Zlat­nu Sa­ru na­kon Ri­ja če­ka­ju is­pi­ti na fa­kul­te­tu

Ni­je­dan mu­ška­rac ni­je važ­ni­ji od zlat­ne medalje. Osim ta­te, bra­ta i tre­ne­ra....

Vecernji list - Hrvatska - - Front Page -

Skrom­na dje­voj­ka ko­ja vo­li či­ta­ti, la­za­nje, ri­zi-bi­zi i svo­je pse no­vo je hr­vat­sko ču­do

Idol An­dre­asu Thor­kil­d­sen me za­gr­lio. Me­ni je to bio vrh svi­je­ta. Os­tao je bez ri­je­či, kao i ja, is­tak­nu­la je Sa­ra

Ima­mo kra­lji­cu vi­si­na, Blan­ku Vla­šić, ima­mu kra­lji­cu di­ska, San­dru Per­ko­vić, a na Igra­ma u Ri­ju do­bi­li smo i kra­lji­cu u ba­ca­nju kop­lja, Sa­ru Ko­lak! To što je 21-go­diš­nja Lud­bre­žan­ka osvo­ji­la zla­to u ba­ca­nju kop­lja jed­no je od naj­ve­ćih iz­ne­na­đe­nja na ovim Igra­ma, ne sa­mo u atle­ti­ci. Mno­gi će se sje­ti­ti Iga­ra u Mek­si­ku 1968. go­di­ne ka­da je pli­va­či­ca Đur­đi­ca Bje­dov osvo­ji­la zla­to. I to je bi­lo ogrom­no iz­ne­na­đe­nje. Sa­ra je u Ri­ju po­bi­je­di­la hi­cem od 66,18 me­ta­ra, što je tre­nu­tač­no pe­ti re­zul­tat se­zo­ne. Po­bolj­ša­la je hr­vat­ski re­kord za 1,68 me­ta­ra.

Uži­vam u ovom tre­nut­ku jer mi je to pre­po­ru­čio Blan­kin otac Jo­ško Vla­šić

Znam da su bi­le ve­li­ke pros­la­ve u rod­nom Lud­bre­gu, u Ri­je­ci, u mom klu­bu Kvar­ne­ru, u Ce­lju. I Su­ko­ša­ni­ma... SA­RA KO­LAK (21) olim­pij­ska po­bjed­ni­ca

– Is­kre­no, za me­ne ovo zla­to ni­je baš ta­ko ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje. Za ovo sam tre­ni­ra­la, da­la sam sve od se­be. Ka­da sam se pla­si­ra­la u fi­na­le, rek­la sam si – kad si već me­đu dva­na­est, za­što ne osvo­ji­ti me­da­lju. Jer, tko će če­ka­ti slje­de­će če­ti­ri go­di­ne? Psi­hič­ki i fi­zič­ki sam bi­la sprem­na. Ni­sam se za­do­vo­lji­la sa­mo ti­me što sam uš­la u fi­na­le. Kad uđeš u fi­na­le jed­nog ve­li­kog na­tje­ca­nja, on­da ti me­da­lja mo­ra bi­ti cilj. Dru­ge ne­ma. U su­prot­nom bih se pi­ta­la što tu uop­će ra­dim – rek­la je Sa­ra. U fi­na­lu je otvo­ri­la se­ri­ju s bo­ljim hi­ci­ma ne­go u kva­li­fi­ka­ci­ja­ma.

