Bi­ra­či ne oče­ku­ju Pe­rik­la, ali na iz­bor­ne lis­te ne bi smio za­lu­ta­ti ni Cor­le­one

Ana­li­za

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Mo­ra da je Wins­ton Chur­c­hill bio do­bro in­s­pi­ri­ran – s ci­ga­rom u us­ti­ma, s ča­šom vi­ski­ja u ru­ci i s po­li­ti­kom u gla­vi – kad je objav­lji­vao je­dan od svo­jih slav­nih pa­te­na­ta o ide­al­nom po­li­ti­ča­ru ko­jim je op­te­re­tio ge­ne­ra­ci­je vla­da­ra pos­li­je nje­ga, po­se­bi­ce uoči iz­bo­ra kad mo­ra­ju iz­vla­či­ti iz or­ma­ra naj­bo­lja odi­je­la da bi što ljep­še iz­gle­da­li pred bi­rač­kim pu­kom: “Bi­ti po­šten vr­lo je do­bro; bo­lje je bi­ti in­te­li­gen­tan.” Ni­je si­gur­no da će glav­ni hr­vat­ski stra­nač­ki iz­bor­ni­ci An­drej Plen­ko­vić i Zoran Milanović u sta­nju pu­ne mo­bi­li­za­ci­je za nji­ho­vo sko­raš­nje iz­bor­no bi­ti il’ ne bi­ti tak­vu la­pi­dar­nu for­mu­lu za uprav­lja­nje dr­ža­vom ra­zu­mje­ti na is­ti na­čin. O nji­ho­vu etič­kom, ne sa­mo po­li­tič­kom pro­fi­lu, mo­ći će se su­di­ti i po to­me ka­ko bu­du ut­vr­đi­va­li i ho­no­ri­ra­li čer­či­lov­ske vri­jed­nos­ti kod svo­jih (bu­du­ćih) su­rad­ni­ka. I ho­će li uop­će ići tim (te­žim) pu­tem? Na kan­di­dat­skoj lis­ti Na­rod­ne ko­ali­ci­je već je re­gis­tri­ra­no ne­ko­li­ko poz­na­tih oso­ba za ko­je bi svi­ma, pa i nji­ma, bo­lje bi­lo da se on­dje ni­su naš­le; po­ten­ci­jal­no, mo­gli bi bi­ti kan­di­da­ti za stro­gu, ali pra­ved­nu Da­li­ju Ore­ško­vić i nje­zi­nu Ko­mi­si­ju za su­ko­be in­te­re­sa, ako ne i za ne­ke dru­ge opas­ni­je pra­vo­sud­ne ins­ti­tu­ci­je, a ne da se na­đu u pr­vo­me pla­nu u de­mo­krat­skim iz­bo­ri­ma; on­dje bi tre­ba­lo bi­ti mjes­ta za ono do­bro, ako ne i naj­bo­lje, što hr­vat­ska (stra­nač­ka) po­li­ti­ka mo­že po­nu­di­ti na­ro­du, za­si­će­nom već po­li­ti­kom bez re­zul­ta­ta i obe­ća­nji­ma bez po­kri­ća. Kon­ku­rent­ska bi lis­ta s ob­zi­rom na krup­nu pro­mje­nu na če­lu HDZ-a mo­gla bi­ti os­lo­bo­đe­na tih vr­sta (ne­in­te­li­gent­nog) op­te­re­će­nja; i nje­ni će sas­tav­lja­či ili sas­tav­ljač, tre­ba­ti, pri­je ili kas­ni­je, objas­ni­ti ka­ko su i zbog če­ga sve, pro­pus­ti­li i naj­s­por­ni­jeg kan­di­da­ta zbog ko­jeg je Hr­vat­ska tr­pje­la oz­bilj­ne kri­ti­ke, sve do to­ga da su je tak­ve po­li­tič­ke lič­nos­ti gu­ra­le na put “po­li­tič­ke, mo­ral­ne i in­te­lek­tu­al­ne re­gre­si­je”. Pr­ve se ma­či­će ne ba­ca uvi­jek u vo­du.

