Zvez­daš sam, bio sam i de­li­ja. Da­nas sam muf­ti­ja i na­vi­jat ću za Hr­va­te na Eu­ru

Sr­p­ski muf­ti­ja

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Raz­go­va­rao: HA­SSAN HA­IDAR DI­AB

Iz­bor 66- go­diš­njeg Ab­du­la­ha Nu­ma­na za no­vog sr­bi­jan­skog muf­ti­ju, na­s­ljed­ni­ka Mu­ha­me­da Ju­suf­s­pa­hi­ća, iz­ne­na­di­la je sve u Sr­bi­ji, ali i u re­gi­ji jer je no­vo­iza­bra­ni čel­nik ta­moš­njih mus­li­ma­na oso­ba ko­ja se pri­je zva­la Ivan Tri­fu­no­vić, ro­đe­ni Be­ogra­đa­nin iz pra­vos­lav­ne obi­te­lji. Na is­lam se pre­obra­tio kao de­vet­na­es­to­go­diš­njak na- kon pu­ta u In­di­ju, a da­nas ži­vi u Aus­tra­li­ji.

Ka­ko to da ste iz­a­bra­ni za sr­bi­jan­skog muf­ti­ju s ob­zi­rom na to da ži­vi­te u Aus­tra­li­ji? Kad će­te do­ći u Be­ograd i pre­uze­ti Me­ši­hat Is­lam­ske za­jed­ni­ce?

Za me­ne to ni­je iz­ne­na­đe­nje jer sam ro­đen u Be­ogra­du i imam sr­p­ske ko­ri­je­ne. Us­to, čes­to sam bo­ra­vio u Be­ogra­du, go­diš­nje i po ne­ko­li­ko mje­se­ci, i po­ve­zan sam s is­lam­skom za­jed­ni­com ta­ko da mi je poz­na­ta si­tu­aci­ja s mus­li­ma­ni­ma u Sr­bi­ji. Ta­ko su me se sje­ti­li i ka­za­li – haj­de­mo vi­dje­ti što ovaj muf­ti­ja iz Aus­tra­li­je mo­že na­pra­vi­ti za is­lam­sku za­jed­ni­cu u Sr­bi­ji. Ve­li­ka mi je čast, ali i od­go­vor­nost što sam baš ja iz­a­bran za jed­nog od naj­vi­ših ve­li­ko­dos­toj­ni­ka Is­lam­ske za­jed­ni­ce Sr­bi­je. Što se ti­če mog do­la­ska u Be­ograd, ne znam toč­no ka­da ću do­ći jer pri­je od­la­ska iz Aus­tra­li­je mo­ram za­vr­ši­ti sve pos­lo­ve ko­ji su ve­za­ni za mo­je pre­da­va­nje na fa­kul­te­tu.

Jeste li za­is­ta svjes­ni da je pred va­ma iz­u­zet­no te­žak za­da­tak s ob­zi­rom na to da je is­lam­ska za­jed­ni­ca u Sr­bi­ji ra­zje­di­nje­na i ho­će­te li mo­ći uvje­ri­ti Mu­ame­ra Zu­kor­li­ća, ko­ji ima ve­li­ki utje­caj i moć nad mus­li­ma­ni­ma na San­dža­ku, na uje­di­nje­nje Me­ši­ha­ta?

