Re­por­ta­ža

Na­ma ni­je biz­nis u pr­vo­me pla­nu, već da lju­di­ma otvo­ri­mo vra­ta ka­ko bi uži­va­li u sa­mos­tan­skom mi­ru

Vecernji list - Hrvatska - - Reportaža -

pres­ta­ju sve ak­tiv­nos­ti i sa­mos­ta­nom zav­la­da ti­ši­na. Ta ti­ši­na i mir naj­po­seb­ni­ji su dio bo­rav­ka u sa­mos­ta­nu. Ti­ši­na je go­to­vo opip­lji­va, ma­te­ri­jal­na i za­hva­ća ci­je­lo bi­će, kao da pro­di­re iz de­be­lih sa­mos­tan­skih zi­do­va, ko­ji su na­top­lje­ni mo­li­tvom još od 15. sto­lje­ća, ka­da su sa­mos­tan po­di­gli augus­tin­ci. Pre­ki­da je sa­mo zvon zvo­na s cr­k­ve­nog tor­nja, kroz či­je od­bro­ja­va­nje nas­to­ji­mo zna­ti ko­li­ko je sa­ti. Prem­da je ta in­for­ma­ci­ja o vre­me­nu, za­pra­vo, po­sve ne­važ­na. Bo­ra­vak u sa­mos­ta­nu omo­gu­ća­va iz­ra­van do­dir sa sto­lje­ći­ma po­vi­jes­ti i kul­tu­re, ko­ji su se sli­je­va­li u nje­ga. U Za­os­tro­gu je, pri­mje­ri­ce, dje­lo­vao i u cr­k­vi je po­ko­pan fra­tar i puč­ki pjes­nik fra An­dri­ja Ka­čić Mi­ošić. – Fra An­dri­ja je na­pi­sao fi­lo­zof­ski trak­tat na la­tin­skom je­zi­ku “Ele­men­ta pe­ri­pat­he­ti­cae”, iz­dao kro­ni­ku “Ko­rab­lji­ca” 1760., a traj­no mjes­to u hr­vat­skoj knji­žev­nos­ti za­uzeo knji­gom sti­ho­va i pro­ze “Raz­go­vor ugod­ni na­ro­da slo­vin­sko­ga” 1756., naj­po­pu­lar­ni­jom hr­vat­skom puč­kom knji­gom, ko­ja je do­pr­la u ma­lo vre­me­na u sve kra­je­ve Hr­vat­ske i os­ta­la po­pu­lar­na vi­še od jed­nog sto­lje­ća te odi­gra­la ključ­nu ulo­gu u po­bje­di no­vo­što­kav­sko­ga na­rje­čja kao op­će­hr­vat­sko­ga na­ci­onal­no­ga iz­ra­za. Mno­gi su je či­ta­te­lji dr­ža­li na­rod­nom pje­sma­ri­com – tu­ma­či nam fra Branko Br­nas, odvo­de­ći nas u sa­mos­tan­sku knjiž­ni­cu s 25.000 knji­ga, 24 in­ku­na­bu­le te 500 vo­lu­me­na ti­ska­nih iz­me­đu 1500. i 1600 go­di­ne. – Ima­mo vi­še od 5000 knji­ga iz 17. i 18. sto­lje­ća iz svih znans­tve­nih po­dru­čja, od me­di­ci­ne, far­ma­ci­je, te­olo­gi­je, fi­lo­zo­fi­je, po­vi­jes­ti, agro­no­mi­je, knji­žev­nos­ti, lin­gvis­ti­ke, pri­rod­nih zna­nos­ti