Sus­tav vri­jed­nos­ti

Te­ško je bi­ti sa­vr­šen, i oče­ki­va­ti da će na lis­ta­ma bi­ti sve sam Pe­rik­lo do Pe­rik­la; tre­ba li zbog to­ga pris­ta­ja­ti na ne­sa­vr­še­nos­ti da mjes­ta bu­de i za ne­kog za­lu­ta­log Cor­le­onea? Lo­ši du­ho­vi opet za­sje­nju­ju do­bre lju­de. Ni­je spo­ran bo­nus, kao ta­kav; spor­ne su okol­nos­ti u ko­ji­ma se do­dje­lju­je, ne­tran­s­pa­rent­nost ka­ko se do­di­je­lio i za­dah pri­vat­nih ra­ču­na u jav­no­me pos­lu. Bo­nu­si su go­to­vo sru­ši­li ka­pi­ta­li­zam kad su se zbog njih na­pu­ha­va­le ban­kov­ne bi­lan­ce; čim se ka­pi­ta­li­zam sta­bi­li­zi­rao, bo­nu­si su vra­će­ni, čak i uve­ća­ni (pr­vi čo­vjek Re­na­ul­ta s bo­nu­som pri­ma go­diš­nje 15 mi­li­ju­na eura). Ni u Hr­vat­skoj bo­nu­si ne bi tre­ba­li (s)ru­ši­ti ka­pi­ta­li­zam, pod uvje­tom da se ne di­je­le za re­za­nje buk­vi ili za sje­ču lju­di. Mo­gu po­dre­zi­va­ti kri­la vlas­ti, ka­ko one ko­ja ih skri­va, kao da je nor­mal­no u ovo­li­ko­me si­ro­maš­tvu di­je­li­ti to­li­ki jav­ni no­vac za sit­ne us­lu­ge dr­ža­vi, ta­ko i one ko­ja bra­ni urav­ni­lov­ku, kao loš pro­jekt ne­pro­duk­tiv­no­ga so­ci­ja­liz­ma. S po­šte­njem pos­to­ji je­dan op­ći i po­čet­ni pro­blem: ne pos­to­ji ni­kak­va spra­va za nje­go­vo ruč­no ili elek­tro­nič­ko mje­re­nje, uz ko­ju bi iz­bor­ni­ci mo­gli bi­ti po­sve si­gur­ni u svoj iz­bor, a bi­ra­či bi­li uvje­re­ni(ji) da na po­li­tič­kim tr­ž­ni­ca­ma ne­će ku­po­va­ti mač­ka u vre­ći. Ko­ja je uop­će je­di­ni­ca po­šte­nja u po­li­ti­ci, ili za­jed­nič­ka mje­ra po­li­tič­ko­ga po­šte­nja, da “kup­ci” (tj. bi­ra­či) mo­gu lak­še pre­poz­na­ti što im se sve pro­da­je u ce­lo­fa­ni­ma iz­bor­no­ga mar­ke­tin­ga; čak i rog za svi­je­ću? Po­li­ti­ka pred iz­bo­re iz ugla ve­le­tr­go­va­ca na­li­či na ve­le­sa­jam, gdje se iz­la­že sve od igle do lo­ko­mo­ti­ve, i pro­da­je za go­to­vi­nu vlas­ti, a iz ugla ku­pa­ca na pro­da­va­oni­ce kuć­nih po­trep­šti­na, gdje se tr­gu­je na vje­re­si­ju. Ro­ba se mo­že vra­ća­ti tek kad joj is­tek­ne rok (tj. vri­jed­nost); sa­svim svje­ži pri­mjer s ras­pu­šta­njem Sa­bo­ra po­t­vr­đu­je da se rok mo­že skra­ti­ti, u slu­ča­ju lo­še kva­li­te­te. Sit­na na­da za bi­ra­če; krup­na opo­me­na za iz­a­bra­ne. Što či­ni­ti s čer­či­lov­skim po­šte­njem, ko­je je dav­no pri­je nje­ga u jav­no­me pos­lu ubi­je­no sa So­kra­tom, po­ko­pa­no s Pe­rik­lom, a us­kr­s­lo s Mac­hi­avel­li­jem. Ko­li­ko­god se mo­glo či­ni­ti da je i u mo­der­nim de­mo­krat­skim re­ži­mi­ma zas­ta­va po­šte­nja