ZRINKA MATIJEVIĆ

Fuć­kaš sta­nje ka­da sve znaš, tu ne­ma uz­bu­đe­nja stva­ra­nja

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Ar­sen Ore­mo­vić ar­sen.ore­mo­vic@ve­cer­nji.net ZA­GREB

Na­kon pre­mi­je­re igra­nog fil­ma “Tram­po­lin” u Pu­li, re­da­te­lji­ca na Sa­ra­je­vo film fes­ti­va­lu pred­stav­lja do­ku­men­ta­rac “Iza li­ca zr­ca­la”

Sa­ra­je­vo film fes­ti­val već je u sr­ci­ma film­ske eki­pe „Iza li­ca zr­ca­la“. Ta­mo smo na­gra­đe­ni u ra­zvoj­noj fa­zi fil­ma, no­vac je ulo­žen u sce­nu u ko­joj ka­me­ra „plu­ta“po­kraj go­to­vo 200 me­ta­ra vi­so­ke sti­je­ne te po­ma­lo ot­kri­va tu za­ču­đu­ju­ću vi­zu­ru pti­ca – i još po­ne­što, ali to ne­ka gle­da­te­lji „ot­kri­ju“sa­mi, po­la­ko, u mra­ku ki­na. Eto, to oče­ku­je­mo! Ne­ka svi oni ko­ji vi­de film ot­plu­ta­ju do svo­jih unu­tar­njih ne­mir­nih mjes­ta pa se vra­te na­zad se­bi u mi­ru. Jer, u bi­ti, o to­me se ra­di u „Iza li­ca zr­ca­la“: ka­ko pro­nik­nu­ti u ko­jem ku­tu na­šeg bi­ća le­ži sre­ća – go­vo­ri re­da­te­lji­ca Ka­ta­ri­na Zrinka Matijević uo­či pre­mi­je­re svog do­ku­men­tar­ca „Iza li­ca zr­ca­la“, in­tim­ne is­po­vjed­ne pri­če, na fes­ti­va­lu u Sa­ra­je­vu. Ovo je vr­lo di­na­mič­no vri­je­me za re­da­te­lji­cu jer us­po­re­do s ovim do­ku­men­tar­cem pri­pre­ma i ki­no­dis­tri­bu­ci­ju du­go­me­traž­nog igra­nog de­bi­ja „Tram­po­lin“, pre­mi­jer­no pri­ka­za­nog u Pu­li.

Ka­ko je is­to­dob­no gu­ra­ti dva dos­ta raz­li­či­ta fil­ma?

Pre­ska­ki­va­njem iz jed­ne u dru­gu for­mu stvo­ri­la sam si pros­tor pot­pu­ne slo­bo­de kre­ativ­nog pro­pi­ti­va­nja. Pri­vat­no jest na­por­no, ali pro­fe­si­onal­no de­fi­ni­tiv­no is­kus­tvo ko­je že­lim po­no­vi­ti jer slo­bo­de i pro­pi­ti­va­nja ni­kad dos­ta.

“Iza li­ca zr­ca­la” go­vo­ri o va­šem odras­ta­nju u Li­ci, s ja­kim is­po­vjed­nim ka­rak­te­rom. Što vas je na­ve­lo da ot­kri­je­te ne­ke svo­je in­tim­ne stva­ri po­put to­ga da, što je ma­lo lju­di oko vas zna­lo, bo­lu­je­te od epi­lep­si­je?