Že­lim mus­li­man­sku za­jed­ni­cu in­te­gri­ra­ti u sr­p­sko druš­tvo, bez ob­zi­ra na to tko je kak­vog po­ri­jek­la. Ni­je važ­no je li net­ko pra­vos­lav­ne ili mus­li­man­ske vje­re. Ja to naj­bo­lje znam. Mo­ra­mo za­jed­no di­je­li­ti i do­bro i lo­še, da bu­de­mo udru­že­nje svih građana. To su mo­ji pr­vi ko­ra­ci. Znam ja­ko do­bro ka­ko to uči­ni­ti. Is­lam­ska vje­ra je naj­to­le­rant­ni­ja vje­ra. Di­ja­lo­gom se sve mo­že ri­je­ši­ti. Ni­je mi jas­no za­što se umjes­to vje­rom mo­ra­mo ba­vi­ti po­li­ti­kom. Vje­ra i po­li­ti­ka ne idu za­jed­no. Ne mo­gu shva­ti­ti to da smo mi svi mus­li­ma­ni i da pri­pa­da­mo is­toj vje­ri, a ži­vi­mo u nes­lo­zi. Mo­ja vra­ta su uvi­jek otvo­re­na. Znam da je muf­ti­ja Zu­kor­lić zna­ča­jan fak­tor u is­lam­skoj za­jed­ni­ci. Iako je sa­da član sr­p­skog par­la­men­ta, znam da je nje­gov utje­caj na mus­li­ma­ne na San­dža­ku još uvi­jek ve­lik. I za­to ka­žem da je on fak­tor s ko­jim trebamo raz­go­va­ra­ti i ri­je­ši­ti sve ne­su­gla­si­ce. Ne smi­je­mo ima­ti dvi­je pa­ra­lel­ne za­jed­ni­ce jer to ni­je do­bra po­ru­ka za mus­li­ma­ne. Svi se mi kla­nja­mo u is­toj dža­mi­ji, u is­tom prav­cu i is­tom Ala­hu. Mo­žda je jed­na stvar po­zi­tiv­na, što ja ni­sam ni iz jed­ne gru­pe i ne­mam ne­ke ple­men­ske ko­ri­je­ne, već sam iz Be­ogra­da i ne­utra­lan te za­is­ta mo­gu spa­ja­ti, a ne raz­dva­ja­ti. Znam da ne­će bi­ti la­ko, ali sam uvje­ren da ću us­pje­ti ri­je­ši­ti po­dje­le i ne­su­gla­si­ce u mus­li­man­skom kor­pu­su u Sr­bi­ji.

Ro­đe­ni ste u pra­vos­lav­noj obi­te­lji, pret­pos­tav­ljam da ste i kr­šte­ni. Što se do­go­di­lo u va­šem ži­vo­tu, ka­kav obrat, da ste preš­li na is­lam?

Već u 16. go­di­ni, kao sred­njo­ško­lac, po­čeo sam tra­ga­ti za is­ti­nom ko­ju je te­ško bi­lo pro­na­ći u biv­šoj Ju­gos­la­vi­ji. Sto­ga sam od­lu­čio ot­pu­to­va­ti u In­di­ju. Sve je po­če­lo pro­na­la­skom in­dij­ske če­t­vr­tas­te ko­va­ni­ce ko­ja je ima­la tri la­va kao grb. Oti­šao sam u sre­br­nar­ni­cu i dao na­pra­vi­ti pri­vje­sak te ga no­sio oko vra­ta. Pro­la­ze­ći po­kraj Na­rod­ne skupštine, bli­zu ko­je sam sta­no­vao, za­us­ta­vio me ta­da mi­li­ca­jac i po­čeo mal­tre­ti­ra­ti. Imao sam i ma­lo po­du­žu ko­su, što je bi­lo vi­še ne­go do­volj­no da se mi­li­ca­jac iživ­lja­va na me­ni. Re­kao mi je ka­ko ja ne mo­gu no­si­ti ta­kav pri­vje­sak ni­ti tak­vu ko­su jer ne mo­gu bi­ti dru­ga­či­ji od dru­gih ko­ji ži­ve u Be­ogra­du. Nje­gov ži­vot­ni stav ni­je me se doj­mio. Osje­tio sam da sam dru­ga­či­ji i od­lu­čio na­ći mjes­to na ko­jem bih mo­gao ži­vje­ti svo­jim na­či­nom. Sa svo­jim sam pri­ja­te­lji­ma vla­kom do­šao do Is­tan­bu­la, a za­tim kom­bi­jem do Ne­pa­la. I dok su mo­ji pri­ja­te­lji odustali od po­tra­ge za du­hov­nim pro­na­la­skom se­be, ja sam od­lu­čio os­ta­ti u in­dij­skoj po­kra­ji­ni Ra­jas­t­han.

Ali što vas je na­ve­lo da se pre­obra­ti­te na is­lam i ka­ko je na vas utje­ca­la pro­mje­na vje­ro­is­po­vi­jes­ti?

