Mas­li­ne i tra­di­ci­ja bi­li su pre­sud­ni da se iz Za­gre­ba vra­te na otok

Di­ana i Mi­jo Ma­ro­vić re­gis­tri­ra­li su prvo eko­ima­nje na Kor­ču­li, a po­ma­žu im kće­ri Je­le­na i Ma­ri­ja i zet Da­li­bor

Vecernji list - Hrvatska - - Zlata Vrijedan -

Ma­ri­na Bo­ro­vac Na ima­nju u Du­bro­vi­ci, gdje ras­tu en­dem­ske or­hi­de­je, div­lje špa­ro­ge, ar­ti­čo­ke i lje­ko­vi­to bi­lje, po­di­žu eko­se­lo s ka­me­nim ku­ći­ca­ma Ima­la je tri­na­est lje­ta i po­sje­ti­te­lji­ma je na teč­nom en­gle­skom strp­lji­vo objaš­nja­va­la ka­ko je ko­ji pro­izvod nas­tao, tko ga je na­pra­vio, če­mu slu­ži, ka­da se ko­je bi­lje be­re... Lju­di su je po­zor­no slu­ša­li, za­div­lje­ni nje­zi­nim vo­ka­bu­la­rom. A ona se za­pra­vo igra­la tr­go­vi­ne, jed­ne od svo­jih omi­lje­nih iga­ra. U stan­ci nje­zi­na iz­la­ga­nja u ma­le­nu i s du­šom oprem­lje­nu du­ća­nu, u ko­je­mu su se is­pre­ple­ta­li mi­ri­si la­van­de, ru­žma­ri­na, ori­ga­na, smi­lja i raz­no­ga dru­gog bi­lja, s mi­ri­si­ma vo­ća, mas­li­na, ulja i sa­pu­na, za­ču­li se se ko­ra­ci nje­zi­ne maj­ke. S njom je sti­gao i mi­ris još to­ple mar­me­la­de od smo­ka­va: – Evo, je­sam li vam rek­la da mo­ja ma­ma sa­ma ku­ha – po­bje­do­nos­no je iz­go­vo­ri­la dje­voj­či­ca.

Druk­či­ji tu­ri­zam na ško­ju

Zbi­la se ta zgo­da pri­je šest go­di­na u Kor­ču­li, u tr­go­vi­ni Eko škoj, u pros­to­ru gdje je ne­koć bi­la – ga­ra­ža. Te is­te go­di­ne ka­da je Je­le­na Ma­ro­vić odu­šev­lja­va­la tu­ris­te svo­jim poz­na­va­njem tra­di­ci­je i obi­ča­ja oto­ka, nje­zi­ni ro­di­te­lji Di­ana i Mi­jo otvo­ri­li su vra­ta svo­ga du­ća­na. I ta­ko se, na­kon dva de­set­lje­ća ži­vo­ta i ra­da u Za­gre­bu, obi­telj Ma­ro­vić vra­ti­la u svo­ju mi­ri­si­ma i tra­di­ci­jom bo­ga­tu Kor­ču­lu iz ko­je su obo­je po­nik­li. Sve to vri­je­me dok ni­su bi­li na oto­ku, otok je bio u nji­ma. Kad ti se mo­re i mas­li­na uvu­ku pod ko­žu i s nji­ma se ro­diš, povratak ko­ri­je­ni­ma za­pra­vo je oče­ki­van, po­t­vr­đu­ju i nji­ho­va ži­vot­na pri­ča i tr­go­vi­na ko­ju su otvo­ri­li i ku­ša­oni­ca ko­ju ima­ju u sta­ro­me pre­dje­lu Žr­no­va – Ba­ri­ni – i no­va ko­ju će otvo­ri­ti u Du­bro­vi­ci gdje će po­kraj ka­me­nih ku­ći­ca iz sta­ri­na usko­ro na­pra­vi­ti još se­dam tak­vih od po 30 če­tvor­nih me­ta­ra, od­nos­no eko­se­lo. Po­nu­dit će ta­ko svo­jim gos­ti­ma je­dan druk­či­ji tu­ri­zam, onaj u ko­je­mu će mo­ći vi­dje­ti en­dem­ske or­hi­de­je, u pri­ro­di iz­ras­le lju­bi­čas­te ar­ti­čo­ke, div­lje špa­ro­ge, so­ve uša­re s ras­po­nom kri­la dva me­tra... Onaj u ko­je­mu će mo­ći uži­va­ti u is­tin­skoj i ne­tak­nu­toj pri­ro­di mi­ris­na oto­ka. I uži­va­ti u eko­lo­škim pro­izvo­di­ma ko­je Ma­ro­vi­ći pro­da­ju pod bren­dom Eko škoj. Na svo­me ško­ju (oto­ku, op.a) Ma­ro­vi­ći su pr­vi re­gis­tri­ra­ni eko­lo­ški pro­izvo­đa­či. Eko­lo­gi-

