PE­RO KVESIĆ

Sr­ce mi se dra­pa kad znam da se pros­te pri­če vi­še ne či­ta­ju

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - De­nis Derk de­nis.derk@ve­cer­nji.net ZAGREB

Poz­na­ti hr­vat­ski knji­žev­nik, no­vi­nar i blo­ger Pe­ro Kvesić za svoj film­ski pr­vi­je­nac, do­ku­men­tar­ni film “Dum spi­ro spe­ro” do­bio je Grand Prix na Da­ni­ma hr­vat­skog fil­ma, dok je na pul­skom fes­ti­va­lu osvo­jio i na­gra­du Ve­dran Ša­ma­no­vić. Ho­će li se o Pe­ri Kve­si­ću ubu­du­će vi­še pi­sa­ti u film­skoj ne­go u knji­žev­noj en­cik­lo­pe­di­ji? Ka­da je pri­je de­se­tak-pet­na­es­tak go­di­na u Klo­vi­će­vim dvo­ri­ma bi­la vr­lo re­pre­zen­ta­tiv­na iz­lož­ba 400 go­di­na hr­vat­ske pi­sme­nos­ti, lju­di ko­ji su ra­di­li iz­lož­bu mak­si­mal­no su se tru­di­li da me iz­bjeg­nu, što su i us­pje­li. Me­đu­tim, pro­mak­lo im je da je u ok­vi­ru is­te iz­lož­be bi­la i iz­lož­ba hr­vat­skog stri­pa gdje sam imao če­ti­ri ra­da. Pi­šem i objav­lju­jem knji­ge već de­set­lje­ći­ma, ali sam je­di­nu knji­žev­nu na­gra­du do­bio za pr­vu knji­gu. Pos­li­je ni­šta iako mis­lim da su ne­ke od kas­ni­jih knji­ga bi­le i bo­lje. Kod pr­ve knji­ge još ni­su zna­li tko sam. U film­skom svi­je­tu sam po­čet­nik is­te vr­ste i, gle, na­gra­de plju­šte. Ali vi ste ima­li is­kus­tva s ani­mi­ra­nim fil­mom, a pi­sa­li ste i sce­na­ri­je? Film je mo­ja mla­de­nač­ka lju­bav. Kroz ži­vot sam u vi­še na­vra­ta če­pr­kao po fil­mu i po­ku­ša­vao ući u nje­ga. Tu su i “Ma­li le­te­ći med­vje­di” što ni­je dio sa­mo mo­je bi­ogra­fi­je ne­go i po­vi­jes­ti hr­vat­skog fil­ma. Za me­ne su iz­le­ti u film do sa­da za­vr­ša­va­li osje­ća­jem ne­za­do­volj­stva. Pos­to­ji i ne­ko­li­ko pro­je­ka­ta gdje sam čak za­bra­nio spo­mi­nja­nje svog ime­na. Sa­da su se do­go­di­le dvi­je stva­ri. Pr­vo, fan­tas­ti­čan na­pre­dak teh­no­lo­gi­je. Da­nas je do­is­ta mo­gu­će sni­mi­ti film jed­nos­tav­no i jef­ti­no. Čo­vjek mo­že na­pra­vi­ti sve sam. Film “Dum spi­ro spe­ro” i sni­mio sam (i to bez is­pi­sa­nog sce­na­ri­ja) i re­ži­rao. Čak je ori­gi­nal­na ide­ja bi­la da to mon­ti­ra mo­ja že­na pa da to bu­de kuć­ni ura­dak. Obič­no se kuć­ni ura­ci sni­ma­ju na dru­ge te­me? Da, ali se mo­ra pa­zi­ti da ne idu u jav­nost. Ovo je ipak bio de­cent­ni­ji kuć­ni ura­dak. Na­le­tio sam i na iz­da­va­ča, za­pra­vo pro­du­cen­ta. Spo­mi­njem iz­da­va­če po na­vi­ci… Oči­to vam lak­še ide s pro­du­cen­ti­ma ne­go s iz­da­va­či­ma? S ovim je lak­še jer je to Ne­nad Pu­hov­ski iz Fac­tu­ma ko­jeg znam od svo­je 17. go­di­ne. U te­me­lji­ma ovog fil­ma su teh­no­lo­gi­ja, pro­du­cent i sa­mo­ini­ci­ja­ti­va. To sve iz­vi­re iz du­ha vre­me­na. Za­što se ni­je sni­mio film po va­šoj pr­voj ci­je­nje­noj knji­zi “Uvod u Pe­ru K.”