Kad si je­di­ni do­ma­ći u smje­ni – imaš sta­tus

Vecernji list - Hrvatska - - Turisticka Patrola -

U ame­rič­koj dr­ža­vi Tek­sas pos­to­ji mjes­to Adri­ati­ca ko­je je in­s­pi­ri­ra­no Su­pe­trom. Iako se tvr­di da je ri­ječ o ko­pi­ji, ame­rič­ki je Su­pe­tar ipak bit­no druk­či­ji od ori­gi­na­la. žva. Atrak­ci­ja su u mjes­tu. Gle­dam sli­ke na zi­do­vi­ma nji­ho­va ate­ljea te pri­mje­ću­jem da se ba­ve i fo­to­gra­fi­jom. Na fot­ki – cr­ni ma­čak. U tom tre­nu obo­je pras­nu u smi­jeh. – Ha-ha, pa ni­je to, čo­vje­če, fo­to­gra­fi­ja! – Ka­ko ni­je?! Do­bro ste uhva­ti­li mač­ku... Gle­da baš u objek­tiv. – Ne... To sam nas­li­ka­la za par sa­ti – po­nos­no ka­že Flo­ra. Gle­dam, na cen­ti­me­tar uda­lje­nos­ti, i tek ta­da vi­dim da je za­is­ta na­cr­ta­no. S po­la me­tra fot­ka. S cen­ti­me­tra ru­ka. Hi­per­re­ali­zam, sva­ka čast. – Lju­di se šo­ki­ra­ju kad im pok­lo­ni­mo sli­ku. A znaš, ako nam je net­ko sim­pa­ti­čan, ako osje­ti­mo da je čo­vik, a mo­žda ne­ma nov­ca, mi mu sli­ku da­mo. Ni­smo mi od onih što će na­pla­ći­va­ti u euri­ma. Ako će net­ko bi­ti sre­tan, uz­mi, ve­se­li se! Pri­ča­ju ka­ko ima­ju pos­la pre­ko gla­ve, ni­su sa­mo sli­ke ono što ra­de.

Ure­di­li auto­bus­nu sta­ni­cu

– Po­gle­daj auto­bus­nu sta­ni­cu ka­ko blis­ta. Nas dvo­je smo je že­lje­li ure­di­ti, za svoj gušt. Kad su nas vi­dje­li da ra­di­mo, pi­ta­li su tko to pla­ća, a mi smo im rek­li da to ra­di­mo da im bu­de li­je­po on­dje če­ka­ti auto­bus. Ne za no­vac... Ima u Su­pe­tru nji­ho­vih mu­ra­la, spe­ci­ja­li­zi­ra­li su se i za ure­đe­nje fa­sa­da, a i s igra­li­štem je is­ta pri­ča, oni su ga os­li­ka­li. – Ne­ma teh­ni­ke ko­ju ne zna­mo! Olov­ka, ak­va­rel, sprej... A Flo­ra, ona je maj­sto­ri­ca por­tre­ta – po­nos­no ka­že otac. Pr­vo što ju je, kao di­je­te, na­učio, bi­lo je na­cr­ta­ti oko. Pa dru­go oko, pa li­ce... Por­tre­ti ko­je ra­di olov­kom su ne­vje­ro­jat­ni. – Znaš, mi smo mis­li­li da tu­ris­ti že­le bro­do­ve. Ali, naj­bo­lje se pro­da­ju, pa­zi sad, sve­mir­ski bro­do­vi! Mis­ti­ka, pla­ne­ti, ga­lak­si­je, svje­tlost... Bro­di­ce, mo­re i sun­ce sla­bo pro­la­ze. Je­dan dan cr­ta­li smo tu na ri­vi pi­ra­mi­de. I pi­ta me čo­vjek ka­ko to da cr­tam pi­ra­mi­de, a taj dan pro­dao sam ih pet... Ni­smo mi ne­ke fa­ce, sa­mo uži­va­mo, cr­ta­mo da bi­smo bi­li sret­ni – ka­že ta­ta Flo­ka. Flo­ra i da­lje stva­ra. Ne mo­že pres­ta­ti. On je po­nos­no gle­da... – Ma la­ko za me­ne, ja sam već star, ali že­lio bih da ona us­pi­je. Da se pro­bi­je. Že­li bi­ti naj­bo­lja na svi­je­tu, ide joj sjaj­no, sa­mo je net­ko mo­ra pre­poz­na­ti... – go­vo­ri briž­ni otac. Tko no­gom za­ko­ra­či na Brač, si­gur­no će ih sres­ti. Na­smi­ja­ne, ka­ko gu­šta­ju... Od­la­zim, žu­rim na tra­jekt u Split, a oni mi ka­žu: – Čuj, daj os­ta­ni još de­set mi­nu­ta, na­pra­vit će­mo ti jed­nu sli­ku. Za us­po­me­nu. – Hva­la, bit će pri­li­ke dru­gi put. Mo­ram smis­li­ti i ne­ki mo­tiv. Ho­ću i ja sve­mir­ski brod. – Do­go­vo­re­no, tu smo! – rek­li su ve­se­lo ma­šu­ći. Na ri­vi, ša­re­nih stol­nja­ka, baš pra­va konoba. – Go­vo­ri­te hr­vat­ski?! Pr­vi ste do­ma­ći u mo­joj smje­ni, a ra­dim već sa­ti­ma – ka­že tam­no­ko­sa ko­no­ba­ri­ca. Bo­lje po­gle­dam, sve stran­ci. Na sto­lu do­bra pa­šte­ta od tu­ne (55 kn), a za­tim i do­ma­ći brač­ki spe­ci­ja­li­tet – ja­nje­ti­na s gra­škom i pi­re­om od krumpira (120 kn). Ci­je­ne vje­ro­jat­no ipak otje­ra­ju do­ma­će gos­te, no at­mo­sfe­ra je vr­lo do­bra. A kad si do­ma­ći u do­ma­ćem res­to­ra­nu je­di­ni u smje­ni, već imaš i sta­tus.

‘Kad ra­di­mo s tu­ris­ti­ma, na­ša je sa­mo ru­ka, cr­ta­mo što že­le, pa se kod ku­će sje­te svih de­ta­lja’

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.