U ci­vi­li­za­ci­ji sli­ke i u vla­da­vi­ni no­vih me­di­ja fra­ze su te ko­je ubi­ja­ju

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Ana­li­za Mir­ko Ga­lić

Ve­li­ki po­li­tič­ki der­bi vra­tio se na ma­le ekra­ne u sjaju pra­vog te­le-re­alityja i po­kre­nuo na­vi­jač­ke emo­ci­je kao da u ring ula­ze gla­vom i bra­dom Mi­ke Tyson i Ca­ssi­us Clay na­še po­li­ti­ke. Bom­bas­tič­ne obja­ve o pre­ki­du de­bat­no­ga pos­ta na da­le­ko­vid­ni­ca­ma otvo­ri­le su kod gra­đa­na raz­li­či­te na­de: kod jed­nih, ja­ko ne­za­do­volj­nih sta­njem u zem­lji, da će „po­te­ći krv“, i to iz ve­na onih ko­ji su, po de­fi­ni­ci­ji, naj­vi­še odgovorni za tak­vo sta­nje; kod dru­gih, ma­nje ne­za­do­volj­nih (a tre­ćih je­dva i da ima), da je po- li­tič­ki ži­vot u dr­ža­vi to­li­ko ci­vi­li­zi­ran da se za jed­nim sto­lom mo­gu na­ći dva kon­ku­rent­ska po­li­ti­ča­ra iz dva naj­ve­ća stra­nač­ka ta­bo­ra i da se bo­re za is­tu igrač­ku (tj. vlast), a da na kra­ju dvo­bo­ja oba pre­ži­ve. De­ba­tu tak­vo­ga ti­pa pra­ti na­čel­na sum­nja da će (de­mo­krat­ska) for­ma još jed­nom po­tis­nu­ti ili de­for­mi­ra­ti sa­dr­žaj, pa da će pos­li­je „iga­ra“puk po­nov­no bi­ti gla­dan „kru­ha“. Re­kons­truk­ci­ju dr­žav­ne vlas­ti po­či­nje, ipak, s do­bre stra­ne: dvo­ji­ca vo­de­ćih ar­hi­te­ka­ta hr­vat­ske bu­duć­nos­ti pred­la­žu i bra­ne svoj pro­jekt pred oni­ma ko­ji bi tre­ba­li če­ti­ri go­di­ne ži­vje­ti ka­ko im to pobjednici bu­du odre­đi­va­li. Pr­va je lo­pa­ta na jav­nim ra­do­vi­ma ob­no­ve vlas­ti uda­re­na zvuč­nim po­vrat­kom (TV)de­ba­te u po­li­tič­ki ži­vot ko­ju je na­ša pu­bli­ka po­s­ljed­nji put stvar­no gle­da­la 2000. kad je Stje­pan Me­sić po­bi­je­dio fa­vo­ri­zi­ra­no­ga Dra­že­na Bu­di­šu, sa­mo za­to što je pred ka­me­ra­ma pli­vao kao ri­ba u vo­di. Mo­žda se moć te­le­vi­zi­je po­no­vi­la, sa­mo do­nek­le i ogra­ni­če­no, i u dvo­bo­ju Ive Jo­si­po­vi­ća i Ko­lin­de Gra­bar-Ki­ta­ro­vić, prem­da je „sta­ri“pred­sjed­nik vi­še sam se­bi na­udio, jer je do­s­ljed­no nas­tu­pao kao da bra­ni pro­fe­sor­ski sta­tus na fa­kul­te­tu, a ne pred­sjed­nič­ki po­lo­žaj u dr­ža­vi. Od de­ba­ta pod re­flek­to­ri­ma i pred ka­me­ra­ma u pra­vi­lu se oče­ku­je vi­še ne­go što ona mo­že pru­ži­ti: one vi­še stva­ra­ju do­jam i na taj na­čin pri­pre­ma­ju ko­nač­nu od­lu­ku.

