UTAKMICA HR­VAT­SKA - TUR­SKA I B¡H DO­NI­JE­LA PO­LI­TIČ­KE BO­DO­VE

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari & Analize - Spec. in­ter­ne me­di­ci­ne iz Za­gre­ba

Ve­ća je na­vi­jač­ka eufo­ri­ja u Bos­ni i Her­ce­go­vi­ni, či­ja re­pre­zen­ta­ci­ja ne igra na Eu­rop­skom pr­vens­tvu u Francuskoj, ne­go u mno­gim zem­lja­ma ko­je ta­mo nas­tu­pa­ju. Raz­log je što, za raz­li­ku od dr­ža­ve (BiH), sva­ki na­rod (Hrvati, Sr­bi, Boš­nja­ci) na EP-u ima “svo­ju” iz­a­bra­nu vr­stu. Za­to se na­vi­jač­ki di­je­le kad igraju Ru­si­ja, Hr­vat­ska, Tur­ska, Al­ba­ni­ja... Ri­jet­ko na ko­joj utak­mi­ci tri bh. na­ro­da na­vi­ja­ju za is­tu mom­čad. Uglav­nom sim­pa­ti­zi­ra­ju bra­ću po vje­ri, na­ci­ji ili po­vi­jes­ti. Pri­mje­ri­ce, Sr­bi su sla­vi­li bod Ru­sa koji su “iš­ču­pa­li” od En­gle­za. Još vi­še su se ve­se­li­li po­ra­zu Al­ba­ni­je. Boš­nja­ci su zbog to­ga tu­go­va­li. Mo­žda je naj­vi­še bh. gra­đa­na uje­di­ni­la ne­djelj­na utakmica. Ia­ko se oče­ki­va­lo ka­ko će je­dan broj Boš­nja­ka na­vi­ja­ti za Tur­ke i dio Sr­ba bi­ti pro­tiv Hrvatske, ipak ni­je bi­lo ta­ko, bar jav­no. Uz bh. Hr­va­te, naj­ve­ći broj njih na­vi­jao je za svo­ga pr­vog su­sje­da. Ta­kav am­bi­jent os­ta­vio je spe­ci­jal­ce u ne­dje­lju bez pos­la. Bi­li su tek u pri­prav­nos­ti. Do sa­da su ima­li pu­ne ru­ke pos­la. No­go­met­ne “pros­la­ve” ili “tu­go­va­nja” obič­no su za­vr­ša­va­li kr­va­vim ne­re­di­ma. Oso­bi­to pri­je ne­ko­li­ko godina na­kon utak­mi­ce Hr­vat­ska – Tur­ska. Ovo­ga pu­ta bi­lo je mir­no, što je sva­ka­ko po­zi­tiv­na pro­mje­na. U su­prot­nom, na­ru­ši­lo bi to me­đu­na­ci­onal­ne od­no­se, oso­bi­to dva­ju bh. na­ro­da (Hr­va­ta i Boš­nja­ka) i dvi­ju su­sjed­nih dr­ža­va (BiH i RH). Po­dje­le oko na­vi­ja­nja za su­sjed­ne dr­ža­ve, bli­že i da­lje, ma­ni­fes­ti­ra­ju se i ka­da je ri­ječ o na­vi­ja­nju za vlas­ti­tu bh. re­pre­zen­ta­ci­ju. Na­iv­no bi bi­lo vje­ro­va­ti ka­ko bi na­vi­jač­ki de­kor u Bos­ni i Her­ce­go­vi­ni da­nas bio dru­ga­či­ji da je ko­jim slu­ča­jem do­ma­ća re­pre­zen­ta­ci­ja iz­bo­ri­la pla­sman na Eu­rop­sko pr­vens­tvo. Od­nos Hr­va­ta, Sr­ba i Boš­nja­ka pre­ma njoj je ot­pri­li­ke kao i spram da­naš­njeg po­ku­ša­ja ure­đe­nja dr­ža­ve. Boš­nja­ci že­le do­mi­ni­ra­ti te su ta­ko i sas­ta­vi­li iz­a­bra­nu vr­stu. Sr­bi i Hrvati ne pri­hva­ća­ju uni­tar­ni kon­cept. Sto­ga i re­pre­zen­ta­ci­ju kao nje­zin iz­da­nak baš i ne do­živ­lja­va­ju pre­vi­še svo­jom. Za­to im spor­ta­ši umjes­to za BiH uglav­nom nas­tu­pa­ju za su­sjed­ne dr­ža­ve. Da su igra­li za “zma­je­ve”, vje­ro­jat­no bi i oni iz­bo­ri­li od­la­zak na Eu­rop­sko pr­vens­tvo.Dva bh. na­ro­da i ne pri­mje­ću­ju