5.

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

Pre­mi­je­ra “Ne­že­lje­ne ba­šti­ne” bit će na Sa­ra­jev­skom film­skom fes­ti­va­lu. Što auto­ru zna­či po­jav­lji­va­nje na naj­ja­čem re­gi­onal­nom fes­ti­va­lu?

Pre­kras­na je stvar ima­ti pre­mi­je­ru na Sa­ra­jev­skom film­skom fes­ti­va­lu. To je fes­ti­val s du­šom. Sarajevo za­is­ta vo­li film. Pu­bli­ka je pre­div­na, vo­lim u mra­ku ki­na os­lu­ški­va­ti nje­zi­ne re­ak­ci­je na film. SFF je ta­ko­đer do­bar zbog su­sre­ta s mo­gu­ćim dis­tri­bu­te­ri­ma, a film on­dje vi­de i fes­ti­val­ski se­lek­to­ri i oni ko­ji ku­pu­ju pro­gra­me za TV pos­ta­je.

Pos­to­ji li mo­guć­nost da taj do­ku­men­ta­rac na­iđe na raz­li­čit pri­jem u Hr­vat­skoj i u re­gi­ji?

Film će si­gur­no na­ići na raz­li­či­te ko­men­ta­re u sva­koj od ze­ma­lja. U Hr­vat­skoj će bi­ti pu­no onih ko­je će film na­tje­ra­ti na raz­miš­lja­nje, mno­ge i ga­nu­ti. Mno­gi će za­ža­li­ti za pre­li­je­pim umjet­nič­kim dje­li­ma na­ših ve­li­kih ki­pa­ra, a ne­ki će se si­gur­no pi­ta­ti ka­ko je bi­lo mo­gu­će da u Hr­vat­skoj na ta­ko bru­ta­lan na­čin, ru­še­ći vri­jed­na, svjet­ski priz­na­ta umjet­nič­ka dje­la, ne­ki že­le mi­je­nja­ti po­vi­jest, a ne­ki dru­gi u zad­nje vri­je­me na to­me do­bro za­ra­đu­ju pro­da­ju­ći ih kao se­kun­dar­nu si­ro­vi­nu.

Ka­ko sto­je stva­ri s igra­nim fil­mom? Hoće li i va­ša pri­ča, za tko zna ko­li­ko go­di­na, bi­ti ona o mla­doj re­da­te­lji­ci u naj­bo­ljim go­di­na­ma?

Imam ne­ko­li­ko sprem­nih sce­na­ri­ja za igra­ne fil­mo­ve, ne­ki su proš­li na ra­zvoj­nim pro­jek­ti­ma pa čak i u dru­gim dr­ža­va­ma do­bi­va­li na­gra­de. Ali, sve je to uza­lud iz­os­ta­ne li part­ner­sko fi­nan­ci­ra­nje u do­mi­cil­noj dr­ža­vi. Evo, u ino­zem­s­tvu sam, za­jed­no sa stra­nim part­ne­ri­ma, do­bi­la zna­čaj­na sred­stva na jav­nom na­tje­ča­ju, uz uvjet su­fi­nan­ci­ra­nja u Hr­vat­skoj. Na­ža­lost, no­vac je pro­pao jer su mi vra­ta HAVC-a za­tvo­re­na, a ima­la sam već sprem­na tri stra­na ko­pro­du­cen­ta za no­vi pro­jekt.

Je li re­no­me do­bre do­ku­men­ta­ris­ti­ce, sje­ti­mo se sa­mo va­ših fil­mo­va “Sud­bi­na bro­ja tri­na­est” i “Dra­gi Las­ta­ne!”, pred­nost ili ma­na pri bor­bi za no­vac za igra­ni film?