‘Nemate mo­no­pol sr­ca’

Gu­rui po­li­tič­ko­ga mar­ke­tin­ga i da­nas su uvje­re­ni da je Va­lery Gis­card d’ Es­ta­ing (1974. go­di­ne) pos­ti­gao pre­sud­nih 300 ti­su­ća gla­so­va pro­tiv „si­gur­nog po­bjed­ni­ka“Franço­isa Mit­ter­ran­da jed­nom je­di­nom fra­zom: „Vi nemate mo­no­pol sr­ca!“Ti­me je, ka­žu, sru­šio so­ci­jal­ne adu­te so­ci­ja­lis­tič­ko­ga kan­di­da­ta. Se­dam go­di­na kas­ni­je, u po­nov­lje­nom dvo­bo­ju, Mit­ter­rand je upo­tri­je­bio ra­zor­nu fra­zu ko­jom je ra­zo­ru­žao svo­ga pro­tiv­ni­ka: „Vi ste proš­li (pa­sse) i pa­siv­ni (pa­ssif) čo­vjek“! Ti­me je, tvr­de is­ti tu­ma­či, svo­me pro­tiv­ni­ku us­kra­tio pra­vo da bu­de no­si­telj po­li­tič­ke bu­duć­nos­ti. Fra­ze su te ko­je „ubi­ja­ju“, a ne ve­li­ki, po­go­to­vo te­ški go­vo­ri. U ci­vi­li­za­ci­ji sli­ke i u vla­da­vi­ni te­le­vi­zi­je i no­vih me­di­ja, ve­li­ki ko­mu­ni­ka­to­ri do­la­ze ko­nač­no na svo­je: mo­gu do mi­le vo­lje za­vo­di­ti li­je­pim ri­je­či­ma, udva­ra­ti se krup­nim obe­ća­nji­ma, šar­mi­ra­ti vi­so­kim ges­ta­ma a da ni­ko­me za­to ni­su duž­ni. Ka­me­ra, me­đu­tim, ima ma­gič­nu moć, ko­ja za po­li­ti­ča­re mo­že bi­ti fa­tal­na: ot­kri­va im li­ce i po­ka­zu­je ko­li­ko je nji­ho­va ri­ječ is­ti­ni­ta ili laž­na. Po­li­ti­ča­ri joj, ipak, ju­re u za­gr­ljaj, jer tre­ba­ju nje­nu po­moć da bi po­da­ri­li dru­gim lju­di­ma svo­je ide­je, da bi jav­nos­ti na­met­nu­li svo­ju osob­nost i da bi, naj­važ­ni­je, osvo­ji­li bi­ra­če. Bi­rač je u de­mo­kra­ci­ji Nje­no Ve­li­čans­tvo sa­mo krat­ko­traj­no i pro­laz­no, dok vlast de­mo­krat­ski ne oku­pi­ra­ju oni ko­je su oni iz­a­bra­li da vla­da­ju u nji­ho­vo ime. Po­vi­jest je uvi­jek bi­la ne­pra­ved­na: sa­mo što to lju­di ni­su zna­li (i ne zna­ju ni da­nas). No, me­dij­skim sla­do­kus­ci­ma po­tek­la je sli­na od sa­me po­mis­li na mas­ni za­lo­gaj ko­ji bi tre­bao na­pu­ni­ti nji­ho­ve že­lu­ce. Osim što za­do­vo­lja­va one ko­ji idu u iz­bo­re sa­mo za­to da bi bi­li vi­đe­ni, dru­ge i ve­će ko­ris­ti od tak­vih de­ba­ta je­dva da ima i za ko­ga dru­go­ga. Lideri su ti ko­ji di­žu de­ba­te na vi­šu ili vi­so­ku po­ten­ci­ju. Vo­đa SDP-a Mi­la­no­vić tra­žio je svo­ju di­oni­cu još s Ivom Sa­na­de­rom, ali je ta­daš­nji šef HDZ-a osje­ćao nad­moć ko­ju ni­je htio do­ka­zi­va­ti, a još ma­nje sam ugro­ža­va­ti pred ka­me­ra­ma. Nje­gov put do vlas­ti ni­je uklju­či­vao TV su­če­lja­va­nje s ta­daš­njim „bru­co­šem“u vi­so­koj po­li­ti­ci. Ni­je mu pri­li­ku dao ni Ka­ra­mar­ko, ali za­to što je sam bio svjes­tan, ili su ga su­rad­ni­ci u to uvje­ri­li, da bi ga u jav­noj de­ba­ti elok­vent­ni­ji, obra­zo­va­ni­ji i dr­ski­ji opo­nent po­jeo za do­ru­čak. An­drej Plen­ko­vić je no­vo li­ce na če­lu HDZ-a ko­ji ne­ma ni osje­ćaj Sa­na­de­ro­ve