Je­smo li na­po­kon sprem­ni da od ove dr­ža­ve na­pra­vi­mo nor­mal­nu zem­lju i udo­ban dom za sve lju­de?

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Bra­ni­mir Po­fuk

HDZ i des­ni­ca naj­od­go­vor­ni­ji su za smjer ko­jim će ovo lje­to kre­nu­ti hrvatska dr­ža­va

Vla­de ne­ma, sru­šio ju je sam HDZ. Sa­bor je upra­vo do­nio od­lu­ku o svom ras­pu­šta­nju, a pred­sjed­ni­ca Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić u is­to vri­je­me na­sred mos­ta pre­ko Du­na­va pri­ma cvi­je­će od Alek­san­dra Vu­či­ća, uma­če s njim kruh u sol u Da­lju i po­tom s njim od­la­zi u Sr­bi­ju, za­obi­šav­ši i Vu­ko­var i Ov­ča­ru. Po­ku­šaj­te, sa­mo po­ku­šaj­te za­mis­li­ti da su ak­te­ri tih do­ga­đa­ja bi­li stran­ke i lju­di s dru­ge stra­ne hr­vat­skog po­li­tič­kog spek­tra, da je vlas­ti­tu Vla­du i pre­mi­je­ra sru­šio SDP, a da je is­to­vre­me­no dek­la­ra­ci­ju o za­top­lja­va­nju od­no­sa Hr­vat­ske i Sr­bi­je s Vu­či­ćem, bez ikak­vih obred­nih po­ka­ja­nja i ža­lje­nja, pot­pi­si­vao Ivo Jo­si­po­vić. I sve to baš na go­diš­nji­cu aten­ta­ta na Hr­va­te u be­ograd­skoj Skup­šti­ni. Des­ni­ca bi vri­šta­la do ne­ba. Ru­ga­li bi se opan­či­ći­ma, šaj­ka­či­ca­ma i je­le­či­ći­ma dje­ce ko­ja su u sr­p­skim na­rod­nim noš­nja­ma poz­dra­vi­la dvo­je dr­žav­ni­ka u Da­lju. A u Ta­van­ku­tu bi se bro­ji­lo ko­li­ko su pu­ta pri­pad­ni­ci ta­moš­nje ma­nji­ne na­zva­ni Hr­va­ti­ma, a ko­li­ko pu­ta Bu­njev­ci­ma ili Šok­ci­ma. Iz­da­ja, iz­da­ja – pot­mu­lo bi tut­nja­lo hr­vat­skim des­ni­čar­skim pod­zem­ljem i pri­zem­ljem. Ma šta iz­da­ja. Vje­ša­la bi se po­di­za­la za ve­le­iz­daj­ni­ke. Sve smo to već ču­li i vi­dje­li.