? Ni­je po­god­na za igra­ni film. Bio je po­ku­šaj sni­ma­nja te­le­vi­zij­ske dra­me od sat i pol vre­me­na, što je je­dan od onih naj­go­rih pri­mje­ra gdje sam se smrt­no ra­zo­ča­rao. Naj­ra­di­je to ne bih spo­mi­njao da to net­ko ne iz­vu­če iz ar­hi­va. Ka­da sam pri­je dvi­je-tri go­di­ne to opet gle­dao u na­di da će mi iz­gle­da­ti bo­lje, bi­lo je još go­re. No žao mi je što po mom dru­gom ro­ma­nu “Što mi ra­de, što im ra­dim” ni­je snim­ljen film. Čak sam svo­je­vre­me­no na­pi­sao sce­na­rij ko­ji je Ja­dran film ot­ku­pio, ali film ni­je snim­ljen. Vas se na­zi­va ro­do­na­čel­ni­kom erot­ske pro­ze u nas. Je li se mo­glo od te pro­ze bo­lje pro­fi­ti­ra­ti? U ide­ji erot­ska bi pro­za tre­ba­la bi­ti či­ta­na. Ako sam ig­dje ste­kao afir­ma­ci­ju, i to ši­ru, op­će­ju­gos­la­ven­sku, on­da je to bi­lo po pri­ča­ma ko­je su iz­la­zi­le u Star­tu. Me­đu­tim, na­še iz­da­vaš­tvo već de­set­lje­ći­ma ni­je spo­sob­no to do­bro eks­plo­ati­ra­ti, a upa­li smo i u čud­no op­će­druš­tve­no ću­do­re­đe ko­je je ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­že­no pre­ma toj vr­sti tek­s­to­va. La­ni ste ipak obja­vi­li pros­te pri­če? Knji­ga se zo­ve “Pi­sac pros­tih pri­ča”. Mis­lim da je mi­mo one las­civ­nos­ti ko­ja go­li­ca li­ce­mjer­no ću­do­re­đe ero­ti­ka zna­čaj­na te­ma. Sr­ce mi se dra­pa ka­da znam da je ta knji­ga iz­da­na u 500 pri­mje­ra­ka. U ne­koj nor­mal­noj si­tu­aci­ji ta bi knji­ga tre­ba­la bi­ti pro­da­na u 5000 pri­mje­ra­ka u mje­sec da­na. S jed­ne stra­ne, na­pra­vio sam film ko­ji svi de­fi­ni­ra­ju kao film o smr­ti, što ne mis­lim da jest, a s dru­ge se stra­ne ka­že da sam pi­sac erot­skih pri­ča, a ne­ki me na­zi­va­ju i ero­to­ma­nom, što iz­gle­da dis­pa­rat­no. Pa ima­mo Eros i Tha­na­tos? To tre­ba gle­da­ti evo­lu­cij­ski. Ži­vo­ti­nje ko­je se ne­sek­su­al­no di­je­le, ame­be, ne umi­ru. Di­je­le su u dvi­je ame­be pa sva­ka od njih u slje­de­će dvi­je. Ame­ba ne­ma sek­sa ni smr­ti. Onog tre­na ka­da se evo­lu­cij­ski po­ja­vi seks smrt se po­ja­vi kao dru­ga stra­na me­da­lje.

