Na­rav­no da ne mis­li­mo da je Ha­san­be­go­vić ma­lo­uman, ali pi­ta­mo se ko­li­ko je ve­li­koUman

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

pro­tiv vam­pi­ra pa za­što se ne bi is­tu stvar mo­glo na­pra­vi­ti i s ba­nom Je­la­či­ćem! Mis­lim da bi ki­na bi­la pu­na, lju­di bi to gle­da­li na Yo­uTu­beu. Tak­vo što spo­ji­lo bi obra­zo­va­nje i umi­je­će ko­me­di­je. Ili mo­že­mo pot­pu­no okre­nu­ti pris­tup i na­pra­vi­ti se­ri­ju o Dmi­tru Zvo­ni­mi­ru ko­ji ne že­li ima­ti dje­cu pa ga iz­op­će i po­ša­lju ču­va­ti ov­ce, ne sum­njam da bi lju­di­ma i to bi­lo du­ho­vi­to – ka­že je­dan od nju­sba­ro­va­ca svjes­tan ka­ko bi pr­vi ta­kav film po­vu­kao i ve­li­ki me­dij­ski in­te­res. – Vi­še bi me od tek­s­to­va u no­vi­na­ma za­bri­nja­va­la po­li­ti­ka ko­ja bi se fil­mom ba­vi­la gle­da­ju­ći da os­tva­ri ne­kak­ve po­li­tič­ke po­ene – ka­že Bor­na Sor. U Hr­vat­skoj je bi­lo du­go­vječ­nih pred­sta­va, me­đu nji­ma su i Ka­ubo­ji Te­atra Exit. Za pred­sta­vu ko­ju re­ži­ra Sa­ša Ano­čić du­go se go­di­na tra­ži­la kar­ta vi­še pa je ipak te­ško pro­na­ći us­po­re­di­vu us­pješ­ni­cu. Kad bi se ra­di­la ka­za­liš­na pred­sta­va te­me­lje­na na smi­ješ­noj stra­ni na­še po­vi­jes­ti ili nje­zi­nu os­mje­hi­va­nju, či­ni nam se da bi upra­vo Sa­ša Ano­čić bio pra­va adre­sa. – U ovom tre­nut­ku ras­pra­va o toj te­mi je pres­la­ba, od­nos­no lju­di ko­ji ima­ju pri­li­ku go­vo­ri­ti o to­me ima­ju pre­ma­lu te­ži­nu u jav­nos­ti. Sa­svim je si­gur­no da tre­ba pos­to­ja­ti vre­men­ski od­mak u od­no­su na ne­ke do­ga­đa­je. Za tak­vu te­ma­ti­ku te­me­lje­nu na Do­mo­vin­skom ra­tu vje­ro­jat­no je pre­ra­no, no mo­žda za ne­ka dru­ga važ­na raz­dob­lja ne bi bi­lo pre­ra­no – ka­že Ano­čić ko­ji u sve­mu vi­di i sta­no­vi­tu druš­tve­nu ko­ris­nost. – Ne­ka­ko mi se či­ni da bi to bio do­bar na­čin da mla­di kroz la­ku li­te­ra­tu­ru ko­ja bi se stvo­ri­la pu­no na­uče o ono­me či­me se ba­vi te­ška li­te­ra­tu­ra, go­vo­ri­lo bi se, dak­le, na la­gan na­čin o te­ško­me. Ka­ko bi to iz­gle­da­lo kad bih ja to ra­dio, ovi­si­lo bi o to­me tko bi od glu­ma­ca bio uklju­čen te u ko­jim bi se uvje­ti­ma ra­di­lo, ne bih pu­no mi­je­njao u od­no­su na to ka­ko ra­dim ina­če, imam ne­ki svoj kod ko­ji on­da smje­štam u te za­da­ne ok­vi­re. No, po me­ni je sa­svim si­gur­no ka­ko bi tak­vim dje­lom i hu­mo­rom u nje­mu tre­ba­lo obu­hva­ti­ti što ši­ri sloj pu­bli­ke ko­ja bi on­da mo­gla pro­na­ći po­ne­što za se­be. Si­gu­ran sam da bi na ta­kav na­čin tak­vo što bi­lo do­bro pri­hva­će­no – ka­že Sa­ša Ano­čić. Po­ku­ša­ja da se po­igra s po­vi­ješ­ću bi­lo je i u dru­gim zem­lja­ma s na­s­lje­đem po­put na­še­ga. Za­sad is­pa­da da se ra­di o si­tu­aci­ja­ma iz ko­jih tek tre­ba uči­ti. Proš­le je go­di­ne u