nad­mo­ći ni Ka­ra­mar­kov kom­pleks ne­mo­ći, a tre­ba mu ekran da pro­ji­ci­ra i svoj lik, i svo­je do­sa­daš­nje dje­lo, i svo­je pla­no­ve. U to­me je na­šao po­čet­ni in­te­res s Mi­la­no­vi­ćem: za­jed­nič­ki bi mo­gli pro­izves­ti de­mo­krat­ski do­ga­đaj (o praz­ni­ku de­mo­kra­ci­je pre­ri­zič­no je go­vo­ri­ti, zna li se ka­ko se u nas la­ko de­val­vi­ra­ju i naj­ve­ći praz­ni­ci). Iga­ra će, dak­le, u krat­ko­me vre­me­nu do iz­bo­ra još bi­ti, na sve­op­ću ra­dost po­li­tič­nih pu­ča­na i na sve­op­će ve­se­lje po­li­ti­zi­ra­ne aris­to­kra­ci­je ko­ja se na­da iz­a­bra­ti, opet po kli­še­ju ko­ji ni­je do­bar, ali (još) ne­ma bo­lje­ga. Svi su na no­ga­ma, zna­ti­želj­ni ko­ja će i kak­va ča­rob­na (ne)moć usre­ći­ti Hr­vat­sku pos­li­je 11. ruj­na. Kao da su se u naš za­pu­šte­ni po­li­tič­ki so­kak us­kr­s­nu­li me­š­tri po­li­tič­ko­ga mar­ke­tin­ga iz le­gen­dar­ne epo­he Ken­nedyja i Nixo­na. Po­li­tič­ka i me­dij­ska po­vi­jest pam­ti da su oni zas­luž­ni, ili kri­vi, što se spek­takl uvu­kao u po­li­ti­ku, što je po­li­ti­ka sa­ma pos­ta­la spek­takl i što se (ne)pri­rod­ni brak po­li­ti­ke i te­le­vi­zi­je („te­le­kra­ci­ja“) ra­zvi­ja u ko­rist sli­ke i efek­ta, a na šte­tu smis­la i du­ha. „Ame­ri­ka­ni­za­ci­ja“po­li­tič­kih iz­bo­ra, uz to što je, po­zi­tiv­no, sru­ši­la zi­do­ve iz­me­đu kan­di­da­ta i nji­ho­vih bi­ra­ča, iz­a­zva­la je i po­pla­vu de­ma­go­gi­je i ki­ča, što ra­skoš­no de­mons­tri­ra Do­nald Trump iz­la­žu­ći svo­jim nez­na­njem ru­glu sa­mu po­li­ti­ku i po­li­ti­ča­re. U dvo­bo­ju Mi­la­no­vić-Plen­ko­vić ni­su u pr­vo­me pla­nu pro­gra­mi ko­je bra­ne, nji­ho­ve ili stra­ne pro­izvod­nje, ni po­li­tič­ke ide­je ili svje­to­na­zor­ski sta­vo­vi. Su­kob je to pri­je sve­ga dva­ju ka­rak­te­ra: jed­no­ga ko­je­mu je na je­zi­ku ono što mu je u mis­li­ma (u gla­vi), i dru­go­ga ko­ji ri­jet­ko iz­la­zi iz ok­vi­ra oprez­nos­ti „Is­pe­ci pa re­ci“; jed­no­ga ko­me će i u ge­ni­ma tra­ži­ti po­ri­jek­lo svad­lji­vos­ti, i dru­go­ga ko­me će iz obi­telj­sko­ga sta­bla iz­vla­či­ti gran­či­ce mi­ra. Kad me­đu Hr­va­ti­ma ne bi vla­da­le ne­ke dru­ge po­dje­le, od ko­jih još mo­že bi­ti i opas­ni­jih „iga­ra“od ovak­vo­ga su­če­lja­va­nja, ali ma­lo ili ni­ma­lo do­brog „kru­ha“, dvo­ji­ca na­ših po­li­ti­ča­ra, su­kob­lje­nih oko vlas­ti, mo­gli bi sta­vi­ti pot­pis na te­orij­sku kons­truk­ci­ju za­pad­nih po­li­to­lo­ga o to­me da u pos­t­ko­mu­nis­tič­kom druš­tvu i u glo­ba­li­zi­ra­nom svi­je­tu iš­če­za­va­ju kla­sič­ne li­je­vo-des­ne raz­li­ke. Na­ša ne­sret­na, i ne­sre­đe­na proš­lost, pred oči­ma Plen­ko­vi­ća i Mi­la­no­vi­ća pro­du­lju­je i pro­dub­lju­je su­ko­be oko sa­daš­njos­ti i oko bu­duć­nos­ti. S uro­đe­nim osje­ća­jem za po­li­tič­ki mar­ke­ting, za­gre­bač­ki