Ži­vot bez stru­je

U se­lu Par­či­ći, 15-ak ki­lo­me­ta­ra od Kis­ta­nja, ima agre­gat. To je jed­no od 126 na­se­lja u Hr­vat­skoj ko­je ži­vi u mra­ku jed­na ku­ća ne­ma elek­trič­ne ener­gi­je, a sa­mo

Vecernji list - Hrvatska - - Reportaža - Pi­še: RE­NA­TA RA­ŠO­VIĆ Sni­mio: HR­VO­JE JE­LA­VIĆ/ PIXSELL

Ka­da pre­uz­me zviz­dan ne­što iza pod­ne­va, na uli­ca­ma Kis­ta­nja, op­ći­ni uda­lje­noj ne­kih 25 ki­lo­me­ta­ra od kra­ljev­skog gra­da Kni­na, ri­jet­ko će pro­mo­li­ti ko­ja du­ša. Tek pro­da­vač na štan­du s dran­gu­li­ja­ma, gdje se juž­ni vje­tar po­igra­va s dre- so­vi­ma hr­vat­ske no­go­met­ne vr­ste iz sas­ta­va dok je Ni­ko Kranj­čar još slo­vio kao uz­da­ni­ca iz­bor­ni­ka. U sa­mom sre­di­štu dvi­je cr­k­ve, je­dva sto­ti­njak me­ta­ra uda­lje­ne jed­na od dru­ge: sv. Ni­ko­li mo­le se ov­daš­nji Hr­va­ti, a u sv. Ći­ri­la i Me­to­da uz­da­ju se Sr­bi. Iz­me­đu dvi­je cr­k­ve dva su ka­fi­ća, a obje te­ra­se pus­te. Od­ne­kud na­ila­zi pos­ta­ri­ji čo­vjek i nas­la­nja se na obliž­nju ka­me­nu klu­pu. Na gla­vi mu še­ši­rić, u ru­ci plas­tič­na dvo­li­tre­na pi­va, pa ne­što mrm­lja se­bi u bra­du. Go­to­vo sa­blas­nu ti­ši­nu pre­ki­da to­pot žen­skih pot­pe­ti­ca ko­je ju­re pre­ma pri­pi­tom doš­lja­ku, že­na mu na gla­vu iz­li­je kan­tu pu­nu vo­de. “Šta ra­diš, lu­da že­no, uga­si mi ci­ga­ru”, vi­če čo­vjek mo­kar do go­le ko­že pa joj ne­što op­su­je na br­zi­nu. “Šta si mi re­kao? A, šta si mi to re­kao? Da te pre­bi­jem ko mač­ku ili opet da zo­vem po­li­ci­ju”, vi­če ona, ma­lo ja­ča dje­voj­ka od 30-ak, pa mu se uno­si u li­ce. Na spo­men po­li­ci­je, po­dvi­je­na re­pa, čo­vjek se uda­lji os­tav­lja­ju­ći mo­kar trag na asfal­tu. Tko su ovi lju­di, za­što se po­li­je­va­ju vo­dom i vri­je­đa­ju, pi­ta­mo ne­što kas­ni­je. Gaz­da­ri­ca ka­fi­ća lju­ti­ta je na tu vu­ci­ba­ti­nu, ka­žu, jer pi­jan pro­vo­ci­ra i nju i gos­te, pa ga sva­ko ma­lo odve­de po­li­ci­ja i on­da ga pus­te, jer, što će s njim? “Je li Sr­bin ili Hr­vat”, upi­ta no­vi­nar­ska pri­doš­li­ca, ne­upu­će­na, pre­pu­na pre­dra­su­da o su­ži­vo­tu u bes­pu­ći­ma hr­vat­skih ru­ral­nih kra­je­va, iz za­gre­bač­ke per­s­pek­ti­ve. “Bu­da­la”, uglas od­go­vo­ri­še mudri mje­šta­ni. Is­pos­ta­vit će se ne­što kas­ni­je, me­đu­na­ci­onal­na ne­tr­pe­lji­vost po­s­ljed­nje je što mu­či ovaj ma­lo­broj- ni, ne­za­pos­le­ni, bes­per­s­pek­tiv­ni ži­valj, po­djed­na­ko Sr­be i Hr­va­te iz Ja­nje­va, što vi­še-ma­nje ži­vo­ta­ri u za­bi­ti gdje je, ka­ko ka­žu, i Bog re­kao la­ku noć.

