Po­bi­je­dio sam al­ko­hol i tra­vu

Upoz­nao sam i oca s ko­jim ni­sam bio u kon­tak­tu još od mo­je de­ve­te go­di­ne. A u Ri­ju samo se že­lim sli­ka­ti sa svo­jim si­nom Bo­ome­rom... Sad sam dru­gi čo­vjek

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Ka­ta­ri­na Ku­šec

Na­kon Lon­do­na 2012. ni­sam vi­še htio ima­ti pos­la sa spor­tom, htio sam kre­nu­ti da­lje. Ali kad sam se vra­tio u ba­zen, bio sam sre­tan sport@ve­cer­nji.net Po­s­ljed­njih osam go­di­na na Olim­pij­skim igra­ma Mic­ha­el Phel­ps (31) iz ba­ze­na je iz­la­zio samo s me­da­lja­ma. Da, naj­tro­fej­ni­ji olim­pi­jac u po­vi­jes­ti oki­tio se s čak 18 zlat­nih, dvi­je sre­br­ne i dvi­je bron­ča­ne me­da­lje. Naj­bo­lji od naj­bo­ljih, uvi­jek je pli­vao naj­br­že. Vo­da je bi­la nje­gov te­ri­to­rij, ali ko­li­ko god da je vo­lio pli­va­nje i gle­da­ti os­ta­le s vr­ha naj­vi­še ste­pe­ni­ce pos­to­lja, to­li­ko je vo­lio i po­gle­da­ti u dno ča­še. U je­sen 2014. go­di­ne lju­bav pre­ma al­ko­ho­lu nad­ja­ča­la je onu pre­ma vo­di. Phel­ps je vo­zio u pi­ja­nom sta­nju br­zi­nom dvos­tru­ko ve­ćom od do­pu­šte­ne, uz­ro­ko­vao pro­met­nu ne­sre­ću i za­ra­dio sus­pen­zi­ju Ame­rič­ke pli­vač­ke fe­de­ra­ci­je na šest mje­se­ci. Ta­da je olimpijski bog od­lu­čio sta­ti na lop­tu, obuz­da­ti de­mo­ne i oti­ći na re­ha­bi­li­ta­ci­ju. U in­ter­v­juu za The Da­ily Te­le­graph go­vo­rio je o svo­joj ovis­nos­ti i po­tra­zi za sa­mim so­bom. – Oči­to je bi­lo dos­ta stva­ri ko­je sam tre­bao po­pra­vi­ti, obo­ri­ti, ka­ko bih mo­gao kre­nu­ti da­lje. Iz­la­ze­ći od ta­mo gdje sam bio, htio sam bi­ti spo­so­ban os­vr­nu­ti se na­zad i re­ći da sam se ri­je­šio sve­ga što sam ta­lo­žio to­li­ko du­go. Jed­na od emo­ci­ja ko­ju je Phel­ps po­tis­nuo bi­la je i ne­dos­ta­tak očin­ske fi­gu­re u ži­vo­tu. Mic­ha­elo­vi ro- di­te­lji ras­ta­li su se ka­da je on imao de­vet go­di­na, maj­ka Deb­bie bi­la je uz nje­ga, ali od ta­da je iz­gu­bio kon­takt s ocem Fre­dom ko­jeg je, na­kon če­ti­ri tjed­na in­ten­ziv­nog li­je­če­nja u kli­ni­ci u Ari­zo­ni, po­nov­no su­sreo. – Po­ve­za­ti se s ocem za me­ne je bi­lo sa­vr­še­no, ne­što što sam odu­vi­jek že­lio jer tu ve­zu nikad ni­sam imao. Sa­da ko­mu­ni­ci­ra­mo i raz­go­va­ra­mo na tjed­noj ba­zi. To je od­lič­no za mo­ju že­nu Ni­co­le i me­ne. Samo to sam že­lio.

