To u Sr­bu ni­je an­ti­fa­ši­zam: če­ti­ri su pu­ta us­ta­ja­li pro­tiv Hr­vat­ske

Ne­dvoj­be­no je da su “us­ta­ni­ci” po­či­ni­li je­zi­ve i ma­sov­ne zlo­či­ne nad ci­vil­nim hr­vat­skim i mus­li­man­skim sta­nov­niš­tvom

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Ivo Lu­čić po­vjes­ni­čar ZAGREB

Ne­dvoj­be­no je da su “us­ta­ni­ci” po­či­ni­li je­zi­ve i ma­sov­ne zlo­či­ne nad ci­vil­nim hr­vat­skim i mus­li­man­skim sta­nov­niš­tvom 1941.

U ko­lo­vo­zu 1995. ak­ci­jom „Olu­ja“Sr­bi su pot­pu­no voj­no i po­li­tič­ki po­ra­že­ni. I Srb je iz­gu­bio sva­ku sim­bo­lič­nu važ­nost Ne­ki su po­vjes­ni­ča­ri pro­gla­si­li XX. sto­lje­će „krat­kim“. Dr­že­ći ka­ko su po­vi­jes­ni do­ga­đa­ji važ­ni­ji od ka­len­da­ra, us­t­vr­di­li su da je ono po­če­lo tek 1914. s Ve­li­kim ra­tom. Iz ju­gos­la­ven­ske per­s­pek­ti­ve po­če­lo je 1918. stva­ra­njem ju­gos­la­ven­ske dr­ža­ve (SHS). U kon­tek­s­tu hr­vat­sko-sr­p­skih od­no­sa mo­že­mo ka­za­ti da je XX. sto­lje­će po­če­lo u ko­lo­vo­zu 1902. ka­da je u za­gre­bač­kom Sr­bo­bra­nu objav­ljen čla­nak Ni­ko­le Sto­ja­no­vi­ća „Sr­bi i Hr­va­ti“u ko­jem je na­pi­sa­na i ona poz­na­ta zlo­kob­na re­če­ni­ca, od­nos­no pri­jet­nja ko­ja je pre­dvi­đa­la i po­zi­va­la na bor­bu „Do is­tra­ge va­še ili na­še“. Dak­le do (iden­ti­tet­skog) nes­tan­ka jed­no­ga od ta dva na­ro­da (stran­ke). Sto­ja­no­vić ni­je ni­ma­lo sum­njao da će u toj be­skom­pro­mis­noj bor­bi Hr­va­ti „pod­le­ći“, a da će Sr­bi bi­ti po­bjed­ni­ci, jer im to ga­ran­ti­ra i „pro­ces op­šte evo­lu­ci­je“, „pri­rod­na ži­vot­na sna­ga“te ko­nač­no „nad­moć­nost na boj­nom po­lju“. S dru­ge stra­ne, tvr­dio je da Hr­va­ti „ne­ma­ju je­zi­ka, obi­ča­ja ni za­jed­nič­kog ži­vo­ta“, kao ni „svi­jes­ti o za­jed­nič­koj pri­pad­nos­ti“te da „u tu­đim slu­ga­ma gle­da­ju ide­al pa će i sa­mi pos­ta­ti slu­ge“. Sto­ja­no­vić je kas­ni­je zduš­no su­dje­lo­vao u stva­ra­nju ju­gos­la­ven­ske dr­ža­ve i na­ci­je, pa s dos­ta si­gur­nos­ti mo­že­mo pred­m­ni­je­va­ti ka­ko je ci­je­li ju­gos­la­ven­ski pot­hvat ra­zu­mi­je­vao kao „is­tra­gu“Hr­va­ta u „pro­ši­re­noj otadž­bi­ni“.