es­ton­skom gra­du Tar­tuu pos­tav­lje­na iz­lož­ba po­sve­će­na ho­lo­ka­us­tu pod na­zi­vom Mo­ja Polj­ska: O sje­ća­nju i za­bo­ra­vu. Iz nas­lo­va se iz­lož­be ne bi da­lo za­klju­či­ti išta za­bri­nja­va­ju­će. Sve dok iz­lož­ba ni­je ugle­da­la svje­tlo da­na te se po­ka­za­lo da auto­ri ho­lo­ka­ust po­ku­ša­va­ju pre­zen­ti­ra­ti na du­ho­vit na­čin. Iz nji­ho­vih se iz­ja­va ra­zaz­na­va­la po­šte­na po­bu­da, da mla­di­ma po­ku­ša­ju na ra­zum­ljiv i bli­zak na­čin pre­zen­ti­ra­ti naj­mrač­ni­je raz­dob­lje ljud­ske po­vi­jes­ti. No, ni­je bi­lo ra­zu­mi­je­va­nja, u sal­vi kri­ti­ka iz­lož­ba je na­zva­na tra­ves­ti­jom sje­ća­nja na ho­lo­ka­ust i vri­je­đa­njem u nje­mu stra­da­lih žr­ta­va. Iz­lož­ba o ho­lo­ka­us­tu na ko­joj se po­ja­vi sli­ka Hol­lywo­od Hil­l­sa na ko­joj umjes­to “Hol­lywo­od” pi­še “Ho­lo­ka­ust” te­ško da mo­že po­tak­nu­ti išta dru­go osim kon­tro­ver­ze. Po­je­di­na su po­vi­jes­na raz­dob­lja još iz­van do­ma­ša­ja bi­lo če­ga osim oz­bilj­ne ras­pra­ve i pi­je­te­ta pre­ma stra­da­li­ma, ali ima i onih ko­ji­ma bi se bi­lo zdra­vo smi­ja­ti...

Zna­te li ko­ja je raz­li­ka iz­me­đu di­ri­gen­ta i te­ro­ris­ta? U to­me što te­ro­ris­ti ima­ju i sim­pa­ti­ze­re. Ovim sta­rim vi­cem ne­ki je glaz­be­nik du­ho­vi­to dao odu­ška mr­zo­vo­lji i zlo­bi ko­jom ga je, oči­to, is­pu­nja­vao po­gled na čo­vje­ka za di­ri­gent­skim pul­tom. Do­bri i ve­li­ki di­ri­gen­ti ima­ju mno­go i sim­pa­ti­ze­ra i obo­ža­va­te­lja. No do­go­di se po­ne­kad, baš kao u vi­cu, da pred or­kes­tar sta­ne ne­ki ne­ta­len­ti­ra­ni na­pu­han­ko o ko­jem svi glaz­be­ni­ci s pra­vom mis­le sve naj­go­re i na sva­kom mu kon­cer­tu od sr­ca po­že­le da slo­mi obje no­ge pe­nju­ći se na po­zor­ni­cu. Ali, što se te­ro­ris­ta ti­če, drugi dio vi­ca pot­pu­no je pre­ci­zan i to­čan. Do­is­ta, sva­ki te­ro­rist ima bar ša­či­cu sim­pa­ti­ze­ra ko­ji ga, za raz­li­ku od os­tat­ka svi­je­ta, sma­tra­ju he­ro­jem, sla­ve ga i po­di­žu mu spo­me­ni­ke. Ta­ko je i s Mi­rom Ba­re­ši­ćem, ko­jem je spo­me­nik proš­le ne­dje­lje po­dig­nut u nje­go­vu rod­nom mjes­tu Dra­ga­ma po­kraj Pa­ko­šta­na. Is­ti­ne ra­di, tre­ba od­mah re­ći slje­de­će: u Dra­ga­ma ni­je po­dig­nut spo­me­nik te­ro­ris­tu, ne­go hr­vat­skom bra­ni­te­lju Mi­ri Ba­re­ši­ću, po­s­mrt­no pro­mak­nu­tom u čin pu­kov­ni­ka Hr­vat­ske voj­ske. Upra­vo za­to spo­me­nik je i ot­kri­ven 31. sr­p­nja, toč­no na dan 25. go­diš­nji­ce Ba­re­ši­će­ve po­gi­bi­je u voj­noj ak­ci­ji na bo­jiš­ni­ci u za­dar­skom za­le­đu. Ta je smrt do da­nas os­ta­la ne­ra­zjaš­nje­na. Pre­ma jed­noj ver­zi­ji, ko­ja ta­ko­đer os­tav­lja mjes­ta sum­nji u iz­da­ju, Ba­re­šić je ubi­jen u za­sje­di ko­ju su hr­vat­skim di­ver­zan­ti­ma pos­ta­vi­li po­bu­nje­ni Sr­bi. Još je mrač­ni­ja ver­zi­ja