Či­nje­ni­ca da ot­kri­va­njem svo­jih taj­ni mo­gu po­mo­ći mno­gi­ma da se osje­ća­ju bo­lje, na­kon gle­da­nja “Iza li­ca zr­ca­la” mu­škar­ci pos­ta­ju njež­ni­ji, a že­ne snaž­ni­je. Mno­gi mi pri­la­ze u su­za­ma i gr­le me jer ra­zu­mi­ju o če­mu go­vo­rim i dra­go im je da je net­ko na­po­kon pro­go­vo­rio ko­li­ko je te­ško pro­ži­vje­ti ki­re­ta­že i bo­les­ti zbog ko­jih ste u druš­tvu po­ne­kad tre­ti­ra­ni kao, haj­de­mo bi­ti pris­toj­ni, pa re­ći sa­mo tre­ti­ra­ni kao „dru­ga­či­ji“. Či­nje­ni­ca da kao do­ku­men­ta­ri- sti­ca ne že­lim bi­ti li­ce­mjer­na pa pred ka­me­ru sta­vi­ti to­li­ke lju­de s nji­ho­vom te­škom pri­čom, a kad ja imam svo­ju – šu­tje­ti. Či­nje­ni­ca da ra­di­ti film o se­bi zna­či pot­pu­no iz­bru­si­ti svo­ju vje­šti­nu do­ku­men­ta­ris­ti­ke jer is­to­vre­me­no stje­češ is­kus­tvo ka­ko je iz­la­ga­ti i bi­ti iz­lo­žen.

Je li užu i ši­ru obi­telj tre­ba­lo pri­pre­mi­ti na to da film go­vo­ri o ne­kim obi­telj­skim stva­ri­ma, da ne ka­žem taj­na­ma?

Ah, i jest i ni­je. Pr­va pro­jek­ci­ja fil­ma ko­ja se do­go­di­la na Za­greb­doxu bi­la je ta­ko­re­ći za­tvo­ren tip pro­jek­ci­je. Ve­ći­na pu­bli­ke bi­la je mo­ja uža i ši­ra obi­telj. Mo­ram re­ći da su me raz­ga­li­li. Hva­la im!

Iz­me­đu os­ta­lo­ga, tvr­di­te da ste ro­di­li jed­no di­je­te, a iz­gu­bi­li njih če­tve­ro, za raz­li­ku od maj­ke i ba­ke ko­je su vi­še dje­ce ro­di­le ne­go iz­gu­bi­le. Što vas mu­či oko to­ga?

Pa upra­vo to što se taj obra­zac kroz mo­ju obi­telj po­nav­ljao i um­no­ža­vao. Na­mjer­no go­vo­rim u proš­lom vre­me­nu, že­lim da mo­ja kćer ne­ma tak­va bol­na is­kus­tva.

Ot­kud po­tre­ba da „Tram­po­li­nom“go­vo­ri­te o ge­ne­ra­cij­skom pre­no­še­nju na­si­lja?

Eto vi­di­te, ko­li­ko lju­di, to­li­ko vi­zu­ra. Za me­ne „Tram­po­lin“ni­je film o na­si­lju, ne­go film o pro­pi­ti­va­nju lju­ba­vi, paž­nje i njež­nos­ti, film s be­skom­pro­mis­nom ide­jom da se pod sva­ku ci­je­nu do te lju­ba­vi, paž­nje i njež­nos­ti do­đe! Pa ma­kar tra­ja­lo i ge­ne­ra­ci­ja­ma... a obič­no tra­je. Zna­te, ja mis­lim da svo­joj dje­ci ne pre­no­si­mo sa­mo ge­no­tip i fe­no­tip. Pre­ne­se­mo im i ci­je­li snop obi­telj­skog ži­vot­nog zna­nja ili „nez­na­nja“. I o tom je „Tram­po­lin“, o po­tra­zi za zna­njem ko­je će po­mo­ći da se pre­ki­ne ta kvar­na nit iz sno­pa ko­ja nas pri­je­či da bu­de­mo bo­lji lju­di.

Za­nim­lji­vo je da nis­te pok­lek­nu­li ste­re­otip­nom pri­ka­zi­va­nju mu­ška­ra­ca kao pri­mar­nih zlos­tav­lja­ča. Ka­ko ste se od­lu­či­li za ta­kav obrat?