Ka­ko je doš­lo do “is­tra­ge”

Ipak, Hr­va­ti su se po­ka­za­li ži­la­vi­ji­ma ne­go što je mis­lio. Na­kon dva de­set­lje­ća ma­jo­ri­za­ci­je, te­ro­ra i dik­ta­tu­re u pro­ši­re­noj sr­p­skoj dr­ža­vi, ne sa­mo da ni­su nes­ta­li ne­go su us­pje­li iz­bo­ri­ti i vi­sok stu­panj auto­no­mi­je u obli­ku Ba­no­vi­ne Hr­vat­ske. Bio je to re­zul­tat hr­vat­ske bor­be, spo­ra­zu­ma na­ci­onal­nih vod­sta­va kao i pri­li­ka da se po­li­ti­ka „is­tra­ge“, od­nos­no uni­šte­nja za­mi­je­ni po­li­ti­kom po­što­va­nja i su­rad­nje. Ali, bi­lo je kas­no. Osim što su se sr­p­ski na­ci­ona­lis­ti (u di­je­lo­vi­ma Ba­no­vi­ne) po­bu­ni­li pro­tiv spo­ra­zu­ma, za­po­čeo je i Dru­gi svjet­ski rat. Us­pos­tav­lje­ni su no­vi od­no­si, a na­ci­onal­na vod­stva, od­nos­no po­li­ti­ča­ri s iz­bor­nim le­gi­ti­mi­te­tom u pro­pa­loj Ju­gos­la­vi­ji gur­nu­ti su u stra­nu, ako ne i u tam­ni­cu ili ja­mu. U pr­vi plan, uz os­tat­ke ju­gos­la­ven­ske ad­mi­nis­tra­ci­je te „voj­ske u otadž­bi­ni“ko­je su po­dr­ža­va­li En­gle­zi od­nos­no „sa­vez­ni­ci“, doš­li su pri­pad­ni­ci re­vo­lu­ci­onar­nih or­ga­ni­za­ci­ja us­ta­še i ko­mu­nis­ti. Pr­vi su ima­li po­dr­šku Ni­je­ma­ca i Ta­li­ja­na za stva­ra­nje na­ci­onal­ne dr­ža­ve, a dru­gi So­vjet­skog Sa­ve­za i ko­mu­nis­tič­ke In­ter­na­ci­ona­le za iz­vo­đe­nje re­vo­lu­ci­je i osva­ja­nje vlas­ti, ko­ja god dr­ža­va bi­la. Pro­gla­še­na je NDH, ali su iz­ra­đe­ni i pla­no­vi o Ve­li­koj Sr­bi­ji. Ra­ski­dom nje­mač­ko-so­vjet­skog pak­ta i po­čet­kom rat­nog su­ko­ba stvo­re­na je za­pad­no-so­vjet­ska ko­ali­ci­ja pro­tiv si­la Oso­vi­ne. Sta­ljin ju je pro­zvao „an­ti­fa­šis­tič­kom“, u če­mu je os­tao usam­ljen, a unu­tar tog sa­ve­za nas­tao je i plan o ob­nav­lja­nju Ju-