Bio sam umo­ran od tre­nin­ga

Uza sve pro­ble­me s al­ko­ho­liz­mom, uhva­ćen je i ka­ko pu­ši ma­ri­hu­anu. Bun­tov­ni­ku ko­ji je od pro­ble­ma bje­žao na kri­vi na­čin re­ha­bi­li­ta­ci­ja je do­bro­doš­la, a nje­zi­nih pred­nos­ti i sam je svjes­tan. – Pri­lič­no mi je čud­no ko­li­ko pro­mje­na vi­dim ot­ka­ko ne pi­jem. Već je proš­la go­di­na i pol od ta­da i vi­dim kom­plet­nu pro­mje­nu u svom ti­je­lu i u to­me ka­ko se osje­ćam iz da­na u dan. Imam pot­pu­no čis­tu gla­vu i mo­gu re­ći da je li­je­po pro­bu­di­ti se bez gla­vo­bo­lje. Sve te ma­le stva­ri pos­lo­ži­le su se i za­pra­vo sam sre­tan sva­ki dan i spo­so­ban sam bi­ti pro­duk­ti­van. To je ne­što na što sam po­no­san. Ka­da se jed­nom umi­ro­vim, mo­ći ću re­ći da je to ne­što što mi je uis­ti­nu po­mo­glo – ka­že Phel­ps ko­ji je kraj svo­je ka­ri­je­re naj­a­vio na­kon Olim­pij­skih iga­ra u Lon­do­nu, ali je od­lu­čio da je to ipak pre­ra­no za po­vu­ći se iz pro­fe­si­onal­nog pli­va­nja. Olim­pij­ske igre u Ri­ju bit će nje­go­ve pe­te i po­s­ljed­nje. De­bi­ti­rao je 2000. u Syd­neyu, ka­da je imao 15 go­di­na. Če­ti­ri lje­ta pos­li­je u Ate­ni je za­po­čeo že­tvu. – Na­kon Lon­do­na, ni­sam vi­še že­lio ima­ti ni­kak­ve ve­ze sa spor­tom. Bi­lo mi ga je dos­ta, bio sam umo­ran od svih tih tre­nin­ga i htio sam kre­nu­ti da­lje. I ta­da, ne­što vi­še od osam mje­se­ci pos­li­je, jed­nos­tav­no sam od­lu­čio sko­či­ti na­zad u ba­zen. Po­mis­lio sam, samo ću malo pr­ska­ti uoko­lo i vi­dje­ti što će se do­go­di­ti, ali shva­tio sam da sam po­čeo uži­va­ti u to­me što sam bio po­nov­no u vo­di. Po­mis­lio sam, za­što ne? Za­što ne po­ku­ša­ti po­nov­no? Ni­sam bio to­li­ko star, to je bi­la mo­ja po­s­ljed­nja pri­li­ka. Plus, že­lio sam to na­pra­vi­ti na na­čin na ko­ji sam to tre­bao na­pra­vi­ti 2012. i ne že­lim pos­li­je ima­ti ono pi­ta­nje “što da sam...”? U nje­mu je još uvi­jek bi­lo po­ri­va za na­tje­ca­nji­ma, ta­da je imao 27 go­di­na, ali sa­da... Sa­da, če­ti­ri go­di­ne pos­li­je, odre­dio je ko­nač­ni da­tum mi­ro­vi­ne. Na­kon što za­vr­ši po­s­ljed­nju utr­ku u Rio de Ja­ne­iru, Phel­ps će i de­fi­ni­tiv­no sta­vi­ti toč­ku na kraj re­če­ni­ce svo­je ka­ri­je­re. S 31 go­di­nom ži­vo­ta na le­đi­ma i šes­na­est olim­pij­skih u no­ga­ma, že­li vi­še vre­me­na pro­vo­di­ti sa su­pru­gom i si­nom Bo­ome­rom, ro­đe­nim u svib­nju. – Na­še pr­vo di­je­te ima pri­li­ku vi­dje­ti mo­ju po­s­ljed­nju utr­ku. To je ne­što zbog če­ga sam po­seb­no uz­bu­đen i na­pra­vit ću mno­go fo­to­gra­fi­ja ka­ko bih ih mo­gao po­di­je­li­ti s njim ka­da odras­te. Mic­ha­el se sa­da po­sve­ću­je no­voj fa­zi ži­vo­ta, važ­ni­joj i od pli­vač­ke, onoj očin­skoj. Na­kon svih tret­ma­na na re­ha­bi­li­ta­ci­ji go­vo­rio je is­kre­no, što je ri­jet­ko pri­je ra­dio. – Po­s­ljed­njih ne­ko­li­ko go­di­na, po­čeo sam to ci­je­ni­ti na pra­vi na­čin. Pri­je sam od­la­zio s jed­nog mi­tin­ga na dru­gi, s jed­nog do­ga­đa­ja na dru­gi, s jed­ne me­da­lje na dru­gu, s jed­nog re­kor­da na dru­gi. Sve je to bi­lo ma­glo­vi­to, ali ka­da sam po­gle­dao u me­da­lje, raz­miš­ljao sam “vau, to je pri­lič­no su­per”. Mo­gao sam se sje­ti­ti sva­kog tre­nut­ka na pos­to­lju. Mo­gao sam u mis­li­ma vi­dje­ti svo­ju re­ak­ci­ju, svoj iz­raz li­ca. Na primjer, u Ate­ni 2004. go­di­ne, na­kon što sam za­vr­šio na tre­ćem mjes­tu u dis­ci­pli­ni 200 me­ta­ra slo­bod­no. To je bio pr­vi put da sam bio po­no­san na ono što sam na­pra­vio. Ri­jet­ki su oni ko­ji su to­li­ko sa­mo­kri­tič­ni kao Phel­ps. Ka­da je 2008. go­di­ne obo­rio re­kord na 200 me­ta­ra du­pin, još uvi­jek ni­je bio za­do­vo­ljan sa svo­jim nas­tu­pom na teh­nič­koj ra­zi­ni, no na­kon sve­ga što je pro­šao, u Ri­ju gdje se kva­li­fi­ci­rao za tri dis­ci­pli­ne, stav će mu bi­ti znat­no druk­či­ji.