ja je, na­gla­ša­va­ju, za­pra­vo nji­hov na­čin ži­vo­ta. Baš kao što je bio i nji­ho­vim sta­ri­ma. Di­ana i Mi­jo po­dri­je­tlom su s Kor­ču­le, s ko­je su otiš­li 1994., jer on, gi­ne­ko­log po stru­ci, ni­je imao pos­la. Pr­va je sta­ni­ca bio Umag gdje je Di­ana s njim ra­di­la kao me­di­cin­ska ses­tra. Za­tim su se pre­se­li­li u Za­greb. Ali, kad god je to bi­lo mo­gu­će, vra­ća­li su se svo­me pra­vom do­mu. – Mo­re nas je vuk­lo – po­t­vr­đu­ju. U Ve­loj Lu­ci Di­ana je bi­la nas­li­je­di­la stari mas­li­nik, Mi­jo je u po­dje­li os­tav­šti­ne svo­je obi­te­lji bra­tu pre­pus­tio ku­ću, u za­mje­nu za zem­lji­šte u Žr­no­vu. Bi­la je to pre­kret­ni­ca. – Iza­brao sam mo­ti­ku i rad – ka­že smi­ju­ći se li­ječ­nik. Do­la­zi­li su on i su­pru­ga ko­si­ti, čis­ti­ti mas­li­ni­ke, is­pr­va rje­đe, a pos­li­je sve češ­će. Sve dok se ni­su do­go­vo­ri­li da će se vra­ti­ti ku­ći. Lje­to pri­je ne­go što su te 2007. re­gis­tri­ra­li obi­telj­sko po­ljo­pri­vred­no gos­po­dar­stvo svo­je su pro­izvo­de iz­la­ga­li na pja­ci. I shva­ti­li da tr­ži­šte tra­ži ono što nu­de – vr­hun­sko mas­li­no­vo ulje, ra­ki­je, li­ke­re, mar­me­la­de, ča­je­ve, uše­će­re­no i svje­že vo­će, po­vr­će, mi­ris­ne sa­pu­ne... Kr­či­li su Di­ana i Mi­jo ma­ki­je i šu­me, sa­di­li no­ve na­sa­de, pre­no­si­li sta­ra sta­bla mas­li­na na no­ve par­ce­le, oti­ma­li kr­šu zem­lju... – U mo­joj obi­te­lji pe­ta je ge­ne­ra­ci­ja mas­li­na­ra. Pr­ve je mas­li­ne svo­jim žu­lje­vi­tim ru­ka­ma po­sa­dio moj pra­djed Fran­ko. A ja sam lju­bav spram zem­lje i tra­di­ci­je nas­li­je­di­la od ba­ke Ka­te s ko­jom sam odras­ta­la. Ona je bi­la naj­sta­ri­ja od je­da­na­es­te­ro dje­ce, ne­pi­sme­na. U ško­li je pro­ve­la sa­mo je­dan dan. Ta mo­ja ba­ba, ko­ju su zva­li Ta­to, po­ka­za­la mi je svu lje­po­tu i jed­nos­tav­nost, vo­di­la me da mi po­ka­že gdje spa­va ma­li zec... Uvi­jek je iz­me­đu mas­li­na, ba­de­ma, smo­ka­va i ro­ga­ča ba­ba sa­di­la bob, gra­šak... Bi­oraz­no­li­kost nam je bi­la nor­mal­na – s pu­no ža­ra go­vo­ri Di­ana Ma­ro­vić, vo­de­ći nas do mas­li­ni­ka iz­nad Ve­le Lu­ke ko­ji je nas­li­je­di­la, a po­tom je bio “oki­dač” za re­gis­tri­ra­nje obi­telj­skog po­ljo­pri­vred­nog gos­po­dar­stva. Taj pre­dio zo­vu Pri spi­lu jer je tu po­vi­še mas­li­ni­ka Ma­ro­vi­će­vih, 130 me­ta­ra po­nad ve­lo­lu­ške uva­le Ka­le, pret­po­vi­jes­no ar­he­olo­ško na­la­zi­šte Ve­la spi­la, gdje se Di­ana kao dje­voj­či­ca igra­la. Is­pod špi­lje te­ren je strm i te­ško pris­tu­pa­čan pa Mi­jo ka­že ka­ko tu mo­že je­di­no GSS. Ali mo­gu i idu i Ma­ro­vi­ći – po mas­li­ne, smok­ve, ro­ga­če... Ne­da­le­ko od to­ga dru­gi je nji­hov mas­li­nik. Sta­bla su tu autoh­to­nih sor­ti drob­ni­ce, las­tov­ke, obli­ce, le­van­tin­ke, or­gu­le... – Zna­te li na što ste sad sta­li? – pi­ta Mi­jo Ma­ro­vić go­to­vo pri sva­kom ko­ra­ku. Jer iz­me­đu sta­ba­la mas­li­na i po kr­še­vi­tom pu­telj­ku ov­dje ras­tu smi­lje, ka­du­lja, bu­hač, ori­ga­no, ko­mo­rač, gos­pi­na tra­va... I za­to pri koš­nji Mi­jo mo­ra ja­ko pa­zi­ti, ka­ko bi sa­ču­vao bi­lje ko­je će kas­ni­je upo­tri­je­bi­ti u pre­ra­di.