gos­la­vi­je ko­joj je Sta­ljin spre­mao ko­mu­nis­tič­ku vlast. Op­će kla­nje je po­če­lo (ili nas­tav­lje­no) još za Tra­vanj­skog ra­ta, od Bje­lo­va­ra, Mos­ta­ra i Čap­lji­ne pre­ko Kni­na i da­lje ši­rom Eu­ro­pe i svi­je­ta. O to­me tko je pr­vi po­čeo i ka­da je uop­će po­če­lo te tko je vi­še stra­dao mo­gli bi­smo ras­prav­lja­ti go­di­na­ma, pa će­mo se za­dr­ža­ti tek na jed­nom (du­go vre­me­na) sim­bo­lič­ki važ­nom mjes­tu, a to je Srb u ju­go­is­toč­nom dje­lu Li­ke u Hr­vat­skoj. Ta­mo su se (lo­kal­ni) Sr­bi po­bu­ni­li pro­tiv hr­vat­ske dr­ža­ve i us­ta­škog re­ži­ma te su 27. sr­p­nja 1941. uz ma­nje-vi­še otvo­re­nu po­dr­šku ta­li­jan­ske fa­šis­tič­ke voj­ske na­pa­li obliž­nju po­li­cij­sku pos­ta­ju, ali i hr­vat­sko (kao i mus­li­man­sko) ci­vil­no sta­nov­niš­tvo na ši­rem po­dru­čju. Za ilus­tra­ci­ju sa­mo na­ve­di­mo da su sr­p­ski „us­ta­ni­ci“na zvjer­ski na­čin ubi­li 37 čla­no­va obi­te­lji Ive­zić, me­đu ko­ji­ma i 12-ero dje­ce, vi­še od 55 sta­nov­ni­ka Bo­ri­čev­ca, sve ho­do­čas­ni­ke iz Dr­va­ra ko­ji su bi­li u Kni­nu na Sv. Anu itd. Uglav­nom, po­ubi­ja­li su sve Hr­va­te do ko­jih su mo­gli do­ći bez ob­zi­ra tko su, što su i ko­li­ko su sta­ri. Os­ta­li su se raz­bje­ža­li, a na­kon ra­ta ni­je im bi­lo do­pu­šte­no vra­ti­ti se u svo­je do­mo­ve ta­ko da je u tom di­je­lu Hr­vat­ske i BiH doš­lo do nji­ho­ve pot­pu­ne „is­tra­ge“, kak­vu svo­je­dob­no ni­je za­miš­ljao ni Sto­ja­no­vić. U hr­vat­sko-sr­p­ski su­kob umi­je­ša­la se i KPJ, ko­ja je ko­ris­ti­la tak­ti­ku pre­uzi­ma­nja i us­mje­ra­va­nja odre­đe­nih druš­tve­nih po­kre­ta. Ta­ko je s vre­me­nom pre­uze­la i vod­stvo nad „us­ta­ni­ci­ma“, di­je­lom i nji­ho­ve ide­je, a ti­me i „zas­lu­ge“za sve što je pret­hod­no uči­nje­no, uklju­ču­ju­ći i spo­me­nu­ti po­kolj Hr­va­ta u tom di­je­lu Li­ke i Bos­ne. Da bi sve bi­lo do kra­ja ut­vr­đe­no i „le­ga­li­zi­ra­no“, Par­ti­ja, u ko­ju su kas­ni­je uš­li i mno­gi su­di­oni­ci na­ve­de­nih zbi­va­nja, po­če­la je pos­li­je ra­ta do­ga­đa­je s kra­ja sr­p­nja 1941. na­zi­va­ti „Da­nom us­tan­ka na­ro­da Hr­vat­ske“, ali i „Da­nom us­tan­ka na­ro­da BiH“. Tri­jumf i po­kolj nad Hr­va­ti­ma (jed­nim od tih „us­ta­lih“na­ro­da) sla­vi­li su sva­kog 27. sr­p­nja. Is­ti­na, bi­lo je me­đu „us­tan­ci­ma“i par Hr­va­ta. Jed­no­ga, ko­ji je uz to bio i član CKKPH, smak­nu­li su is­te je­se­ni i ba­ci­li u ja­mu, a dru­gi se pros­la­vio ulo­gom tu­ži­te­lja u mon­ti­ra­nom pro­ce­su nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu. Ne­dvoj­be­no je da su „us­ta­ni­ci“po­či­ni­li je­zi­ve i ma­sov­ne zlo­či­ne nad ci­vil­nim hr­vat­skim i mus­li­man­skim sta­nov­niš­tvom. Ne­sum­nji­vo je i da su se, slje­de­ći lo­gi­ku N. Sto­ja­no­vi­ća, po­bu­ni­li pro­tiv sa­me ide­je hr­vat­ske dr­ža­ve, ne­ve­za­no za ka­rak­ter us­ta­škog re­ži­ma i jed­na­ko je­zi­ve (ili još go­re) zlo­či­ne ko­je su us­ta­še po­či­ni­li nad sr­p­skim ci­vil­nim sta- nov­niš­tvom. Ono što je dvoj­be­no, od­nos­no pot­pu­no po­greš­no to je na­vod­ni „an­ti­fa­šis­tič­ki“ka­rak­ter us­tan­ka ko­ji bi toč­ni­je bi­lo zva­ti an­ti­hr­vat­skim. Po­seb­no ako ima­mo na umu da je dio „an­ti­fa­šis­ta“ubr­zo u Otri­ću pot­pi­sao spo­ra­zum s Ta­li­ja­ni­ma te da su se htje­li bo­ri­ti is­klju­či­vo pro­tiv us­ta­ša, od­nos­no hr­vat­skih do­mo­bra­na i po­li­ci­je, a ni u kom slu­ča­ju pro­tiv ta­li­jan­skih fa­šis­ta.

