da­le­ki kra­je­vi. I, ta­mo sam se ro­dio kao put­nik. Za­vo­lio sam taj ku­tak svi­je­ta pa ga se tru­dim bo­lje upoz­na­ti i shva­ti­ti. Iako sam pu­to­vao po­svu­da, na Bli­ski is­tok se čes­to vra­ćam. Sva­ke go­di­ne pu­tu­jem ta­mo. Mis­lim da je bo­lje ma­nje stva­ri shva­ti­ti du­bin­ski ne­go njih pu­no po­vr­š­no – po­čeo nam je Ivan­čić po­la­ko ot­kri­va­ti po­za­di­nu svo­je fas­ci­na­ci­je usko­me­ša­nim bli­sko­is­toč­nim pre­dje­li­ma upu­ću­ju­ći nas od­mah u zna­če­nje ri­je­či ko­ja pri iz­go­vo­ru zvu­či vr­lo me­lo­dič­no – za’atar. E pa, vr­lo je to po­pu­lar­na bli­sko­is­toč­na mje­ša­vi­na za­či­na, poz­na­ta još iz an­tič­kih vre­me­na, a či­ne je ori­ga­no, ti­mi­jan, maj­či­na du­ši­ca, sje­me se­za­ma i sol. Čes­to se ta mje­ša­vi­na po­mi­je­ša s mas­li­no­vim uljem. Mm­m­mm, zvu­či oku­si­ma moć­no. No, go­vo­ri Ivan­čić, za’atar je za­pra­vo si­ro­tinj­ska hra­na. Ba­za joj je uvi­jek ori­ga­no. Lju­di su se u tim po­dru­čji­ma odu­vi­jek ra­no di­za­li, bra­li ori­ga­no, mi­je­ša­li ga u onoj os­nov­noj va­ri­jan­ti s mas­li­no­vim uljem i ti­me se pre­hra­nji­va­li. A po­vi­jest mu se­že da­le­ko, da­le­ko. Os­ta­ci za’ata­ra pro­na­đe­ni su i u Tu­tan­ka­mo­no­voj grob­ni­ci. – Eto, uz ra­to­ve i za’atar je jed­na od stva­ri ko­ja po­ve­zu­je Bli­ski is­tok, či­je me mi­je­ne priv­la­če da ih shva­tim. Da pro­nik­nem što je bit sve­ga to­ga. Od­mah že­lim re­ći da ova no­va knji­ga ne­će da­ti od­go­vor na to pi­ta­nje jer je to 19 krat­kih pri­ča ne­ko­ga tko sa Za­pa­da gle­da na Bli­ski is­tok i pi­še o obič­nim lju­di­ma, ko­ji sva­ki dan sa­mo po­ku­ša­va­ju pre­ži­vje­ti i oni­ma iz re­gi­je ko­ji su po­mi­re­ni sa svo­jim sta­tu­som. Ni­je to do­ku­men­ta­ri­zam. Ne­ke si­tu­aci­je do­ve­de­ne su do ek­s­tre­ma, do gro­te­ske, a ne­ke su fik­ci­ja. Po­put, pri­mje­ri­ce, pri­če da mi­mo ra­da­ra stro­ge vjer­ske po­li­ci­je u Si­ri­ju stig­ne ko­nvoj oskud­no odje­ve­nih lu­ta­ka za dje-

voj­či­ce. Sve u sve­mu, to su pri­če o tur­bu­lent­noj po­vi­jes­ti Bli­skog is­to­ka od 80-ih go­di­na proš­log sto­lje­ća do ovih da­na. Pu­no je pri­ča ve­za­no uz rat u Si­ri­ji u ko­joj sam bio i pri­je ra­ta, ti­je­kom ra­ta, pa i la­ni, i sad pri­je če­ti­ri mje­se­ca – po­ma­lo nas Ivan­čić uvo­di u sa­dr­žaj uz­bud­lji­vih no­vo­is­pi­sa­nih stra­ni­ca nas­tav­lja­ju­ći s pri­lič­nom do­zom stras­ti zna­lač­ki go­vo­ri­ti o kom­plek­s­nos­ti Si­ri­je, kao i ci­je­le re­gi­je, te­ško raz­mr­si­vom ko­lo­ple­tu od­no­sa et­nič­kih i vjer­skih za­jed­ni­ca (su­ni­ta, ši­ji­ta, ala­vi­ta, kr­š­ća­na...), obra­ti­ma sna­ga i utje­ca­ja me­đu nji­ma, is­to­dob­nom ener­get­skom ra­tu, auto­krat­skim sus­ta­vi­ma vla­da­nja...