Bi­odi­na­mič­ka po­ljo­pri­vre­da

Ka­da su oni za­po­či­nja­li svo­ju po­ljo­pri­vred­nu pri­ču, oto­ča­ni su bi­li skep­tič­ni. Na­zi­va­li su ih split­skim te­ža­ci­ma, mno­gi su vje­ro­va­li da će br­zo odus­ta­ti i ču­di­li su se što kroš­nje mas­li­na ore­zu­ju ta­ko da ih mo­gu bra­ti sa tla. – Sre­ća je što ni­šta ni­smo zna­li jer smo pu­no to­ga na­uči­li od struč­nja­ka. Ži­vot u Za­gre­bu mi je ja­ko pu­no dao. Iš­la sam na te­čaj bi­odi­na­mi­ke, uči­la o sje­tvi i ber­bi po mje­se­če­vu ka­len­da­ru... Zna­la sam ka­ko ni­šta ne znam, a htje­la sam uči­ti jer je to ja­ko bit­no. Iš­la sam na sva pre­da­va­nja, slu­ša­la i upi­ja­la što dru­gi pa­met­no ra­de. Sada sva­ki pro­izvod raz­ra­dim od po­čet­ka do kra­ja. O mi­li­jun sit­ni­ca ovi­si ka­kav će bi­ti – go­vo­ri Di­ana Ma­ro­vić. – A ja sam nje­zin ju­nak – bes­po­go­vor­no radim sve što mi ka­že – smi­ju­ći se iz­go­va­ra Mi­jo. Za­greb je pu­no dao i Di­ani­noj sta­ri­joj kće­ri Ma­ri­ji Bo­ro­vič­kić, ma­gis­tri po­vi­jes­ti umjet­nos­ti i et­no­lo­gi­je. Sa su­pru­gom Da­li­bo­rom Ki­se­lja­kom ona je os­no­va­la za­gre­bač­ku po­druž­ni­cu Eko ško­ja. Na­ime, obra­đu­ju grad­ski vrt. Ma­ri­ja je Za­grep­ča­ni­na Da­li­bo­ra – ko­ji dok je ni­je upoz­nao ni­je ni znao da pos­to­ji druk­či­ja lju­bi­či­ca od afrič­ke u cvjet­nja­ku – “na­vuk­la” na Kor­ču­lu pa obo­je ova­mo do­la­ze kad god to mo­gu. Ci­je­la obi­telj, uklju­čiv­ši naj­mla­đu, 19-go­diš­nju Je­le­nu, ra­di u po­lju i su­dje­lu­je u svim pro­ce­si­ma pro­izvod­nje. Da­li­bor je za­vr­šio li­kov­nu aka­de­mi­ju pa je za po­lje Ma­ro­vi­će­vih na­pra­vio naj­ljep­še stra­ši­lo na Kor­ču­li. – Otok mi je uvi­jek bio bi­tan, velika mi je po­tre­ba vra­ti­ti se, i emo­tiv­no i ener­gi­zi­ra­ju­će – pri­ča Ma­ri­ja dok nje­zi­na ma­ti do­ba­cu­je ka­ko su joj u Ve­loj Lu­ci, u ko­joj je odras­la, pr­ve igrač­ke bi­le trav­či­ce i kuk­ci. Je­le­na, ko­ju obi­telj hva­li kao ja­ko do­bru ku­ha­ri­cu, bit će ve­te­ri­nar­ka. Na svo­me oto­ku, za­što ne? Su­tra pred­stav­lja­mo mla­du na­du u po­ljo­pri­vre­di Di­anu Pr­pić iz Bre­ža­na u Kar­lo­vač­koj žu­pa­ni­ji ko­ja se ba­vi uz­go­jem ra­tar­skih i po­vr­tlar­skih kul­tu­ra te ov­čar­stvom

