U re­li­gi­ji ka­pi­ta­liz­ma me­na­džer je zdru­žio sa­di­zam bolj­še­vič­kog ko­me­sa­ra i ‘ne­po­gre­ši­vost’ ka­to­lič­ke in­k­vi­zi­ci­je

Vecernji list - Hrvatska - - Obzor -

Ka­da je dan sun­čan i s vr­lo ma­lo vje­tra, u pri­zem­lju zgra­de uz ko­ju pro­la­zim otvo­ren je pro­zor dnev­ne so­be i na nje­ga je pos­tav­ljen ka­vez s pa­pi­gom. Vlas­nik je svo­joj lju­bi­mi­ci od­lu­čio pok­lo­ni­ti ma­lo sun­ca či­me bi ona tre­ba­la bi­ti sret­na. Zas­ta­nem sva­ki put ka­da ugle­dam taj pri­zor. Pa­pi­ga je ve­ća od “ti­gri­ce”, uvi­jek sta­ne na naj­vi­šu preč­ku, dos­to­jans­tve­no, s kri­li­ma u po­lo­ža­ju gos­pod­ske suz­dr­ža­nos­ti. Ti­je­lo go­to­vo da i ne oda­je ni­kak­ve emo­ci­je pa ne­po­mič­noš­ću ig­no­ri­ra sun­ča­ne zra­ke. No, iz­raz nje­zi­na li­ca, s klju­nom pre­zir­no upe­re­nim u neo­dre­đe­no, u nig­dje, bez ikak­ve dvoj­be ot­kri­va ogor­če­nost sar­kaz­mom svog vlas­ni­ka. On će njoj omo­gu­ći­ti da sun­ce gle­da kroz re­šet­ke! Na li­cu i u oči­ma ima i ljut­nje i tu­ge i du­bo­kog shva­ća­nja da je gaz­da po­dje­ba­va. Do­bro, mo­žda u naj­bo­ljoj na­mje­ri, ali je ipak po­dje­ba­va. Pti­ca ne­dvoj­be­no ni­je sret­na, a bi­la je na­mje­ra po­ka­za­ti joj vanj­ski, osun­ča­ni svi­jet. Sa­mo čo­vjek ni­je ra­ču­nao da će pti­ci nje­zin ži­vot u ogra­đe­nom bok­su iz­gle­da­ti do­dat­no tuž­ni­je ka­da ugle­da ši­ri­nu iz­bo­ra ko­ja se na­la­zi svu­da uoko­lo kr­let­ke. I prem­da ona u svom to­ta­li­tar­no ogra­ni­če­nom pros­to­ru ima sve po­treb­no – sta­vi­li su joj hra­nu, vo­du, ogle­da­lo da se ne osje­ti usam­lje­nom, do­bi­je i mr­k­vu i dru­ge slas­ti­ce za na­gra­du ka­da je po­seb­no do­bra – uza sve to ka­vez os­ta­je ka- vez, a hra­na i ogle­da­lo tek sa­mo­oprav­da­nje da pris­ta­nak na uz­niš­tvo ima smis­la. I dok pro­ma­tram pa­pi­gu, nje­ne div­no pos­lo­že­ne bo­je i nje­nu jas­no iz­ra­že­nu svjes­nost o po­dre­đe­nos­ti, pos­ta­jem svjes­tan i da ono što vi­dim na pro­zo­ru ni­je ni­šta dru­go ne­go is­je­čak bas­ne iz ži­vo­ta sva­kog od nas. Po­an­ta je u to­me da pa­pi­ga do zad­njeg pe­ra ra­zu­mi­je dvo­smis­le­nu po­raz­nost svog po­lo­ža­ja, a mi lju­di, ži­ve­ći u is­tim tak­vim ka­ve­zi­ma u ko­je nam po­vre­me­no pus­te sun­ce da nas za­gri­je kroz re­šet­ke, u ko­ji­ma ima­mo uglav­nom ta­man to­li­ko hra­ne i vo­de da ne kri­je­šti­mo pre­vi­še, u ko­je su nam pos­ta­vi­li te­le­vi­zo­re, internet i te­le­fo­ne, na­ša ma­la laž­na ogle­da­la, da se ne osje­ti­mo usam­lje­ni­ma, a ka­da smo do­bri, mi­los­ti­vo nam udi­je­le po­ne­ku slas­ti­cu, dak­le mi ni­ti po­ka­zu­je­mo da smo svjes­ni ci­niz­ma ko­jim nas se po­ni­ža­va, ni­ti ima­mo ima­lo ka­rak­te­ra dos­to­jans­tve­no im po­ka­za­ti ko­li­ko ih pre­zi­re­mo, ni­ti se usu­di­mo za­uze­ti su­pe­ri­oran stav u obra­ni pra­va na pos­to­ja­nje vlas­ti­tog in­di­vi­du­aliz­ma. Za raz­li­ku od pa­pi­ga ko­je sve to mo­gu. Ne­s­vjes­ni da ži­vi­mo u ka­tas­tro­fal­no lo­še pri­kri­ve­nom to­ta­li­ta­riz­mu, šut­ke smo pris­ta­li da nam za­ve­žu kri­la, po­dvi­li smo rep i skru­še­no se sku­tri­li u ku­tu dna na­šeg osob­nog ka­ve­za, re­šet­ki u ko­je su nas ugu­ra­li još u dje­tinj­stvu uvje­ra­va­ju­ći nas da je to za na­še do­bro. Od ka­ve­za do ka­ve­za