NI­NA BADRIĆ

U mo­jem ži­vo­tu vi­še uop­će ne­ma mjes­ta za pro­ma­še­ne pri­če Pop-di­va pri­je su­traš­njeg kon­cer­ta u pul­skoj Are­ni go­vo­ri o glaz­bi, ži­vo­tu i lju­ba­vi

Vecernji list - Hrvatska - - Scena - Pi­še: SAMIR MILLA Sni­mio: ŠI­ME EŠKINJA

Pop-di­va Ni­na Badrić su­tra će nas­tu­pi­ti u pul­skoj Are­ni, pr­vi put u ka­ri­je­ri ko­ja tra­je vi­še od 20 go­di­na. Ni­na će bi­ti je­di­na da­ma ko­ja će ovog lje­ta on­dje pje­va­ti, a u ras­pro­da­noj Are­ni pr­vi će put uži­vo iz­ves­ti i svoj hit “Da­ni i go­di­ne”, ko­ji ne si­la­zi s vr­ho­va do­ma­ćih top-lis­ta. Na­kon kon­cer­ta u Pu­li pje­va­či­ca će se od­ma­ra­ti u Jel­si, gdje je ku­pi­la stan, i gdje se već osje­ća kao sta­ro­sje­di­lac.

Poz­na­ti ste po to­me da ni­šta ne pre­pu­šta­te slu­ča­ju. Ka­ko su tek­le pri­pre­me za su­traš­nji kon­cert, ima­te li tre­mu?

Net­ko je na mo­ru, a net­ko na plus 30 u za­gre­bač­kom klu­bu Ka­tran kod svog pri­ja­te­lja Ma­ri­ja Pe­tre­ko­vi­ća vjež­ba s ben­dom. U klu­bu Ka­tran ima­la sam pro­be pri­je svih ve­li­kih kon­ce­ra­ta. Po­s­ljed­nje da­ne pri­je kon­cer­ta pro­la­zim i gra­dim s ben­dom sve aran­žma­ne i pje­sme. Bit će iz­ne­na­đe­nja i ne­ke pje­sme će se svi­ra­ti pot­pu­no druk­či­je. Uklju- či­la sam i ci­je­li sas­tav u kre­ira­nje aran­žma­na, ali i Sa­šu Mi­oči­ća, ko­ji je vr­lo za­nim­lji­vo na­pra­vio pje­smu “Ne­bo”. Vjež­ba­mo, ra­di­mo i ni­šta ne pre­pu­štam slu­ča­ju. Ju­raj Zig­man ra­di kre­aci­je, a sva­kod­nev­no gle­dam i sce­nu ko­ju sam osmis­li­la te pro­vje­ra­vam je li još što ne­dos­ta­je.

Za­nim­lji­vo je da vam je to pr­vi nas­tup u Are­ni. Ka­ko to da do­sad nis­te on­dje nas­tu­pa­li. Što vam zna­či taj kon­cert?

Ovo će bi­ti kru­na mo­je ka­ri­je­re ko­ja tra­je 20 go­di­na. U pul­sku Are­nu se ne do­la­zi nes­pre­man. Pri­tom mis­lim da je nuž­no za po­če­tak ima­ti opus pje­sma­ma i re­per­to­ar ko­ji pje­va­te. Ni ja pri­je ni­sam bi­la sprem­na za Are­nu. Sa­da je­sam. I je­dva če­kam. Ci­je­li kon­cert će­mo sni­ma­ti i to će bi­ti moj pok­lon me­ni sa­moj. Taj je pros­tor ču­de­san i neo­pi­siv. Iz­a­zi­va ve­li­ko po­što­va­nje i ako nis­te “glas ko­ji se ču­je”, ne­ma­te što tra­ži­ti u pul­skoj Are­ni. Taj pros­tor ne tr­pi fo­re, već is­tin­sko mu­zi­ci­ra­nje. Mis­lim da mi po vo­ka­ci­ji i pri­pa­da, a neo­bič­no mi je da sam je­di­na glaz­be­ni­ca ko­ja ovog lje­ta on­dje nas­tu­pa. U pul­skoj Are­ni re­dom nas­tu­pa­ju mo­je mu­ške ko­le­ge ili ben­do­vi. Na­dam se da ću svo­jim kon­cer­tom otvo­ri­ti ve­li­ka vra­ta za sve mo­je ko­le­gi­ce ko­ji­ma po ta­len­tu taj pros­tor pri­pa­da.

Pri­je kon­cer­ta ste se sti­gli i od­mo­ri­ti u Du­brov­ni­ku, a po­tom ide­te u svoj apart­man u Jel­si.