Kli­ca­lo se “Ovo je Sr­bi­ja”

Na an­ti­hr­vat­ski ka­rak­ter us­tan­ka uka­zu­je i dru­gi do­ga­đaj u Sr­bu ko­ji se zbio 27. sr­p­nja 1971. Taj su dan pre­ži­vje­li „us­ta­ni­ci“, nji­ho­vi ide­olo­ški i po­li­tič­ki sljed­ni­ci, broj­ni sr­bi­jan­ski funk­ci­ona­ri, kao i pri­god­no okup­lje­ni „rad­ni na­rod i gra­đa­ni“po­ka­za­li svo­je sta­ja­li­šte pre­ma SR Hr­vat­skoj i nje­zi­nu par­tij­skom i re­pu­blič­kom vod­stvu. Sav­ka Dab­če­vić-Ku­čar je taj skup oci­je­ni­la kao ma­ni­fes­ta­ci­ju sna­ge ve­li­ko­sr­p­ske ide­je i „zid ot­po­ra i mrž­nje pre­ma hr­vat­stvu i Hr­vat­skoj“. Bio je to „sve­sr­p­ski skup“ko­jim su htje­li po­ka­za­ti da je to „sr­p­ska Hr­vat­ska“. Sr­p­ski funk­ci­ona­ri Dra­ža Mar­ko­vić i Đo­ko Jo­va­nić (ko­ji je bio iz­rav­ni su­di­onik zbi­va­nja iz sr­p­nja 1941.) poz­drav­lje­ni su ova­ci­ja­ma, ali ne i vod­stvo SR Hr­vat­ske. Sav­ka je us­t­vr­di­la ka­ko ni­ka­da i nig­dje ni­je do­ži­vje­la tak­vo što i u svoj je dnev­nik za­pi­sa­la: „Mr­ze nas i ne će se li­bi­ti za čet­niš­tvo pro­li­ti krv.“Tre­ći do­ga­đaj u Sr­bu zbio se 25. sr­p­nja 1990. Bio je to „Ve­li­ki sr­p­ski sa­bor“na ko­jem je su­dje­lo­va­lo oko 150.000 Sr­ba, a or­ga­ni­zi­ran je kao oblik bor­be pro­tiv de­mo­krat­ske Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Go­vo­ri­li su Jo­van Ra­ško­vić i Mi­lan Ba­bić, a skup je „uve­li­čao“i čet­nič­ki voj­vo­da Vo­jis­lav Še­šelj. Kli­ca­lo se „Ovo je Sr­bi­ja“(što bi za­si­gur­no odu­še­vi­lo N. Sto­ja­no­vi­ća), „Zak­lat će­mo Tuđ­ma­na“i sl. Usvo­je­na je „Dek­la­ra­ci­ja o su­ve­re­nos­ti i auto­no­mi­ji sr­p­skog na­ro­da“te „Od­lu­ka o for­mi­ra­nju Sr­p­skog na­ci­onal­nog vi­je­ća“ko­je je kas­ni­je uz po­moć Sr­bi­je i JNA pro­ve­lo „ple­bis­cit“, pro­gla­si­lo „sr­p­sku auto­no­mi­ju“i or­ga­ni­zi­ra­lo voj­nu po­bu­nu. Oku­pi­ra­li su oko če­t­vr­ti­ne te­ri­to­ri­ja Hr­vat­ske (i bli­zu 70% BiH), odak­le su što po­bi­li što pro­tje­ra­li go­to­vo cje­lo­kup­no hr­vat­sko (i mus­li­man­sko) sta­nov­niš­tvo. Opet su u ime „an­ti­fa­šiz­ma“po­či­ni­li ma­sov­ne zlo­či­ne či­ji je vr­hu­nac bio ge­no­cid. Iz­gle­da­lo je da će XX. sto­lje­će za­vr­ši­ti pre­dvi­đe­nom „is­tra­gom“hr­vat­skog na­ro­da, ali ni­je bi­lo ta­ko. U ko­lo­vo­zu 1995. voj­no-re­dar­stve­nom ak­ci­jom „Olu­ja“Sr­bi su