so­ci­jal­na in­te­rak­ci­ja pre­tvo­re­na je u zvec­ka­nje lan­ci­ma dok ži­vi­mo u glo­bal­nom druš­tvu dek­la­ra­tiv­ne slo­bo­de i obo­go­tvo­re­ne to­tal­ne kon­tro­le. U mik­se­ru ko­ji te sa­me­lje za tren ni­šta ni­je pre­pu­šte­no slu­ča­ju, ni je­dan je­di­ni de­talj, i baš ono što vam je po­nu­đe­no kao naj­ve­ći do­seg iz­ra­za va­še nes­pu­ta­ne vo­lje ujed­no je i naj­gad­ni­ji oblik fa­šiz­ma, kr­va­ve i žit­ke kup­ke u ko­ju vas se umo­či­lo. U us­po­red­bi s da­naš­njim fa­šiz­mom, onaj iz udž­be­ni­ka bio je do­is­ta ba­nal­no otvo­ren, pa Han­nah Aren­dt ne gri­je­ši ka­da pi­še o ba­nal­nos­ti zla. Sa­mo to je zlo s me­ha­niz­mi­ma ot­pri­je po­la sto­lje­ća. U me­đu­vre­me­nu ono je mo­žda i do­dat­no ba­na­li­zi­ra­no, ali se ni­je za­us­ta­vi­lo na po­li­ti­ci, već je pro­miš­lje­no me­tas­ta­zi­ra­no na sve seg­men­te ži­vo­ta. Zlo je, re­ci­mo, pos­ta­lo mo­da, mo­žda i naj­a­gre­siv­ni­je pri­kri­ven to­ta­li­ta­ris­tič­ko-fa­šis­tič­ki kon­cept da­naš­nji­ce osmiš­ljen s ci­ljem da se lju­di uv­la­če u im­pe­ra­ti­ve tren­do­va, da im se ne­pre­kid­no i su­bli­mi­nal­no is­pi­re mo­zak odjev­nim ple­onaz­mi­ma zbog ko­jih svi iz­gle­da­ju dos­lov­no is­to. Pro­še­ći­te uli­ca­ma i vi­djet će­te ne­ma­što­vi­to is­pe­gla­nu ma­su ka­ko ku­lja u po­plav­nom va­lu utop­lje­ne in­di­vi­du­al­nos­ti. Svat­ko tko se ne pri­dr­ža­va na­red­bi op­skur­no na­ka­rad­nog po­lu­svi­je­ta iz kan­ce­ro­ge­nih ča­so­pi­sa o to­me što se mo­ra obu­ći jed­nos­tav­no će bi­ti prez­ren, iz­op­ćen, ugu­ran u ge­to de­mo­dea. Ti­me će mu os­po­ri­ti i pra­vo na sta­tus­no mjes­to bu­du­ći da se sta­tus da­nas os­tva­ru­je po­ko­ra­va­njem ko­je se či­ta kao am­bi­ci­ja. Uos­ta­lom, mo­da (fa­shi­on) i fa­ši­zam ima­ju čak i is­ti ko­ri­jen ri­je­či pa fa­ši­zam sva­ka­ko pos­ta­je fa­shi­on. Ka­da vas se uvje­ri da je to što no­si­te vaš iz­bor a ne uni­for­ma, agre­si­ja se gra­na sup­til­nim pla­nom, sve do či­na me­na­dže­ra, po­zi­ci­je do ko­je čo­vjek, da bi do­šao, mo­ra u se­bi zdru­ži­ti ne­po­gre­ši­vost su­da bez obra­ne ka­to­lič­ke in­k­vi­zi­ci­je i sa­di­zam bolj­še­vič­kog ko­me­sa­ra. Uje­di­nje­ni u no­voj ins­ti­tu­ci­ji gos­po­da­ra ži­vo­ta i smr­ti, ovi ala­ti ma­sov­nih uboj­sta­va pro­izve­li su mons­tru­me praz­no­vjer­ja. Kr­vo­žed­nost i po­hle­pu i ne po­ku­ša­va­ju skri­ti, dok su lju­di zgu­re­ni u ćo­ško­vi­ma svo­jih ka­ve­za i pu­šta­ju da ih se če­ru­pa do zad­njeg pe­ra po­no­sa. Ka­pi­ta­li­zam jest to­ta­li­ta­ri­zam. Tu ne mo­že bi­ti spo­ra. On ne mo­ra ima­ti ju­riš­ne odre­de i gu­la­ge da bi uni­šta­vao sud­bi­ne. On za to ima ma­sku slo­bo­de. I umjes­to da su­osje­ćam s pa­pi­gom, po­čeo sam sa­ža­li­je­va­ti nje­zi­ne vlas­ni­ke. Mo­žda su oni nju i na­ba­vi­li da bi in­ten­zi­van osje­ćaj ne­mo­ći li­je­či­li pre­ko za­to­če­nos­ti pre­div­ne pti­ce. Ali i tu su se pre­va­ri­li jer pos­to­ji još jed­na vi­tal­na raz­li­ka iz­me­đu pa­pi­ga i lju­di; pa­pi­ge s vre­me­nom mo­gu na­uči­ti go­vo­ri­ti, ali lju­di s vre­me­nom si­gur­no pris­ta­nu šu­tje­ti.

Zlo je da­nas i do­dat­no ba­na­li­zi­ra­no, ali se ni­je za­us­ta­vi­lo sa­mo na po­li­ti­ci. Fa­ši­zam je pos­tao i fa­shi­on

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.