Pa­pa Fra­njo: Kr­š­ća­ni od gay oso­ba mo­ra­ju tra­ži­ti oprost

Ali kr­š­ća­ni mo­ra­ju tra­ži­ti oprost i od si­ro­maš­nih, zlos­tav­lja­nih že­na i dje­ce, a tre­ba se is­pri­ča­ti i zbog da­va­nja bla­gos­lo­va oruž­ju, re­kao je na po­vrat­ku iz Ar­me­ni­je

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Sil­vi­je To­ma­še­vić RIM

Gay oso­be se mo­gu osu­di­ti zbog ne­kih svo­jih po­li­tič­kih po­na­ša­nja, ne­kih ma­ni­fes­ta­ci­ja ko­je vri­je­đa­ju dru­ge PA­PA FRA­NJO no­vi­na­ri­ma na pu­tu iz Ar­me­ni­je

Pa­pa Fra­njo is­ti­če ka­ko se kul­tu­ra, za­hva­lju­ju­ći Bo­gu, pro­mi­je­ni­la ot­ka­ko je on bio di­je­te u Bu­enos Ai­re­su te da će i on tra­ži­ti oprost Pa­pa Fra­njo po­nov­no je upo­zo­rio svi­jet. Ne sa­mo da je po­no­vio svoj stav o gay oso­ba­ma – “tko sam ja da im su­dim“– ne­go je na­gla­sio da se tim lju­di­ma Cr­k­va tre­ba is­pri­ča­ti. Re­kao je to u raz­go­vo­ru s no­vi­na­ri­ma na po­vrat­ku iz Ar­me­ni­je, gdje je bo­ra­vio od 24. do 26. lip­nja. Ka­zao je ka­ko sa­mo po­nav­lja ka­te­ki­zam i ka­ko ho­mo­sek­su­al­ci „ne smi­ju bi­ti dis­kri­mi­ni­ra­ni, već mo­ra­ju bi­ti po­što­va­ni i pas­to­ral­no pra­će­ni“.