Lju­bav lju­di pre­ma Bo­gu, onih ko­ji su iz­gra­đi­va­li dža­mi­je, ima­la je utje­caj na me­ne. To se pok­lo­pi­lo s tim što sam bio okru­žen do­brim lju­di­ma, a ta­ko­đer su se mus­li­ma­ni ko­je sam vi­dio u svom ži­vo­tu po­ka­za­li kao iz­van­red­no do­bri lju­di, što me fas­ci­ni­ra­lo jer sam ja odu­vi­jek bio ne­s­hva­će­no di­je­te i bun­tov­nik. Ono što se u me­ni pre­lo­mi­lo do­ga­đaj je iz veljače 1970. go­di­ne, u gradu Aj­mi­ru u In­di­ji, u ko­jem je pri­je 500 go­di­na ži­vio ve­li­ki su­fi­ja Mu­hi­din Cis­ti­ja ko­ji je u In­di­ju i do­nio is­lam. Sje­dio sam po­kraj dža­mi­je ka­da mi je pri­šao glav­ni imam, jed­nos­tav­no sjeo po­kraj me­ne i upi­tao ka­ko se zo­vem. Re­kao sam Ivan Tri­fu­no­vić, a on me­ni: “Sad se zo­veš Ab­du­lah Nu­man i idi sad kod svog oca.” U tom tre­nut­ku sam bio naj­sret­ni­ji čo­vjek na svi­je­tu. Osje­tio sam unu­tar­nje ushi­će­nje, kao da sam leb­dio, osje­ćao sam se do­bro, to­plo, za­šti­će­no, i konačno mi je bi­lo dra­go što sam živ. Iako sam kre­nuo na že­ljez­nič­ku sta­ni­cu u na­mje­ri da ot­pu­tu­jem za Be­ograd, ni­sam to uči­nio, vra­tio sam se u dža­mi­ju, po­di­je­lio no­vac ko­ji sam imao pro­sja­ci­ma i os­tao tu ži­vje­ti ne­ko­li­ko mje­se­ci. Tu sam na­učio kla­nja­ti.

Ali ipak ste se vra­ti­li u Be­ograd. Ka­ko vas je do­če­ka­la obi­telj i kak­ve su bi­le re­ak­ci­je na va­še obra­ća­nje na is­lam?

Moj pre­la­zak na is­lam ni­je na­išao na odo­bra­va­nje obi­te­lji i pri­ja­te­lja. Du­go su me od­bi­ja­li zva­ti no­vim ime­nom, Ab­du­la­hom, na­pa­da­ju­ći me da sam iz­dao i njih i pra­vos­lav­lje. Mno­go je go­di­na tre­ba­lo da me shva­te i umjes­to Ivan poč­nu zva­ti Ab­du­lah. Te­ško mi je bi­lo što se mo­ja obi­telj to­li­ko lju­ti­la na me­ne. Bi­li su pravoslavni vjer­ni­ci i to im je te­ško pa­lo. Ba­ka Lju­bi­ca je bi­la naj­u­por­ni­ja. Mno­go pu­ta je na­pa­da­la dža­mi­ju u Be­ogra­du, vri­je­đa­la, pri­je­ti­la, vi­ka­la: “Vi ste me­ni ukra­li unu­ka.” Maj­ka me je, me­đu­tim, po­ku­ša­va­la “na pra­vi put” iz­ves­ti raz­go­vo­rom ali ni­je us­pje­la jer sam os­tao do­s­lje­dan se­bi i svo­joj no­voj vje­ri, is­la­mu. Naj­mu­dri­ji od njih svih bio je moj otac. On se ni­je htio mi­je­ša­ti u moj ži­vot i ži­vot­ne od­lu­ke. Re­kao mi je ne­ko­li­ko pu­ta, ali na­rav­no ne glas­no: “Si­ne, to je tvo­ja od­lu­ka i ja je po­štu­jem.”

Je li vas it­ko po­dr­ža­vao?