Nes­ta­nak na dvi­je go­di­ne

No, nas su po­seb­no za­ni­ma­la ne­ka nje­go­va pro­živ­ljewna is­kus­tva, svi­je­tle i tam­ne cr­ti­ce tih pu­to­va­nja, ru­bo­vi do ko­jih je do­la­zio, a nji­hov even­tu­al­ni pri­je­laz mo­gao je bi­ti ko­ban, te osje­ća­ji ko­ji ga pro­ži­ma­ju ka­da gle­da mo­re si­rij­skih iz­bje­gli­ca ko­je pre­plav­lju­je Eu­ro­pu. – Jed­no od upe­čat­lji­vih is­kus­ta­va do­ži­vio sam 2007. ka­da sam pri­sus­tvo­vao jav­nom vje­ša­nju u Ale­pu. U 6 sa­ti ju­tro zbog pljač­ke i uboj­stva obje­še­na su pe­to­ri­ca 20-go­diš­njih mla­di­ća. U tak­vom tre­nut­ku ni­si baš svjes­tan što se oko te­be do­ga­đa. Zbog mnoš­tva i uza­vre­le at­mo­sfe­re ko­ja te okru­žu­je či­ni ti se to kao pred­sta­va. Tek kas­ni­je shva­tiš što se to pred tvo­jim oči­ma do­go­di­lo i uhva­ti te je­za, gro­zo­ta. Ti osje­ća­ji čo­vje­ka pro­ži­ma­ju i sad jer dok je Si­ri­ja pri­je bi­la pri­lič­no otvo­re­na zem­lja u ko­joj je bio do­pu­šten i in­ter­net, da­nas je taj sus­tav ta­kav da u nje­mu pa­ra­lel­no pos­to­ji de­set taj­nih služ­bi, ta­mo se sva­kog pra­ti, pa će ri­jet­ko tko na uli­ci pris­ta­ti raz­go­va­ra­ti s va­ma o po­li­ti­ci bo­je­ći se da će ga zbog iz­go­vo­re­nog “po­jes­ti noć”. Jer ta­mo je za­is­ta bi­lo si­tu­aci­ja da je net­ko nes­tao pre­ko no­ći, a on­da se taj net­ko ni­ot­kud po­ja­vio na­kon dvi­je go­di­ne, ali ni­ko­me ne smi­je ni zuc­nu­ti gdje je bio sve to vri­je­me. A za­pra­vo, obič­ni gra­đa­ni Si­ri­je že­le ži­vje­ti nor­mal­nim ži­vo­tom, oni ne že­le pris­ta­ti na rat, na še­ri­jat­ske za­ko­ne. I upra­vo oni či­ne glav­ni­nu iz­bje­glič­kog va­la. Ako mo­ra­te bi­ra­ti iz­me­đu de­set pa­ra­voj­nih sna­ga i bo­ri­ti se, nor­mal­no je da že­li­te iz­bje­ći rat i oti­ći ne­ka­mo na si­gur­no. Uos­ta­lom, pro­sječ­ni Si­ri­jac ne sma­tra Eu­ro­pu da­le­kom. Pa Si­ri­ja je dio me­di­te­ran­skog kru­ga i odu­vi­jek je bi­la po­ve­za­na s Eu­ro­pom. Is­ti­na, u voj­nom smis­lu vi­še je po­ve­za­na s Ru­si­jom pa svi vi­so­ko­ran­gi­ra­ni Si­rij­ci u voj­s­ci fan­tas­tič­no go­vo­re ru­ski je­zik. Ni­je ne­važ­no ni to da su Si­rij­ci po­ve­za­ni i s Hr­vat­skom, se­že to još od biv­še Ju­gos­la­vi­je i Ti­ta. I još ne­što, Si­rij­ci su dos­ta ve­za­ni uz svo­ju zem­lju i bez ob­zi­ra ko­li­ko bi­li raz­li­či­ti, vo­le svo­ju zem­lju. I da ne mo­ra­ju, si­gur­no ne bi na­pu­šta­li svo­je se­lo. Nji­ma je Eu­ro­pa bli­ska, pre­ma njoj ne­ma­ju to­li­ko div­lje­nja, ali kad ste u iz­bje­glič­kom kam­pu, on­da vam se Eu­ro­pa či­ni kao spas – ni­smo pre­ki­da­li na­šeg su­go­vor­ni­ka dok nam je is­kus­tve­no go­vo­rio o ono­me što je