je gra­do­na­čel­nik, u ulo­zi kan­di­da­ta za bu­du­ćeg pre­mi­je­ra, pos­li­je Kni­na do­bro pro­ci­je­nio da mu je u iz­bor­nom in­te­re­su pro­gla­si­ti kraj II. svjet­skog ra­ta. Mo­žda bi baš Mi­lan Ban­dić, umjes­to da even­tu­al­no gu­li krum­pir, kao je­dan dru­gi po­li­ti­čar, mo­gao pre­uze­ti slo­že­ni­ji za­da­tak da ra­zo­ru­ža­va ide­olo­ške for­ma­ci­je iz II. svjet­skog ra­ta. Za­rob­lje­ni­ci proš­los­ti Hr­vat­skoj opas­no ra­de o gla­vi kad te­ško stvo­re­nu dr­ža­va di­žu, ili spu­šta­ju, na rang Kr­le­ži­ne „že­ljez­nič­ke ne­sre­će“. I za­ne­ma­ru­ju Ban­di­ćev sa­vjet da je rat bo­lje za­vr­ša­va­ti dva pu­ta ne­go ni­jed­nom. S no­vim erup­ci­ja­ma za­os­ta­lih rat­nih vul­ka­na sa­mo se kom­pli­ci­ra ope­ra­ci­ja pre­ba­ci­va­nja po­li­tič­ko­ga te­ži­šta pre­ma bu­duć­nos­ti. Zbog li­be­ral­ne po­li­ti­ke – a ne sa­mo ba­ha­to­ga po­na­ša­nja – Mi­la­no­vić je već do­šao na loš glas kod elek­to­ra­ta lje­vi­ce, rad­nič­ko­ga, ako još pos­to­ji, i in­te­lek­tu­al­no­ga, ako se ni­je ras­pao. Nje­mu de­ba­ta da­je pri­li­ku da raz­bi­je ste­re­otip da ni­ko­ga ne slu­ša, a ako i slu­ša, da ne ču­je, a ako i slu­ša i ču­je, da ne uva­ža­va to što je čuo, i da ni­je spo­so­ban pri­hva­ti­ti raz­li­či­ta miš­lje­nja. Na stra­nač­kim iz­bo­ri­ma, Mi­la­no­vić je imao ja­kog pro­tu­kan­di­da­ta i ta­ko is­pu­nio po­čet­ni uvjet za de­mo­krat­sku po­t­vr­du svo­je po­bje­de. Za pot­pu­ni­ju sli­ku vlas­ti­te de­mo­kra­tič­nos­ti, pro­pu­šta is­pu­ni­ti dru­gi uvjet – prak­tič­no do­ka­za­ti da ni­je bio sam na lis­ti i da 40 pos­to čla­no­va ko­ji ni­su gla­so­va­li za nje­ga pri­pa­da­ju is­toj

Pr­va je lo­pa­ta na jav­nim ra­do­vi­ma ob­no­ve vlas­ti uda­re­na zvuč­nim po­vrat­kom TV de­ba­te u po­li­tič­ki ži­vot. Dvo­ji­ca vo­de­ćih ar­hi­te­ka­ta hr­vat­ske bu­duć­nos­ti pred­la­žu i bra­ne svoj pro­jekt pred oni­ma ko­ji­ma bi tre­ba­li vla­da­ti

stran­ci, i s is­tim pra­vi­ma kao i oni ko­ji su pre­poz­na­li „svo­ga še­fa“. Ne mo­že se Mi­la­no­vi­ću os­po­ri­ti da je iz­gra­dio sta­no­vi­tu ka­riz­mu, pri­je sve­ga zbog svo­jih in­te­lek­tu­al­nih po­ten­ci­ja­la i ču­des­ne bor­be­nos­ti. Nje­gov do­ju­če­raš­nji glav­ni opo­nent ni­je imao ni­kak­vu ka­riz­mu, i te­ško da bi je ste­kao da je sto go­di­na os­tao na če­lu HDZ-a, za raz­li­ku od Plen­ko­vi­ća, ko­ji u to car­stvo pov­la­šte­nih po­li­ti­ča­ra mo­že za­vi­ri­ti pos­li­je pr­vih sto da­na, ako na bi­ra­li­štu pru­ži (i do­bi­je) do­ka­ze da je u sta­nju mi­je­nja­ti stran­ku, ne mi­je­nja­ju­ći se­be. Plan o na­rod­njač­koj for­ma­ci­ji des­no­ga cen­tra, kon­zer­va­tiv­ne i de­mo­kr­š­ćan­ske ori­jen­ta­ci­je, iz­lo­žio je u pr­vo­me nas­tu­pu. Os­ta­je mu te­ži dio – da ga obra­ni, i još te­ži – da ga pro­ve­de.