Dok su me pri­ja­te­lji i rod­bi­na od­ba­ci­li, je­di­na ko­ja mi je da­la pu­nu pot­po­ru i po­dr­ža­la u mom oda­bi­ru is­lam­ske vje­re bi­la je mo­ja te­ta, glu­mi­ca Ru­ži­ca So-

Mi mus­li­ma­ni da­nas mo­ra­mo ži­vje­ti su­vre­me­ni is­lam, a ne ona­kav ka­ko su ga shva­ća­li pri­je 600 go­di­na

kić, ko­ja je proš­le go­di­ne pre­mi­nu­la. Ona me po­zva­la na ru­čak i rek­la: “Haj­de sa­da, pri­čaj.” Ka­da je ci­je­la obi­telj bi­la hlad­na pre­ma me­ni, Ru­ži­ca je ima­la li­je­pu ri­ječ i po­dr­ža­va­la me, bi­la je zna­ti­želj­na, za­ni­ma­le su je po­je­di­nos­ti o mo­joj no­voj vje­ri. Vo­lio sam je upra­vo za­to što je bi­la svoj čo­vjek. Mo­gu vam re­ći da me nje­zi­na smrt ja­ko po­tres­la i mno­go mi ne­dos­ta­je.

U Za­gre­bu ste slu­ži­li voj­sku. Bu­du­ći da ste pos­ta­li ve­li­ki mus­li­man­ski vjer­nik, jeste li ima­li uvje­te za obav­lja­nje vjer­skih obre­da i mo­li­tve?

U Za­gre­bu, za vri­je­me slu­že­nja voj­nog ro­ka u 5. voj­noj oblas­ti, bi­lo mi je ja­ko li­je­po. Ra­dio sam u ure­du i mo­gao sam iz­a­ći kad god sam htio. Ka­ko je To­ma­ši­će­va uli­ca, u ko­joj se na­la­zi­la dža­mi­ja, bi­la bli­zu, sva­ki put za vri­je­me mo­li­tve mo­gao sam oti­ći kla­nja­ti u dža­mi­ju. Pres­tao sam jes­ti svi­nje­ti­nu i sve što ni­je ha­lal pa sam se hra­nio u dža­mi­ji. Još uvi­jek osje­ćam mi­ris hra­ne ko­ju je ku­hao je­dan ne­vje­ro­jat­ni ku­har. Ta­da je na če­lu Is­lam­ske za­jed­ni­ce u Hr­vat­skoj bio imam Me­sud Isa­ko­vić ko­jem sam is­pri­čao svo­ju pri­ču o pre­obra­će­nju na is­lam. Pu­no mi je po­mo­gao. To­li­ko smo do­bre od­no­se ima­li da mi je na­kon za­vr­šet­ka voj­nog ro­ka Is­lam­ska za­jed­ni­ca u Za­gre­bu na dar da­la odi­je­lo ho­dže ko­je ču­vam još i da­nas.

Su­pru­gu ste upoz­na­li u Za­gre­bu, upra­vo za vri­je­me slu­že­nja voj­nog ro­ka. Je li va­ša su­pru­ga Hr­va­ti­ca?

Ne, ni­je Hr­va­ti­ca. Po­ri­jek­lom je iz BiH, iz jed­nog se­la bli­zu Bo­san­skog No­vog. Ra­zi­ju, svo­ju su­pru­gu, upoz­nao sam u Za­gre­bu ka­da je doš­la iz Mel­bo­ur­nea. Pri­pre­ma­la je di­plom­ski rad. Za­jed­no smo, na­kon što sam od­s­lu­žio voj­sku, otiš­li u Aus­tra­li­ju gdje sam za­vr­šio čak če­ti­ri fa­kul­te­ta – is­lam­ske zna­nos­ti, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­olo­gi­ju i eko­nom­ski me­nadž­ment, te ma­gis­tri­rao na te­mu is­lam­ska te­olo­gi­ja. Pos­tao sam i pro­fe­sor na sve­uči­li­štu Vic­tory u Mel­bo­ur­neu, a svo­jim stu­den­ti­ma čes­to is­ti­čem da stal­no učim jer je to svo­je­vr­s­na kaz­na što sam kao mla­dić na­pus­tio ško­lu.