obje­še­na na po­la kop­lja, tak­ve se sve­ča­ne zas­ta­ve ne vje­ša­ju mač­ku o rep, kao ne­što ne­dos­tiž­no ili ne­važ­no, u dr­ža­va­ma ko­je dr­že do se­be i do svo­jih dr­žav­lja­na. Ci­je­la na­ša ci­vi­li­za­ci­ja iz­gra­đe­na je na po­ku­ša­ji­ma da se for­mi­ra sus­tav vri­jed­nos­ti – u kr­š­ćan­skoj re­li­gi­ji (Cr­k­vi), s de­set Bož­jih za­po­vi­je­di, u dr­ža­vi, od rim­sko­ga pra­va – ko­ji će ogra­ni­ča­va­ti Bo­ur­ke­ovu “ego­is­tič­nu pri­ro­du čo­vje­ka” i osi­gu­ra­va­ti da čo­vjek čo­vje­ku ne bu­de vuk u za­jed­nič­koj dr­ža­vi i u is­to­me druš­tvu. Čer­či­lov­sko se po­šte­nje odr­ža­va­lo na ži­vo­tu, ni Cr­k­va, ni dr­ža­va ni­su da­li da umre: sis­tem le­ga­li­zi­ra­nog ne­po­šte­nja bio bi bez to­ga kao vu­ko­va jaz­bi­na. Pro­blem je: ka­ko do­ka­zi­va­ti dra­go­cje­ne vri­jed­nos­ti po­šte­nja, po­je­di­na­ca, pri­je sve­ga, ali i gru­pa i za­jed­ni­ca? Pos­to­je dr­žav­ni su­do­vi, i oni se je­dan od mo­gu­ćih iz­vo­ra za ele­men­tar­nu pro­sud­bu o to­me ko­me se mo­že priz­na­ti, ili os­po­ri­ti tak­va kva­li­te­ta čo­vje­ka-po­je­din­ca (važ­no u iz­bo­ri­ma, jer gla­sa­či bi­ra­ju svo- ga fa­vo­ri­ta uglav­nom u skla­du s vlas­ti­tom sli­kom); tak­ve se (sud­ske ili uprav­ne) po­t­vr­de tra­že uglav­nom za pos­lo­ve ni­že od­go­vor­nos­ti od po­li­tič­ke, gdje ne­po­šte­nje ne sta­nu­je, ili se druk­či­je zo­ve. Pos­to­je i su­do­vi po­je­di­na­ca o ne­ko­me (sva­ko­me) čo­vje­ku, ko­ji i kad go­vo­re pu­no ne mo­gu ka­za­ti sve; nji­ma se, s raz­lo­gom, pri­pi­su­je pris­tra­nost ili jed­nos­tra­nost, da bi mo­gli bi­ti do kra­ja po­uz­da­ni. Pos­to­ji i sli­ka ko­ju sva­ki čo­vjek stva­ra ili ši­ri o se­bi, i ona je naj­ma­nje po­uz­da­na; sa­mo stvar­no ve­li­ki lju­di mo­gu iz­bje­ći sla­bost da o se­bi ne mis­le bo­lje ne­go što stvar­no je­su. Ukrat­ko, ne­ma te va­ge na ko­ju bi se sta­vi­lo (ne­či­je) po­šte­nje, i iz­mje­ri­lo ga u to­na­ma, ki­lo­gra­mi­ma ili gra­mi­ma, ka­ko već tko oče­ku­je da će us­pje­ti iz­mje­ri­ti. Chur­c­hil­lo­va je for­mu­la o po­šte­nju u po­li­ti­ci, dak­le, re­la­tiv­na (kao i slav­ni­ja ne­po­li­tič­ka Eins­te­ino­va for­mu­la), za­to što se ni ona ne mo­že eg­zak­t­no do­ka­za­ti. Ipak, pla­si­ra­no na če­lo po­želj­nih po­li­tič­kih vri­jed­nos­ti, po­šte­nje je ba­rem ne­što što se u po­li­ti­ci po­dra­zu­mi­je­va, ka­ko je to u svo­me tes­ta­men­tu na drugi na­čin re­kao ne­dav­no pre­mi­nu­li fran­cu­ski po­li­ti­čar Mic­hel Ro­card: “Ne­ma do­bre po­li­ti­ke bez čvr­ste eti­ke.”