Pa baš za­to što je to ste­re­otip ni­je mi bi­lo te­ško obe­ća­ti jed­noj se­bi ta­da bli­skoj oso­bi ko­ja je po­si­ja­la kli­cu ide­je za „Tram­po­lin“da ne­ću dos­lov­no na­pi­sa­ti nje­go­vu pri­ču. I Pav­li­ci Baj­sić i me­ni pi­sa­nje žen­skih li­ko­va iš­lo je la­ko. Dos­lov­no se u pr­vim ver­zi­ja­ma sce­na­ri­ja vi­še žen­skih li­ko­va bo­ri­lo za cen­tral­no mjes­to. Ni­smo ih

“Na pu­tu za Pu­lu uhva­ti­li smo na ra­di­ju fes­ti­val­sku kro­ni­ku u ko­joj su kri­ti­čar i oso­ba s fes­ti­va­la us­t­vr­di­li ka­ko u Pu­li ni­je bi­lo do­brih fil­mo­va!? Os­ta­li smo u ču­du ko­li­ko je ne­po­što­va­nja i aro­gan­ci­je iz­ni­je­la ova Pu­la pre­ma auto­ri­ma”

mo­gle sta­ti ras­pi­si­va­ti. Lik ko­ji je utje­lo­vi­la La­na Ba­rić bio je u pr­voj ver­zi­ji glav­ni lik i sa­da mi je dra­go da smo tu fa­zu ima­le jer neg­dje u mo­joj re­da­telj­skoj me­mo­ri­ji. Taj kod se za­ča­hu­rio pa sam je ima­la po­tre­bu re­ži­ra­ti ta­ko da smo je na kra­ju u mon­ta­ži mo­gle pro­vu­ći kroz film baš ta­ko – kao glav­ni žen­ski lik u sje­ni. Da su nam mu­ški li­ko­vi ma­lo kvr­ga­vi, zna­le smo, ali zna­le smo i da je lik ko­ji glu­mi Fra­no Ma­ško­vić od­lič­no na­pi­san pa, ka­da smo po­zva­le Iva­na Sa­la­ja da pro­či­ta i ka­že svoj sud, ni­smo oče­ki­va­le da su ne­ki mu­ški li­ko­vi baš to­li­ki „pap­ci“... On­da se Sa­laj pri­dru­žio pi­sa­nju – omjer es­tro­ge­na i tes­tos­te­ro­na se urav­no­te­žio.

S ob­zi­rom na to ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja i stra­na pri­ka­zu­je­te, jes­te li bi­li si­gur­ni da ste kao de­bi­tan­ti­ca sprem­ni za ta­ko kru­pan za­lo­gaj – za­nat­ski i fi­zič­ki? I bis­te li sa­da, na­kon tog is­kus­tva, ne­što druk­či­je na­pra­vi­li?

Uop­će mi ni­je bi­lo upit­no je­sam li pro­fe­si­onal­no i osob­no zre­la za tak­vu te­mu i du­gu igra­nu for­mu. Oni ko­ji su za ra­da na „Tram­po­li­nu“u to po­sum­nja­li, ot­pa­li su, a mi ima­mo film. Za­to hva­la svi­ma ko­ji su vje­ro­va­li i os­ta­li do kra­ja! Bi­lo me je ne­čeg dru­gog strah. Strah da me ti­je­lo ne iz­da. Epi­lep­tič­ni na­pa­daj te pri­vi­ka­va­nje na no­ve i na vi­še li­je­ko­va ima­la sam sa­mo tri mje­se­ca pri­je sni­ma­nja, a no­gu sam slo­mi­la sa­mo dva mje­se­ca pri­je sni­ma­nja fil­ma, ali ipak ima­mo „Tram­po­lin“. A da bih ne­što dru­ga­či­je na­pra­vi­la, da, bih, na­rav­no. Fuć­kaš sta­nje u ko­jem sve znaš, ne­ma vi­še uz­bu­đe­nja stva­ra­nja. Na kra­ju kra­je­va, ka­že se da se kre­ativ­no dje­lo ne za­vr­ša­va ne­go os­tav­lja, ja sam od­lu­či­la „Tram­po­lin“os­ta­vi­ti ova­kav ka­kav je sa­da.