HDZ kao tan­ker pun go­ri­va

Do­volj­no mu je bi­lo da ode u Knin pa da se sam uvje­ri ko­li­ko stran­ka ko­ju je pre­uzeo pod­sje­ća na tan­ker pun go­ri­va ko­jim ni­je la­ko ma­ne­vri­ra­ti u pli­ća­ku i tjes­na­cu. Za raz­li­ku od Mi­la­no­vi­ća, ko­ji je u stran­ci nas­li­je­dio sam se­be, a u dr­ža­vi, do­bi­je li man­dat, opet vi­še se­be ne­go­li pro­laz­no­ga Ore­ško­vi­ća, An­drej Plen­ko­vić do­šao je na če­lo HDZ-a iz „splen­did is­o­la­ti­on“iz Bruxel­le­sa, gdje ga je Ka­ra­mar­ko pos­lao u zlat­ni ka­vez da mu ne kva­ri pos­lo­ve u zem­lji. Pok­lo­pe li mu se sve zvi­jez­de, na če­lo Vla­de mo­že do­ći le­gi­tim­ni­je od Ore­ško­vi­ća, ali još uvi­jek kao ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje: pri­je dva-tri mje­se­ca tre­ti­ra­li su ga u vlas­ti­toj stran­ci kao ne­po­želj­nog Na­po­le­ona kad je „vuk s Kor­zi­ke“bje­žao s El­be, da bi i nje­ga pos­li­je po­bje­de na stra­nač­ko­me sa­bo­ru do­če­ka­li u Za­gre­bu kao „ve­li­kog tri­jum­fa­to­ra“. Po­ka­za­lo se još jed­nom da po­li­tič­ke stran­ke funk­ci­oni­ra­ju na prin­ci­pu Vo­đe, i da Krist svo­je uče­ni­ke ni­je uza­lud­no na­zi­vao ov­ca­ma. S po­bjed­nič­kim ma­čem u ru­ci, no­vi šef HDZ-a od­sje­kao je dio Ka­ra­mar­ko­va nas­li­je­đa na des­ni­ci, i li­šio stran­ku di­je­la pra­va­ške (star­če­vi­ćan­ske) tra­di­ci­je, na ko­joj je Fra­njo Tuđ­man gra­dio svo­ju pre­poz­nat­lji­vu po­li­ti­ku tri­ju iz­vo­ra. Ra­di­ćev­ska je lo­za, onaj os­ta­tak ko­ji je ve­zan uz Kre­šu Be­lja­ka, oti­šao svo­jom vo­ljom, i ta­ko os­ta­vio HDZ i bez dru­go­ga iz­vo­ra. A na­ci­onal­na se lje­vi­ca pri­pi­to­mi­la ili je dav­no po­če­la iz­la­zi­ti iz HDZ-a, s Ma­no­li­ćem i Me­si­ćem, i ne­ma ni­šta s no­vim še­fom ko­me je važ­no da na po­čet­ku vla­da­vi­ne po­ka­že da dr­ži kor­mi­lo pro­mje­na u svo­jim ru­ka­ma i da mo­že – za raz­li­ku od Mi­la­no­vi­ća – opra­šta­ti stra­nač­kim „ov­či­ca­ma“ko­je su po­bje­gle od biv­še­ga „pas­ti­ra“. Okup­lja­nje i vje­ro­dos­toj­nost nje­go­ve su do­bre po­bjed­nič­ke ši­fre, pi­ta­nje je ko­li­ko ih kon­zer­va­tiv­ni sen­zo­ri mo­gu hva­ta­ti. Plen­ko­vić je svjež(ij)a