pot­pu­no voj­no i po­li­tič­ki po­ra­že­ni, una­toč prok­la­mi­ra­noj „nad­moć­nos­ti na boj­nom po­lju“. Srb, taj epi­cen­tar an­ti­hr­vat­stva, odak­le su do­la­zi­le po­ru­ke mrž­nje i ne­pri­hva­ća­nja sva­ke (ide­je) hr­vat­ske dr­ža­ve, ka­ko Ba­no­vi­ne, NDH, ta­ko i SR Hr­vat­ske od­nos­no Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, de­fi­ni­tiv­no je stav­ljen pod hr­vat­ski su­ve­re­ni­tet, či­me je iz­gu­bio sva­ku re­al­nu pa i sim­bo­lič­ku važ­nost. Ipak, po ne­kom čud­nom pra­vi­lu, po­vi­jes­ne tra­ge­di­je zna­ju se po­nav­lja­ti kao far­se. U sri­je­du 27. sr­p­nja 2016., opet je, kao i to­li­ko pu­ta do­sad, odr­žan skup u Sr­bu. Za­pra­vo, dva sku­pa. Na pr­vom sku­pu, vod­stvo „Sr­p­skog na­rod­nog vi­je­ća“te ma­lo­broj­ni i uglav­nom de­ment­ni „an­ti­fa­šis­ti“s po­ne­kom „ti­tov­kom“na si­je­doj gla­vi, sla­vi­li su us­ta­nak i „us­ta­ni­ke“. Is­to­vre­me­no, s dru­ge stra­ne po­li­cij­skog ko­ri­do­ra, oku­pi­li su se jed­na­ko ta­ko ma­lo­broj­ni i de­zo­ri­jen­ti­ra­ni „fa­šis­ti“u cr­nim ma­ji­ca­ma s is­pi­sa­nim „sta­rim hr­vat­skim poz­dra­vom – Za dom sprem­ni“i valj­da još sta­ri­jim hr­vat­skim na­pi­som „Cr­na le­gi­ja“. Po­ku­ša­va­li su na sve na­či­ne spri­je­či­ti „an­ti­fa­šis­te“u nji­ho­vu sra­mo­će­nju ili se ba­rem i sa­mi osra­mo­ti­ti. Na­dvi­ki­va­li su se sta­ri ne­pri­ja­te­lji i pje­va­li jed­ni dru­gi­ma, sve dok ni­su doš­li pri­pad­ni­ci Mi­nis­tar­stva unu­tar­njih pos­lo­va Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske te „us­ta­še“i „us­ta­ni­ke“is­pra­ti­li put nji­ho­vih do­mo­va. Na­kon sve­ga mo­že­mo za­klju­či­ti ka­ko je je­di­no važ­no to da je vri­je­me „is­tra­ga“sad već da­le­ko iza nas, a oni ko­ji to još uvi­jek ne mo­gu pri­hva­ti­ti mo­rat će, pri­je ili kas­ni­je, na­ći na­či­na da svo­je ide­je i po­na­ša­nje pri­la­go­de no­vim okol­nos­ti­ma i no­vim vre­me­ni­ma, od­nos­no us­tav­no­prav­nom po­ret­ku Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske.

I pro­tek­le sri­je­de ma­lo­broj­ni „an­ti­fa­šis­ti“s po­ne­kom „ti­tov­kom“na si­je­doj gla­vi u Sr­bu su sla­vi­li su us­ta­nak i „us­ta­ni­ke“

Ivo Lu­čić: Vri­je­me “is­tra­ga” je iza nas. I oni ko­ji to ne shva­ća­ju mo­rat će se pri­la­go­di­ti no­vom vre­me­nu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.