Vra­ti­lo se pe­te­ro lju­di

I tko zna bi li ovim praš­nja­vim ces­ta­ma na­iš­la kak­va re­por­ter­ska eki­pa da ne­ki dan, u pri­go­di su­sre­ta s pred­sjed­ni­com Ko­lin­dom Gra­bar-Ki­ta­ro­vić, sr­bi­jan­ski pre­mi­jer Alek­san­dar Vu­čić ni­je kri­ti­zi­rao sva­kod­ne­vi­cu po­vrat­ni­ka bez stru­je, po­neg­dje i vo­de, u se­li­ma i za­se­oci­ma Dal­ma­tin­ske za­go­re. Na ob­no­vu ku­ća ko­ju je hrvatska vlast u go­di­na­ma na­kon ra­ta hi­tro is­po­što­va­la za­mjer­ki uglav­nom ne­ma, no za­pe­lo je u fi­ni­šu, što bi rek­li, za ki­lo­me­tar struj­nog ka­be­la, pa i da­nas pos­to­je se­la ko­ja ni­su spo­je­na na elek­trič­nu mre­žu. Pre­ma po­da­ci­ma Pro­gra­ma Uje­di­nje­nih na­ro­da za ra­zvoj (UNDP,) ri­ječ je o 126 na­se­lja u ko­ji­ma bez stru­je ži­vi oko 500 ku­ćans­ta­va. Me­đu nji­ma i Par­či­ći, se­oce 15-ak ki­lo­me­ta­ra od Kis­ta­nja ces­tom, dok je ima. Ka­da ces­ta pres­ta­ne, po­či­nje kal­dr­ma pa je put­ni­ku na­mjer­ni­ku pre­po­ru­če­no nas­ta­vi­ti pje­ši­ce. U za­se­oku Vuk­še, ome­đe­nom kli­ma­vim su­ho­zi­dom, tri su na­se­lje­ne ku­će. Ne­koć, dok je bi­lo stru­je, ov­dje je ži­vje­lo sto­ti­njak du­ša, a 2002. vra­ti­lo ih se pe­te­ro. U rat­nim ra­za­ra­nji­ma stra­da­li su da­le­ko­vo­di i tra­fos­ta­ni­ca, pa ovi lju­di 14 go­di­na ni­su vi­dje­li svje­tla. U jed­noj od ku­ća ko­ja se ras­pa­da sje­di vuk sa­mot­njak, Jan­dri­ja, go­to­vo sli­jep 73-go­diš­njak u po­ha­ba­noj odje­ći, na troš­nom stol­cu, na

be - ton­skom po­du. Na pro­zo­ru praš­nja­vi tran­zis­tor ko­ji go­di­na­ma šu­ti jer se ba­te­ri­je ne­ma­ju gdje na­pu­ni­ti. U ku­ći ne­ma ni vo­šta­ni­ce jer bi na njih po­tro­šio ci­je­lu so­ci­jal­nu po­moć. Dok su ga oči slu­ži­le, od­la­zio bi po kruh, sa­da ni to ne mo­že. Proš­le go­di­ne umr­la mu je maj­ka Cvi­je­ta Voj­vo­dić. “Go­vo­ri­la je: ‘Dat će Bog i do­bri lju­di da ugle­dam svje­tlo pri­je ne­go odem na onaj svi­jet’. Evo, ni­je ga do­če­ka­la”, ka­že. Na kra­ju za­se­oka još je­dan sa­mac, Jo­van Vuk­ša. Pri­je ko­ju go­di­nu umr­la mu je su­pru­ga Mi­li­ca, bo­les­na i ne­po­kret­na, pri­ko­va­na za kre­vet i ko­li­ca. Ni ona svje­tlost ni­je do­če­ka­la. Ob­nov­ljen je gor­nji kat ku­će na ko­ji Mi­li­ca ni­je mo­gla pa su ži­vje­li u za­pu­šte­nom pri­zem­lju, u ko­jem Jo­van, uz vo­šta­ni­cu, sa­mu­je i da­nas. Bez stru­je, vo­de i hra­ne, na sli­ku i pri­li­ku eu­rop­ske Hr­vat­ske. U su­sjed­noj ku­ći Sto­ja i Ra­de Vuk­ša, 80-go­diš­nja­ci. “Aj­de da i na­ma net­ko do­đe”, ka­že sta­ri­ca pa ras­kri­li ru­ke za do­bro­doš­li­cu. Na dr­ve­noj ogra­di oko ku­će, kak­ve li iro­ni­je, upo­zo­re­nje o vi­so­kom na­po­nu opas­nom za ži­vot. Re­likt iz proš­lih vre­me­na. “Do­đi, kće­ri, da vi­diš če­mu me­ni slu­ži fri­ži­der”, do­zi­va Sto­ja pa otva­ra ma­li, mrač­ni hlad­njak. Jed­na po­li­ca praz­na, na dru­goj Nor­ma­bel od pet mi­li­gra­ma. Ka­ko se sna­la­ze za hra­nu? “Što sku­haš, to po­je­deš, što ne po­je­deš, uju­tro daš ko­ko­ši­ma jer ne­maš gdje ču­va­ti”, ka­že Sto­ja. Ne zna­ju što će sa­mi sa so­bom, no­ći su du­ge, oso­bi­to zi­mi. Sto­ja i Ra­de je­di­ni u se­lu ima­ju agre­gat, ali ga “kres­nu” tek u ve­čer­njim sa­ti­ma da ma­lo ra­svi­je­tle mr­k­li mrak. “Skup je agre­gat, a ne­ma ko ni da do­ve­ze naf­tu”, ka­žu, dok kroz pro­zor gle­da­ju na de­vas­ti­ra­nu tra­fos­ta­ni­cu ko­ja ne slu­ži ni­če­mu.

