Tuđ­man je re­kao da je Ru­ži­ca bo­lja Hr­va­ti­ca ne­go ja

Ne mo­gu iz­dr­ža­ti ni de­set mi­nu­ta da ne pri­ča­mo, ali Ru­ži­ca mo­že čak po­la sa­ta. On­da se po­lju­bi­mo

Vecernji list - Hrvatska - - Zdravlje - Dra­žen Ću­rić

Zi­me pro­vo­de u Za­gre­bu, a lje­ta u Za­dru, u ku­ći ko­ju su sa­mi sa­gra­di­li još po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na ka­da su obo­je ra­di­li u ško­li Ve­li­ki hr­vat­ski knji­žev­nik Iva­na Ara­li­ca i nje­go­va su­pru­ga Ru­ži­ca ima­ju dva do­ma. Zi­me pro­vo­de u Za­gre­bu, a lje­ta u Za­dru, u ku­ći ko­ju su sa­mi sa­gra­di­li još po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na proš­log sto­lje­ća. Dok sje­di­mo u nji­ho­vu vr­tu okru­že­ni ze­le­ni­lom i cvi­je­ćem o ko­jem se bri­ne gos­po­đa Ara­li­ca, pri­sje­ća­ju se vre­me­na ka­da su po­či­nja­li grad­nju. Ra­di­li su u ško­li, a on­da pos­li­je pos­la na pra­vu ba­ušte­lu. Ivan Ara­li­ca s po­no­som nam po­ka­zu­je ka­me­ni zid ko­ji je sam gra­dio. Nas­li­je­dio je vje­šti­nu i lju­bav pre­ma zi­da­nju, a za­pra­vo je ri­ječ o lju­ba­vi pre­ma ži­vo­tu i stva­ra­nju, od svo­jih pre­da­ka ko­ji su bi­li poz­na­ti gra­di­te­lji iz Pro­mi­ne u za­le­đu Za­dra. Da ni­je pos­tao knji­žev­nik, vje­ro­jat­no bi bio gra­di­telj. Ot­kri­va da ga i da­nas zi­da­nje, bla­nja­nje ili ne­ki dru­gi za­nat­ski rad mo­že za­oku­pi­ti go­to­vo kao pi­sa­nje. I, što je po­seb­no za­nim­lji­vo, u to­me uži­va jed­na­ko kao u pi­sa­nju. Po­ma­lo se bo­jao tog svog ho­bi­ja jer se vr­lo la­ko mo­glo do­go­di­ti da zbog nje­ga za­pos­ta­vi knji­žev­nost.

