Saznajte sve o al­ka­ri­ma i al­kar­skim mom­ci­ma

Al­kar ne mo­že bi­ti net­ko koga pro­go­ni dr­ža­va ili su­sjed, is­pa­da­ne li al­ka­ru dio odo­re ili opre­me, bit će di­sk­va­li­fi­ci­ran, ali smi­je na­mig­nu­ti cu­ri u pu­bli­ci

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page - Sla­vi­ca Vu­ko­vić sla­vi­ca.vu­ko­vic@ve­cer­nji.net ZAGREB

Al­kar ne mo­že bi­ti net­ko koga pro­go­ni dr­ža­va ili su­sjed, is­pad­ne li al­ka­ru dio odo­re ili opre­me, bit će di­sk­va­li­fi­ci­ran, ali smi­je na­mig­nu­ti cu­ri u pu­bli­ci

U sve taj­ne i stro­ga pra­vi­la sinj­ske tr­ke upu­tio nas je Ivan Vr­ca, vr­stan poz­na­va­telj sto­ljet­ne po­vi­jes­ti pros­lav­lje­ne vi­te­ške igre

Bi­ti vi­tez ni­je la­ko. Al­kar je du­žan iz­dr­ža­ti vi­teš­tvo, od­nos­no mo­ra ži­vje­ti vi­te­škim na­či­nom ži­vo­ta. To zna­či da ne smi­je bi­ti u sva­đi ni s kim, ni­ko­ga ne smi­je pre­va­ri­ti, važ­no je da ga ne pro­go­ni dr­ža­va i nit­ko od su­sje­da. Ne smi­je se su­di­ti s bra­tom, čak ni ka­da je u pra­vu. Ni­če­mu se u ži­vo­tu ne pris­tu­pa ta­ko oz­bilj­no kao to­me ako je čo­vjek al­kar! – ot­kri­va nam to Ivan Vr­ca, biv­ši taj­nik Vi­te­škog al­kar­skog druš­tva (VAD-a), du­go­go­diš­nji član i vr­stan poz­na­va­lac za­nim­lji­vih de­ta­lja sto­ljet­ne vi­te­ške igre ko­ja se odr­ža­la do da­naš­njih da­na.