Svi u is­toj mu­ci

Da­nas se u op­ći­ni Kis­ta­nje ži­vi ma­hom od so­ci­jal­ne po­mo­ći ili po­ljo­pri­vred­ne mi­ro­vi­ne od 400 ku­na, mla­đi se ba­ve sto­čar­stvom, ali mno­gi su od to­ga odus­ta­li jer ne pos­to­ji or­ga­ni­zi­ra­ni ot­kup. “Pri­je de­se­tak go­di­na bi­lo je pet-šest po­ljo­pri­vred­nih za­dru­ga, i ja sam u mom se­lu os­no­vao jed­nu, ali ni­šta od to­ga. Ne­ma ot­ku­pa, ne­ma obra­zov­nog ka­dra, star­čad ži­vo­ta­ri, a mla­di su pre­pu­šte­ni se­bi. Od 3500 du­ša u op­ći­ni, njih mak­si­mal­no 30 je za­pos­le­no”, ka­že mje­šta­nin Bo­žo Šu­ša dok se vo­zi­mo pus­to­po­lji­na­ma oko Kis­ta­nja. Pu­tem po­ka­zu­je os­tat­ke neg­daš­nje tvor­ni­ce Tvik, spo­mi­nje i uga­še­ni Ja­dran. Je­di­no je svje­tlo na kra­ju tu­ne­la za lju­de ovo­ga kra­ja des­ti­le­ri­ja smi­lja u Ma­cu­ra­ma ko­ja će kroz ot­kup i pre­ra­du ovog aro­ma­tič­nog bi­lja osi­gu­ra­ti 31 rad­no mjes­to, kao i za­ra­du za sto­ti­ne be­ra­ča. Kao član Glav­nog od­bo­ra Za­jed­ni­ce Sr­ba u Hr­vat­skoj za­la­že se za po­moć naj­u­gro­že­ni­ji­ma iz nje­go­va kra­ja, oni­ma ko­ji u 21. sto­lje­ću ži­ve bez stru­je i vo­de, bez ob­zi­ra na na­ci­onal­nost. “Svi smo mi u is­toj mu­ci. Ni ja ne znam ko­li­ko sam pu­ta zvao HEP, dok mi “Je li Sr­bin ili Hr­vat”, upi­ta no­vi­nar­ska pri­doš­li­ca, pre­pu­na pre­dra­su­da o su­ži­vo­tu u ru­ral­nim kra­je­vi­ma. “Bu­da­la”, uglas od­go­vo­ri­še mudri mje­šta­ni. Ov­dje, za­pra­vo, ne­ma me­đu­na­ci­onal­nih ne­tr­pe­lji­vos­ti nas­ta­vak na slje­de­ćoj stra­ni­ci >>

jed­nom nji­hov glas­no­go­vor­nik, ne­ki Mi­li­čić, ni­je u ne­for­mal­nom raz­go­vo­ru objas­nio za­što se taj pro­blem ni­ka­da ne­će ri­je­ši­ti: ve­li­ka inves­ti­ci­ja za pre­ma­lo lju­di. Za njih, to je ba­ca­nje nov­ca, a ti­su­ću je na­či­na da se pro­blem ri­je­ši, pa stu­po­vi su sa­mo ki­lo­me­tar-dva od Par­či­ća. Moj pri­ja­telj ma­gis­tar elek­tro­teh­ni­ke za mi­nu­tu je na­cr­tao rje­še­nje ko­je bi ko­šta­lo 500 ti­su­ća ku­na da ti lju­di ne ska­pa­va­ju”, ot­kri­va Bo­žo Šu­ša.