Bez ver­bal­nih i fi­zič­kih na­pa­da

– Gay oso­be mo­gu se osu­di­ti, ne zbog ide­olo­ških raz­lo­ga, već zbog ne­kih svo­jih po­li­tič­kih po­na­ša­nja, ne­kih ma­ni­fes­ta­ci­ja ko­je vri­je­đa­ju dru­ge – ka­zao je Fra­njo. Cr­k­va od­nos­no kr­š­ća­ni ne sa­mo da se tre­ba­ju is­pri­ča­ti već tre­ba­ju tra­ži­ti oprost, i to ne sa­mo od gay oso­ba, već i od si­ro­maš­nih, zlos­tav­lja­nih že­na i dje­ce, tre­ba­ju se is­pri­ča­ti i zbog da­va­nja bla­gos­lo­va oruž­ju, stav je pa­pe Fra­nje ko­ji je pod­sje­tio ka­ko je, dok je još bio di­je­te, ka­to­lič­ka kul­tu­ra u Bu­enos Ai­re­su bi­la za­tvo­re­na: “Ni­je se smje­lo ula­zi­ti u sta­no­ve ras­tav­lje­nih lju­di. To je bi­lo pri­je sa­mo 80 go­di­na. Kul­tu­ra je, za­hva­lju­ju­ći Bo­gu, pro­mi­je­nje­na i kr­š­ća­ni tre­ba­ju tra­ži­ti to­li­ko opros­ta. Svi smo greš­ni­ci. Ja pr­vi”, ka­zao je Fra­njo. Ka­to­lič­ka cr­k­va ima broj­ne do­ku­men­te ve­za­ne za pi­ta­nje ho­mo­sek­su­al­nos­ti. Po­la­zi se od Sve­tog pi­sma u ko­jem se ka­že ka­ko je Bog stvo­rio že­nu i mu­škar­ca pa do pi­sa­ma sv. Pav­la u ko­ji­ma po­dr­ža­va brak i spol­ne od­no­se u bra­ku. Ka­to­lič­ka cr­k­va tek je u 13. sto­lje­ću brak iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne priz­na­la kao sa­kra­ment. Da­naš­nje dr­ža­nje Cr­k­ve pre­ma ho­mo­sek­su­al­nos­ti pro­iz­la­zi iz Iz­ja­ve o ne­kim pi­ta­nji­ma sek­su­al­ne eti­ke ko­ju je obja­vi­la Kon­gre­ga­ci­ja za na­uk vje­re 1976., ko­ja raz­li­ku­je ho­mo­sek­su­al­nost kao ten­den­ci­ju (mo­žda i pro­laz­nu) od onog što je “uro­đe­no” ili “pa­to­lo­ško”, od­nos­no oci­je­nje­no kao “ne­iz­lje­či­vo”. Dak­le, ho­mo­sek­su­al­nost mo­že bi­ti i uro­đe­na, a on­da “kri­vi­cu” tih oso­ba tre­ba “ocje­nji­va­ti s opre­zom“, prem­da se ne mo­že pri­mi­je­ni­ti “ni­kak­va pas­to­ral­na me­to­da ko­jom bi bi­li mo­ral­no oprav­da­ni” ho­mo­sek­su­al­ni či­ni. Pre­ma mo­ral­nom re­du, ho­mo­sek­su­al­ni od­no­si su či­ni bez esen­ci­jal­nog i neo­p­hod­nog pra­vi­la, od­nos­no oz­na­če­ni su kao či­ni li­še­ni svo­je bit­ne i ne­na­do­mjes­ti­ve svr­he i tak­vi da ni u ko­jem slu­ča­ju ne mo­gu bi­ti odo­bre­ni. To je sta­ja­li­šte po­t­vr­đe­no i de­set go­di­na kas­ni­je do­ku­men­tom „O pas­to­ral­noj skr­bi za ho­mo­sek­su­al­ne oso­be“(De pas­to­ra­li per­so­na­rum ho­mo­sexu­ali­um cu­ra), ko­ji je pot­pi­sao ta­daš­nji pro­čel­nik Kon­gre­ga­ci­je za na­uk vje­re kar­di­nal Jo­seph Rat­zin­ger. I tu se po­nav­lja iz­raz “ne­ured­no” za či­ne ho­mo­sek­su­al­nih oso­ba. No is­to­dob­no Ka­to­lič­ka cr­k­va osu­đu­je “dis­kri­mi­na­ci­ju pre­ma po­je­din­ci­ma ho­mo­sek­su­al­ci­ma” i sva­ki “zlo­na­mje­ran čin ili iz­raz pre­ma nji­ma”. Po­nav­lja se i ka­ko se ne priz­na­ju ni­kak­va jav­na priz­na­nja sa­ve­za iz­me­đu oso­ba is­to­ga spo­la. Cr­k­va priz­na­je da „pos­to­ji odre­đen broj, ko­ji se ne mo­že za­ne­ma­ri­ti, mu­ška­ra­ca i že­na s du­bo­ko uko­ri­je­nje­nim ho­mo­sek­su­al­nim ten­den­ci­ja­ma“. Ka­to­lič­ka cr­k­va osu­di­la je “ver­bal­ne i fi­zič­ke na­pa­de na ho­mo­sek­su­al­ne oso­be”. I ne sa­mo to ne­go po­zi­va sve­će­ni­ke da osu­de one ko­ji vri­je­đa­ju ho­mo­sek­su­al­ce. Evo što pi­še u pi­smu bi­sku­pi­ma ko­je je pot­pi­sao Rat­zin­ger 1986. go­di­ne: “Tre­ba svom čvr­sto­ćom iz­ra­zi­ti ža­lje­nje što su ho­mo­sek­su­al­ne oso­be bi­le i još uvi­jek je­su pred­me­tom zlo­na­mjer­nih gla­so­va i na­sil­nih pos­tu­pa­ka. Slič­na po­na­ša­nja zas­lu­žu­ju osu­du cr­k­ve­nih pas­ti­ra, gdje god se ona po­ja­vi­la. Ona po­ka­zu­ju ne­dos­ta­tak po­što­va­nja pre­ma dru­gi­ma, ko­ji vri­je­đa os­nov­na na­če­la na ko­ji­ma se te­me­lji zdrav druš­tve­ni ži­vot. Vlas­ti­to dos­to­jans­tvo sva­ke oso­be mo­ra se uvi­jek po­šti­va­ti ri­je­či­ma, dje­li­ma i u za­ko­no­dav­s­tvu. Ipak, duž­na re­ak­ci­ja na ne­prav­de ko­je se na­no­se ho­mo­sek­su­al­nim oso­ba­ma ne mo­že ni­ka­ko do­ves­ti do tvrd­nje da ho­mo­sek­su­al­no sta­nje ni­je ne­ured­no. Kad bi se tak­va tvrd­nja pri­hva­ti­la, do­s­ljed­no to­mu bi­la bi pri­hva­će­na i ho­mo­sek­su­al­na ak­tiv­nost kao do­bra, ili ka­da bi se uve­lo gra­đan­sko za­ko­no­dav­s­tvo ko­je bi šti­ti­lo po­na­ša­nje na ko­je nit­ko ne bi mo­gao po­la­ga­ti bi­lo kak­vo pra­vo, ni Cr­k­va ni druš­tvo u cje­li­ni, ne bi­smo se on­da tre­ba­li iz­ne­na­di­ti ako se i dru­ga miš­lje­nja i kri­ve prak­se pro­ši­re i ako se ne­ra­zum­na i na­sil­na po­na­ša­nja po­ve­ća­ju.“