ka­ko ta­mo ne­ma pred­stav­ni­ka nji­ho­ve zem­lje. Ne­dos­ta­jat će im ka­da se BiH ure­di kao dr­ža­va po mje­ri Sr­ba, Hr­va­ta, Boš­nja­ka. Iden­ti­fi­ka­ci­ja s re­pre­zen­ta­ci­jom zna­čit će po­li­tič­ki us­pjeh zbog ko­jeg će Bos­ni i Her­ce­go­vi­ni plje­ska­ti Eu­ro­pa i svi­jet. A ta­da će i si­tu­aci­ja na sport­skom te­re­nu i tri­bi­na­ma jam­či­ti po­bje­du. Po­bje­du rav­nu osva­ja­nju Eu­rop­skog pr­vens­tva. Od­nos­no “pla­si­ra­nju” BiH u Europ­sku uni­ju. Valj­da BiH taj dan ne­će, kao Tur­ska, dugo če­ka­ti. Upra­vo o su­rad­nji s pr­vim europ­skim su­sje­dom ovi­sit će ko­li­ko će dugo tra­ja­ti put do Bruxel­le­sa. I za­to je važ­no što je i u Bos­ni i Her­ce­go­vi­ni (na­vi­ja­njem) Hr­vat­ska po­bi­je­di­la Tur­sku. Ta­ko je i BiH za­ra­di­la bo­do­ve. Ante Vi­šić, dr. med. Da je kar­ci­nom ne­ka oso­ba, ka­ko bi iz­gle­da­la nje­go­va pri­ča. Što taj kar­ci­nom že­li, ko­je su nje­go­ve čež­nje, stra­ho­vi, bo­ji li se ne­če­ga, za­što je uop­će nas­tao ta­mo gdje ga nitko ne že­li? Da pr­vo ipak me­di­cin­ski de­fi­ni­ram po­jam kar­ci­no­ma u krat­kim cr­ta­ma, ona­ko me­di­cin­sku, su­ho­par­no. Kar­ci­nom je ne­kon­tro­li­ra­ni i ne­pri­mje­re­ni rast sta­ni­ca, od­nos­no tki­va u na­šem or­ga­niz­mu. Iz per­s­pek­ti­ve bo­les­ti po­ku­šat ću do­ča­ra­ti što su bo­les­ti u os­no­vi i ka­ko se s nji­ma us­pješ­no bo­ri­ti ili pak na­ći za­jed­nič­ki su­ži­vot. Da, upra­vo to, su­ži­vot. Ži­vot je sam po se­bi kom­pro­mis u ko­jem stal­no mo­ra­mo va­ga­ti i do­no­si­ti za nas ne baš uvi­jek že­lje­ne od­lu­ke. Je­dan moj prijatelj na jed­noj ru­ci ima is­te­to­vi­ran nat­pis “Shit hap­pens”, na dru­goj “Ko­ga bri­ga”. Da kar­ci­nom mo­že ne­što is­te­to­vi­ra­ti se­bi na ru­ku, vje­ro­jat­no bi to na­pi­sao. Poslije ću to i de­talj­ni­je objas­ni­ti.Broj­ne su pri­če i ro­ma­ni pi­sa­ni na te­mu ne­že­lje­nog dje­te­ta, čo­vje­ka, kad se ro­diš kao ano­ma­li­ja, 13. pra­se ili što god. Kad bih sve to za­jed­no uzeo u ob­zir, ne bih do­volj­no re­kao ko­li­ko je kar­ci­nom ne­že­lje­no di­je­te. I una­toč to­mu, on se ipak stvo­ri i mo­ra ži­vje­ti sa spoz­na­jom da je upra­vo to, ap­so­lut­no ne­že­ljen. Una­toč to­me, nje­gov ži­vot ide da­lje, ra­zvi­ja se, u po­čet­ku čak i mir­no, go­to­vo ne­pri­mjet­no, ti­ho. Nje­gov lju­ba­zan do­ma­ćin i ne slu­ti ka­kav stvor se ra­zvi­ja. Što kar­ci­nom ta­da mis­li? Mis­li li uop­će? Za­što je tu, vi­di li ili osje­ća da je druk­či­ji od sve­ga što ga tu okru­žu­je? Da sve to i vi­di, bi li ga bi­lo bri­ga, kao i mno­ge ano­ma­li­je oko nas?Znam da kod nas sve za­vr­ši po­li­ti­kom i us­ta­ša­ma i par­ti­za­ni­ma (je­su li oni svjes­ni da su bi­li ano­ma­li­ja