Za vri­je­me voj­nog ro­ka ima­li ste do­bre od­no­se s Is­lam­skom za­jed­ni­com u Za­gre­bu. Ho­će­te li, na­kon što pre­uz­me­te duž­nost muf­ti­je Sr­bi­je su­ra­đi­va­ti s Me­ši­ha­tom Is­lam­ske za­jed­ni­ce u Hr­vat­skoj?

Sva­ka­ko će to bi­ti moj pr­vi po­tez. Trebamo se pri­bli­ži­ti svim is­lam­skim za­jed­ni­ca­ma na te­ri­to­ri­ju biv­še Ju­gos­la­vi­je pa ta­ko i onoj u Hr­vat­skoj. Ni­je bitno je­si li iz Be­ogra­da, Sa­ra­je­va, Za­gre­ba, Skop­lja ili Pri­šti­ne, svi smo mi mus­li­ma­ni, vje­ra nas spa­ja i mi smo svi bra­ća i ses­tre me­đu ko­ji­ma ne smi­ju bi­ti ba­ri­je­re ni­ti ih smi­ju ra­zje­di­nja­va­ti dr­žav­ne gra­ni­ce ili je­zi­ci.

Iako vas vje­ra spa­ja, mo­žda će vas sport raz­dva­ja­ti jer ste vi de­li­ja, va­tre­ni na­vi­jač Crvene zvez­de. Ho­će­te li, na­kon što pre­uz­me­te duž­nost muf­ti­je Sr­bi­je, i da­lje ići na utak­mi­ce Crvene zvez­de i ka­ko će­te to us­kla­di­ti sa svo­jim obve­za­ma?

Na­rav­no da ho­ću, ka­ko da ne! Bio sam na­vi­jač Crvene zvez­de i os­tat ću dok sam živ. Na­ža­lost, da­nas ne­ma to­li­ko stras­ti za na­vi­ja­njem kao što je bi­lo za vri­je­me biv­še Ju­gos­la­vi­je ka­da su igra­li ve­li­ki klu­bo­vi. No­go­met u Sr­bi­ji da­nas je iz­u­zet­no slab i je­di­na utak­mi­ca na ko­joj se mo­že uži­va­ti i stras­tve­no na­vi­ja­ti je ka­da igra­ju Par­ti­zan i Cr­ve­na zvez­da. Vo­lim no­go­met i vo­lim po­gle­da­ti do­bru utak­mi­cu. Kad sam slu­žio voj­sku u Za­gre­bu, re­do­vi­to sam gle­dao sve utak­mi­ce Di­na­ma, kao i utak­mi­ce no­go­met­nog klu­ba Za­greb. Sva­ke ne­dje­lje sam obvez­no bio na sta­di­onu na Mak­si­mi­ru ili u Kranj­če­vi­će­voj uli­ci.

To zna­či da ste na­vi­ja­li za Di­na­mo ka­da ste bi­li u Za­gre­bu?

Sa­da ću vam ot­kri­ti taj­nu. Ni­sam na­vi­jao za Di­na­mo, već za Haj­duk.

Za ko­ju re­pre­zen­ta­ci­ju će­te na­vi­ja­ti na Eu­rop­skom pr­vens­tvu u Fran­cu­skoj?

Za Hr­vat­sku ću na­vi­ja­ti si­gur­no, jer igra­ju fe­no­me­na­lan no­go­met i ima­ju naj­ja­če igra­če od svih re­pre­zen­ta­ci­ja. Si­gu­ran sam da će vi­so­ko do­gu­ra­ti. Re­pre­zen­ta­ci­ja ko­ja ima sjaj­ne igra­če, ko­ji igra­ju u ve­li­kim klu­bo­vi­ma kao što su Bar­ce­lo­na, Re­al Ma­drid, Ju­ven­tus, In­ter... i ima­ju ne­vje­ro­jat­ne ta­len­te po­put Mo­dri­ća, Ra­ki­ti­ća, Man­džu­ki­ća, Pe­ri­ši­ća, Sr­ne..., da ne na­bra­jam da­lje, ne mo­že i ne smi­je ima­ti loš pla­sman.