Ši­ra jav­nost uop­će me ne per­ci­pi­ra kao do­ku­men­ta­ris­ti­cu. Pam­te me po igra­nim fil­mo­vi­ma, “7sex7” i “Ras­tan­ku”. Ali, po­no­sim se i svo­jim do­ku­men­tar­ci­ma. Ne sa­mo zbog na­gra­da ne­go i zbog gle­da­nos­ti. Bi­la sam pre­sret­na kad sam saz­na­la da je moj “Las­tan” u TV emi­ti­ra­nju imao dvos­tru­ko ve­ću gle­da­nost od sre­diš­njeg Dnev­ni­ka. Po­djed­na­ko vo­lim i igra­ni i do­ku­men­tar­ni film. Vje­ruj­te, na­pra­vi­ti do­ku­men­tar­ni film od 100 mi­nu­ta je pu­no te­že ne­go na­pra­vi­ti igra­ni is­tog tra­ja­nja. Ni­je la­ko bez fik­ci­je ko­ja je esen­ci­ja igra­nog fil­ma na­pra­vi­ti do­ku­men­ta­rac ko­ji će pu­bli­ka sa za­ni­ma­njem gle­da­ti sat i pol. Uz to, pro­ces mon­ta­že do­ku­men­tar­nog fil­ma je du­go­traj­ni­ji, čes­to osjet­lji­vi­ji ne­go kod igra­nog fil­ma. O pro­ble­mi­ma s fi­nan­ci­ra­njem fil­ma da i ne go­vo­rim. Ri­jet­ki zna­ju da ipak naj­vi­še od sve­ga vo­lim eks­pe­ri­men­tal­ni film. S njim sam po­če­la još u sred­njoj ško­li, a sa­da do­vr­ša­vam dok­to­rat s no­vim eks­pe­ri­men­tal­nim fil­mom. No, pro­blem pri fi­nan­ci­ra­nju fil­mo­va ni­je žanr ko­ji ra­di­te. U Hr­vat­skoj je glav­na ma­na u bor­bi za no­vac ne pri­pa­da­ti pra­vom kla­nu u pra­vom tre­nut­ku. Ako su mo­ji fil­mo­vi i dra­me mo­gli do­bi­ti naj­ve­će dr­žav­ne na­gra­de, ka­ko ja kao re­da­te­lji­ca ne mo­gu do­bi­ti su­fi­nan­ci­ra­nje od HAVC-a!?

Za­što kod nas ne funk­ci­oni­ra­ju snaž­ni pro­du­cen­ti ko­ji bi on­da gu­ra­li pro­jek­te u ko­je vje­ru­ju? Ili za­što je tak­vih pro­du­ce­na­ta ta­ko ma­lo?

Tak­vih pro­du­ce­na­ta je vr­lo ma­lo jer je kri­za uze­la ma­ha. Vr­lo je te­ško osi­gu­ra­ti ko­mer­ci­ja­li­za­ci­ju fil­ma bez par­ti­ci­pa­ci­je HAVC-a, go­to­vo ne­mo­gu­će. Za­to pro­du­cen­ti, iz­bje­ga­va­ju­ći fi­nan­cij­ski ne­us­pjeh, ne ula­ze u pro­jek­te ko­je ne fi­nan­ci­ra HAVC. Lju­di sve ma­nje i ma­nje idu u ki­no, tzv. mer­c­han­di­sing kod nas uop­će ne pos­to­ji. A film je po­sao i mo­ra se fi­nan­cij­ski po­kri­ti. Snaž­nih pro­du­ce­na­ta ko­ji ap­so­lut­no ci­je­lo fi­nan­ci­ra­nje iz­ne­su sa­mi ili us­pi­ju na­ći spon­zo­re, na­ža­lost ne­ma u Hr­vat­skoj. Ako se ipak net­ko sma­tra tak­vim, ne­ka mi se sva­ka­ko ja­vi! (smi­jeh). Po­je­di­ni pro­du­cen­ti ula­ze u ne­ki ni­sko­bu­džet­ni pro­jekt ko­ji ne su­fi­nan­ci­ra HAVC, ali go­to­vo bez iz­nim­ke to či­ne ako su pri­je to­ga pro­du­ci­ra­li ne­ko­li­ko fil­mo- va ko­ji je­su su­fi­nan­ci­ra­ni. Tim su­fi­nan­ci­ra­nim pro­duk­ci­ja­ma aku­mu­li­ra­ju odre­đe­ni no­vac ko­ji on­da mo­gu ulo­ži­ti u ne­ke fi­nan­cij­ski skrom­ni­je pro­jek­te. Mla­di i lu­di kao ja sa­mi nas­to­je fi­nan­ci­ra­ti svo­je pro­jek­te i to, u pra­vi­lu, či­ne sa­mo jed­nom. Fi­nan­cij­ski to ni­je mo­gu­će iz­dr­ža­ti. Me­ni film ni­je ho­bi, kao ne­ki­ma ko­ji re­do­vi­to do­bi­va­ju pot­po­ru HAVC-a, ne­go za­ni­ma­nje za ko­je sam se ško­lo­va­la. Onih ko­ji se od­lu­če fi­nan­ci­ra­ti sa­mi svo­je pro­jek­te sve je ma­nje, kao Mo­hi­ka­na­ca. I sa­ma se osje­ćam kao da pri­pa­dam tom ple­me­nu. Me­đu­tim, te­ško je i is­crp­lju­ju­će bi­ti po­s­ljed­nja Mo­hi­kan­ka…