Za­šti­će­na vr­sta

Ni­ko­me na če­lu ne pi­še da je po­šten ili ne­po­šten bio on po­li­ti­čar ili sa­mo po­tro­šač i kli­jent po­li­ti­ke. Po­li­ti­čar ko­ji is­pu­nja­va pr­vi Chur­c­hil­lov uvjet ne­će bi­ti ne­vje­ro­dos­to­jan, jer ne­će ima­ti iza se­be re­po­ve, što ne zna­či i da će bi­ti us­pje­šan, i da će ima­ti re­zul­ta­te. Čo­vje­ko­vo je po­šte­nje nas­ta­ja­lo u stra­hu od Bo­ga, a pro­du­ža­va­lo se stra­hom od dr­ža­ve. U sa­vje­te “ne ubij”, “ne kra­di”, “ne la­ži”..., ugra­đe­ne su i pri­jet­nje za one ko­ji stvar­no ubi­ja­ju, stvar­no kra­du ili stvar­no la­žu. Zna se do­bro za­što su po­li­tič­ke vlas­ti iz­mis­li­le za­tvo­re, da iz­o­li­ra­ju ili pre­od­go­je greš­ni­ke, i za­što je Cr­k­va, po­što je mo­ra­la odus­ta­ti od in­k­vi­zi­ci­je, za­dr­ža­la is­po­vi­jed, kao na­čin čiš­će­nja lju­di od gri­je­ha. U za­tvo­re ula­ze lju­di op­te­re­će­ni osob­nim ne­po­šte­njem, ko­je im je sud­ski va­lja­no do­ka­za­no; iz­la­ze čis­ti, i os­tat će čis­ti, ako ne pad­nu opet u ne­kom no­vo­me is­ku­še­nju. S is­po­vje­da­oni­ca­ma je bit­no druk­či­je, u njih se ula­zi s te­re­tom gri­je­ha, i iz­la­zi bez nje­ga; Cr­k­va je mi­los­ti­vi­ja od dr­ža­ve, jer lak­še opra­šta, i ne ogra­ni­ča­va, ni pra­vo na gri­jeh, ni pra­vo na oprost. Ka­ko će se s

gri­je­si­ma ula­zi­ti u bu­du­ći Sa­bor? Vje­ro­jat­no kao i u biv­še: s hi­po­te­ka­ma, ko­je ne­kad mo­gu bi­ti pre­pre­ka, ako ni­su us­kla­đe­ne s bo­jom vlas­ti, a ne­kad i preporuka, ako po­ma­žu, ili ba­rem ne ugro­ža­va­ju, po­li­tič­ke pla­no­ve vlas­ti. U Fran­cu­skoj je je­dan Sar­kozyjev pos­la­nik i pri­ja­telj (Pa­trick Bal­kany) mo­rao odus­ta­ti od no­ve kan­di­da­tu­re za Na­ci­onal­nu skup­šti­nu (gdje sje­di 20 go­di­na), ali ne za­to što ga pri­tiš­će 4-5 te­ških op­tuž­ni­ca, ne­go za­to što je 125.000 pot­pi­sa na pe­ti­ci­ji, skup­lje­nih pro­tiv nje­go­ve no­ve kan­di­da­tu­re u pr­vih pet da­na, ugro­ža­va­lo pred­sjed­nič­ke per­s­pek­ti­ve nje­go­va po­li­tič­kog men­to­ra. Sam je biv­ši pred­sjed­nik u pet pro­tek­lih go­di­na pro­la­zio pra­vu is­traž­nu Gol­go­tu, i kao vje­šti od­vjet­nik od­go­dio sve op­tuž­ni­ce, da se mo­že kan­di­di­ra­ti za no­vi pred­sjed­nič­ki po­lo­žaj. On­dje su po­li­ti­ča­ri do­bro za­šti­će­ni, od mi­nis­tar­sko­ga po­lo­ža­ja