Ovo lje­to mi je ja­ko na­por­no i

rad­no. Pu­no svi­ra­mo i tre­ba­lo mi je ma­kar pet da­na “ble­je”, ka­ko ja to zo­vem, od­nos­no da pus­tim mo­zak na pa­šu. U Du­brov­ni­ku sam u re­sor­tu Va­la­mar pro­naš­la ide­al­no mjes­to da se mak­nem od sve­ga. On­dje za­is­ta imam sve. Od fe­no­me­nal­nih pla­ža, ma­sa­ža, mi­ra ko­ji mi je po­tre­ban, do osob­lja ko­je me ma­zi i pa­zi. No na­kon 15. ko­lo­vo­za od­la­zim u svoj stan u Jel­si.

Ka­ko iz­gle­da vaš ide­alan odmor? Kak­ve pla­že vo­li­te?

Ide­al­ni odmor pru­ža mi je Jel­sa, gdje sam pri­je 13 go­di­na ku­pi­la stan. Ni­je ga bi­lo ni­ma­lo la­ko ure­di­ti na oto­ku, ali sam upor­no go­di­na­ma od­la­zi­la s maj­sto­ri­ma i no­si­la ma­lo po ma­lo na­mje­štaj i sve što mi tre­ba. Sa­da uži­vam u tom ide­al­nom mi­ru za me­ne. On­dje sam već do­ma­ća. Nit­ko me ne do­živ­lja­va kao jav­nu oso­bu, a to mi pot­pu­no od­go­va­ra. Po ci­je­le da­ne sam na bi­cik­lu, gdje mi od­go­va­ra tu sta­nem i oku­pam se, imam svo­je ba­ke ko­je mi od­mah spre­me do­ma­će mas­li­no­vo ulje, ja­ja, med i sve što mi tre­ba, a uju­tro s pro­zo­ra vi­dim kad ri­ba­ri do­đu sa svje­žim ulo­vom. To je za me­ne ide­alan odmor, a mo­gla bih bez pro­ble­ma os­ta­ti on­dje i ži­vje­ti. Ot­kad pos­to­ji hi­dro­avi­on, iz Spli­ta sam u svom sta­nu za 12 mi­nu­ta.

Ne­dav­no ste obja­vi­li sel­fie bez šmin­ke. Mo­ram priz­na­ti da iz­gle­da­te od­lič­no. Vjež­ba­te li, pa­zi­te li na pre­hra­nu?

Hva­la vam na kom­pli­men­tu. Ured­no mi da­ju ma­nje go­di­na ne­go što imam, no ti­me se ne op­te­re­ću­jem. Ka­da mi kom­pli­men­ti­ra­ju za fo­to­gra­fi­je i pi­ta­ju ko­ja je taj­na mog iz­gle­da, od­go­vo­rim “br­do šmin­ke i Ins­ta­gram fil­te­ri”. Ka­da ne nas­tu­pam ili ne sni­mam, mo­že­te me i na uli­ci sres­ti bez šmin­ke. Fo­to­gra­fi­ja­ma bez ma­ke-upa že­lim dje­voj­či­ca­ma ko­je još ni­su iz­gra­di­le osob­nost po­ru­či­ti da su pu­no vi­še od li­je­pog iz­gle­da, i da su za iz­gled jav­ne oso­be za­du­že­ne če­te šmin­ke­ra, fri­ze­ra i sti­lis­ta. Taj “te­ror” ko­ji se pro­vo­di nad mla­di­ma ma­lo je iz­ma­kao kon­tro­li. Tre­ba gra­di­ti svo­ju osob­nost, ra­di­ti na svo­jim ta­len­ti­ma, a ne sa­mo te­ži­ti sa­vr­še­nim mje­ra­ma. A sa­vr­še­ne mje­re ne pos­to­je. To su ka­lu­pi u ko­je nas uv­la­či mod­na in­dus­tri­ja. Di­žem pa­lac go­re za Ali­ci­ju Keys ko­ja is­to to ra­di u svi­je­tu i ta­ko svi­ma po­ru­ču­je da je že­na pu­no vi­še od sa­vr­še­nog iz­gle­da.

Pri­la­ze li vam mu­škar­ci ili se bo­je pri­ći kad shva­te da je is­pred njih jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih do­ma­ćih pje­va­či­ca? Mo­že­te li iz­dvo­ji­ti ne­ku tak­vu si­tu­aci­ju?