i en­cik­lo­pe­di­je, od onih pr­vih do naj­su­vre­me­ni­jih. A u ar­hi­vu ču­va­mo 457 tur­skih do­ku­me­na­ta pi­sa­nih ara­bi­com iz ko­jih se mo­že re­kons­tru­ira­ti mno­go to­ga iz ži­vo­ta u ono do­ba – ka­že fra Branko, ko­ji nas vo­di i do mu­ze­ja ka­ko bi nam po­ka­zao sli­ku Po­s­ljed­nje ve­če­re sa psom dal­ma­tin­cem, ko­ja je bi­la pre­sud­na kao do­kaz da se dal­ma­tin­ca priz­na autoh­to­nom hr­vat­skom pa­smi­nom. U mu­ze­ju je ve­li­ka et­no­graf­ska zbir­ka, zbir­ka sli­ka Mla­de­na Ve­že, trip­tih Fil­lip­pa Nal­di­ja iz 18. sto­lje­ća, 50 mis­ni­ca, me­đu ko­ji­ma je naj­v­rjed­ni­ja ona na­prav­lje­na od pla­šta bo­san­skog kra­lja Stje­pa­na To­ma­ša, su­pru­ga Ka­ta­ri­ne Ko­sa­če. U jed­nom di­je­lu sa­mos­tan­skog dvo­ri­šta ve­li­ki je vrt i sve po­vr­će uz­ga­ja se or­gan­ski i ko­ris­ti u pri­pra­vi obro­ka, pa su oku­si i aro­me ruč­ko­va i ve­če­ra u za­os­tro­škom sa­mos­ta­nu iz­vor­ni i ne­pa­tvo­re­ni. – Ko­je za­či­ne stav­lja­mo u pe­če­ni krum­pir? Sve ko­je ima­mo u vr­tu – sa smi­je­hom nam je od­go­vo­ri­la ku­ha­ri­ca, ka­da smo je pi­ta­li či­me je za­či­ni­la krum­pir, ko­ji je is­pek­la za­jed­no s tik­vi­ca­ma, i jed­no i dru­go pri­je to­ga ubrav­ši u sa­mos­tan­skom vr­tu. Sa­mos­tan u Za­os­tro­gu de­set­lje­ći­ma pri­ma gos­te iz­va­na. Is­pr­va su to bi­le gru­pe ho­do­čas­ni­ka, pa mo­li­tve­ne gru­pe i za­jed­ni­ce iz Hr­vat­ske i BiH, a sa­da je pra­vi hit pos­tao za stran­ce. – Ka­da me pi­ta­ju za ci­je­nu, ka­žem: “Ne­ma­mo mi ci­je­ne!” Do­is­ta, ne­ma­mo cje­ni­ka, već s gos­ti­ma pre­ma nji­ho­vim mo­guć­nos­ti­ma do­go­va­ra­mo pri­log za sa­mos­tan. Čes­to se do­ga­đa da nas se gos­ti sje­te i po­ša­lju još dar za sa­mos­tan na­kon što se vra­te do­ma. Mo­ra­mo po­kri­ti tro­ško­ve smje­šta­ja i hra­ne, a s dru­ge stra­ne, sa­mos­tan stal­no va­lja i ob­nav­lja­ti. Evo, ove go­di­ne nam je u pla­nu ob­no­va kro­va ko­ji na mjes­ti­ma pro­kiš­nja­va kad je bu­ra i ki­ša – go­vo­ri nam fra Branko, do­da­ju­ći da u sa­mos­ta­nu ima­ju 22 so­be.