Ima­te li kak­vu ide­ju ili plan ka­ko će­te spri­je­či­ti ra­di­ka­li­za­ci­ju is­la­ma ko­ja je u ve­li­koj mje­ri pri­sut­na na po­dru­čju biv­še Ju­gos­la­vi­je, pa i u Sr­bi­ji? Poz­na­to je da se ve­lik broj bo­ra­ca iz Sr­bi­je, po­go­to­vo iz No­vog Pa­za­ra, pri­dru­žio ISIL-u na ra­ti­šti­ma u Si­ri­ji i u Ira­ku.

Jed­no ću vam ka­za­ti. Svi smo mi

U In­di­ji mi je pri­šao glav­ni imam i re­kao: Ti sad vi­še ni­si Ivan Tri­fu­no­vić, ne­go Ab­du­lah Nu­man Za­jed­no sa su­pru­gom oti­šao sam u Aus­tra­li­ju i za­vr­šio is­lam­ske zna­nos­ti, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­olo­gi­ju i eko­no­mi­ju

bi­li mla­di lju­di i ne­za­do­volj­ni svo­jim ži­vo­ti­ma. Svat­ko od nas na­šao je ne­kak­vo svo­je uto­či­šte. Net­ko se ba­vio tu­đim pro­ble­mi­ma, a net­ko ni­je znao što ra­di. Zbog te­ške eko­nom­ske si­tu­aci­je i pro­ble­ma u druš­tvu, ve­ći­na mla­dih ne zna što bi sa so­bom. Odjed­nom se po­ja­ve ne­ki lju­di ko­ji im obe­ća­va­ju raj i bo­lji ži­vot na dru­gom svi­je­tu ako ubi­ja­ju one ko­je sma­tra­ju ne­vjer­ni­ci­ma. Što ni­je is­ti­na, jer is­lam­ska vje­ra je ple­me­ni­ta vje­ra, ne­ma na­si­lja ni­ti ubi­ja­nja, a sve to je de­fi­ni­ra­no u Ala­ho­voj sve­toj knji­zi Ku’ra­nu. Mi tim mla­dim lju­di­ma mo­ra­mo da­ti pos­la, za­do­volj­stva, uči­ti ih pra­vi is­lam, a ne is­kriv­lje­ni ko­ji po­zi­va na ubi­ja­nje i na­si­lje. Mi te mla­de mo­ra­mo uči­ti da je ra­zu­mi­je­va­nje is­la­ma ži­vot­ni put. Da uče ži­vje­ti ka­ko se ži­vi da­nas, a ne pri­je 400 go­di­na. Is­lam da­nas trebamo shva­ti­ti kao su­vre­me­nu vje­ru, a ne ona­ko ka­ko su je shva­ća­li naši te­olo­zi pri­je 600 go­di­na. Oni su ga ra­zu­mje­li u svo­je vri­je­me, za svo­je vri­je­me. Mi ga mo­ra­mo ra­zu­mje­ti i pro­na­ći na­čin ka­ko da ga ži­vi­mo da­nas i da bu­de­mo lju­di, da ni­ko­ga ne ubi­ja­mo i ne iz­miš­lja­mo dži­had u Si­ri­ji, Li­bi­ji, Ira­ku... Zna­mo da to ne­ma ni­kak­ve ve­ze ni s čim i da smo is­ko­ri­šte­ni da ubi­ja­mo jed­ni dru­ge i ni­šta vi­še. To se, na­rav­no, mo­ra za­us­ta­vi­ti.

Prak­ti­ci­ra­te su­fi­zam (umje­re­nu stru­ju u is­la­mu, op. a.), ho­će­te li se obra­ču­na­va­ti s ra­di­ka­lis­ti­ma, ve­ha­bi­ja­ma i se­le­fi­ja­ma u Sr­bi­ji i ho­će­te li za­tva­ra­ti pa­ra­dže­ma­te?