u ko­joj Ba­re­ši­ća ubi­ja hr­vat­ski me­tak u le­đa, u obra­ču­nu iz­me­đu ud­ba­ša i pri­pad­ni­ka hr­vat­ske emi­gra­ci­je ko­ji se nas­ta­vio u va­tri i di­mu Do­mo­vin­skog ra­ta. Tre­ba pod­sje­ti­ti: u skla­du s Tuđ­ma­no­vom dok­tri­nom “ako tre­ba i s cr­nim vra­gom” te u za­jed­nič­koj re­ži­ji Goj­ka Šu­ška i Jo­že Ma­no­li­ća, u to su se vri­je­me na is­toj do­mo­ljub­noj stra­ni naš­li i lju­di po­put Mi­re Ba­re­ši­ća, ko­ji se ne­du­go pri­je svo­je po­gi­bi­je u Hr­vat­sku vra­tio iz emi­gra­ci­je, i lju­di po­put Jo­si­pa Per­ko­vi­ća i Zdrav­ka Mus­ta­ča, ko­ji su s tom is­tom emi­gra­ci­jom ra­to­va­li i ko­ji su u Mün­c­he­nu upra­vo osu­đe­ni za or­ga­ni­za­ci­ju uboj­stva Stje­pa­na Đu­re­ko­vi­ća. Ta pre­su­da sa­mo je po­t­vr­di­la no­tor­nu či­nje­ni­cu: oba­vje­štaj­ne služ­be So­ci­ja­lis­tič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­gos­la­vi­je, kao i nje­ne sas­tav­ni­ce So­ci­ja­lis­tič­ke Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske, ba­vi­le su se i me­đu­na­rod­nim te­ro­riz­mom. Mno­gi­ma od nas zbog to­ga je već 1991. bi­lo muč­no gle­da­ti ka­ko ko­mu­nis­ti, ud­ba­ši i ko­sov­ci pre­ko no­ći pos­ta­ju tur­bo­do­mo­ljub­ni ha­de­ze­ov­ci, SZUP-ov­ci, SIS-ov­ci i ve­li­ki bor­ci za slo­bod­nu i de­mo­krat­sku Hr­vat­sku. Ju­gos­la­ven­ski agen­ti, u či­je su re­do­ve bi­li vr­bo­va­ni kri­mi­nal­ci i ubo­ji­ce, os­ta­vi­li su ši­rom svi­je­ta kr­vav trag. Nji­ho­va su me­te bi­li i sam An­te Pa­ve­lić, za­tim niz pre­ma SFRJ kri­tič­ki i ne­pri­ja­telj­ski nas­tro­je­nih emi­gra­na­ta, ali is­to ta­ko i u sva­kom po­gle­du ne­duž­ne “ko­la­te­ral­ne” žr­tve, že­ne i dje­ca, kao u slu­ča­ju lik­vi­da­ci­je obi­te­lji Še­vo. Pri­je ne­go se 1991. vra­tio u Hr­vat­sku, Mi­ro Ba­re­šić je u Šved­skoj, pri­je pro­tje­ri­va­nja u Pa­ra­gvaj, od­s­lu­žio ve­ći dio kaz­ne do­su­đe­ne mu zbog su­dje­lo­va­nja u te­ro­ris­tič­kom upa­du u ju­gos­la­ven­sku am­ba­sa­du 1972. u Stoc­k­hol­mu i uboj­stvu am­ba­sa­do­ra Vla­di­mi­ra Ro­lo­vi­ća. Is­to ta­ko, Zvon­ko Bu­šić je 2008. go­di­ne u Za­gre­bu sve­ča­no do­če­kan kao ve­li­ki bo­rac za slo­bod­nu Hr­vat­sku, ali tek na­kon što je u ame­rič­kom za­tvo­ru od­le­žao vi­še od tri­de­set go­di­na zbog ot­mi­ce zra­ko­plo­va i s njom po­ve­za­ne pod­met­nu­te bom­be od ko­je je u New Yor­ku po­gi­nuo je­dan po­li­ca­jac. A Hr­vat­ska je tek da­nas do­če­ka­la pre­su­du, i to nje­mač­kog su­da, hr­vat­skim ud­ba­škim te­ro­ris­ti­ma. Sve to či­ni kon­tekst u ko­ji tre­ba smjes­ti­ti i us­ta­šo­fi­li­ju naj­ve­ćeg di­je­la ra­di­kal­ne, na te­ro­ris­tič­ke ak­ci­je pro­tiv SFRJ sprem­ne hr­vat­ske emi­gra­ci­je. Ka­me­re šved­ske te­le­vi­zi­je jas­no su za­bi­lje­ži­le ka­ko Mi­ro Ba­re­šić i An­đel­ko Braj­ko­vić, dok ih na­kon