Što će mi na­bil­da­ni mu­škar­ci, gdje su Bra­zil­ke u tan­ga­ma?

Vecernji list - Hrvatska - - Sport - Mr­vec

Kao kli­nac vo­lio sam slu­ša­ti i pje­vu­ši­ti pje­smu Oli­ve­ra Dra­go­je­vi­ća “Ča će mi Co­pa­ca­ba­na”. Jas­no, u pr­vi tre­nu­tak ni­sam znao o ko­jim sve to mjes­ti­ma Oli­ver pje­va i da ću ih jed­nog da­na go­to­vo sve obi­ći, ali mi je pje­smi­ca bi­la baš ona­ko sluš­na, za ple­s­nja­ke na jed­noj od broj­nih te­ra­sa duž ja­dran­ske oba­le. A pje­sma ka­že: A bi­ja san u Es­pa­nji, pro­ša san uz Al­žir, bi­ja san na Ha­va­je i u da­le­ki Bra­zil... Ča će mi Co­pa­ca­ba­na, Aca­pul­co i Ma­drid, kad ja iman svo­ju ka­lu, kad ja iman svo­ju ma­lu, ta­mo je moj ci­li svit... Ča će Rio de Janeiro, Ho­no­lu­lu il’ Pa­riz, kad ja iman svo­ju ka­lu, kad ja iman svo­ju ma­lu, ta­mo je moj ci­li svit. A ja sam uvi­jek že­lio oti­ći i vi­dje­ti tu ču­ve­nu Co­pa­ca­ba­nu iz još ču­ve­ni­je Oli­ve­ro­ve pje­sme. I eto, pru­ži­la se pri­li­ka, 32 go­di­ne na­kon što je ta pje­sma osvo­ji­la pr­vu na­gra­du pu­bli­ke na fes­ti­va­lu u Spli­tu. Dak­le, bio sam u Ma­dri­du, Pa­ri­zu, Špa­njol­skoj, Al­ži­ru. Os­ta­je da odem još u Ho­no­lu­lu i Aca­pul­co... Co­pa­ca­ba­na... Eh, is­kre­no? Ni­je to ono što sam znao gle­da­ti na sli­ka­ma ili u ne­kom fil­mu. Pla­ža je ogrom­na, du­gač­ka če­ti­ri ki­lo­me­tra. Bez ob­zi­ra na to što je tre­nu­tač­no ov­dje zi­ma, čim je upek­lo sun­ce, lju­di su oku­pi­ra­li go­to­vo sva­ki dje­lić pla­že. Ka­ko li je tek ov­dje lje­ti, vje­ro­jat­no je ruč­nik na ruč­ni­ku. Li­je­po je vi­dje­ti broj­na igra­li­šta za od­boj­ku na pi­je­sku i no­go­met i ni­je ni ču­do što su Bra­zil­ci do­bri u go­to­vo svim spor­to­vi­ma na pi­je­sku kad se ov­dje lop­ta­ju od ju­tra do mra­ka. Ku­pa­nje ni­je do­la­zi­lo u ob­zir. Ne za­to što je vo­da pri­lič­no hlad­na, ne­go jer ogrom­ni va­lo­vi, ko­ji do­se­žu i pet me­ta­ra vi­si­ne, ne do­pu­šta­ju ve­će uda­lja­va­nje od kop­na. Oni hra­bri­ji otiš­li su čak pe­de­se­tak me­ta­ra, ali još uvi­jek do­volj­no da­le­ko da ih ne pok­lo­pi val. Pi­je­sak je ugo- dan za ho­da­nje, po­go­to­vo ako si bos. Ako ni­si i k to­me još ne­maš ku­pa­ći na se­bi, on­da va­lja bi­ti opre­zan jer vo­da po­ne­kad do­đe dos­ta du­bo­ko na pla­žu. Jas­no da ni­sam pa­zio pa sam ona­ko mo­kar ho­dao os­ta­tak da­na. Bra­zil­ke u tan­ga­ma bi­le su pr­vo što sam htio vi­dje­ti na