Odu­šev­lje­nje žen­skog svi­je­ta

Ni­je pro­blem, ka­že Vr­ca, ako ju­nak iz po­vor­ke na­mig­ne cu­ri. – Al­kar je sam po se­bi im­po­zant­na oso­ba. Na­mig­nu­ti cu­ri, to je uvi­jek ugod­no. Al­ka­ri odu­vi­jek iz­a­zi­va­ju odu­šev­lje­nje žen­skog svi­je­ta. Že­na ne­ma u Al­ci, ali Al­ka se u su­šti­ni tr­či zbog že­ne! – ka­že Vr­ca i na­po­mi­nje ka­ko iza sve­ga sto­ji ču­des­na Bla­že­na Dje­vi­ca Ma­ri­ja. – Ulo­ga že­ne je ključ­na. Pa bu­di­mo is­kre­ni, Al­ku u su­šti­ni i tr­čiš da bi s svi­dio že­na­ma. Ali, ulo­ga že­na ni­je sa­mo na toj po­ti­caj­noj ra­zi­ni. Pr­vo maj­ka ili ses­tra, a on­da su­pru­ga opre­ma ju­na­ka za tr­ka­li­šte, a odo­ra i opre­ma mo­ra­ju bi­ti bes­pri­je­kor­ni – is­ti­če Vr­ca. Odo­ra i opre­ma al­ka­ra kop­lja­ni­ka i nji­ho­vih mo­ma­ka za­nim­lji­ve su za­to što je ri­ječ o zim­skoj odje­ći, od vu­ne­nog suk­na, a Al­ka se odr­ža­va lje­ti, čes­to po ve­li­koj že­gi, ka­da je i u krat­kim ru­ka­vi­ma pod dr­vo­re­dom kes­te­na na al­kar­skom tr­ka­li­štu ta­ko­đer nes­nos­no vru­će. Al­kar­ska odo­ra za­pra­vo ni­je rat­nič­ka. Naj­vje­ro­jat­ni­je je to bi­la sve­ča­na odo­ra hr­vat­sko-ugar­skih voj­ni­ka. Na­zi­vi svih di­je­lo­va su tur­ski, što ni­je ni­šta čud­no s ob­zi­rom na to da se u voj­nim aka­de­mi­ja­ma za vri­je­me Ma­ri­je Te­re­zi­je, ko­je je pret­ho­di­lo Al­ki, učio tur­ski je­zik, ko­ja je bi­la do­mi­nant­na voj­na si­la. Te­ži­na odo­re je im­po­zant­na i ja­ko je važ­no da bu­de do­bro pri­č­vr­š­će­na, što ni­je la­ko jer ona izvor­no ni­je slu­ži­la za ja­ha­nje. – To je od pre­sud­ne važ­nos­ti jer ako u tr­ku al­ka­ru pad­ne dio odo­re ili opre­me, al­kar­ski sta­tut ne­ma mi­los­ti. Pro­pi­su­je obvez­nu di­sk­va­li­fi­ka­ci­ju – go­vo­ri Vr­ca. Al­kar će bi­ti di­sk­va­li­fi­ci­ran i ako ne­ma vi­te­ško dr­ža­nje, us­prav­no i dos­to­jans­tve­no. Al­kar­ski sta­tut spo­mi­nje i čes­ti­tost i po­šte­nje, od­nos­no čoj­stvo, kao obvez­nu ka­rak­ter­nu oso­bi­nu sva­ko­ga al­ka­ra. – Kad je čo­vjek al­kar, mo­ra ima­ti vi­te­ško dr­ža­nje, a to je ve­li­ko op­te­re­će­nje za sva­kod­nev­ni ži­vot. Za­to pos­to­ji ne­ko­li­ko ins­ti­tu­ci­ja ko­je olak­ša­va­ju ži­vot al­ka­ra i omo­gu­ća­va­ju mu čas­tan od­la­zak. Al­kar sam pro­cje­nju­je svo­je po­zi­ci­je u ži­vo­tu, kao i svo­je obi­te­lji, a ima tre­nu­ta­ka ka­da oci­je­ni da vi­še ne mo­že, da se va­lja ne­ki pro­blem ko­ji će mo­ra­ti rje­ša­va­ti. Ne­ki su otiš­li zbog ne­us­pje­ha u od­go­ju dje­ce. Al­kar ni­ko­me ni­je du­žan ni­šta objas­ni­ti. Jed­nos­tav­no, pres­ta­ne pla­ća­ti čla­na­ri­nu VAD-u i do­go­di­ne ga ne­ma – objaš­nja­va nam Vr­ca i do­da­je ka­ko u Al­ci ne­ma opra­šta­nja. Do­la­ze no­vi ko­ji že­le bi­ti al­ka­ri i al­kar­ski mom­ci. Za­to, ka­da se jed­nom ode, vr­lo su ri­jet­ki slu­ča­je­vi da se net­ko vra­tio, tvr­di. Pra­vi­la Al­ke vr­lo su jed­nos­tav­na. U Al­ci je sve broj. Broj tr­ča­nja, po­go­ci ko­ji no­se je­dan, dva ili tri pun­ta, vi­si­na Al­ke, du­lji­na kop­lja, baš sve je pro­pi­sa­no. Al­kar za 13 se­kun­di mo­ra do­tr­ča­ti do Al­ke, što ni­je la­ko i bez zim­ske odo­re i kop­lja du­gog 290 cen­ti­me­tra. – Al­kar mo­ra po­go­di­ti onaj krug u sre­di­ni al­ke, a on je bez­o­braz­no ma­len. Pr­ve mje­re su bi­le du­bro­vač­ke, pal­ci i lak­ti, jer su pr­ve di- men­zi­je za­pi­sa­ne pri­je ne­go što je uve­den me­trič­ki sus­tav, njih se pos­li­je pre­ra­ču­na­va­lo. Sve je nor­mi­ra­no. Do­bit­nik je neo­s­po­ran, nit­ko ne­ma pri­go­vo­ra na to! – is­ti­če Vr­ca.