Od­sjek­le su im se no­ge

– Da, is­ti­na. Dra­go mi je da ni­sam tre­ne­ru po­pi­la živ­ce od­mah na po­čet­ku fi­na­la. Bit­no je da je on pla­kao od sre­će na kra­ju. Zna­la sam da bi ra­di­je da sam ba­ci­la od­mah da­lje od 66 me­ta­ra u pr­voj se­ri­ji. No, tko zna. Da sam u pr­vom hi­cu ba­ci­la ta­ko daleko, mo­žda bi se su­par­ni­ce do kra­ja opo­ra­vi­le. Ova­ko, na­kon če­t­vr­te se­ri­je ni­je bi­lo šan­se da net­ko ba­ci ta­ko daleko. Na­kon mo­jih 66,18, si­gur­na sam da su im se od­sjek­le no­ge – rek­la je Sa­ra. Ovo je sva­ka­ko nje­zi­na se­zo­na. Na dva ve­li­ka na­tje­ca­nja osvo­ji­la je dvi­je medalje i u oba slu­ča­ja s no­vim hr­vat­skim re­kor­dom. – Se­zo­na je bi­la od­lič­na, ali ima­mo još ja­ko pu­no pos­la. Re­kao mi je Jo­ško Vla­šić, otac i tre­ner Blan­ke, da sad mo­ram uži­va­ti u ovom tre­nut­ku. U re­du, uži­vam u ovom tre­nut­ku. Eto, čak se ni­sam ras­pla­ka­la od sre­će. U to­li­kom sam šo­ku da jed­nos­tav­no ne mo­gu pus­ti­ti su­zu – is­tak­nu­la je Sa­ra. Na­kon osvo­je­nog zla­ta da­li ste iz­ja­vu nor­ve­škoj te­le­vi­zi­ji, no­vi­na­ru ko­ji je vaš idol, An­dre­asu Thor­kil­d­se­nu. Što vam je re­kao? – Za­gr­lio me. Me­ni je to bio vrh svi­je­ta. Os­tao je bez ri­je­či, kao i ja – is­tak­nu­la je. Vri­je­di li vam taj za­gr­ljaj ido­la vi­še od zlat­ne medalje? – Ma, jok. Ni­je­dan mu­ška­rac ni­je važ­ni­ji od zlat­ne medalje. Do­bro, osim ta­te, bra­ta i tre­ne­ra – sa smi­je­škom će Sa­ra. Naj­bo­lja pri­ja­te­lji­ca Ma­te­ja Ra­tej već je na dva ve­li­ka na­tje­ca­nja os­ta­la u Sa­ri­noj sje­ni. – Žao mi je što ni­je bi­la sa mnom u fi­na­lu, na pos­to­lju. Zas­lu­ži­la je. Bi­la bi to jed­na li­je­pa, ve­li­ka bor­ba, kao na tre­nin­gu. Slje­de­će go­di­ne bit će­mo obje na pos­to­lju na SP-u u Lon­do­nu – rek­la je Sa­ra. Ka­da je tr­ča­la po­čas­ni krug na sta­di­onu, go­vo­ri­la si je u bra­du: Aj­me, ja sam olim­pij­ska pr­va­ki­nja. – Znam da su bi­le ve­li­ke pros­la­ve u rod­nom Lud­bre­gu, u Ri­je­ci, u mom klu­bu Kvar­ne­ru, u Ce­lju. I Su­ko­ša­nu... U sva­kom tom gra­du ima krug lju­di ko­ji su me pri­hva­ti­li kad mi je bi­lo naj­te­že. U AK Kvar­ner pro­ve­la sam mo­žda dvi­je naj­ljep­še go­di­ne. Ce­lje ni­je moj dom jer sam Hr­va­ti­ca, ali su me ta­mo lju­di pri­hva­ti­li kao da sam nji­ho­va obi­telj. Uos­ta­lom, tre­ner mi je dru­gi otac, sva­ki dan smo go­to­vo 24 sa­ta sku­pa.

Na klu­pi vjež­ba­la ka­ko po zla­to

Na­kon EP-a u Am­s­ter­da­mu no­vi­na­ri su je pi­ta­li ho­će li ona bi­ti atlet­ski Ja­kov Fak, od­nos­no ho­će li usko­ro nas­tu­pa­ti za Slo­ve­ni­ju. – Taj film ne­će­te ni­kad gle­da­ti – od­go­vo­ri­la je ta­da Sa­ra. Ka­ko je ra­me ko­je ste ope­ri­ra­li? – Od­lič­no. Tra­ke ko­je stav­ljam mi pu­no po­ma­žu. Ima­ju smis­la, ba­cam s nji­ma go­di­nu i pol. Do kra­ja se­zo­ne imam još ne­ka na­tje­ca­nja, on­da mo­ram za­vr­ši­ti obve­ze na Pos­lov­noj aka­de­mi­ji u Ri­je­ci i on­da idem na mo­re, kra­jem ruj­na. Na­kon no­vog zla­ta San­dra Per­ko­vić je za­ple­sa­la na tri­bi­na­ma. – San­dra mi je jed­nu li­je­pu stvar do­vik­nu­la s tri­bi­na. Ja sam sa­mo di­gla prst go­re, da sam ču­la. Ali, ne­ću re­ći što mi je rek­la. I tre­ner je vi­kao ne­ke li­je­pe stva­ri. To su stva­ri ko­je me mo­ti­vi­ra­ju. Ima­la je neo­bi­čan tre­ning uoči fi­na­la. – Pos­ta­vio mi je tre­ner klu­pu i re­kao da se pe­njem na nju i si­la­zim. I ta­ko ne­ko­li­ko pu­ta. Ja sam mis­li­la ka­ko su to vjež­be za no­ge, a tre­ner mi ka­že: Ne to je bi­la vjež­ba ka­ko sta­ti na pos­to­lje – za­klju­či­la je Sa­ra.

Imam još ne­ka na­tje­ca­nja, a za­tim že­lim za­vr­ši­ti obve­ze na Pos­lov­noj aka­de­mi­ji u Ri­je­ci, pa on­da idem na mo­re, na od­mor Tra­ke ko­je stav­ljam pu­no mi po­ma­žu. Ima­ju smis­la, ba­cam s nji­ma go­di­nu i pol Kad sam već uš­la u fi­na­le, rek­la sam si: Za­što ne bih osvo­ji­la i tu me­da­lju?!

Za­gr­ljaj me­da­lja­ši­ca Pr­va joj je čes­ti­ta­la sre­br­na Su­net­te Vi­ljo­en (JAR) ko­ja je ba­ci­la kop­lje 64,92 me­tra

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.