Dvos­tru­ka mje­ri­la

Ba­rem u toj jed­noj stva­ri hrvatska po­li­tič­ka lje­vi­ca i des­ni­ca, SDP i HDZ, ba­rem do sa­da bit­no su se raz­li­ko­va­li. Sva­ko sim­bo­lič­no pru­ža­nje ru­ke Be­ogra­du s lje­vi­ce, des­ni­ca bi na­pa­la i pop­lju­va­la kao gu­ra­nje Hr­vat­ske na­trag u re­gi­ju, kao ob­no­va Ju­gos­la­vi­je ili, po no­vo­me, pro­tu­hr­vat­sko or­ju­naš­tvo. Me­đu­tim, ka­da to či­ne po­li­ti­ča­ri s des­ni­ce, on­da se po­ne­ki ta­kav pri­je­kor even­tu­al­no ču­je sa­mo s kraj­njeg des­nog ru­ba druš­tva i po­li­ti­ke. Lje­vi­ca bi sa­ma se­bi sko­či­la u us­ta ka­da bi na­pa­da­la ili osu­đi­va­la bi­lo ko­ji ko­rak pre­ma nor­ma­li­za­ci­ji od­no­sa s bi­lo ko­jim, a oso­bi­to is­toč­nim su­sje­di­ma. Kri­ti­ke je bi­lo. Šef SDP-a Zo­ran Mi­la­no­vić oprav­da­no je upo­zo­rio na či­nje­ni­cu da “po­li­tič­ka po­zi­ci­ja Gra­bar-Ki­ta­ro­vić i Vu­či­ća ni­je is­ta” i da “zna se tko vo­di po­sao i tko do­no­si od­lu­ke – to su vla­de, pre­mi­je­ri i par­la­men­ti”. Ni­je se suz­dr­žao i od bla­gog ci­niz­ma: “Ja na ovo gle­dam sa­mo kao na je­dan zgo­dan pro­to­kol”. No, svat­ko će iz sva­ke iz­ja­ve iz­vu­ći ono što mu je naj­važ­ni­je. Me­ni je u Mi­la­no­vi­će­voj iz­ja­vi naj­važ­ni­ja ipak ova re­če­ni­ca: “Ako će to do­ves­ti do po­bolj­ša­nja od­no­sa, ja to poz­drav­ljam”. Des­ni­ca, pak, do sa­da uglav­nom ni­je ima­la pro­ble­ma s dvos­tru­kim mje­ri­li­ma i di­ja­me­tral­no su­prot­nim pos­tup­ci­ma, ovis­no je li na vlas­ti ili u opo­zi­ci­ji. Pod­sje­ti­mo na Sa­na­de­ro­vu opo­zi­cij­ski pri­je- te­ću ri­vu, a po­tom na gla­so­vi­to pre­mi­jer­sko “Hris­tos se ro­di”. Za me­ne su u ovoj pri­či ap­so­lut­no spo­red­ni po­li­tič­ki raz­lo­zi Ko­lin­de Gra­bar-Ki­ta­ro­vić i Alek­san­dra Vu­či­ća, nji­ho­va is­kre­nost ili, pak, opor­tu­ni­zam i li­ce­mje­rje. Pa jas­no je da je či­tav su­sret bio u pr­vom re­du sim­bo­lič­ke pri­ro­de. Uto­li­ko je bo­lje i dr­ža­ti se te sim­bo­li­ke. Ov­dje že­lim po­hva­li­ti i is­tak­nu­ti one su­di­oni­ke do­ga­đa­ja ko­je su dru­gi uglav­nom tre­ti­ra­li tek kao ku­li­su po­li­ti­ke. U Da­lju je hr­vat­sko- sr­p­ski po­li­tič­ki par mir­no sta­jao i slu­šao ka­ko Bar­tul La­ko­tić, uče­nik Glaz­be­ne ško­le Fra­nje Ku­ha­ča iz Osi­je­ka, na vi­oli­ni svi­ra ni­ma­lo la­ga­nu so­lo-ver­zi­ju val­ce­ra “Na li­je­pom pla­vom Du­na­vu” Jo­han­na Stra­ussa. Ta­mo pre­ko, u Ta­van­ku­tu, po­li­ti­ča­re je do­če­ka­la bu­nje­vač­ka fol­k­lor­na sku­pi­na “Kra­lji­ce Bo­dro­ga” ko­ja dje­lu­je pri Kul­tur­no-umjet­nič­kom druš­tvu Hr­va­ta Bo­drog, sti­ho­ve do­ma­ćih pjes­ni­ka re­ci­ti­ra­li su uče­ni­ci hr­vat­skog raz­re­da Gim­na­zi­je u Su­bo­ti­ci Da­vo­rin Hor­vac­ki i Au­gus­tin Žig­ma­nov, a mla­de tam­bu­ra­ši­ce i tam­bu­ra­ši or­kes­tra Hr­vat­ske glaz­be­ne udru­ge “Fes­ti­val bu­nje­vač­ki’ pi­sa­ma” svi­ra­li su sta­vak iz Ma­le noć­ne mu­zi­ke Wol­f­gan­ga Ama­de­usa Mo­zar­ta. Za­što Mo­zart i Stra­uss? A za­što ne? Zar to ni­je svi­ma na­ma – i Hr­va­ti­ma u EU, i Sr­bi­ma za sa­da još uvi­jek iz­van nje – za­jed­nič­ka eu­rop­ska kul­tur­na ba­šti­na? Raz­go­va­ra­lo se i o pro­na­la­že­nju ti­je­la ubi­je­nih i ot­kri­va­nju sud­bi­na nes­ta­lih. Još jed­nom je po­no­vo- lje­no da ih ima po­djed­na­ko s obje et­nič­ke stra­ne. Stra­ti­šta su za­obi­đe­na. I ne­ka su. Jo­si­po­vić i Ta­dić taj su dio već oba­vi­li, a po­li­tič­ki pro­to­ko­li iona­ko te­ško da iko­me mo­gu ubla­ži­ti gu­bi­tak i bol. Ne tre­ba do­vi­je­ka svu krv vra­ća­ti i tje­ra­ti u ra­ne i ožilj­ke. Na­po­s­ljet­ku, baš kao što je Sa­na­de­rov “Hris­tos se ro­di” imao mno­go ve­ću te­ži­nu ne­go što bi ga imao Ra­ča­nov, ta­ko i su­sret hr­vat­ske pred­sjed­ni­ce, ko­ju je kan­di­di­ra­la i iz­gla­sa­la ma­hom hrvatska des­ni­ca, sa sr­p­skim pre­mi­je­rom ek­s­trem­no des­ne proš­los­ti (da se i mi ov­dje uz­dr­ži­mo od te­žih ri­je­či) mo­že ima­ti ve­ću, pa ma­kar i sa­mo sim­bo­lič­ku te­ži­nu ne­go su­sre­ti odu­vi­jek mi­ro­tvor­no ras­po­lo­že­nih lje­vi­ča­ra.