na­vi­še, “tre­ti­ra” ih po­seb­ni re­pu­bli­kan­ski sud, uglav­nom s na­gla­še­nom paž­njom za nji­hov mi­nu­li rad; s ne­kim iz­u­ze­ci­ma ti­pa Ber­nar­da Ta­pi­eja, ko­ji ne mi­je­nja glo­bal­no uvje­re­nje da su u Fran­cu­skoj po­li­ti­ča­ri za­šti­će­na vr­sta. Za raz­li­ku od Ame­ri­ke, gdje po­li­ti­ča­ri­ma za­vi­ru­ju u kre­vet, ili od Nje­mač­ke, gdje im gle­da­ju u nov­ča­nik, fran­cu­sko je is­kus­tvo bli­že hr­vat­sko­me: on­dje je još Ric­he­li­eu bra­nio pra­vo mi­nis­ta­ra da se “bri­nu i o vlas­ti­to­me bo­gat­stvu”, on­dje su po­li­ti­ča­ri po­t­vr­đi­va­li Kr­le­ži­nu pre­ljub­nič­ku ide­olo­gi­ju “Ko ni kur­viš, ne­mre bi­ti po­li­ti­čar”, ta­mo se stva­ra­la sla­va oko “umjet­ni­ka la­ga­nja” (F. Mit­ter­rand), kao što se i kod nas glo­ri­fi­ci­ra­la jed­na (pre)is­kre­na iz­ja­va jed­no­ga po­li­ti­ča­ra da ni­kad ne la­že, a “po­ne­kad ne go­vo­ri is­ti­nu”. Kao da u čas­noj po­li­ti­ci ni­kad nit­ko ne la­že! Što će bi­ti s obe­ća­nji­ma da će bu­du­će vlas­ti otvo­ri­ti 145 ili čak 180 ti­su­ća no­vih rad­nih mjes­ta, da će sni­zi­ti sto­pu PDV-a i is­to­dob­no sma­nji­va­ti jav­ni dug... Po­šte­nje u po­li­ti­ci po­či­nje pri­je iz­bo­ra, a po­t­vr­đu­je se za vri­je­me vlas­ti: to je bi­la us­pješ­na for­mu­la Li­one­la Jos­pi­na, ko­ji se stro­go dr­žao vlas­ti­tog etič­ko­ga im­pe­ra­ti­va: obe­ćaj ono što mo­žeš pro­ves­ti, pro­vo­di ono što si obe­ćao! Za tak­vu po­li­ti­ku čis­tih ru­ku i neo­ka­lja­ne sa­vjes­ti tre­ba i vi­še od po­šte­nja: in­te­li­gen­ci­ja! U svi­je­tu ko­ji je pod pri­ti­skom tre­nut­nih us­pje­ha za­bo­ra­vio na raz­li­ku, ko­ju je još J. J. Ro­usse­au ut­vr­dio, iz­me­đu “uprav­lja­ti” i “vla­da­ti”, is­pod ru­še­vi­na sta­ro­ga svi­je­ta, ko­ji se ras­pa­da u hi­ro­vi­toj a ne­za­us­tav­lji­voj glo­ba­li­za­ci­ji, iz­bi­ja sve vi­še na vi­dje­lo ka­ko za do­bro uprav­lja­nje mo­že bi­ti do­volj­no po­šte­nje, a za do­bro vla­da­nja tre­ba i po­šte­nje i in­te­li­gen­ci­ja (dak­le, zna­nje, spo­sob­nost i pa­met). Ako ni­je za­do­vo­ljen ni je­dan od dva čer­či­lov­ska uvje­ta, dr­ža­va će se su­oči­ti s ko­lap­som, s njom se ne mo­že kva­li­tet­no ni uprav­lja­ti, ni vla­da­ti, što se Hr­vat­skoj, na ža­lost, do­ga­đa­lo u ne­kim, još sa­svim svje­žim raz­dob­lji­ma svo­je krat­ke dr­žav­ne po­vi­jes­ti.