Obo­je iz se­ljač­kih obi­te­lji

Iako su već 66 go­di­na za­jed­no, Ivan i Ru­ži­ca Ara­li­ca is­ti­ču da se u nji­ho­vu od­no­su ni­je ni­šta pro­mi­je­ni­lo. Vo­le se i po­štu­ju kao ka­da su se još 1950. upoz­na­li u đač­kom do­mu u Kni­nu gdje su obo­je po­ha­đa­li uči­telj­sku ško­lu. Ivan Ara­li­ca ta­da je imao 20, a nje­go­va Ru­ži­ca ni 16 go­di­na. Obo­je su do­la­zi­li iz si­ro­maš­nih se­ljač­kih obi­te­lji, on iz Pro­mi­ne, a ona iz Pri­mo­šte­na. – Osob­nos­ti ko­je sa­mo ona i ja no­si­li u se­bi os­ta­le su po­seb­ne i odvo­je­ne. Mi se ni­smo iz­jed­na­či­li, ali pos­ta­li smo jed­no u dvoj­stvu. Sa­mo mo­gu re­ći da bez nje i nje­zi­ne bri­ge o obi­te­lji i ku­ći, ali i svom pos­lu jer je ona bi­la iz­vr­s­na uči­te­lji­ca, ne bih mo­gao na­pra­vi­ti ono što sam na­pra­vio – ka­že knji­žev­nik. Pa­ra­lel­no s lju­bav­lju doš­la je bri­ga jed­no o dru­go­me. Ara­li­ca ka­že da je uz lju­bav su­pru­ga Ru­ži­ca po­če­la pra­ti nje­go­vo rub­lje. Pri­sje­ća se da ga je pi­ta­la: “Ive, je li ti ko­šu­lja ne­čis­ta?” Sa­svim je pri­rod­no, nas­tav­lja, ako se lju­bi­la sa mnom, da se i bri­nu­la o to­me je li ko­šu­lja čis­ta. A zna­la je da je ne­ma tko opra­ti ako ne­će ona. Ni­ka­da, baš ni­ka­da ni­su se oz­bilj­no po­sva­di­li. Po­go­to­vo ni­je bi­lo gru­bih ri­je­či ili, ne daj, Bo­že, te­ških uvre­da. Ali je za­to bi­lo i još uvi­jek ima oz­bilj­nih ras­pra­va. – Mis­lim da je taj­na u po­pu­šta­nju i ra­zu­mi­je­va­nju. On je pun ra­zu­mi­je­va­nja pre­ma me­ni, a i ja pre­ma nje­mu – is­ti­če Ru­ži­ca. Dok ne­ki pa­ro­vi ne raz­go­va­ra­ju da­ni­ma ka­da se po­sva­de, oni svo­je “rat­no sta­nje” mje­re mi­nu­ta­ma. – Ja ne mo­gu iz­dr­ža­ti ni de­set mi­nu­ta, ali Ru­ži­ca mo­že čak po­la sa­ta. On­da se po­lju­bi­mo i sva­đa je go­to­va – na­do­pu­nju­je svo­ju su­pru­gu Ivan Ara­li­ca. Ni­ka­da ti­je­kom svo­je ve­li­ke spi­sa­telj­ske ka- ri­je­re ni­je mo­gao pi­sa­ti ako je bio u ne­koj sva­đi sa su­pru­gom ili ako ni­je znao gdje se u tom tre­nut­ku na­la­ze nji­ho­va dje­ca To­mis­lav i Go­ra­na, a kas­ni­je i unu­ci. Mo­gao se po­vu­ći u svoj knji­žev­ni svi­jet tek ka­da se uvje­rio da je obi­telj do­bro. Ru­ži­ca priz­na­je da ni­je la­ko pra­ti­ti knji­žev­nu zvi­jez­du. Ali ne za­to što bi Iva­nu sla­va uda­ri­la u gla­vu, ne­go za­to što je knji­žev­ni po­sao sa­mot­njač­ki i te­žak rad ko­ji tra­ži kon­cen­tra­ci­ju i iz­o­la­ci­ju. – Ni­je la­ko sli­je­di­ti Ivu. Sve svo­je pod­vr­ga­vam nje­go­vu ra­du i to­me da ima mir. Na­ša se ku­ća ri­jet­ko otva­ra, ali ne za­to što ne vo­li­mo lju­de, ne­go za­to da Ivo mo­že u mi­ru ra­di­ti. Čim net­ko do­đe, Ivo pres­ta­je ra­di­ti – objaš­nja­va gos­po­đa Ru­ži­ca i ot­kri­va nam da je