I za Spit­za je naj­ve­ći

– Ko­li­ko god mo­gu po­gle­da­ti u proš­lost, jed­nom ka­da ovo lje­to za­vr­ši i ka­da bu­dem znao da sam na­pra­vio sve što sam mo­gao da se pri­pre­mim, bit ću sre­tan. Ni­je bit­no ne osvo­jim li ni­ti jed­nu je­di­nu me­da­lju. Že­lim zna­ti da sam na­pra­vio sve što se mo­glo. Ako odem u Rio i ne do­đem do fi­na­la, da, vjerojatno ne­ću bi­ti pre­sre­tan, ali ako je to sve što imam, bit ću spre­man to i pri­hva­ti­ti. Phel­ps je svo­jim ta­len­tom stan­dar­de pos­ta­vio vi­so­ko i zna ka­ko ne­ke nje­go­ve broj­ke i re­zul­ta­ti ne­će bi­ti do­tak­nu­ti. Ka­da je za­sje­nio re­kord Mar­ka Spit­za, ko­ji je na Igra­ma 1972. go­di­ne u Mün­c­he­nu osvo­jio se­dam zlat­nih me­da­lja, Spitz ga je oz­na­čio kao naj­ve­ćeg pli­va­ča ko­ji je ho­dao pla­ne­tom. U Pe­kin­gu mu je malo ne­dos­ta­ja­lo da do­pli­va do ma­gič­ne broj­ke de­vet, ali sa svi­me što je na­pra­vio u ži­vo­tu, a sa­da re­ha­bi­li­ti­ran i spre­man za skok u no­ve vo­de Mic­ha­el Phel­ps ka­že: – Jed­nos­tav­no, sa­da ži­vim slo­bod­ni­je i sret­ni­je. Ne osje­ćam se kao da oko­lo no­sim ne­ki te­ret. Što god da no­sim u se­bi, spo­so­ban sam to i iz­ni­je­ti van. Po­či­njem iz­no­va.

Naj­tro­fej­ni­ji olim­pi­jac u po­vi­jes­ti Mic­ha­el Phel­ps je već sa 16 go­di­na pos­ta­vio svjet­ski re­kord na 200 me­ta­ra du­pin i pos­tao svjet­ski pr­vak

Naj­ve­ći u po­vi­jes­ti olim­piz­ma! Šest je zla­ta osvo­jio u Ate­ni, uz dvi­je bron­ce, osam u Pe­kin­gu, a u Lon­do­nu je do­šao do če­ti­ri zla­ta i dva sre­bra 22 ME­DA­LJE

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.