MATE MA­TI­ŠIĆ

Ka­ko bih ži­vio da ni­sam pre­uzeo bri­gu o dje­ci svog pri­ja­te­lja Kr­ste

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama -

Mate Ma­ti­šić je­dan je od naj­poz­na­ti­jih hr­vat­skih dra­ma­ti­ča­ra, sce­na­ris­ta i glaz­be­ni­ka. Ovih je da­na u Du­brov­ni­ku, gdje uz si­na To­mu nas­tu­pa u pred­sta­vi “Ka­fe­ta­ri­ja” za ko­ju je obra­dio glaz­be­ne bro­je­ve stra­nih hi­to­va iz se­dam­de­se­tih te na­pi­sao pre­pje­ve. S ve­li­kom se zna­ti­že­ljom oče­ku­je i pra­izved­ba nje­go­ve dra­me “Lju­di od vo­ska” u za­gre­bač­kom HNK ove se­zo­ne.

Je li glaz­ba ko­ju ste obra­di­li i iz­a­bra­li za du­bro­vač­ku “Ka­fe­ta­ri­ju” i glaz­ba va­še mla­dos­ti?

Jest. Ne znam ko­li­ko lju­di zna­ju, ali ja sam u mla­dos­ti čak bio i ne­ka vr­sta rock zvi­jez­de jer sam u Ju­gos­la­vi­ji od 1978. do 1982. go­di­ne svi­rao u gru­pi Pr­va lju­bav. Pri­je for­mi­ra­nja tog sas­ta­va slu­ša­li smo tak­vu glaz­bu. Čak sam Be­atle­se ot­krio ma­lo kas­ni­je, ka­da sam imao tri­na­est go­di­na, ali slu­ša­li smo ben­do­ve ko­ji su bi­li pu­no ko­mer­ci­jal­ni­ji po­put Na­za­ret­ha, Sta­tus quo, Swe­et... Kas­ni­je smo tek doš­li do Be­atle­sa i Sto­ne­sa. Kod “Ka­fe­ta­ri­je” je bi­lo naj­te­že iz­a­bra­ti pje­sme ko­jih ima na sto­ti­ne. Tre­ba­lo je na­ći do­bar su­od­nos da ta pje­sma svo­jim tem­pom i iro­ni­jom do­bro pa­še na dram­sku si­tu­aci­ju iz “Ka­fe­ta­ri­je”. Da se do­go­di zgo­dan kon­tra­pun­kt ko­ji iz­la­zi iz Gol­do­ni­je­vih mo­no­lo­ga.

Ali u pred­sta­vu nis­te uvr­sti­li do­ma­ću, ju­gos­la­ven­sku glaz­bu?

De­mis Ro­ussos ja­ko sli­či na na­še šla­ge­re iz tog vre­me­na.

Po­go­to­vo u in­ter­pre­ta­ci­ji Nik­še Ku­še­lja?

Ču­li ste. Za­nim­lji­vo mi je bi­lo ra­di­ti na stra­nim pje­sma­ma da se vi­di ko­li­ko su utje­ca­le na na­še glaz­be­ni­ke. Uzi­ma­li smo bro­je­ve ko­je zna na­ša ge­ne­ra­ci­ja i za ko­je smo mo­gli na­ći dra­ma­tur­ško oprav­da­nje.

Pu­no mu­zi­ci­ra­te ovo lje­to, na Igrama ima­te i autor­sku ve­čer na ko­joj će glu­mi­ti i Vin­ko Bre­šan. Jes­te li sti­gli na­pi­sa­ti dra­mu za HNK u Za­gre­bu?

Dra­ma je go­to­va. Već se ra­di i po­dje­la. Pro­be po­či­nju 15. lis­to­pa­da. Dra­mu “Lju­di od vo­ska” na­zvao sam dram­skom su­itom iako ima i epi­log.

Lik je is­ti kroz sve te pri­če?

Lik je is­ti.

I to ste vi?