vi­dio, čuo, osje­tio. A do­met­nuo je i to da je sam Da­mask pos­tao ve­li­ki iz­bje­glič­ki grad ko­ji je s pri­je­rat­nih 3,5 mi­li­ju­na sta­nov­ni­ka, zbog iz­bje­gli­ca sa svih stra­na zem­lje, na­bu­jao na vi­še od 7 mi­li­ju­na du­ša. Uz tvrd­nju da se se­obe lju­di ni­ka­da ne­će mo­ći za­us­ta­vi­ti i da će et­nič­kih pro­mje­na bi­ti, kao što ih je već i bi­lo, Ivan­čić bez ima­lo ko­leb­lji­vos­ti u gla­su re­če: “Tko zna, za 500-600 go­di­na Eu­ro­pa će mo­žda pos­ta­ti is­lam­ska. Pa što on­da?! Bo­jim se sa­mo, jer po­vi­jest nas to­me uči, da bi to mo­glo do­ves­ti do no­vih ra­to­va i ge­no­ci­da. A ja bih vo­lio da na­uči­mo mir­no ži­vje­ti jed­ni po­kraj dru­gih, da uči­mo jed­ni od dru­gih. No is­to ta­ko, za to sam da, ka­da do­đeš u ne­či­ju ku­ću, pri­hva­tiš pra­vi­la ko­ja vri­je­de u toj ku­ći.” Ono naj­uz­bud­lji­vi­je Ivan­čić je sa­žeo s dva po­s­ljed­nja bo­rav­ka u Si­ri­ji, la­ni i pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci. – Pod di­rek­t­nom rat­nom palj­bom ni­ka­da se ni­sam na­la­zio, no zna­lo se do­go­di­ti da gra­na­te pa­da­ju bli­zu me­ne i da su snaj­pe­ris­ti uoko­lo. Kas­ni­je tek osvi­jes­tiš što se sve mo­glo do­go­di­ti. A la­ni u Da­ma­sku jed­nog je dje­ča­ka snaj­pe­rist ra­nio 20-ak me­ta­ra is­pred me­ne. Su­lu­da je ta­mo si­tu­aci­ja. Ta­mo je­dan kvart ži­vi nor­mal­nim ži­vo­tom, mir­no se pi­je ka­va, a sa­mo ko­ju uli­cu da­lje, u dru­gom kvar­tu, sve je raz­ru­še­no, is­pre­si­je­ca­no ro­vo­vi­ma, is­to­vre­me­no pu­ca de­set ti­su­ća mi­li­ta­na­ta. Sad, zad­nji put na­kon po­vrat­ka iz Si­ri­je bio sam naj­ras­tre­se­ni­ji. Tre­ba­lo mi je tje­dan da­na da do­đem k se­bi. Ka­da vi­di­te go­lo­bra­de mla­di­će s oruž­jem, obič­ne lju­de ko­ji se bo­je re­ći što mis­le jer zna­ju da ih se pra­ti, i ja sam znao da me se pra­ti, os­ta­vi to tra­ga. Pri­je su mi ta mo­ja pu­to­va­nja bi­la ne­vi­na, mla­de­nač­ka, a sad te mla­de­nač­ke ne­vi­nos­ti vi­še ne­ma. No, pri­hva­tio sam i te ne­ga­tiv­ne stra­ne svi­je­ta ko­je me okru­žu­ju jer to je re­al­nost. Rat je be­smis­len, po­seb­no za su­di­oni­ke ra­ta, dok je za ne­ke to vr­lo uno­san po­sao – sa zrn­ci­ma ste­če­ne mu­dros­ti re­če Ivan­čić ko­ji naj­e­sen opet pla­ni­ra put Si­ri­je. A idu­ća knji­ga? E, ona će obra­đi­va­ti men­tal­ni sklop i ži­vot – ov­dje.

Hr­vo­je Ivan­čić Pri­je 12 go­di­na pr­vi je put ot­pu­to­vao na Bli­ski is­tok. Otad u taj ku­tak svi­je­ta ide sva­ke go­di­ne. Po­s­ljed­nji put ta­mo je, u Si­ri­ji, bio u ve­lja­če ove go­di­ne, sni­miv­ši i do­ku­men­ta­rac

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.