“Ra­do bih da mi knji­ga iz­a­đe u Be­ogra­du jer je to ve­će tr­ži­šte. Au­to­bi­ogra­fi­ja Žar­ka La­uše­vi­ća pro­da­na je u 380.000 pri­mje­ra­ka!? A kod nas lju­di pa­le svi­je­će na Ka­me­ni­tim vra­ti­ma da im se knji­ga pro­da u 400 pri­mje­ra­ka”

S opro­šte­njem, lju­di se ubi­ja­ju zbog ne­sret­ne lju­ba­vi. Ubi­ja­ju li se i zbog ne­sret­nog sek­sa? Ne­sret­na lju­bav je vr­lo loš seks. Pri­je ne­ko­li­ko ste go­di­na od­lu­či­li spa­li­ti vlas­ti­te knji­ge? Ono spa­lji­va­nje knji­ga bi se mo­glo iz­u­ča­va­ti na mar­ke­tin­škim stu­di­ji­ma. Pri­mje­rom sam po­ka­zao da je u ne­kim tre­nu­ci­ma naj­pa­met­ni­je ići pro­tiv stru­je. Op­će pra­vi­lo u iz­da­vaš­tvu je da će se knji­ga bo­lje pro­da­ti ako se pro­da­je na vi­še mjes­ta i du­lje vre­me­na. A ja sam na pro­mo­ci­ji knji­ge re­kao da će se pro­da­va­ti sa­mo na jed­nom mjes­tu, sa­mo tri tjed­na, na­kon če­ga ću sve ne­pro­da­ne pri­mjer­ke spa­li­ti. I stvar­no sam pro­dao vi­še od hi­lja­du pri­mje­ra­ka u tri tjed­na, što je re­kord na­šeg iz­da­vaš­tva. Na ža­lost, to je trik ko­ji se ne mo­že po­no­vi­ti. Mo­že upa­li­ti sa­mo jed­nom. Imam u ru­ka­vi­ma još par tri­ko­va. Spo­me­ni­te ba­rem je­dan? Za­mis­lio sam da se knji­ge mo­gu ku­pi­ti pre­ko mo­bi­te­la. Stvar je kra­hi­ra­la na to­me što su te­le­fon­ski ope­ra­te­ri za tu us­lu­gu tra­ži­li 75 pos­to od na­pla­te. Dak­le, 75 pos­to ra­ba­ta ko­ji je u knji­ža­ra­ma 50 pos­to? Da. Nu­dio sam im mo­guć­nost da stvo­re no­vi na­čin za­ra­de. Me­đu­tim, oni su u su­lu­doj po­hle­pi ubi­li ide­ju. Da ope­ra­te­ri tra­že 25 pos­to, što je is­to su­lu­do, stvar bi još uvi­jek bi­la is­pla­ti­va. Lju­di vas zna­ju i kao babl fo­to­gra­fa ko­ji sni­ma lju­de ko­je nit­ko dru­gi ni­je us­pio sni­mi­ti? Mis­lim da je na blo­gu Ba­bl­fo­to­graf iz­aš­la pr­va fo­to­gra­fi­ja Đe­le Ha­dži­se­li­mo­vi­ća u jav­nos­ti. On se pri­je ja­ko ču­vao od fo­to­gra­fi­ra­nja. Jes­te li sni­mi­li Da­ni­je­la Dra­go­je­vi­ća? On se ne da, to je poz­na­ta stvar. Je­sam ga sni­mio, ali za osob­nu ar­hi­vu po­ta­ji­ce. Ne­ću to obja­vi­ti. Že­li­te li te fo­to­gra­fi­je obja­vi­ti u knji­zi ili na­pra­vi­ti iz­lož­bu? Imam ne­ko­li­ko sno­va za ko­je ne znam ho­će li se os­tva­ri­ti. Je­dan od njih su iz­lož­be i mo­no­gra­fi­ja. Već imam do­go­vor s ga­le­ri­jom Gre­ta da naj­e­sen na­pra­vi­mo ma­lu iz­lož­bu fo­to­gra­fi­ja, kao i s ga­le­ri­jom Že­li­mi­ra Koš­če­vi­ća u Sa­mo­bo­ru. Još ne­mam kons­truk- ci­ju za mo­no­gra­fi­ju, iako ide­ja pos­to­ji. Obja­vio sam 1700 li­ko­va. Ka­da bih obi­šao dvi­je sto­ti­ne njih i za­mo­lio da su­fi­nan­ci­ra­ju knji­gu sa sto ku­na, on­da bi tu knji­gu bi­lo mo­gu­će na­pra­vi­ti. Ali ne­mam vre­me­na obi­ći dvi­je sto­ti­ne lju­di. Ko­ji su slje­de­ći pro­jek­ti? Dru­gi film pre­dan HAVC-u i dvi­je knji­ge za ko­je je Mi­nis­tar­stvo od­bi­lo su­fi­nan­ci­ra­nje. A do­bre su. Vi ne vje­ru­je­te u ro­man? Vje­ru­jem, na­pi­sao sam ih ne­ko­li­ko. Čak imam je­dan go­tov u la­di­ci za ko­ji ni­sam ni ja si­gu­ran je li kraj­nje sme­će ili ne­što fan­tas­tič­no. Ne usu­đu­jem ga se ni­ko­me po­ka­za­ti. Jes­te li još u lek­ti­ri u Dan­skoj. Sti­žu li tan­ti­je­mi? Mis­lim da je­sam. Is­pla­ta je bi­la jed­no­krat­na. Osob­no bih ra­di­je da me či­ta­ju mar­ki­ran­ti ne­go štre­be­ri. Imam i dje­čjih pri­či­ca