lju­bo­mor­na na jed­nu dru­gu su­pru­go­vu lju­bav. – Čes­to po­že­lim iz­a­ći, ali ne­mam part­ne­ra. Za­ki­nu­ta sam zbog nje­go­ve ti­ši­ne. Ah, opet ta knji­žev­nost. Je­di­no sam na nju lju­bo­mor­na – na­gla­ša­va gos­po­đa Ru­ži­ca do­da­ju­ći da je nje­zin Ive ro­man­ti­čan od gla­ve do pe­te. U ša­li ka­že da mu je to ma­na te da je tre­bao bi­ti ma­lo gre­zi­ji. Kad Ive pri­pre­ma ro­man­tič­nu ve­če­ru za njih dvo­je, da­je sve od se­be. Ni­je da na­ku­ha­va i pr­ži u ku­hi­nji, ne­go se po­tru­di da li­je­po ser­vi­ra ono što ima u hlad­nja­ku. Ne pri­re­đu­ju ne­ka po­seb­na iz­ne­na­đe­nja za ro­đen­dan ili go­diš­nji­cu bra­ka jer, ka­žu, paž­nju i po­što­va­nje jed­no pre­ma dru­gom is­ka­zu­ju sva­kod­nev­no. Ru­ži­ca is­ti­če da je nje­zin su­prug ve­li­ki rad­nik, strp­ljiv i ure­dan u pos­lu. – Sve što ra­di, ra­di li­je­po – is­ti­če Ru­ži­ca. Nes­po­ra­zu­mi i ma­le sva­đe naj­češ­će do­la­ze iz uvje­re­nja gos­po­đe Ru­ži­ce da Ivan zna ra­di­ti sve pa i da mo­že po­pra­vi­ti sve što se pok­va­ri u ku­ći. Kad se ne­što pok­va­ri, Ru­ži­ca ne­ma mi­ra dok se to ne sre­di. Uz­me ne­ki alat pa vr­ti i kuc­ka. Ivan to ne mo­že gle­da­ti pa pri­ska­če u po­moć. Gos­po­đa Ru­ži­ca ka­že da i knji­žev­ni­ci, bez ob­zi­ra ko­li­ko bi­li slav­ni, mo­ra­ju jes­ti i ži­vje­ti u pris­toj­no ure­đe­nom sta­nu. – Uvi­jek pr­va pro­či­ta ru­ko­pis mo­je no­ve knji­ge. Izvan­red­na je kri­ti­čar­ka. Ne­ma kri­ti­čar­ski ins­tru­men­ta­rij, ali nje­zin do­jam o knji­zi uvi­jek ko­res­pon­di­ra s doj­mom ko­ji će knji­ga os­ta­vi­ti na či­ta­te­lje. Ako je rek­la da će bi­ti do­bro, on­da će bi­ti do­bro – ka­že Ivan Ara­li­ca do­da­ju­ći da ni­ka­da ne bi obja­vio ne­ku svo­ju knji­gu da je su­pru­ga bi­la pro­tiv. Ot­kri­va nam da je na po­čet­ku bi­la pro­tiv to­ga da Am­bra ide u jav­nost, ali je on­da ipak pris­ta­la da se obja­vi jer je bi­la na­pi­sa­na u obra­nu Tuđ­ma­na. Zna­la je da će bi­ti iz­lo­že­ni na­pa­di­ma. Ara­li­ca ka­že da je Tuđ­man vi­še vo­lio nje­go­vu su­pru­gu od nje­ga. Za nji­ho­vih čes­tih dru­že­nja znao je re­ći da je bo­lja Hr­va­ti­ca od Iva­na. Uklju­ču­je se su­pru­ga Ru­ži­ca i uz osmi­jeh ga upo­zo­ra­va da ni­je to tre­bao re­ći jer bi An­ki­ca mo­gla bi­ti lju­bo­mor­na. Naj­ljep­še im je uju­tro, pri­je ve­li­kih vru­ći­na, ka­da do­ruč­ku­ju i raz­go­va­ra­ju u hla­do­vi­ni svo­ga vr­ta. Idu re­dov­no na ku­pa­nje, ali sa­da, ka­da su sta­ri­ji, ma­nje ne­go pri­je ka­da je se­zo­na ku­pa­nja tra­ja­la ot­pri­li­ke mje­sec da­na. Go­vo­re o svo­joj dje­ci i unu­ci­ma za ko­je su ja­ko ve­za­ni. – Mo­žda sam ma­lo na­met­ljiv pre­ma svo­joj dje­ci, ali moj sin To­mis­lav sva­ko se ju­tro pri­je pos­la ja­vi ma­mi i ta­ti. Kći