po­ja­va u hr­vat­skoj po­li­ti­ci. To je nje­go­va pred­nost i nje­gov sa­vez­nik, čak i ako pos­li­je iz­bo­ra uđe u ne­za­hval­nu bor­bu za op­s­ta­nak. Ni on ni nje­gov opo­nent ni­su for­mi­ra­ni ni u jed­noj od ide­olo­ških ra­di­oni­ca ko­je tru­ju naš jav­ni pros­tor. Mi­la­no­vi­ća su na­pu­šta­li mno­gi sa­vez­ni­ci, vi­še zbog nje­go­ve me­to­de ne­go­li sa­me po­li­ti­ke: oni bi ga, kad bi mo­gli, sta­vi­li u top i pos­la­li na ne­ki dru­gi pla­net da ta­mo usre­ću­je svo­je po­da­ni­ke. Nje­go­vi sa­vez­ni­ci re­gru­ti­ra­ju se me­đu oni­ma ko­ji že­le lje­vi­cu na vlas­ti, ili ni­su to­li­ko pro­tiv nje, ali bez nje­ga na če­lu: des­ni ek­s­tre­mi još jed­nom funk­ci­oni­ra­ju ta­ko da mo­bi­li­zi­ra­ju li­je­ve bi­ra­če i, objek­tiv­no, tje­ra­ju vo­du na mlin lje­vi­ce. Po­lo­žaj dvo­ji­ce po­li­tič­kih li­de­ra ni­je ta­ko kom­fo­ran: še­fu SDP-a te­če po­s­ljed­nja pri­li­ka da iz­bjeg­ne Ka­ra­mar­ko­vu sud­bi­nu. Po­raz ili ne­us­pjeh na iz­bo­ri­ma bio bi vje­ro­jat­no nje­gov po­li­tič­ki kraj. Lje­vi­ca bi mo­ra­la „ra­đa­ti“no­vo­ga vo­đu me­đu oni­ma ko­ji sa­da mu­dro šu­te. Še­fu HDZ-a na bi­ra­li­štu se ne mo­ra kro­ji­ti po­li­tič­ka sud­bi­na, čak i ako ne po­bi­je­di, uva­že li bu­du­ći kri­ti­ča­ri da je on pre­uzeo stran­ku u ra­su­lu. I sve pod jed­nom pret­pos­tav­kom, ko­ja ne­ma ja­ko upo­ri­šte u ple­bis­ci­ti­ma ko­ji­ma je jed­na te is­ta stran­ka u dva mje­se­ca bi­ra­la dvo­ji­cu raz­li­či­tih vo­đa, da će po­li­tič­ka des­ni­ca pre­poz­na­ti i pri­hva­ti­ti no­vog pred­sjed­ni­ka. Za­to su i Plen­ko­vi­ću i Mi­la­no­vi­ću iz­bo­ri, ko­je su otvo­ri­li svo­jim pr­vim su­če­lja­va­njem, nji­ho­vo po­li­tič­ko bi­ti ili ne bi­ti. Oba pre­ten­de­na­ta na vlast do­volj­no su do­bro obra­zo­va­na da su mo­gli usvo­ji­ti Sha­kes­pe­are­ovu (ne)dvo­smis­le­nu po­ru­ku: „Čo­vjek ko­ji ne raz­miš­lja, ži­vi u slje­pi­lu; čo­vjek ko­ji raz­miš­lja, ži­vi u ta­mi“.

Ne­sret­na i ne­sre­đe­na proš­lost pred oči­ma Plen­ko­vi­ća i Mi­la­no­vi­ća pro­du­lju­je i pro­dub­lju­je su­ko­be oko sa­daš­njos­ti i bu­duć­nos­ti

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.