Co­pa­ca­ba­ni. Ali ne­ki dru­gi put. Ni­jed­na. Da, baš ni­jed­na. Ali je za­to bi­lo ko­li­ko ho­ćeš na­bil­da­nih de­pi­li­ra­nih mu­ška­ra­ca ko­ji su se pre­še­ta­va­li u mi­ni­ja­tur­nim ku­pa­ćim ga­ći­ca­ma. No ni­smo ne­što pri­mi­je­ti­li da su se dje­voj­ke okre­ta­le za nji­ma. Ali da su se okre­ta­li ne­ki mu­škar­ci, to je bi­lo do­bro vid­lji­vo. Hm, mo­žda su oni to za­pra­vo i htje­li... Uz ci­je­lu oba­lu pros­ti­ru se ma­le­ni ka­fi­ći u ko­ji­ma se uglav­nom pi­je do­ma­će pi­vo i raz­ni kok­te­li. Oče­ki­va­li smo vi­še za­ba­ve, mu­zi­ku. Ali ni­je ovo Zr­će. Mu­zi­ka se ču­la sa­mo sa sta­di­ona gdje se odr­ža­va olimpijski tur­nir u od­boj­ci na pi­je­sku. Na­rav­no, tu su i raz­no­raz­ni “pro­da­va­či ma­gle”. Jed­ni pro­da­ju zvi­ždalj­ke... Što će ko­me zvi­ždalj­ke? Je­dan pro­da­vač do­šao je na ori­gi­nal­nu ide­ju pa pro­da­je zlat­ne me­da­lje. Eto, ne­ki se go­di­na­ma tru­de i tre­ni­ra­ju da bi osvo­ji­li olim­pij­sko zla­to, a dru­gi tre­ba­ju sa­mo do­ći do Co­pa­ca­ba­ne. Ka­ko iz­gle­da me­da­lja? Baš is­ta kak­vu je do­bio Jo­sip Glas­no­vić. Sa­mo ova s pla­že ima na se­bi ma­lo ma­nje zla­ta. Je­dan od ulič­nih pro­da­va­ča pro­da­vao je u ve­li­koj ko­ša­ri ne­kak­ve slat­ki­še. Ona­ko na pr­vu iz­gle­da­li su mi sim­pa­tič­no. Uzeo sam ne­što što je na­li­ko­va­lo na uše­će­re­ni ki­ki­ri­ki. Za ne­što što je bi­lo ve­li­či­ne mog dla­na dao sam de­set re­ala (20 ku­na, op. a.) i če­kao ku­sur. – U re­du je – ka­že pro­da­vač. – Ka­ko u re­du? Pa ko­li­ko ko­šta taj ma­li ko­ma­dić? – Pa de­set – ni­je se dao. – Aha, da sam dao dva­de­set, on­da bi ko­šta­lo dva­de­set? – Ne, vra­tio bih de­set – sa smi­je­škom je ka­zao. Mis­lim si, lu­ka­vac je­dan. Odem ma­lo da­lje i na­iđem na nje­go­va ko­le­gu. Ovo­ga sam pu­ta pi­tao ko­li­ko ko­šta taj je­dan ma­li slat­kiš. Dva re­ala (če­ti­ri ku­ne, op. a.). Znao sam da sam još jed­nom pre­va­ren u Ri­ju. Ali, eto, mo­gu re­ći da sam bio na Co­pa­ca­ba­ni, da sam bio na mjes­tu na ko­jem je odr­žan naj­ve­ći mu­zič­ki kon­cert na svi­je­tu. Rod Stewart na ovu pla­žu 1994. go­di­ne “do­vu­kao” je tri mi­li­ju­na lju­di.

Še­ta­ju­ći se naj­poz­na­ti­jom svjet­skom pla­žom, oče­ki­va­li smo vi­še ka­fi­ća i za­ba­ve Na Co­pa­ca­ba­nu je 1994. go­di­ne Rod Stewart pri­vu­kao tri mi­li­ju­na po­sje­ti­te­lja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.