STAN­KO ABADŽIĆ

Naj­vi­še sam bio spre­man pla­ti­ti je­dan sa­mo­akt Sil­vi­je Po­toč­ki, on me baš zdr­mao

Vecernji list - Hrvatska - - Komentari - Bo­ja­na Ra­do­vić bo­ja­na.ra­do­vic@ve­cer­nji.net ZA­GREB

Os­ta­tak će lje­ta Ra­din pro­ves­ti u pre­diz­bor­noj kam­pa­nji jer, ka­že, ide po nas­ta­vak man­da­ta na­kon 24 go­di­ne u sa­bor­skim klu­pa­ma

Ima li bo­ljeg su­go­vor­ni­ka o lje­tu od Stan­ka Aba­dži­ća? On je fo­to­graf ko­ji je sla­vu i umjet­nič­ki in­te­gri­tet do­seg­nuo svo­jim po­et­skim cr­no-bi­je­lim fo­to­gra­fi­ja­ma, pro­ma­trač ko­ji ve­li­ke gra­do­ve po­put Pra­ga, Pa­ri­za, Za­gre­ba ili Is­tan­bu­la (ovog mu je sr­p­nja iz­aš­la fo­to­mo­no­gra­fi­ja tur­skog ve­le­gra­da) pred­stav­lja u sa­svim no­vom svje­tlu. No, mno­gi­ma je on ipak naj­poz­na­ti­ji kao autor ak­to­va. I dok sje­di­mo na za­gre­bač­koj špi­ci, pro­la­ze dje­voj­ke u ljet­nim ha­lji­na­ma, ko­je mo­raš vo­lje­ti, tu­ris­ti za­bav­lje­ni fo­to­gra­fi­ra­njem zna­me­ni­tos­ti..., ali i oni ko­ji tih ne­ko­li­ko me­ta­ra grad­skog ploč­ni­ka ko­ris­te ka­ko bi sni­mi­li sa­mi se­be. Te­me se na­me­ću sa­me.

Je li lje­to ide­al­no go­diš­nje do­ba za do­bru fo­to­gra­fi­ju?

Jest, osim Ja­dra­na u sa­mom sr­cu se­zo­ne ka­da su gu­žve za­is­ta pre­ve­li­ke. Lje­to ja­ko vo­lim. Naj­dra­že mi je, na­rav­no, vri­je­me ka­da se lo­ve pr­ve sun­ča­na zra­ke i ono u za­la­sku sun­ca, pred su­mrak.

To i mi ama­te­ri zna­mo: fi­no, me­ka­no, svje­tlo ko­je bri­še go­di­ne?

Ta­ko je, ali ka­da sam ra­dio svoj Ja­dran­ski cik­lus, mo­rao sam bje­ža­ti u vri­je­me ka­da mjes­ta na na­šoj oba­li iz­gle­da­ju mno­gi­ma ne­pre­poz­nat­lji­vo.

Je li taj­na ve­za lje­ta i do­brih fo­to­gra­fi­ja u op­ćoj opu­šte­nos­ti, mi­ni­ma­lis­tič­koj odje­ći?

Slo­je­vi odje­će za fo­to­gra­fi­ju ni­su od pre­sud­nog zna­če­nja, ali is­ti­na je da su lje­ti lju­di da­le­ko opu­šte­ni­ji. To je uči­nak sun­ca. I zi­ma ima svo­jih fo­to­graf­skih pred­nos­ti, ali lje­to svo­jom ve­se­loš­ću i ša­re­ni­lom ipak po­bje­đu­je.

Što zna­či ša­re­ni­lo lje­ta za čo­vje­ka ko­ji je ap­so­lut­ni eks­pert za cr­no-bi­je­lu fo­to­gra­fi­ju?

To je pi­ta­nje okru­že­nja, a ne mo­ti­va. Za­to je lje­to naj­bo­lje go­diš­nje do­ba za ak­to­ve, ta­da se mo­že sni­ma­ti i u pri­ro­di, mo­že se oti­ći do vo­de, mo­del mo­že bi­ti mo­kar.