ili je rat i su­kob kons­tan­ta, a raz­dob­lja mi­ra ano­ma­li­je) pa ne mogu odo­lje­ti da i ja to ne spo­me­nem. Je­su li po­li­ti­ča­ri do­ma­ćin ili kar­ci­nom na­šeg druš­tva? Ovo pr­vo si­gur­no ni­su, a za ovo dru­go mis­lim da i ne mo­ram da­ti od­go­vor. Ali dos­ta re­da­ka i u ovim no­vi­na­ma po­sve­će­no je tim uzvi­še­nim stvo­re­nji­ma (po­li­ti­ča­ri­ma) pa ja na njih ne­ću tro­ši­ti ri­je­či u ovom kon­tek­s­tu) i vra­tit ću se iz­vor­noj te­mi.Dak­le, na­kon odre­đe­nog vre­me­na i sam do­ma­ćin pos­ta­je svjes­tan da ne­što ipak ni­je ure­du. Da ne­ka­ko stva­ri ni­su kao pri­je. Pi­ta li se to is­to kar­ci­nom? Pi­ta li se je li do­šao na ne­ku za­ba­vu ne­po­zvan? Da je par­ty­bre­aker? Ne... On i da­lje sa­mo ras­te i kao sve ži­vo na ovom svi­je­tu, že­li op­s­ta­ti i u toj že­lji za op­s­tan­kom pro­ši­ri­ti se, raz­m­no­ži­ti, za­uze­ti što vi­še re­sur­sa. Ko­je su nje­go­ve čež­nje, že­lje, stra­ho­vi? Je li on svjes­tan da do­ma­ći­nu ra­di šte­tu, a ti­me du­go­roč­no i se­bi, svi­ma? Mo­že li sta­ti? Na­ža- lost, ne. Ta­ko je i s na­šim po­li­ti­ča­ri­ma (eto, ni ja ne mogu odr­ža­ti obe­ća­nje a da se tih uzvi­še­nih stvo­re­nja ne do­tak­nem). Je­su li i oni kar­ci­nom druš­tva? Je­su li svjes­ni svog ne­pri­mje­re­nog i ne­kon­tro­li­ra­nog ras­ta? Da nas sve za­jed­no vu­ku u pro­va­li­ju. A mi kao do­ma­ći­ni sa­mo šu­ti­mo, pa­ti­mo, tra­ži­mo ne­ke te­ra­pi­je ko­je su uglav­nom bez us­pje­ha. Ka­da nas­tu­pa tre­nu­tak ka­da i on shva­ti da je ja­aako ne­že­ljen? Je li to tre­nu­tak kad se do­ma­ćin svim si­la­ma bo­ri da ga se ri­je­ši? Kad ga se ope­ri­ra, uda­ra zra­če­njem, ke­mo­te­ra­pi­ja­ma. Sa svim što me­di­ci­na i al­ter­na­ti­va zna. I što bi ta­da, da mo­že, mis­lio taj kar­ci­nom? Mis­li li i on: pa ja sa­mo že­lim ži­vje­ti. Na či­ju šte­tu. Ko­ga bri­ga, iona­ko svi ži­vi­mo na ne­či­ju šte­tu. Što ste se baš sad me­ne uhva­ti­li – mis­li si valj­da.Ili pak za­klju­či: u re­du, stat ću, haj­mo se do­go­vo­ri­ti. No ži­vot nas i is­kus­tvo uči da ipak ka­že shit hap­pens, ko­ga bri­ga i ide do kra­ja. U pro­past za­jed­no s onim ko­ga je ci­je­lo vri­je­me hra­nio i na či­jem se ti­je­lu i ži­vo­tu ci­je­lo vri­je­me stva­rao i ži­vio. Jer ne za­bo­ra­vi­mo, do­ma­ći­nov kraj je i kraj kar­ci­no­ma. Je li ta či­nje­ni­ca utješ­na za do­ma­ći­na, te­ško, ali je ipak či­nje­ni­ca. I za­to, ako se it­ko ikad na­šao u si­tu­aci­ji da se osje­ća kao kar­ci­nom ili ga ba­rem net­ko upo­zo­ri na tak­vu mo­guć­nost, ne­ka se ipak upi­ta mo­že li sta­ti i ne­ka sta­ne dok je na vri­je­me. Jer pro­past do­ma­ći­na i nje­go­va je pro­past.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.