Obe­ćao Vu­čić i trak­to­re

“Pri­je se­dam-osam go­di­na ova­mo je do­la­zio i Alek­san­dar Vu­čić i ta­da mi je u če­ti­ri oka re­kao: “Ja ću do­ves­ti stru­ju u Par­či­će”, ka­že Bo­žo. Evi­dent­no, pre­va­rio vas je, a ne­ki dan upra­vo je on upo­zo­rio na pro­blem se­la bez stru­je, pri­mi­je­ti­li smo. “A zna­te ka­ko je s po­li­ti­ča­ri­ma, na jed­no uho unu­tra, na dru­go van. Otr­ca­na fra­za, ne­ma od to­ga ni­šta”. Osim stru­je, obe­ćao je Vu­čić na­ro­du i ko­si­li­ce, trak­to­re, kom­bajn. Ni od to­ga ni­ka­da ni­je bi­lo ni­šta. Pa ipak, ne­ki je dan, kao pret­hod­ni­ca Vu­či­će­vu do­la­sku u Hr­vat­sku, u ove kra­je­ve sti­gla i eki­pa RTS-a iz Be­ogra­da, ka­da su na­kon po­sje­ta se­lu Oti­ši­ću na Svi­la­ji ne- da­le­ko od Vr­li­ke sni­mi­li re­por­ta­žu o po­vrat­ni­ci­ma bez stru­je i pos­la. U ovom je se­lu ne­kad ži­vje­lo ti­su­ću lju­di, da­nas tek 25. Obi­te­lji Bor­ko­vić, ko­ja se pri­je dvi­je go­di­ne vra­ti­la na og­nji­šte, ku­ća je ob­nov­lje­na, ali ži­ve u mra­ku. “Išao sam u Sinj, da s di­rek­to­rom Elek­tro­pri­vre­de vi­dim ka­da će ri­je­ši­ti pro­blem. Ka­žu, str­pi­te se. Na­kon dva mje­se­ca doš­li su lju­di pri­klju­či­ti stru­ju, pi­ta­ju: “Gdje su ban­de­re?” Re­koh, eno su go­re, dva ki­lo­me­tra odavde. Šta će lju­di, smi­ju se i odu”, ka­že Pe­tar Bor­ko­vić. Nje­go­va su­pru­ga Ma­ri­ja Bor­ko­vić do­da­je da je straš­no što 2016. go­di­ne u Eu­ro­pi ne­ma­ju stru­ju. “Odu­vi­jek smo ima­li ve­li­ko ima­nje i mno­go ra­di­li. I da­nas nam ni­šta ni­je te­ško osim ka­da mo­ra­mo spre­ma­ti i ču­va­ti hra­nu kad su vru­ći­ne ili ruč­no pra­ti veš. A ima­mo veš-ma­ši­nu ko­ju ni­smo ni ras­pa­ki­ra­li”, rek­la je Ma­ri­ja Bor­ko­vić. Ka­mo sre­će da se za se­la Par­či­ći i Oti­šić pri­mi­je­ni rje­še­nje kak­vo su pro­naš­li u se­lu Aj­de­rov­cu u op­ći­ni Gra­čac, gdje su se sve do­ne­dav­no sta­nov­ni­ci za ra­s­vje­tu mo­ra­li os­la­nja­ti na di­zel­ske agre­ga­te i vo­šta­ne svi­je­će. Ia­ko ovo pla­nin­sko po­dru­čje ima ve­li­ki po­ten­ci­jal za uz­goj sto­ke, ne­dos­ta­tak stru­je i te­ški ži­vot­ni uvje­ti znat­no su ote­ža­li gos­po­dar­ske iz­gle­de, sto­ga su struč­nja­ci iz Pro­gra­ma Uje­di- nje­nih na­ro­da za ra­zvoj (UNDP) osi­gu­ra­li da se u Aj­de­rov­cu ugra­di so­lar­ni fo­to­na­pon­ski sus­tav za snab­di­je­va­nje ener­gi­jom. “Kla­sič­na” bi elek­tri­fi­ka­ci­ja pre­ma pro­cje­na­ma ko­šta­la 6,5 mi­li­ju­na eura, dok se tro­šak pi­lot-pro­jek­ta u Aj­de­rov­cu po­ka­zao tri pu­ta jef­ti­ni­jim. Jed­na ma­la obi­telj­ska elek­tra­na ko­šta­la je, na­ime, oko 180 ti­su­ća ku­na: 50 ti­su­ća do­ni­rao je UNDP uz po­moć ni­zo­zem­skog ve­le­pos­lans­tva, a os­ta­tak je do­na­ci­ja pri­vat­ne tvrt­ke iz Lud­bre­ga.