Ka­ko ste za­do­volj­ni re­ak­ci­ja­ma na „Tram­po­lin“u Pu­li? Dje­lo­va­lo je da s fes­ti­va­la nis­te otiš­li sret­ni.

Osje­ća­ji o re­ak­ci­ja­ma su po­mi­je­ša­ni. Sret­na sam što se ve­li­ki dio eki­pe „Tram­po­li­na“oku­pio i po­gle­dao film. Kao re­da­te­lji­ci i jed­noj od sce­na­ris­ti­ca vr­lo mi je važ­no da eki­pa ko­ja je „Tram­po­lin“vo­lje­la na pa­pi­ru, na­kon ci­je­log pro­ce­sa ra­da, vo­li „Tram­po­lin“i sa­da, na plat­nu! Sret­na sam što smo do­bi­li do­bre kri­ti­ke, što se iz njih iš­či­ta­va ka­ko je pre­poz­na­ta emo­tiv­na sna­ga fil­ma, sce­na­ris­tič­ke ni­jan­se i od­lič­na glu­mač­ka pos­ta­va, na kra­ju kra­je­va, tu je i vi­še no zas­lu­že­na Zlat­na Are­na za Te­nu Ne­met Bran­kov! Ali, is­kre­no, iz­ne­na­đe­ni smo re­ak­ci­ja­ma fes­ti­val­ske di­rek­ci­je, ne­moj­te me kri­vo shva­ti­ti, ne ži­ri­ja, ne­go lju­di ko­ji ra­de PFF i ko­ji su se pre­ma na­šem fil­mu, ali i ne sa­mo na­šem, i pre­ma eki­pi „Tram­po­li­na“, ali i ne sa­mo pre­ma na­ma, po­ni­je­li kraj­nje ne­pro­fe­si­onal­no.

Ka­ko?