U jed­nom tre­nut­ku iz­gle­da­lo je da že­ne osva­ja­ju hr­vat­ski igra­ni film, ali ovo­go­diš­nja Pu­la, una­toč fil­mu Snje­ža­ne Tri­bu­son, po­bi­ja taj do­jam. Za­što je ta­ko te­ško bi­ti film­skom re­da­te­lji­com u nas?

Sre­ćom, ima­mo do­bru ško­lu i ta­len­ti­ra­ne že­ne. Te­ško je sa­mo oni­ma ko­je ni­su u pra­vom kla­nu. Ri­jet­ke us­pi­je­va­ju bez klan­ske pri­pad­nos­ti. Mo­ja je na­rav lav­lja, po pod­z­na­ku ko­jem pri­pa­dam u ho­ro­sko­pu. Te­ško se mo­gu uk­lo­pi­ti u kla­no­ve, pre­vi­še sam svo­ja i ne­s­klo­na kom­pro­mi­si­ma nuž­nim za pri­pa­da­nje kla­nu. I te­ško mi je, za­is­ta. Evo, HAVC ni­je htio fi­nan­ci­ra­ti ni ovaj film o sru­še­nim an­ti­fa­šis­tič­kim spo­me­ni­ci­ma, iako je te­ma­ti­ka za­is­ta ak­tu­al­na, iako se mno­gi u HAVC-u dek­la­ri­ra­ju kao an­ti­fa­šis­ti.

Na­kon va­še krat­ke epi­zo­de na če­lu Druš­tva hr­vat­skih film­skih re­da­te­lja, ima­te li osje­ćaj da ste na­mjer­no “stav­lje­ni na če­ka­nje”?

Fi­nan­cij­ska di­je­ta na ko­ju su me sta­vi­li u HAVC-u, u uz­roč­noj je ve­zi s mo­jom že­ljom da kao pred­sjed­ni­ca stru­kov­ne udru­ge DHFR-a uči­nim da HAVC slu­ži re­da­te­lji­ma i dru­gim kre­ativ­ci­ma, a ne obr­nu­to. Vje­ru­jem u prav­du. Ni­je la­ko, ali vje­ru­jem da ću upor­nim ra­dom do­ći na svo­je. Iz­nim­no po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je pu­bli­ke na mo­je fil­mo­ve me ohra­bru­ju i mo­ti­vi­ra­ju. Iz­me­đu laž­nog i na­pu­ha­nog us­pje­ha ko­ji tra­je par lje­ta, i du­go­traj­ne, a sta­bil­ne ka­ri­je­re, uvi­jek ću iz­a­bra­ti ovo dru­go. Na­dam se da će i ovih šest glad­nih go­di­na pro­ći i da ću ko­nač­no do­bi­ti pra­vu pri­li­ku da po­no­vo na­pra­vim atrak­ti­van igra­ni film. U naj­te­žim da­ni­ma ra­ta oso­bi­to je po­pu­lar­na bi­la pje­sma “Stop the War in Cro­atia”. U eter je pu­šte­na 12. ko­lo­vo­za 1991. a skla­dao ju je: a) Đa­ni Mar­šan b) To­mis­lav Iv­čić c) Hr­vo­je He­ge­du­šić

Me­ni film ni­je ho­bi kao ne­ki­ma ko­ji re­do­vi­to za svo­je fil­mo­ve do­bi­va­ju pot­po­ru HAVC-a

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.