Ma­ri­ja i su­prug Da­li­bor u Za­gre­bu ima­ju “po­druž­ni­cu” Eko ško­ja – obra­đu­ju grad­ski vrt Ka­kav će bi­ti ko­nač­ni pro­izvod, ovi­si o mi­li­jun sit­ni­ca. Sto­ga sva­ki de­talj pom­no raz­ra­de

U ne­ka­daš­njoj ga­ra­ži obi­telj Ma­ro­vić otvo­ri­la je Eko škoj, tr­go­vi­nu prot­ka­nu mi­ri­si­ma rod­no­ga kra­ja

Ma­ri­ja s maj­kom Di­anom u ber­bi la­van­de i ori­ga­na

Ka­ko do­ći do OPG-a Ma­ro­vić Tr­go­vi­na Eko škoj na­la­zi se u Kor­ču­li, Put sv. Ni­ko­le 38. Ka­ko do­ći do njih te do­go­vo­ri­ti po­sjet ku­ša­oni­ci ili na­ru­či­ti pro­izvo­de, objas­ni­li su na stranici eko­skoj.com Od 18. do 28. ko­lo­vo­za či­ta­te­lji Ve­čer­njeg lis­ta mo­gu gla­so­va­ti pu­tem SMS-a za naj­bo­lje obi­telj­sko po­ljo­pri­vred­no gos­po­dar­stvo po svom iz­bo­ru Za­jed­no su i u pre­ra­di i u po­lju: Di­ana i Mi­jo te Je­le­na, Ma­ri­ja i Da­li­bor (sli­je­va na­des­no). Iako zna bi­ti te­ško, obi­telj uži­va u ono­me što ra­di i u pro­izvo­di­ma ko­ji osva­ja­ju broj­ne kup­ce

Pri koš­nji mas­li­ni­ka Mi­jo mo­ra pa­zi­ti jer me­đu kr­šem ras­te bi­lje ko­je ko­ris­te za pre­ra­du. Ka­že da je svo­joj Di­ani ju­nak jer “bes­po­go­vor­no ra­di sve što ka­že”

Za ek­s­tra­dje­vi­čan­sko mas­li­no­vo ulje Škoj Ma­ro­vi­ći ima­ju oz­na­ku “Hr­vat­ski otoč­ni pro­izvod”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.