Upoz­na­li su se u đač­kom do­mu u Kni­nu. Nje­mu je bi­lo 20, a njoj ni pu­nih 16 go­di­na Za­ki­nu­ta sam zbog nje­go­ve ti­ši­ne. Ah, opet ta knji­žev­nost! Je­di­no sam na nju lju­bo­mor­na

Go­ra­na ne­što rje­đe uju­tro, ali se za­to ti­je­kom da­na ja­vi i vi­še pu­ta – ka­že Ara­li­ca.

“Drug ni­je do­ras­tao za­dat­ku”

Iako su obo­je u vr­lo vi­so­kom go­di­na­ma, još su ja­ko vi­tal­ni. Ne sa­mo fi­zič­ki ne­go i men­tal­no. – Ne­mam osje­ćaj sta­ros­ti, osim u ka­pa­ci­te­tu. Ci­je­pam dr­va, bla­njam, mo­gu pli­va­ti i tr­ča­ti, ne­dav­no su mi vo­zač­ku do­zvo­lu pro­du­lji­li do 2025. kad ću ima­ti 95 go­di­na. Na­dam se da ću do­ži­vje­ti sto go­di­na kao i mo­ja maj­ka – is­ti­če Ara­li­ca. Su­pru­ga Ru­ži­ca bri­ne se za vrt u ko­jem ima sve­ga: od ru­ža i dru­gog ukras­nog bi­lja pa sve do mas­li­na, ki­vi­ja, smok­ve, bli­tve i raj­či­ce. – Me­ni je os­ta­lo u kr­vi da imam ze­le­nja­vu za­to što je ukus­ni­ja od one iz du­ća­na – ka­že Ru­ži­ca. Ara­li­ca se još uvi­jek ži­vo za­ni­ma za po­li­ti­ku, a či­ni se da i kre­ira ne­ke pro­ce­se u HDZ-u. Za­do­vo­ljan je što je oti­šao To­mis­lav Ka­ra­mar­ko, a do­šao An­drej Plen­ko­vić. – Mo­ja vi­zi­ja rje­še­nja bi­la je da se Ka­ra­mar­ko po­vu­če jer je po­ka­zao ono što su ko­mu­nis­ti iz­ra­ža­va­li jed­nom fra­zom ko­ja je pre­ne­se­na iz ru­skog je­zi­ka: “Drug ni­je do­ras­tao za­dat­ku”. Da­nas bi­smo rek­li da je pot­ka­pa­ci­ti­ran – ka­že Ara­li­ca ko­ji ja­ko hva­li Plen­ko­vi­ća. Uvje­ren je da je na če­lo stran­ke do­šao čo­vjek ko­ji je do­ras­tao za­dat­ku i ko­je­mu ne­ma rav­na u da­naš­njem HDZ-u. Ivan Ara­li­ca knji­žev­na je zvi­jez­da, ali ne uži­va u po­pu­lar­nos­ti. Vi­še je do­živ­lja­va kao križ i obve­zu. Uvi­jek je na­kon me­dij­skih nas­tu­pa imao po­tre­bu da se na ne­ko vri­je­me po­vu­če u osa­mu. Zvjez­da­ne tre­nut­ke čes­to do­živ­lja­va kao na­pad na in­ti­mu. Ka­da do­pu­šta ula­zak u svoj svi­jet, kao što je na­ma do­pus­tio, to je sa­mo za­to što je svjes­tan da bi te­ško mo­gao dje­lo­va­ti kao knji­žev­nik bez igre i ko­ke­ti­ra­nja s me­di­ji­ma. Go­le­mo ži­vot­no is­kus­tvo Ru­ži­ce i Iva­na Ara­li­ce sa­mo je po­t­vr­di­lo nji­ho­vo uvje­re­nje o važ­nos­ti obi­te­lji, vje­re i na­ci­je. – Či­ni mi se ja­ko važ­nim da na­še ini­ci­jal­no us­mje­re­nje, a to je od­goj u kr­š­ćan­skom i na­ci­onal­nom du­hu, ni­ka­da ne smi­je­mo iz­ne­vje­ri­ti. Ono se mo­že na raz­li­či­te na­či­ne os­tva­ri­va­ti, ali se uvi­jek mo­ra os­tva­ri­ti ako čo­vjek mis­li ima­ti du­šev­ni mir. A na­ci­ja i vje­ra kon­kre­ti­zi­ra­ju se i ma­te­ri­ja­li­zi­ra­ju u obi­te­lji – objaš­nja­va Ivan Ara­li­ca, dok gos­po­đa Ru­ži­ca po­gle­dom po­ka­zu­je da se sla­že s njim.

Ru­ži­ca je bi­la pro­tiv to­ga da Am­bra ide u jav­nost, ali ipak je pris­ta­la jer je knji­ga bi­la na­pi­sa­na u obra­nu Tuđ­ma­na IVAN ARA­LI­CA o svo­joj glav­noj kri­ti­čar­ki

U mi­ru vr­ta Gos­po­đa Ara­li­ca po­ka­zu­je cvi­je­će o ko­jem se bri­ne, a nje­zin su­prug Ivan ka­me­ni zid ko­ji je sam gra­dio

U mla­đim da­ni­ma Ru­ži­ca i Ivan Ara­li­ca uvi­jek su vo­lje­li pu­to­va­nja na ko­ja su čes­to vo­di­li i svo­ju dje­cu

Naj­ljep­še im je uju­tro Pri­je ve­li­kih vru­ći­na brač­ni par Ara­li­ca do­ruč­ku­je i raz­go­va­ra u hla­do­vi­ni svo­ga vr­ta u ku­ći u Za­dru. Raz­go­va­ra­ju o dje­ci i unu­ci­ma za ko­je su ja­ko ve­za­ni

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.