ko­je su kva­li­tet­ne i mo­gle bi bi­ti ko­ris­ne u os­nov­noj ško­li. Ka­ko su iš­le va­še sli­kov­ni­ce? Kao ured­nik u Eg­mon­tu obja­vio sam ne­ko­li­ko sto­ti­na sli­kov­ni­ca. Bio sam ne­za­do­vo­ljan ve­li­kom ve­ći­nom njih jer su to bi­le li­cen­ci­je stra­nih iz­da­nja. Bio sam ne­za­do­vo­ljan i do­brim di­je­lom do­ma­ćih sli­kov­ni­ca. Re­la­tiv­no sam mlad ro­di­telj, sin mi ima de­vet­na­est go­di­na i on je od naj­ra­ni­jih da­na bio ogro­man kon­zu­ment knji­ga pa sam shva­tio da je vr­lo te­ško na­ći kva­li­tet­nu dje­čju li­te­ra­tu­ru. No­šen tim ne­za­do­volj­stvom, na­pi­sao sam ne­ko­li- ko dje­čjih pri­ča. Jed­nu je obja­vio Če­gec u Me­an­dru “Sre­ća tuž­nog zma­ja”, a jed­nu ne­dav­no Sil­vi­ja Šes­to sa svo­jim Druš­tvom dje­čjih pi­sa­ca. Do­bra dje­čja pri­ča mo­ra za­do­vo­lja­va­ti i odras­le. Po­ku­šao sam na­pi­sa­ti tak­ve pri­če za dje­cu ko­je ne­će do­sa­di­ti ro­di­te­lju ko­ji ih či­ta dje­ci ni na 25. či­ta­nju. Ni­je li sad Pe­ro Kvesić u mo­di? Je­su li zva­li iz­da­va­či? Stvar ko­ja mi ne ide u gla­vu je da su se “Ma­li le­te­ći med­vje­di­ći” po­ja­vi­li pri­je če­t­vrt sto­lje­ća. Ne­ma go­di­ne da se ne po­no­ve na ne­koj te­le­vi­zi­ji. Ge­ne­ra­ci­je su odras­le na to­me. A o nji­ma ne­ma iz­da­nja u sli­kov­ni­ci osim ono­ga što je osam­de­se­tih obja­vi­la Mla­din­ska knji­ga, ali ga ni­je po­no­vi­la. Za­što Mla­din­ska knji­ga, tj. Mo­za­ik knji­ga ne po­nav­lja tu edi­ci­ju sva­ke go­di­ne? I za­što me ne pi­ta­ju imam li nas­ta­vak “Ma­lih le­te­ćih med­vje­di­ća”? Pa ima­te li? Imam. Kad to sta­viš u kon­tekst ka­tas­tro­fal­nog sta­nja u iz­da­vaš­tvu, do­đe ti da ve­liš – zas­lu­ži­li su ga. Pre­poz­na­ju li vas lju­di u re­gi­ji? Ni­sam baš pu­no is­tu­pao u re­gi­ji. Ka­da se upoz­na­jem s lju­di­ma, čes­to mi ka­žu da im ime i pre­zi­me zvu­či poz­na­to. Ne­ki me pi­ta­ju: “Što ste vi još ži­vi?” Ra­do bih da mi knji­ga iz­a­đe u Be­ogra­du jer je to ve­će, bo­lje i zdra­vi­je tr­ži­šte. Au­to­bi­ogra­fi­ja Žar­ka La­uše­vi­ća pro­da­na je u 380.000 pri­mje­ra­ka!? A kod nas lju­di pa­le svi­je­će na Ka­me­ni­tim vra­ti­ma da im se knji­ga pro­da u 400 pri­mje­ra­ka. Obja­vi­li ste i knji­gu o fil­mu “Dum spi­ro spe­ro”? Knji­ški sam čo­vjek. U njoj sam na­pi­sao ono što sam imao u gla­vi ka­da sam sni­mao film, ali što se ni­je mo­glo po­ja­vi­ti u fil­mu zbog pri­ro­de me­di­ja. Na ža­lost, knji­ga je štam­pa­na u 250 pri­mje­ra­ka i prak­tič­ki se ne mo­že na­ba­vi­ti. Svi ko­ji su je či­ta­li is­kre­no su za­do­volj­ni knji­gom ko­ja go­vo­ri o smr­ti i umi­ra­nju. Zna­či, knji­ga je pe­si­mis­tič­ni­ja od fil­ma? Ne. Smrt je sas­tav­ni dio ži­vo­ta. Ve­li­ka ve­ći­na lju­di u na­šem ci­vi­li­za­cij­skom kru­gu ne zna se no­si­ti sa smr­ću. Ima lju­di ko­ji su to­tal­no ras­tro­je­ni kad po­mis­le na smrt umjes­to da uži­va­ju u svo­jim po­s­ljed­njim da­ni­ma. Ili po­s­ljed­njim go­di­na­ma.

Sva­ke go­di­ne Ma­li le­te­ći med­vje­di­ći po­no­ve se na ne­koj tv. Ali nit­ko me ne pi­ta imam li nas­ta­vak

Knji­ge na lo­ma­či Kvesić je pri­li­kom pro­mo­ci­je 4. iz­da­nja Uvo­da u Pe­ru K. naj­a­vio spa­lji­va­nje knji­ga ko­je ne pro­da u tri tjed­na i - pro­dao ih je sve

Film “Dum spi­ro spe­ro” Kvesić je i sni­mio i re­ži­rao sam, bez sce­na­ri­ja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.