Ka­da adap­ti­ra­te pro­zu za film ili za ka­za­li­šte, uvi­jek mo­ra­te ne­ke stva­ri pri­la­go­di­ti ili pro­mi­je­ni­ti. Ako ja adap­ti­ram vlas­ti­ti ži­vot za ka­za­li­šte, mo­ram ga pri­la­go­di­ti zah­tje­vi­ma dram­ske for­me i dram­ske struk­tu­re. Čim ula­zi­te u taj pros­tor ma­ni­pu­la­ci­je sa zbi­ljom, vi i jes­te i nis­te u zbi­lji. Ja sam se u ovoj dra­mi pot­pu­no mak­nuo iz po­li­ti­ke. U pri­jaš­njim sam dra­ma­ma imao po­li­ti­ča­re, bor­ce, sve­će­ni­ke ko­je sam, pod na­vod­nim zna­ci­ma, kao pro­zi­vao. A u ovoj dra­mi pro­zi­vam sa­mog se­be. Da­nas u Hrvatskoj svi že­le bi­ti mo­ral­ne ver­ti­ka­le. Sva­ko ma­lo net­ko s te­le­vi­zi­je i no­vi­na do­ci­ra. E sada ja se­be kao ne­kak­vu mo­ral­nu ver­ti­ka­lu do­vo­dim u pi­ta­nje. Da bih mo­gao go­vo­ri­ti o dru­gi­ma, mo­ram ne­što re­ći i o se­bi, dak­le o svo­joj ma­nje poz­na­toj i uvjet­no re­če­no mrač­noj stra­ni. Bez uvi­da u se­be, ne mo­že se ima­ti ni uvid iz­van se­be.

Dru­ga pri­ča ima i in­tri­gant­ni nas­lov?

Pr­vi dio zo­ve se “Obo­ža­va­te­lji­ca”, dru­gi “Pr­vi mus­li­man u se­lu”, a tre­ći “Is­pod pe­ri­ke”, a on­da ide epi­log u ko­jem se sve iz te tri pri­če ras­krin­ka­va i po­ka­zu­je u dru­gom svje­tlu. Te se pri­če mo­gu gle­da­ti odvo­je­no, ali sam s gđom Vr­goč, Bu­lja­nom i Ja­nu­szom do­go­vo­rio da to ra­di­mo kao ve­li­ki pro­jekt na če­mu sam im ja­ko za­hva­lan. Dra­ma ima 200 kar­ti­ca tek­s­ta, a po­dje­lom sam odu­šev­ljen.

Tko igra Vik­to­ra?

Fra­njo Ku­har. Bi­lo mi je zgod­no ka­da sam se u Za­gre­bu na­šao s Bo­ja­nom Na­voj­cem ko­ji igra lik iz Za­go­re, da mu pro­či­tam tekst ka­ko bi on čuo ka­ko se iz­go­va­ra. Čak me sni­mao na dik­ta­fon. To je moj naj­z­re­li­ji rad jer im­pli­ci­ra sve što sam kao pi­sac i kao nas­tav­nik sce­na­ri­ja do sada na­pra­vio. To je toč­ka u mom opu­su, do­du­še, mo­žda sa­mo toč­ka za­rez, ali je ne­ki obra­čun s tri­de­set go­di­na mo­jeg pi­sa­nja i tri­de­set go­di­na mo­jeg svi­ra­nja.

Svjes­ni ste da će tre­ći dio dra­me za­in­tri­gi­ra­ti lju­de jer go­vo­ri o po­zi­vu že­ne ko­ja mo­li za po­moć. Ko­li­ko ste tu bi­li otvo­re­ni u pre­pri­ča­va­nju vlas­ti­tog ži­vo­ta?

Kao pi­sac mo­gu re­ći da je sve iz­miš­lje­no. Ako u te­atru ili fil­mu ne­što ne iz­gle­da uvjer­lji­vo, on­da je mr­tvo. Ja sam tu do­is­ta dra­ma­ti­zi­rao stvar­nost. Uz­mi­te pri­ču o