Ja ću sva­ka­ko raz­go­va­ra­ti sa svi­ma i ne bo­jim se raz­go­vo­ra. Mno­gi lju­di bo­je se za me­ne, ali ja sam ipak spre­man raz­go­va­ra­ti sa svi­ma, i to otvo­re­no jer sam is­kren i di­rek­tan. Is­lam je jed­na vje­ra i tu ne­ma ve­li­ki i ma­li mus­li­man. Svi smo jed­na­ki. Ne smi­je bi­ti podjela na dže­ma­te i pa­ra­dže­ma­te. Me­đu mno­gi­ma ko­ji vo­de te pa­ra­dže­ma­te biv­ši su kri­mi­nal­ci ko­ji se skri­va­ju pod is­lam­skom vje­rom da pos­tig­nu svo­je ci­lje­ve. Oni mla­di­ma objaš­nja­va­ju da mo­ra­ju ubi­ti ka­ko bi op­s­ta­la is­lam­ska vje­ra. To vi­še ne­će pro­la­zi­ti, mo­ra­mo to spri­je­či­ti i za­us­ta­vi­ti. Lju­di mo­ra­ju shva­ti­ti da naš Bož­ji pos­la­nik ni­je ni­ka­da ni­kom na­met­nuo bor­bu. Sve na­še bor­be i bit­ke bi­le su re­ak­ci­je na one ko­ji su nas htje­li is­ko­ri­je­ni­ti. Uvi­jek smo bi­li ti ko­ji smo bra­ni­li svo­ju is­ti­nu, ži­vot i svoj is­lam. Ovi da­nas nam ka­žu ka­ko mo­ra­mo ubi­ti ako že­li­mo bi­ti pra­vi mus­li­ma­ni. To je su­prot­no is­lam­skoj vje­ri i vi­še ne smi­je­mo to do­pus­ti­ti, da je lju­di ko­ji o vje­ri ne­ma­ju poj­ma pro­mo­vi­ra­ju na ta­ko okru­tan na­čin.

Na­dam se da će­te us­pje­ti u na­mje­ra­ma da za­us­ta­vi­te ra­di­ka­li­zam i is­lam­ski ek­s­tre­mi­zam u Sr­bi­ji. Bu­du­ći da su se u prak­si do­sa­daš­nji muf­ti­je u Sr­bi­ji i u os­ta­lim zem­lja­ma biv­še Ju­gos­la­vi­je vi­še ba­vi­li po­li­ti­kom ne­go vje­rom, ka­kav će bi­ti vaš stav? Ho­će­te li se ba­vi­ti is­klju­či­vo vje­rom ili će­te se ipak ba­vi­ti i po­li­ti­kom te bi­ti na us­lu­zi pred­sjed­ni­ku Ni­ko­li­ću ili pre­mi­je­ru Vu­či­ću?

Ja sam na us­lu­zi mo­jim mus­li­ma­ni­ma. Ja ću bi­ti muf­ti­ja Sr­bi­je, što zna­či is­klju­či­vo muf­ti­ja mus­li­ma­na. Ali ako mi do­đu po­li­ti­ča­ri i za­tra­že da ih na­učim ka­ko da se obra­ća­ju mus­li­ma­ni­ma, ja ću ih ra­do po­du­či­ti. Ja ni­sam ni­či­ji agent ni­ti slu­ga ni­ti ću ika­da bi­ti. Mo­je je ime Ab­du­lah, što zna­či Ala­hov rob ili slu­ga. Mo­gu bi­ti sa­mo Ala­hov po­da­nik.

Baj­rak­li dža­mi­ja u Be­ogra­du u ko­joj se okup­lja­ju mus­li­ma­ni iz Sr­bi­je

S te­tom Ru­ži­com So­kić Ona je je­di­na ima­la ra­zu­mi­je­va­nja i po­dr­ža­la me u mom oda­bi­ru

Su­pru­gu Ra­zi­ju upoz­nao je u Za­gre­bu, ali ni­je Hr­va­ti­ca, po­ri­jek­lom je iz oko­li­ce Bo­san­skog No­vog

Ab­du­lah Nu­man ži­vi u Aus­tra­li­ji, u do­brim je od­no­si­ma s os­ta­lim vjer­skim za­jed­ni­ca­ma, ali sa­da mo­ra natrag u Be­ograd

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.