Ako raz­go­va­ra­mo o sni­ma­nju ak­to­va, i to na otvo­re­nom, mo-

“Ka­da ga­le­ris­ti bi­ra­ju fo­to­gra­fi­je za iz­lož­be, naj­češ­će uz­mu Prag. To je grad u ko­jem sam za vri­je­me Do­mo­vin­skog ra­ta na­šao uto­či­šte i to je uto­či­šte u tim fo­to­gra­fi­ja­ma. Lju­di vi­de grad ko­ji me je za­gr­lio, pru­žio mi mir. Fo­to­gra­fi­je taj mir pre­no­se da­lje”

ra­mo raz­go­va­ra­ti i o tre­nut­ku u ko­jem ži­vi­mo. Či­ni se da nas mu­či sve ve­ći oprez i da lju­di stra­hu­ju ka­ko sni­ma­ti vlas­ti­tu dje­cu na pla­ži a da im net­ko ne po­zo­ve po­li­ci­ju i op­tu­ži ih za pe­do­fi­li­ju?

To je za­is­ta jed­na od bol­nih te­ma. Jed­nom se i me­ni do­go­di­lo da su mi po­zva­li po­li­ci­ju, do­du­še vr­lo dav­no, u Ba­ški na nu­dis­tič­koj pla­ži. Op­tu­žio me čo­vjek ko­ji mi je bio okre­nut le­đi­ma, ali je re­agi­rao na zvuk oki­da­nja apa­ra­ta. Na sre­ću, sve se ri­je­ši­lo raz­go­vo­rom. Sa­da mo­gu priz­na­ti da sam ta­da i bio kriv. Sni­mio sam bez pi­ta­nja, ali ni­sam mo­gao odo­lje­ti. Pre­kras­na dje­voj­ka, iz­la­zi iz mo­ra, kap­lji­ce kli­ze po njoj... Otac je tra­žio da osvi­je­tlim film, ali us­pio sam spa­si­ti fo­to­gra­fi­ju. I objav­lje­na je u Ve­čer­njem lis­tu. Sa­da smi­jem i to ot­kri­ti.

Da­nas tu fo­to­gra­fi­ju, u svi­je­tu bez fil­mo­va, ne bis­te us­pje­li spa­si­ti?

Na sre­ću, fil­mo­vi još pos­to­je. I ja ra­dim sa­mo s nji­ma. Sve što je na­sil­no nas­ta­lo, a di­gi­ta­li­ja je je­dan ta­kav na­sil­ni val ko­ji je do­šao dos­lov­no kao olu­ja, br­zo do­đe do toč­ke za­si­će­nja. Zna­te li ko­ji je naj­ko­ri­šte­ni­ji gumb kod di­gi­tal­nog apa­ra­ta? Onaj za bri­sa­nje! To su fo­to­gra­fi­je ko­je ni­šta ne ko­šta­ju i sni­ma ih se ti­su­će, mi­li­ju­ni. A sve ono što ni­šta ne ko­šta spu­šta kri­te­ri­je. Ja mo­ram do­bro pro­mis­li­ti sva­ki svoj ka­dar, jer me on uda­ra rav­no po dže­pu. Tre­ba ku­pi­ti film, pla­ti­ti pa­pir, ra­zvi­ja­nje... To ni­je di­gi­tal­na pri­ča ka­da “lu­paš” sto sni­ma­ka is­tog mo­ti­va, na­da­ju­ći se da će ba­rem je­dan bi­ti do­bar.

Što mis­li­te o sel­fi­ji­ma?

To je pi­ta­nje ja­ko, ja­ko da­le­ko od svi­je­ta kla­sič­nog fo­to­gra­fa. Ja sam sta­ra ško­la, fo­to­graf ko­ji je ras­tao s tam­nom ko­mo­rom i fil­mo­vi­ma. I to­me os­ta­jem vje­ran iako znam da ne mo­že­mo za­us­ta­vi­ti ra­zvoj. Na kra­ju kra­je­va, ni­je uop­će bit­no u ko­jem je me­di­ju i s kak­vom ka­me­rom ne­ka fo­to­gra­fi­ja na­prav­lje­na, bit­no je sa­mo je li ona do­bra ili ne. Imam ve­li­ku zbir­ku fo­to­gra­fi­ja i naj­vi­še sam nov­ca bio spre­man da­ti za jed­nu fo­to­gra­fi­ju ko­ja me naj­vi­še zdr­ma­la. To je je­dan akt Sil­vi­je Po­toč­ki, sa­mo­akt, a snim­ljen je ka­me­rom ob­s­cu­rom. Dak­le, fo­to­gra­fi­ja ko­ja me naj­vi­še dir­nu­la na ne­ki je na­čin ne­ga­ci­ja sve­ga onog što fo­to­gra­fi­je jest. I u to­me je sva taj­na: ka­da po­gle­dam tu fo­to­gra­fi­ju, ja vi­dim sa­vr­šens­tvo, vi­dim po­ma­lo ne­jas­ne kon­tu­re, vi- dim svu krh­kost i lje­po­tu žen­skog ti­je­la. Ključ­no je uvi­jek kak­ve emo­ci­je fo­to­gra­fi­ja bu­di u pro­ma­tra­ču.