mo­joj obo­ža­va­te­lji­ci iz onih vre­me­na. Pa bi­lo je tih obo­ža­va­te­lji­ca. Re­al­na pri­ča o obo­ža­va­te­lji­ci ni­je kao ona u dra­mi, ali dio obo­ža­va­te­lji­ce jest unu­tra. Ili pri­ča o mus­li­ma­nu u se­lu ima upo­ri­šte o do­ga­đa­ju ko­ji se do­go­dio u mom gra­nič­nom se­lu, ali sam dos­ta to­ga i iz­mis­lio. U tre­ćoj pri­či pos­to­ji ini­ci­jal­ni mo­ment ko­ji se kas­ni­je ra­zvio. Me­ni je bi­la naj­za­nim­lji­vi­ja ta ne­mi­lo­srd­nost pre­ma vlas­ti­tom ži­vo­tu. Ra­zot­kri­ven je sam na­čin mog pos­tu­pa­nja i u do­sa­daš­njim dra­ma­ma. Ne­ka­da me mo­je pi­sa­nje odvo­di u pros­to­re ko­ji su di­sku­ta­bil­ni, s ob­zi­rom na, pri­mje­ri­ce, mo­je se­lo. No ka­da sam se­be sveo na ra­zi­nu li­ka, i pre­ma se­bi sam pos­tao ne­mi­lo­sr­dan kao i pre­ma dru­gim svo­jim li­ko­vi­ma. Ne mo­že­te pre­ma se­bi sada bi­ti nak­lo­nje­ni­ji ne­go pre­ma sve­će­ni­ku ili dru­gi­ma. Ka­ko sam sta­ri­ji, sve vi­še stvar­nost do­živ­lja­vam kao na­ra­tiv­nu li­ni­ju ne­kog te­atra. Ne mo­gu vi­še ni­je­dan mo­tiv ko­ji mi se do­go­di, a ima dram­sku te­ži­nu, ne ar­ti­ku­li­ra­ti du­plo, i kao stvar­nost i kao dram­ski mo­tiv. Ka­da ču­jem da se ne­što do­go­di pri­ja­te­lju, to ne shva­ćam sa­mo kao nje­gov slu­čaj ne­go od­mah an­ti­ci­pi­ram i kao ne­ku vr­stu dram­skog za­ple­ta.

Zna­či, opas­no vam se po­vje­ra­va­ti?

Ma ne. Uop­će ni­je. Bi­la mi je ide­ja da se shva­ti da je ova dra­ma za HNK ipak fik­ci­ja. U ovoj sam dra­mi na svom slu­ča­ju po­ka­zao moć fik­ci­je ko­ja ne­ma ve­ze sa mnom. U pr­voj sam dra­mi ja čak gro­zan lik, prem­da je kri­vo re­ći “ja”. Tre­ba­lo bi re­ći da je taj lik gro­zan.

No u tre­ćem se is­kup­lju­je­te?

Da, mo­že se i ta­ko re­ći. Ali to je fik­ci­ja. Pros­tor slo­bo­de ko­ji pri­pa­da li­te­ra­tu­ri. Ja na se­bi po­ka­zu­jem ko­ji pros­tor slo­bo­de pri­pa­da ka­za­li­štu.

Na re­per­to­aru Ke­rem­pu­ha je i pred­sta­va “‘Ko živ, ‘ko mr­tav” u ko­joj pot­pi­su­je­te dva hra­bra tek­s­ta u ko­ji­ma se is­ko­pa­va­ju lje­so­vi Tuđ­ma­na i Mi­lo­še­vi­ća. Ko­li­ko je hra­bros­ti po­treb­no za tak­vo pi­sa­nje?

Ja to ta­ko mo­ram. To je mo­ja duž­nost. Pi­sa­ti bez ob­zi­ra na po­s­lje­di­ce. Is­to je bi­lo i ka­da sam pi­sao ne­ke sce­ne za “Ži­vot sa stri­cem”. Ka­da bih upo­tri­je­bio auto­cen­zu­ru, kao da bih od­ba­cio dar ko­ji po­sje­du­jem. Ja ni­ka­da ni­sam išao u mu­zič­ku ško­lu, ali svi­ram gi­ta­ru. I tko mi ima pra­vo re­ći da ne mo­gu na­pi­sa­ti pje­smu. Ko­jim pra­vom bi­lo tko od me­ne mo­že tra­ži­ti da pi­šem ona­ko ka­ko on to oče­ku­je. Pa to je je­dan od naj­glup­ljih zah­tje­va što pos­to­ji.

Odak­le po­tre­ba da se ba­vi­te ta­bu te­ma­ma?

Ka­da kre­nem pi­sa­ti, ja se igram. O to­me slo­bod­no mis­lim i pi­šem.

Je li vas otac ne­ka­da pro­zvao zbog ne­ke te­me?