Al­kar po­gi­nuo na pro­bi

Al­ka ni­je bez­o­pas­na igra. Ka­da bi se da­nas os­ni­va­la, europ­ski pro­pi­si ne bi je do­pus­ti­li bez ka­ci­ge, osi­gu­ra­nja pu­bli­ke, ko­nja... Sre­ća da ju je UNESCO već za­šti­tio kao svjet­sku kul­tur­nu ba­šti­nu. Naj­ve­ća za­pam­će­na ne­sre­ća do­go­di­la se 1984. go­di­ne ka­da je ču­ve­ni al­kar Fra­no Ba­re­za Šo­re po­gi­nuo na pro­bi. – Po­pus­ti­le su mu uz­de, konj mu je pro­šao mi­mo al­ke, na­kon vra­ća­nja uda­rio u pal­ke, pao je i po­gi­nuo – go­vo­ri Vr­ca. Za Al­ku su bi­le bit­ne ja­ke kr­š­ćan­ske obi­te­lji: Lo­vri­ći, Gra­bov­ci, Tri­pa­lo­vi, Vu­le­ti­ći, To­ma­še­vi­ći, Vuč­ko­vi­ći. To je kao ne­ka vr­sta sinj­skog al­kar­skog plem­s­tva. Raz­go­va­ra­ju­ći o Al­ci, ne mo­že­mo pre­sko­či­ti ni po­li­ti­ku jer je Al­ka odu­vi­jek bi­la i po­li­tič­ka ins­ti­tu­ci­ja. – Osim pro­to­ko­lar­no, Al­ka ne ‘raz­go­va­ra’ s ni­žim dr­žav­nim služ­be­ni­ci­ma. Al­ka se i sva­đa i mi­ri s ca­re­vi­ma, kra­lje­vi­ma i pred­sjed­ni­ci­ma. Al­ci se ne do­pu­šta da bu­de ma­la is­pod zvi­jez­da. I ka­da že­li bi­ti ma­la, ni­je ma­la. Nit­ko ni­je “tri­ska” ca­ra Fra­nju Jo­si­pa, jed­nog od naj­važ­ni­jih lju­di u Eu­ro­pi, da dva pu­ta do­đe u Sinj na tr­ku – s po­no­som ka­zu­je Vr­ca dok gle­da­mo pro­be na al­kar­skom tr­ka­li­štu. Ko­nja­ni­ci ja­šu kroz dr­vo­red kes­te­na, po­sa­đen za­to što tje­ra konj­ske mu­he. – Ovi sto­go­diš­nji ma­ru­ni su se na­gle­da­li naj­ve­ćih fi­gu­ra. Kra­lje­vi, ca­re­vi, pred­sjed­ni­ci, kar­di­na­li, bi­sku­pi, mi­nis­tru, ve­le­pos­la­ni­ci... svi su oni pro­la­zi­li ovom ces­tom. Ova uli­ca je jed­na od naj­sta­ri­jih u Eu­ro­pi. Zo­ve se Al­ka. Je­zič­no, al­ka je vr­lo za­nim­lji­va. Ona je pred­met, udru­ga, igra i uli­ca – po­du­ča­va nas Vr­ca i na­bra­ja još za­nim­lji­vos­ti. Al­kar ko­ji je s naj­ma­nje pu­na­ta osvo­jio Al­ku je Du­šan Di­na­ri­na, ko­ji je 1979. imao sa­mo 5 pu­na­ta. S naj­vi­še osvo­je­nih pu­na­ta, 15, Al­ku je iz­gu­bio 1932. go­di­ne Lu­ci­jan Lo­vrić. U pet pri­pe­ta­va­nju ga je do­bio Nikola Je­lin­čić ko­ji je osvo­jio 16 pu­na­ta. Pri­pe­ta­va­nje je tra­ja­lo dok se ni­je smr­k­lo jer voj­vo­di­na na­red­ba gla­si: “Nek se pri­pe­ta­va­ju do kra­ja!” Čak ni ko­nji ni­su iz­dr­ža­li pa su ih mi­je­nja­li. Sla­vo­do­bit­ni­ku Al­ke pri­pa­da naj­ve­ća čast i sla­va. U Al­ci ne­ma dru­go­ga, nit­ko dru­gom ne čes­ti­ta, ne pri­pa­da mu ni­šta. – Po­bje­đi­va­nje je uvjet pre­živ­lja­va­nja na ovom po­dru­čju. Sa­mo se po­bjed­ni­ka sla­vi i pam­ti! – po­ru­ču­ju iz Al­ke. Ai u obič­nom ži­vo­tu čes­to je ta­ko. Ta­ko će bi­ti i u ne­dje­lju, ka­da će u po­vi­jest ući sla­vo­do­bit­nik 301. Al­ke.

Bu­di­mo is­kre­ni: Al­ka se u su­šti­ni tr­či zbog že­ne. Al­kar se na­tje­če ka­ko bi se svi­dio že­na­ma Al­kar­ska odo­ra ni­je rat­nič­ka, već sve­ča­na odo­ra iz vre­me­na Ma­ri­je Te­re­zi­je

Ulo­ga že­na Pr­vo maj­ka ili ses­tra, a on­da su­pru­ga opre­ma ju­na­ka za tr­ka­li­šte, a odo­ra i opre­ma mo­ra­ju bi­ti bes­pri­je­kor­ni Odo­ra al­ka­ra Te­ži­na odo­re je im­po­zant­na i sve mo­ra bi­ti do­bro pri­č­vr­š­će­no, jer ovo ni­je izvor­no opre­ma za ja­ha­nje Čast i sla­va Sla­vo­do­bit­ni­ku pri­pa­da naj­ve­ća čast i sla­va. Tu ne­ma dru­go­ga, nit­ko dru­gom ne čes­ti­ta, ne pri­pa­da mu ni­šta

Is­crp­lje­ni ko­nji Na Al­ci 1932. go­di­ne bi­lo je čak pet pri­pe­ta­va­nja. Tr­ka­lo se do mra­ka, a ko­nji ni­su iz­dra­ža­li pa su ih mi­je­nja­li

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.