pre­da­je šved­ska po­li­ci­ja spro­vo­di iz ju­gos­la­ven­ske am­ba­sa­de u Stoc­k­hol­mu, uzvi­ku­ju, iz­me­đu os­ta­log, “Ži­vio An­te Pa­ve­lić”. Ali pos­to­je lju­di za ko­je se, iz­gle­da, ni u slo­bod­noj i ne­za­vis­noj Hr­vat­skoj 2016. go­di­ne, u da­ni­ma ka­da se sla­vi i obi­lje­ža­va već 21. go­diš­nji­ca za­vr­šet­ka Do­mo­vin­skog ra­ta ak­ci­jom Olu­ja, taj kon­tekst ni­je pro­mi­je­nio. Što­vi­še, oni ga sa­mi oživ­lja­va­ju pod­gri­ja­va­njem pri­če o ko­mu­nis­tič­koj, ud­ba­škoj, ve­li­ko­sr­p­skoj ili ju­go­na­ci­ona­lis­tič­koj za­vje­ri pro­tiv Hr­vat­ske u ko­ju je uple­te­na či­ta­va lje­vi­ca, ali ni­po­što Fra­njo Tuđ­man i HDZ ko­ji su ud­ba­šku pi­ja­vi­cu pre­sa­di­li u tki­vo no­ve dr­ža­ve. U to­me su­dje­lu­je i Zlat­ko Ha­san­be­go­vić. On je pri­po­mo­gao stva­ra­nju kon­tek­s­ta u ko­jem se ne na­đe nit­ko tko bi sa sve­ča­nos­ti u Dra­ga­ma uk­lo­nio zas­ta­vu ko­ja hr­vat­sku tro­boj­ni­cu iz­vr­ga­va ru­glu i sra­mo­ti stu­pid­nim nat­pi­som Fran­k­fUrt. Kad nam već nje­mač­ki su­do­vi mo­ra­ju bis­tri­ti po­vi­jest, za­mis­li­mo ka­ko bi se pro­ve­li mom­ci ko­ji bi u toj is­toj Nje­mač­koj pa­ra­di­ra­li s ime­nom gra­da Dü­ssel­dor­fa u ko­jem bi dva slo­va “s” bi­la za­mi­je­nje­na sti­li­zi­ra­nim ru­na­ma, sim­bo­lom na­cis­tič­kih SS-je­di­ni­ca. Na pi­ta­nje je li vi­dio što pi­še na zas­ta­vi kraj ko­je se sli­kao, Ha­san­be­go­vić je, pi­še In­dex, od­go­vo­rio: “Na­rav­no da ni­sam vi­dio, zar mis­le da sam ma­lo­uman?” Ni­po­što ne mis­li­mo da je gos­po­din Ha­san­be­go­vić ma­lo­uman. Ali na fo­to­gra­fi­ji Cro­pixo­va fo­to­re­por­te­ra Jure Mi­ško­vi­ća li­je­po se vi­di da oko mla­di­ća i mi­nis­tra ko­ji po­zi­ra po­kraj ve­li­ke zas­ta­ve ne­ma ni­kak­ve str­ke i gu­žve i jed­nos­tav­no je te­ško po­vje­ro­va­ti da u go­mi­li, ka­ko ka­že, ni­je vi­dio što i ka­ko na njoj pi­še. Sto­ga je sa­svim umjes­no za­pi­ta­ti se ko­li­ko je gos­po­din Ha­san­be­go­vić još uvi­jek ve­li­koUman i ho­će li se u pred­sto­je­ćoj pre­diz­bor­noj kam­pa­nji nas­ta­vi­ti za­la­ga­ti za lUs­tra­ci­ju? Ha­san­be­go­vić je ku­ka­vič­ki uop­ćio svo­ju “po­ru­ku mla­dim lju­di­ma da ne ko­ris­te obi­ljež­ja pro­pa­lih dr­ža­va i ide­olo­gi­ja” te ju je, kao i obič­no, pro­pus­tio na li­cu mjes­ta upu­ti­ti oni­ma ko­ji­ma je bi­la naj­po­treb­ni­ja: mom­ci­ma uz či­ji je bar­jak sprem­no po­zi­rao. Sa­mo se na­dam da ne­će­mo za ko­ji dan či­ta­ti ka­ko su i mom­ci iz Fran­k­fUr­ta za­pra­vo bi­li or­ju­na­ši ko­ji su na­iv­nim hr­vat­skim do­mo­lju­bi­ma i čel­ni­ku HDZ-a opet pod­met­nu­li us­ta­ške sim­bo­le. Ta ni­je ni hr­vat­ska jav­nost baš to­li­ko ma­lo­um­na.

Ame­ri­kan­ci su Abra­ha­ma Lin­col­na pre­tvo­ri­li u lov­ca na vam­pi­re

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.