Te­ži­na in­te­li­gen­ci­je

Kao što je te­ško, ili ne­mo­gu­će, mje­ri­ti (ne­či­je) po­šte­nje, ni in­te­li­gen­ci­ji ni­je la­ko odre­di­ti “te­ži­nu”, iz­uz­me li se ono (IQ) što stan­dard­no do­ka­zu­ju psi­ho­lo­zi, kao po­seb­nu na­da­re­nost po­je­di­na­ca, ko­ji sa­mim ti­me ni­su još si­gur­ni u ve­li­ku ka­ri­je­ru (90 pos­to ra­da, 10 pos­to ta­len­ta). Pos­to­je i spe­ci­fič­ne in­te­li­gen­ci­je: sport­ska, kad su vr­hun­ski spor­ta­ši iz­ra­zi­to in­te­li­gent­ni na te­re­nu i ma­nje in­te­li­gent­ni, ili ne­in­te­li­gent­ni iz­van nje­ga; so­ci­jal­na, bez ko­je ni­je­dan “šef” ne mo­že vo­di­ti ni tro­je lju­di bez stal­no­ga kon­flik­ta; pos­to­ji i po­seb­na po­li­tič­ka in­te­li­gen­ci­ja, na ko­ju je Chur­c­hill si­gur­no naj­vi­še mis­lio, i ko­ja se ogle­da u spo­sob­nos­ti da se iz­vu­če naj­vi­še i iz se­be, i iz svo­je oko­li­ne: ta­kav se “šef” di­že la­ko­ćom u vi­šu ulo­gu Vo­đe ko­ji po­ka­zu­je put i okup­lja lju­de ko­ji s nji­me idu. Na­še je vri­je­me dav­no opi­sao Vic­tor Hu­go kad je go­vo­rio o “svi­jes­ti ko­ja sla­bi”, o “nov­cu ko­ji vla­da”, o “ko­rup­ci­ji ko­ja se ši­ri” i o “sve ni­žim stras­ti­ma na sve vi­šim po­lo­ža­ji­ma”. Ne­ma “nad­lju­di” ko­ji bi, nas i(li) dru­ge zem­lje, iz­ve­li na do­bar put; je­dan nji­hov po­ku­šaj uveo je svi­jet u tra­ge­di­ju. Hr­vat­skoj bi na pr­vo­me po­li­tič­ko­me ras­križ­ju bi­li do­bro­doš­li lju­di, što vi­še njih, ko­ji od­go­va­ra­ju Chur­c­hil­lo­voj de­fi­ni­ci­ji kva­li­tet­nih po­li­ti­ča­ra.

Kak­vim će lju­di­ma stra­nač­ki iz­bor­ni­ci Zoran Milanović i An­drej Plen­ko­vić po­pu­ni­ti iz­bor­ne lis­te?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.