Me­đu po­ho­ta­ma

Ka­to­lič­ka cr­k­va, za­pra­vo, ni­je iz­ni­je­la svo­je miš­lje­nje o to­me za­što je net­ko gay, već go­vo­ri o ho­mo­sek­su­al­noj ten­den­ci­ji, pa i o uro­đe­nos­ti, ali ne ula­zi u raz­lo­ge. Ho­mo­sek­su­al­nost ta­ko uvr­šta­va u mo­ral­nu sfe­ru, od­nos­no me­đu po­ho­te ko­je osje­ća ne­ka oso­ba. A sek­su­al­ni čin iz­me­đu dvi­je oso­be is­tog spo­la ubra­ja u sfe­ru že­lje, pri­pi­su­je od­lu­ci po­je­din­ca da ne­što uči­ni. Ka­to­lič­ka cr­k­va, da­ka­ko, raz­li­ku­je, kao u sve­mu, po­ja­vu od oso­be. Npr. ko­rup­ci­ja je zlo, ali ko­rum­pi­ra­noj oso­bi tre­ba po­mo­ći. Mo­ral­ni sud mo­ra uvi­jek bi­ti opre­zan jer nit­ko ni­je u sta­nju oci­je­ni­ti raz­ne im­pli­ka­ci­je i utje­ca­je na po­je­din­ca. Raz­li­ku iz­me­đu gri­je­ha i greš­ni­ka jas­no je iz­nio Ivan XXIII. ka­zav­ši ka­ko se osu­đu­je gri­jeh, a spa­ša­va greš­ni­ka. Ka­te­ki­zam Ka­to­lič­ke cr­k­ve u da­va­nju mo­ral­nog su­da ho­mo­sek­su­al­nos­ti upo­treb­lja­va vi­še iz­ra­za: ten­den­ci­je, od­no­se, či­ni i prak­ti­ci­ra­nje. Evo pri­mje­ra: “Ho­mo­sek­su­al­nost oz­na­ča­va od­no­se iz­me­đu mu­ška­ra­ca ili že­na ko­ji osje­ća­ju spol­nu priv­lač­nost, is­klju­či­vu ili pre­te­ži­tu, pre­ma oso­ba­ma is­to­ga spo­la. Oči­tu­je se u vr­lo raz­li­či­tim obli­ci­ma kroz vje­ko­ve i u raz­li­či­tim kul­tu­ra­ma... Nje­zin psi­hič­ki nas­ta­nak os­ta­je ve­li­kim di­je­lom ne­pro­tu­ma­čiv. Os­la­nja­ju­ći se na Sve­to pi­smo, ko­je ih pri­ka­zu­je kao te­ško iz­o­pa­če­nje, pre­da­ja je uvi­jek tvr­di­la da su ‘či­ni ho­mo­sek­su­al­ni u se­bi ne­ured­ni’. Pro­ti­ve se na­rav­nom za­ko­nu, spol­ni čin za­tva­ra­ju da­ru ži­vo­ta. Ne pro­iz­la­ze iz pra­ve čuv­s­tve­ne i spol­ne kom­ple­men­tar­nos­ti. Ni u ko­jem slu­ča­ju ne mo­gu bi­ti odo­bre­ni.“„Ne­ma­li broj mu­ška­ra­ca i že­na po­ka­zu­je du­bo­ke ho­mo­sek­su­al­ne tež­nje. Ta sklo­nost, objek­tiv­no ne­ured­na, za ve­ći­nu njih pred­stav­lja kuš­nju. Za­to ih tre­ba pri­hva­ća­ti s po­šti­va­njem, su­osje­ća­njem i obaz­ri­voš­ću. Iz­bje­ga­vat će se pre­ma nji­ma sva­ki znak ne­pra­ved­ne dis­kri­mi­na­ci­je...” Ti di­je­lo­vi iz Ka­te­kiz­ma sa­mo na­gla­ša­va­ju važ­nost no­vih ri­je­či i upo­zo­re­nja pa­pe Fra­nje.

No­vim ri­je­či­ma o ho­mo­sek­su­al­nim oso­ba­ma pa­pa Fra­njo do­dat­no je oja­čao svoj pri­je jas­no iz­ra­žen stav ko­ji se mo­že sves­ti pod “tko sam ja da im su­dim”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.