Tko se me­ne bo­ji, taj ni­je nor­ma­lan! Vi­še imam pro­ble­ma što se ne mo­gu ri­je­ši­ti ne­kih mu­ška­ra­ca ko­ji­ma je od­go­vor „ne“neo­bi­čan po­ti­caj za dalj­nje udva­ra­nje. Sa­da znam što že­lim. Ja sam od onih že­na ko­je zna­ju bi­ti so­lo. Ne tre­ba mi ne­či­je pre­zi­me da me “po­pra­vi”, a i ne tre­bam ne­ko­ga tek to­li­ko da ni­sam sa­ma. Bo­lje bi­ti i sam ne­go s bi­lo ki­me. Moj ži­vot je pre­di­van i bla­gos­lov­lje­na sam sva­kim da­nom ko­ji ži­vim. Jed­nos­tav­no, u mo­jem ži­vo­tu ne­ma vi­še mjes­ta za pro­ma­še­ne pri­če. I mo­ram vam priz­na­ti da još ni­ka­da do sa­da ni­sam ima­la ne­pris­to­jan “ulet”. Mu­škar­ci su pre­ma me­ni džen­tl­me­ni. Mis­lim da to ne­ma ve­ze sa mnom kao s poz­na­tom glaz­be­ni­com, već sa mnom kao oso­bom.

Kak­ve bi kva­li­te­te mo­ra­la ima­ti osoba ko­ja bi vas osvo­ji­la?

Mo­gu vam sa­da na­bra­ja­ti sto oso­bi­na ko­je ta osoba mo­ra ima­ti, ali lju­bav nas uvi­jek “stre­fi” na neo­bi­čan na­čin. No, vo­lje­la bih da po­red me­ne sto­ji net­ko sli­čan me­ni. Iz­nad sve­ga kom­ple­tan mu­ška­rac, čvrst, sta­bi­lan, os­tva­ren i du­ho­vit. Du­ho­vi­tost mi je ja­ko važ­na. Net­ko tko je pri­ja­telj, lju­bav­nik, part­ner, po­dr­ška. To su on­da pra­ve pri­če. Vi­še ne pa­dam na to što me­ne net­ko že­li i vi­di po­red se­be. Sa­da je važ­no da se ja vi­dim uz ne­ko­ga.

Ak­tiv­ni ste na druš­tve­nim mre­ža­ma. Pi­šu li vam fa­no­vi, ima­ju li kak­vih že­lja, pi­ta­nja?

Uh... ima sve­ga, za Gu­in­ne­sso­vu knji­gu re­kor­da. Od po­nu­da da mi na­pra­ve di­je­te pa do tra­že­nja lo­ve, ha­lji­na, ci­pe­la... Mis­lim da još svi mi ni­smo shva­ti­li ča­ri druš­tve­nih mre­ža. Ja kao osoba poz­na­ta u jav­nos­ti druš­tve­ne mre­že ko­ris­tim za po­sao. Kroz njih pro­mo­vi­ram svo­je pos­lov­ne part­ne­re, a i po­ku­ša­vam po­di­je­li­ti svo­je mis­li, jer me fa­no­vi ne poz­na­ju kao oso­bu. Na taj na­čin im ot­kri­vam tko sam za­pra­vo kao čo­vjek. Ima­mo od­lič­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju. Mo­ji fa­no­vi me kri­ti­zi­ra­ju i hva­le, a hej­te­re tre­nu­tač­no blo­ki­ram, i to s ve­li­kim užit­kom. Na svo­jim druš­tve­nim mre­ža­ma ne do­pu­štam vri­je­đa­nje po bi­lo ko­joj os­no­vi.

Pje­sma “Da­ni i go­di­ne” je jed­na od naj­slu­ša­ni­jih ovo­go­diš­njih pje­sa­ma. Jes­te li se na­da­li da će bi­ti to­li­ki hit? Ka­ko je nas­ta­la? Ima li u njoj i auto­bi­ograf­skih mo­ti­va?

Pre­drag Mar­ti­njak i ja na­pi­sa­li smo tu pje­smu ko­ja je u sa­mo se­dam da­na za­is­ta sve ras­tu­ri­la. Na­ma je bi­la li­je­pa kad smo je od­svi­ra­li, ali ni­smo ni po­mis­li­li da će ta­ko br­zo pos­ta­ti mi­lje­ni­ca mno­gih. Pre­sret­ni smo zbog to­ga, jer naš po­sao i jest da da­mo lju­di­ma pri­ču ko­ja je na sva­ki na­čin nji­ho­va. Mno­gi su se pre­poz­na­li u toj pje­smi, a na­rav­no da ima bi­ograf­skih mo­ti­va, jer sve do­la­zi iz na­ših du­bi­na. Ta pje­sma je pri­ča o onoj sret­noj, fa­tal­noj, ve­li­koj lju­ba­vi ko­ja nas za­uvi­jek pro­mi­je­ni. Bog ipak kri­vom cr­tom pi­še pra­vo.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.