Pro­fe­si­onal­nost i kul­tu­ra na ko­ju sam do sa­da na­ila­zi­la na sko­ro sva­kom fes­ti­va­lu jest da fes­ti­val­ska di­rek­ci­ja do­đe poz­dra­vi­ti eki­pu fil­ma ko­ju su po­zva­li. Na­ma se do­go­di­lo da su lju­di ko­ji su nas iz­a­bra­li i po­zva­li na­ma os­ta­li ne­vid­lji­vi. Ne sa­mo tu ve­čer za vri­je­me svjet­ske pre­mi­je­re „Tram- po­li­na“već za vri­je­me ci­je­log na­šeg bo­rav­ka. A zna­te, ni­je baš da im je „ku­ća“bi­la pre­tr­pa­na gos­ti­ma, u glav­noj kon­ku­ren­ci­ji bi­lo je sa­mo se­dam fil­mo­va... kad su mi fil­mo­vi bi­li u kon­ku­ren­ci­ji i od 37 fil­mo­va, i to na A fes­ti­va­li­ma kao što je IDFA, fes­ti­val se po­tru­dio da se eki­pa fil­ma osje­ća kao ra­do vi­đen gost za ko­jeg že­le da im se na­no­vo vra­ća. A on­da se u Pu­li ču­de za­što re­da­te­lji i pro­du­cen­ti za­obi­la­ze PFF pa na­pa­da­ju i pro­zi­va­ju mo­je ko­le­ge. Ja im u naj­bo­ljoj na­mje­ri sa­vje­tu­jem da tu kri­tič­ku oš­tri­cu okre­nu pre­ma se­bi. Lju­di ko­ji će se ovom mo­jom iz­ja­vom na­ći pro­zva­ni si­gur­no će re­ći da sam uvri­je­đe­na nji­ho­vom od­lu­kom da se „Tram­po­lin“pri­ka­že u 23.30 sa­ti pa im sa­da tra­žim dla­ku u ja­je­tu. Ali i ta či­nje­ni­ca da je Pu­la od­lu­či­la svjet­sku pre­mi­je­ru hr­vat­skog fil­ma na na­ci­onal­nom fes­ti­va­lu sta­vi­ti u 23.30 pa smo glav­nu glu­mi­cu, je­da­na­es­to­go­diš­nju Fran­ku mo­ra­li na pok­lon iz­ves­ti de­be­lo iza po­no­ći još vi­še go­vo­ri u pri­log nji­ho­voj ne­pro­fe­si­onal­nos­ti. Ni­je to sve: dan na­kon pri­ka­zi­va­nja Ogres­ti­na fil­ma, ko­ji je s pra­vom ove go­di­ne tri­jum­fi­rao i u Pu­li, na dan ka­da je pre­mi­je­ru imao film Da­ni­la i Ra­de Šer­be­dži­je te dan pri­je no što je pri­ka­zan Nu­ićev film, a „Tram­po­lin“imao svjet­sku pre­mi­je­ru, na pu­tu za Pu­lu Enes Vej­zo­vić, Fra­no Ma­ško­vić i ja uhva­ti­li smo na ra­di­ju fes­ti­val­sku kro­ni­ku u ko­joj su za­jed­no kri­ti­čar i oso­ba s fes­ti­va­la us­t­vr­di­li ka­ko do­sad i ni­je bi­lo baš ne­što do­brih fil­mo­va te ka­ko se i da­lje ne­ma bog zna što vi­dje­ti!? Enes, Fra­no i ja os­ta­li smo u ču­du, ču­đe­nje ko­li­ko ne­po­šti­va­nja, aro­gan­ci­je i – ono naj­bol­ni­je – ne­pro­fe­si­onal­nos­ti je iz­ni­je­la ova Pu­la pre­ma film­skim auto­ri­ma, ali i pre­ma sa­mom fes­ti­va­lu odr­ža­lo se sve do kra­ja. A on­da se po­mi­ri­te s či­nje­ni­com da oni iz ne­ke svo­je umiš­lje­ne po­zi­ci­je mo­ći ne vi­de i ne ra­zu­mi­ju ka­ko u bi­ti re­žu gra­nu na ko­joj sje­de!

Je li rad na fil­mu “Iza li­ca zr­ca­la”, pa i na “Tram­po­li­nu” imao ne­ki te­ra­pe­ut­ski uči­nak?

Ha­ha­ha, ne, či­nje­ni­ca da sam se u njih upus­ti­la po­t­vr­da je da se te­ra­pe­ut­ski uči­nak do­go­dio pri­je njih. Na­rav­no da sam stva­ra­ju­ći ta dva fil­ma i kao re­da­telj i kao oso­ba ras­la, spoz­na­va­la, tran­sfor­mi­ra­la se. Ali „na no­ge“sam se di­gla pri­je njih, ina­če sa­da ne bi­smo vo­di­li ovaj raz­go­vor.

Sni­mi­ti svo­ju pri­ču­vrh je do­ku­men­ta­ris­ti­ke: na­učiš ka­ko je iz­la­ga­ti dru­gog i ka­ko je bi­ti iz­lo­žen Or­ga­ni­za­to­ri Pu­le iz svo­je umiš­lje­ne po­zi­ci­je mo­ći ne vi­de da re­žu gra­nu na ko­joj sje­de

SCENA IZ FIL­MA

Tram­po­lin To ni­je film o na­si­lju, ne­go film o pro­pi­ti­va­nju lju­ba­vi, paž­nje i njež­nos­ti, ka­že re­da­te­lji­ca

S eki­pom do­ku­men­tar­ca “Iza li­ca zr­ca­la” u Li­ci

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.