Ne, ne. Ni­ka­da me ni­je pro­zvao ni otac ni it­ko iz obi­te­lji. Do­bi­vao sam raz­nih, i to do­is­ta zas­tra­šu­ju­ćih pri­jet­nji na mo­bi­tel. Vr­lo vas čes­to lju­di op­tu­žu­ju za vlas­ti­te mis­li. Ja radim sa­mo ono što je moj po­ziv i ta­ko ću i da­lje ra­di­ti. Pam­tim mo­ment ka­da sam pi­sao dra­mu “Sve­će­ni­ko­va dje­ca” i ka­da se go­vo­ri­lo o abor­tu­su i je li to kr­š­ćan­ski ili ni­je. Ta­da je lik tra­fi­kan­ta Pe­tra, da bi objas­nio ko­li­ko je abor­tus zlo, re­kao su­pru­zi da je i Dje­vi­ca Ma­ri­ja tre­ba­la abor­ti­ra­ti jer ni­je ima­la mu­ža, a što bi se u tom slu­ča­ju de­si­lo? To je re­kao Pe­tar, a ne ja. Ja sam ga iz­mis­lio, ali u dra­mi mo­ram bi­ti bez iden­ti­te­ta. Mo­ram go­vo­ri­ti i iz li­ko­va, a ne sa­mo iz se­be. Da­nas smo u 21. sto­lje­ću i za­nim­lji­vo da na­kon toliko cen­zu­ra i za­bra­na još uvi­jek raz­go­va­ra­mo o nji­ma.

An­te To­mić je iz Pro­loš­ca?

Iz se­la do me­ne.

Tvr­di se da on i ni­je omi­ljen u svom se­lu. A jes­te li vi u Ri­či­ca­ma?

Ja te lju­de ja­ko vo­lim. Do­lje su mo­ji mr­tvi. Što mo­ji su­mje­šta­ni mis­le o me­ni, ne znam. Pri­je dvi­je, tri go­di­ne imao sam kon­cert u Imot­skom i je­dan mi je čo­vjek re­kao, mi smo, Ma­ti­ši­ću, raz­go­va­ra­li o te­bi i mo­gu ti re­ći da pu­no bo­lje svi­raš ne­go što pi­šeš. Lju­di do ko­jih je me­ni ja­ko sta­lo, to je sve na grob­lju. Do­lje je sada pus­ti­nja. I moj jazz iz­vi­re iz tog kra­ja. Ja sam iz­a­šao iz gan­ge, ali mo­ja jazz glaz­ba iz­la­zi iz tog kra­ja i iz tih lju­di. Ka­da bih mo­gao iz­a­bra­ti je­dan dan u svom ži­vo­tu, po­že­lio bih se vra­ti­ti do­lje, a da svi ti lju­di oži­ve. Da ih sve vi­dim, te svo­je ba­be i di­do­ve.

Ko­li­ko vam zna­či pri­ja­telj­stvo?

Pu­no. Me­ni to zna­či ve­se­lje i u za­jed­nič­koj pro­pas­ti i u za­jed­nič­kog ra­dos­ti. S ne­kim vam je lju­di­ma do­bro i pro­pas­ti. Ne znam ka­ko se to mo­že ži­vje­ti bez pri­ja­te­lja.

Pi­tam vas to i zbog spe­ci­fič­nog od­no­sa s po­koj­nim Kr­stom Pa­pi­ćem. Je li da­nas ana­kro­no či­ni­ti do­bro?

Na­pros­to ne znam ka­ko bih ži­vio da ne­što ni­sam uči­nio. Ja bih u tom slu­ča­ju nes­tao. U mom rod­nom kra­ju i u mom svi­je­tu pot­pu­no je nor­mal­no pre­uze­ti bri­gu o dje­ci svo­jeg bra­ta ili svo­jeg pri­ja­te­lja. To ni­je ni­kak­vo ču­do. Ne znam ka­ko dru­ga­či­je pos­tu­pi­ti. S ko­jim bih pra­vom mo­gao pi­sa­ti i ne­ko­ga pro­zi­va­ti ako ne bih pos­tu­pio po tim ne­kim pra­vi­li­ma ko­je na­me­ćem i svo­jim li­ko­vi­ma.

U Imot­skom mi je na­kon kon­cer­ta je­dan čo­vjek re­kao da pu­no bo­lje svi­ram ne­go što pi­šem

Zbog pred­sta­va do­bi­vao sam pri­jet­nje na mo­bi­tel. Lju­di op­tu­žu­ju za svo­je mis­li

Pi­sac bez auto­cen­zu­re U pred­sta­vi “‘Ko živ, ‘ko mr­tav” Ma­ti­šić pot­pi­su­je dva hra­bra tek­s­ta u ko­ji­ma se is­ko­pa­va­ju lje­so­vi Tuđ­ma­na i Mi­lo­še­vi­ća (na sli­ci Hr­vo­je Keč­keš i Nik­ša Bu­ti­jer)

Na­kon smr­ti pri­ja­te­lja Kr­ste Pa­pi­ća i nje­go­ve su­pru­ge Ja­dran­ke, Ma­ti­šić je pre­uzeo bri­gu o nji­ho­vim dje­voj­či­ca­ma

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.