Sa­mos­tan­ski pro­izvo­di

K to­me, sa­mos­tan pro­izvo­di i “Fra­me­la­du”, tj. se­dam- osam vr­sta mar­me­la­de od do­ma­će­ga vo­ća (naš je fa­vo­rit bi­la od ki­vi­ja!), ora­ho­vi­cu, viš­nje­va­ču, vr­hun­ski li­mon­cel­lo i mas­li­no­vo ulje, za ko­je je do­bio zlat­nu me­da­lju. – Sa­mos­tan mo­ra bi­ti otvo­ren svi­ma. Ni­je nam biz­nis u pr­vo­me pla­nu, već da lju­di uži­va­ju u sa­mos­tan­skom mi­ru, a to ople­me­nju­je i nas i njih – pri­ča fra Branko, na­da­ju­ći se da bi tim pu­tem mo­gli po­ći i os­ta­li sa­mos­ta­ni s vi­škom pros­to­ra u na­šoj zem­lji, kao što je to go­di­na­ma u Ita­li­ji, Fran­cu­skoj i Špa­njol­skoj. Tra­jek­tom od Plo­ča pre­ko Pe­lješ­ca sti­že­mo za ne­ko­li­ko sa­ti do Kor­ču­le, gdje su nas do­če­ka­le do­mi­ni­kan­ke, ko­je su dio svo­ga sa­mos­ta­na na­mi­je­ni­le gos­ti­ma. Nji­hov je sa­mos­tan smje­šten na sa­moj ri­vi, ces­ta ga di­je­li od mo­ra, a s go­le­me te­ra­se s 13 ki­po­va an­đe­la pu­ca pre­kra­san po­gled na sta­ri grad Kor­ču­lu. So­be su po­put ho­tel­skih, sve je na svo­me mjes­tu, ured­no, mi­ris­no i čis­to. I opet – ti­ši­na. Prem­da u gra­du i uz pro­met­ni­cu, za­tvo­riv­ši vra­ta iza se­be, uv­la­či­mo se u sa­mos­tan­sku ti­ši­nu, ko­ja nam je ne­ka­ko naj­vi­še od­go­va­ra­la na te­ra­si, na ko­ju se iz­la­zi­lo iz so­be. – Sje­di­te i raz­miš­lja­te? – pi­ta­la je sim­pa­tič­na re­dov­ni­ca, ko­ja je pro­la­zi­la is­pod te­ra­se, dok sam uju­tro gle­dao ka­ko mo­re va­lja va­lo­ve pre­ma lu­ci. – Ne, sa­mo sje­dim – od­go­vo­rio sam joj, pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći iden­ti­čan vic o Mu­ji i Ha­si, jer se u tak­vom oz­ra­čju čo­vjek do­is­ta tre­ba na­pre­za­ti da bi i o ne­če­mu raz­miš­ljao. Mir, mir i sa­mo mir. To je ono što odu­šev­lja­va na od­mo­ru u sa­mos­ta­nu! – Nas je ov­dje 35 ses­ta­ra, če­ti­ri no­va­ki­nje i dvi­je kan­di­da­ti­ce i ima­mo dje­čji vr­tić sa 130 dje­ce – go­vo­ri nam pri­ora s. Bla­žen­ka Ru­dić, ko­ja nas je sr­dač­no do­če­ka­la u nji­ho­vu sa­mos­ta­nu An­đe­la ču­va­ra, ko­ji je go­le­mo zda­nje, u ko­je­mu nam je tre­ba­lo ne­ko vri­je­me da se sna­đe­mo i ori­jen­ti­ra­mo. Opet smo do­bi­li svoj ključ od ulaz­nih vra­ta i osje­ća­li smo se kao do­ma. Je­di­no što se od nas tra­ži­lo je vri­je­me u ko­je že­li­mo obje­do­va­ti, jer ses­tre ku­ha­ju s ve­li­kom lju­bav­lju (opet iz svo­ga vr­ta!), a na­ma je po­seb­no uga­đa­la ses­tra Mi­le­na.

Fas­ci­nan­tan mir uz Stra­dun

I u sa­mos­ta­nu na Kor­ču­li nas­to­ja­li smo se pri­dr­ža­va­ti nji­ho­va dnev­nog re­da, pa smo sa ses­tra­ma uju­tro u nji­ho­voj ka­pe­li mo­li­li i bi­li na mi­si, kao i na kla­nja­nju i mi­si dan pri­je to­ga u obliž­noj do­mi­ni­kan­skoj cr­k­vi. – Naš apos­to­lat je pro­po­vi­je­da­nje Evan­đe­lja, kao i kod re­dov­ni­ka do­mi­ni­ka­na­ca, a to se ne ra­di sa­mo ri­je­či­ma, ne­go ži­vo­tom, apos­to­la­tom, pris­tu­pom lju­di­ma, pre­no­se­ći ta­ko is­ti­ne Evan­đe­lja – ka­že nam s. Bla­žen­ka, pa je i smje­štaj gos­ti­ju je­dan od obli­ka pro­po­vi­je­da­nja Evan­đe­lja. Do­đe nam po­ne­ki bi­skup, sve­će­ni­ci, na­ša rod­bi­na i pri­ja­te­lji. Mo­že­mo pri­mi­ti 35 do 40 lju­di, a naj­vi­še ih je od lip­nja do ruj­na. Ve­ći­na ka­že ka­ko kod nas pro­na­la­zi onaj po­tre­ban mir, ti­ši­nu, sa­bra­nost i di­je­le ra­dost na­ših ses­ta­ra. Od du­hov­nih sa­dr­ža­ja mo-

Fra Branko ka­že da se sa sva­kim gos­tom do­go­va­ra ko­li­ko mo­že da­ti

Dnev­ni red do­mi­ni­ka­na­ca, u ko­je­mu oni gos­te po­zi­va­ju na za­jed­nič­ki ži­vot

I kroz mu­zej mo­že se pro­po­vi­je­da­ti Evan­đe­lje, ka­žu do­mi­ni­kan­ci

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.