Mo­ram vas vra­ti­ti na sel­fi­je, jer ja bih osob­no odu­zi­ma­la mo­bi­te­le na ula­zi­ma u ka­za­liš­ne i kon­cert­ne dvo­ra­ne. Imam osje­ćaj da su lju­di pres­ta­li ži­vje­ti i sa­mo sni­ma­ju ono što bi tre­ba­lo bi­ti nji­hov ži­vot, vi­še ne gle­da­ju to zbog če­ga su doš­li, već do­la­ze ka­ko bi fo­to­gra­fi­ra­li sa­mi se­be.

Sel­fi­ji su re­zul­tat či­nje­ni­ce da su nam mo­bi­te­li omo­gu­ći­li da u sva­kom tre­nut­ku zna­mo gdje tko pi­je ka­vu i s kim, jer sve te sil­ne fo­to­gra­fi­je od­mah idu na in­ter­net. To je lu­di­lo! Ti lju­di za­is­ta ne vi­de ni­šta oko se­be. Ne­dav­no sam gle­dao lju­de ka­ko sli­ka­ju sa­mi se­be po Li­sa­bo­nu i uvi­jek su sa­mo oni u ka­dru. Ali ono što me­ne osob­no uža­sa­va je­su glu­pe po­ze sel­fi­ja, te na­pu­će­ne us­ne s ko­ji­ma sva­ka dje­voj­ke iz­gle­da kao pat­ka. Nit­ko na tim fo­to­gra­fi­ja­ma ni­je sre­tan. Čak ni opu­šten.

Ako se, ka­ko vi ka­že­te, vra­ća pra­va fo­to­gra­fi­ja, što je u njoj naj­bit­ni­je?

Da pos­to­ji re­cept, on­da bi bi­lo pu­no vi­še ge­ni­ja­la­ca. No, za me­ne su cr­no-bi­je­lo fo­to­gra­fi­je kla­si­ka, a ako je kla­sič­no sli­kar­stvo pre­ži­vje­lo sve tren­do­ve, si­gu­ran sam da će to us­pje­ti i cr­no-bi­je­loj fo­to­gra­fi­ji, jer ima tu ima­nent­nu unu­traš­nju vri­jed­nost: do­bro oda­bran mo­tiv, fi­no ka­dri­ra­nje, at­mo­sfe­ru, gra­fiz­me...

Što je to u fo­to­gra­fi­ji što pr­vo do­la­zi do gle­da­te­lja?

Po me­ni ni­je važ­no što. Me­ni je bit­no da mo­ja fo­to­gra­fi­ja do­tak­ne emo­tiv­no po­lje pro­ma­tra­ča. Ne­kad će čo­vje­ka do­tak­nu­ti ne­ki de­talj, at­mo­sfe­ra, mo­tiv... Do­bra fo­to­gra­fi­ja uvi­jek nas po­ve­de na ne­ko pu­to­va­nje, u na­ma po­bu­di sje­ća­nja, mi se za­pra­vo pre­poz­na­je­mo u fo­to­gra­fi­ji ko­ja nas je emo­tiv­no do­dir­nu­la.

Mo­že li autor una­pri­jed po­go­di­ti te emo­ci­je? Mo­že li se kal­ku­li­ra­ti nji­ma?