Za­tvo­re­ni krug

“Obra­ća­li smo se raz­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma, ali one ni­su vi­dje­le eko­nom­sku is­pla­ti­vost u ob­no­vi elek­trič­ne mre­že pa je po­moć sti­gla s dru­ge stra­ne. Dru­gi put u ži­vo­tu ra­du­jem se stru­ji. Pr­vi put ka­da je stru­ja sti­gla u se­lo 1974. go­di­ne bi­la sam di­je­te”, sje­ća se Mi­le­va Des­ni­ca. Upra­vo na to­me tra­gu tra­žit će se rje­še­nje za Par­či­će, ot­kri­va SDSS-ov na­čel­nik op­ći­ne Kis­ta­nje Goran Re­ljić. “Na pra­gu smo rje­še­nja na­ba­vom so­lar­nih pa­ne­la ko­ji bi mo­gli jed­nom ba­te­ri­jom iz­dr­ža­ti hlad­njak i ra­s­vje­tu te do­dje­lom agre­ga­ta či­je bi go­ri­vo idu­će tri go­di­ne pla­ća­la op­ći­na”, ka­že na­čel­nik, ko­jeg pi­ta­mo je li mo­gu­će da stru­ja stig­ne u za­se­oke još ove go­di­ne. Tu­ma­či da pos­to­ji pro­blem nad­lež­nos­ti jer je op­ći­na do­ne­dav­no pri­pa­da­la Za­dar­skoj, a da­nas pri­pa­da Ši­ben­sko-knin­skoj žu­pa­ni­ji pa se ne zna či­je su in­ge­ren­ci­je i či­ji ogra­nak HEP-a tre­ba pre­uze­ti po­sao. Ka­da su se u op­ći­ni umo­ri­li od pi­sa­nja pred­sjed­ni­ci­ma Vla­de, Sa­bo­ra i dr­ža­ve, pos­ti­gli su do­go­vor s UNDP-om, kao na pri­mje­ru Aj­de­rov­ca. “Su­lu­do, rat je za­vr­šio, ku­će su ob­nov­lje­ne, ali stru­ja ni­je za­vr­še­na. U Žu­pa­ni­ji ka­žu da je pre­ma­lo lju­di za to­li­ku inves­ti­ci­ju, ali da se inves­ti­ci­ja pro­ve­de, pa lju­di bi ma­sov­no do­la­zi­li! Za­tvo­re­ni je to krug”, re­kao je na­čel­nik. Pris­toj­ni­ji je to na­čin da se ka­že da put do to­li­ko že­lje­nih ža­ru­lja u za­se­oci­ma Dal­ma­tin­ske za­go­re vo­di pre­ko ža­ru­lji­ca u gla­va­ma neo­d­go­vor­nih pa i beš­ćut­nih lju­di.

Bo­žo Šu­ša Član Glav­nog od­bo­ra Za­jed­ni­ce Sr­ba u Hr­vat­skoj sma­tra ka­ko Hr­va­ti i Sr­bi “mu­če is­tu mu­ku” Pri­je se­dam-osam go­di­na ova­mo je do­la­zio i Vu­čić i ta­da mi je u če­ti­ri oka re­kao: “Ja ću do­ves­ti stru­ju u Par­či­će.”A zna­te ka­ko je s po­li­ti­ča­ri­ma - na jed­no uho uđe unu­tra, na dru­go iz­a­đe van

Pod­sjet­nik na rat Ia­ko je hrvatska Vla­da ob­no­vi­la sru­še­ne obi­telj­ske ku­će, još se po­neg­dje mo­gu vi­dje­ti tra­go­vi ra­ta

Tra­čak na­de Ne­dav­no otvorena des­ti­le­ri­ja u Ma­cu­ra­ma za ot­kup i pre­ra­du smi­lja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.