Ma­nje ve­li­kih ri­je­či

Ve­li­ki iz­ra­el­ski pi­sac Da­vid Gro­s­sman u Za­gre­bu je ovih da­na go­vo­rio o tu­zi svo­joj i svog na­ro­da što im dr­ža­va, u ko­ju su se na­kon go­to­vo dva ti­suć­lje­ća iz­g­nans­tva vra­ti­li, još ni­je pos­ta­la dom u ko­jem se nor­mal­no, ugod­no i u mi­ru ži­vi. Ali, plju­ju u li­ce Bo­ga, u ko­jeg na­vod­no vje­ru­ju, svi oni ko­ji bi sud­bi­nu i ži­vot Hr­va­ta na svom pri­rod­nom, dav­no za­uze­tom te­ri­to­ri­ju te u na­po­kon us­ta­nov­lje­noj sa­mos­tal­noj dr­ža­vi ne­pres­ta­no že­lje­li pri­ka­zi­va­ti jed­na­ko te­gob­nom, kr­va­vom i dan­da­nas muč­nom kao što je bi­lo i ti­suć­ljet­no po­tu­ca­nje Ži­do­va po svi­je­tu, uvi­jek u ulo­zi ne­po­želj­nih i pro­go­nje­nih. Vla­da je pa­la, ali pres­la­gu­ju se HDZ i hrvatska des­ni­ca. Na nji­ma ovog lje­ta le­ži naj­ve­ća od­go­vor­nost za smjer ko­jim će kre­nu­ti Hrvatska. Ali, va­žan je tre­nu­tak i za sve ostale su­di­oni­ke po­li­tič­kog ži­vo­ta, kao i za sve nas gra­đa­ne. Tre­nu­tak je da po­ka­že­mo je­smo li uop­će spo­sob­ni i na­po­kon sprem­ni od Hr­vat­ske na­pra­vi­ti nor­mal­nu zem­lju i udo­ban dom za sve lju­de ko­ji u njoj ži­ve. Kam­pa­nja sa­mo što ni­je po­če­la. Tre­ba nam mno­go ma­nje ve­li­kih, te­ških i is­praž­nje­nih ri­je­či, a mno­go vi­še po­niz­nos­ti, suz­dr­ža­nos­ti, ulju­đe­nos­ti, pris­toj­nos­ti, slu­ša­nja, ra­zu­mi­je­va­nja i po­što­va­nja pre­ma sva­ko­me. Pres­ta­ni­te s iz­miš­lja­njem ne­pri­ja­te­lja i s mje­re­njem hr­vat­stva i do­mo­ljub­lja ko­je ste kom­pro­mi­ti­ra­li, a poč­ni­te po­što­va­ti sve lju­de, zdrav ra­zum i sve za­ko­ne.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.