Ti­me se za­pra­vo ne ba­vim. Že­lim da mo­ja emo­ci­ja u fo­to­gra­fi­ji bu­de is­kre­na. A ka­ko ona bu­de dje­lo­va­la na dru­ge, to je uvi­jek ne­iz­vje- sno pu­to­va­nje. Ka­da ga­le­ris­ti­ma da­jem svo­je cik­lu­se fo­to­gra­fi­ja kao po­nu­de za iz­lož­be, on­da naj­vi­še njih iz­a­bi­re fo­to­gra­fi­je Pra­ga. Du­go sam raz­miš­ljao za­što i shva­tio da je to grad u ko­jem sam ja za vri­je­me Do­mo­vin­skog ra­ta na­šao uto­či­šte i da je to uto­či­šte u tim fo­to­gra­fi­ja­ma. To je ono što lju­di u nji­ma pre­poz­na­ju. Vi­de da je Prag grad ko­ji me je za­gr­lio i pri­mio, da mi je pru­žio mir. Te fo­to­gra­fi­je taj mir pre­no­se da­lje.

Upra­vo vam je iz­aš­la i no­va knji­ga ak­to­va “Mi­ris že­ne”. Po če­mu je po­seb­na?

Naj­pre­poz­nat­lji­vi­je je da te fo­to­gra­fi­je po­ka­zu­ju pri­rod­nu lje­po­tu že­ne, ne­ma nak­nad­ne obra­de fo­to­gra­fi­ja, ne­ma bri­sa­nja ma­na. Ne sa­mo da je fo­to­shop za­bra­njen ne­go ga ja i ne znam ra­di­ti.

Ka­ko dje­voj­ke pris­ta­ju na te uvje­te?

Na­kon fo­to­gra­fi­ra­nja za­jed­nič­ki po­gle­da­mo fo­to­gra­fi­je i za­jed­nič­ki od­lu­či­mo ko­je su naj­bo­lje.

Dak­le, pos­to­je že­ne ko­je se fo­to­gra­fi­ra­ju na­ge i bez fo­to­sho­pa?

Na­rav­no, jed­na vr­lo mla­da dje­voj­ka ima­la je flas­ter na gru­di­ma, na­kon ope­ra­ci­je ma­de­ža, i to smo os­ta­vi­li. To je šarm te fo­to­gra­fi­je. Ne­ki fo­to­gra­fi sma­tra­ju smrt­nim gri­je­hom da se na ti­je­lu vi­di trag od grud­nja­ka ili ga­ći­ca, ka­žu dje­voj­ka­ma da ih ne obla­če pri­je sni­ma­nja. Za­što? Me­ni je to naj­nor­mal­ni­ja stvar na svi­je­tu.

Je­smo li nas dvo­je sta­ro­mod­ni, lju­di proš­los­ti, ko­ji ne vo­le sel­fi­je, ali im ne sme­ta­ju ru­bo­vi ga­ći­ca?

Je­smo! Ali ja ta­kav ži­vot ži­vim. Ne za­ni­ma me pet mi­nu­ta sla­ve i pet mi­nu­ta za­bo­ra­va.

Do­đe­te kod pri­ja­te­lja, a ta­mo dje­čji ro­đen­dan. Ho­će­te li ga sni­ma­ti cr­no-bi­je­lo ili u bo­ji?

Od to­ga bje­žim kao vrag od ta­mja­na. I mr­zim tor­te! Za­is­ta ne sni­mam tak­ve stva­ri.

A da vam ne­ki še­ik po­nu­di odre­đe­nu do­lar­sku svo­tu da sni­mi­te ro­đen­dan nje­go­ve pe­te že­ne?

To je hi­po­tet­sko pi­ta­nje, ali vje­ro­jat­no bih pris­tao. No, za­pra­vo pa­zim da se ne kon­ta­mi­ni­ram tak­vim stva­ri­ma, ne ra­dim ko­mer­ci­jal­ne fo­to­gra­fi­je i ne ra­dim po na­rudž­bi. To je mo­ja umjet­nič­ka slo­bo­da, ko­ju šti­tim sni­ma­ju­ći no­ve se­ri­je.

Od fo­to­gra­fi­ra­nja ro­đen­da­na i tor­ti bje­žim kao vrag od ta­mja­na. Ne sni­mam po na­rudž­bi

No­va knji­ga ak­to­va Upra­vo je iz­a­šao “Mi­ris že­ne”, knji­ga ko­ja sla­vi pri­rod­nu lje­po­tu že­ne i u ko­joj je fo­to­shop naj­stro­že za­bra­njen

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.