HU­SE­IN HASANEFENDIĆ HUS

Fron­t­men Par­nog valj­ka na­kon spek­tak­la u pul­skoj Are­ni ko­ji pro­duk­cij­ski ide uz bok sa svjet­skom li­gom ot­kri­va for­mu­lu tra­ja­nja ben­da Svi­ra­li smo dvos­tru­ko du­lje od Plan­ta i Sta­tus Quo i ima­li pu­bli­ke vi­še od njih za­jed­no

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - Pi­še: HR­VO­JE HOR­VAT

SHu­se­inom Ha­sa­ne­fen­di­ćem Hu­som raz­go­va­ra­li smo na­kon kon­cer­ta Par­nog valj­ka u pul­skoj Are­ni na ko­jem su spek­ta­ku­lar­no po­di­gli stan­dar­de ve­li­kih kon­cert­nih pro­duk­ci­ja.

U Za­greb ste la­ni na dva kon­cer­ta u po­vo­du 40 go­di­na os­ni­va­nja Par­nog valj­ka do­ni­je­li puno opre­me, pul­ska Are­na sad je bi­la spek­ta­ku­lar­na. Gdje su gra­ni­ce, ima li ih?

Pr­vo i os­nov­no je što je Va­ljak bend ko­ji za­is­ta po­ku­ša­va odr­ža­ti ne­ki stan­dard ko­ji je eu­rop­ski, svjet­ski. U kraj­njoj li­ni­ji i dje­lu­je­mo na toj sce­ni, jer pu­bli­ka vi­di i stra­ne kon­cer­te, a ni­je pro­blem po­gle­da­ti na Yo­uTu­beu ka­ko iz­gle­da­ju te ogrom­ne svjet­ske pro­duk­ci­je. Po­ku­ša­va­mo tu ra­zi­nu po­nu­di­ti i svo­joj pu­bli­ci, ia­ko je to po­pri­lič­no kom­pli­ci­ra­no i te­ško u uvje­ti­ma tr­ži­šta na ko­jem ži­vi­mo i ra­di­mo. Ali, kad se do­go­di kon­cert ka­kav je u pul­skoj Are­ni, gdje se sve pok­lopilo, od sa­mog am­bi­jen­ta ko­ji je fan­tas­ti­čan, de­se­tak ti­su­ća lju­di, pro­duk­ci­je ko­ja je am­bi­ci­oz­no osmiš­lje­na, on­da si is­pu­njen do kra­ja.

Ima ona sta­ra man­tra od se­dam­de­se­tih da Va­ljak po­di­že stan­dar­de pro­duk­ci­je, ali mo­žda ste sad ipak iz­nad stan­dar­da?

Pre­tje­ra­li smo (smi­jeh), Pu­la nam je bi­la zna­čaj­na, ne znam ni sam za­što, ali smo pr­vi put u Are­ni svi­ra­li sa­mos­tal­no. Bi­lo nam je sta­lo, a i taj for­mat kon­cer­ta je bio am­bi­ci­ozan. U Pu­li je sad bio “dva u je­dan”, i akus­tič­ni i elek­trič­ni kon­cert za­jed­no, vr­lo zah­tjev­no i teh­nič­ki, i kon­di­cij­ski, svi­rač­ki, jer su dva kon­cer­ta na is­tom mjes­tu, ali is­pa­lo je fan­tas­tič­no. Na kra­ju ba­la­de tu je lju­bav ko­ju ti pu­bli­ka da­je i ko­ju osje­tiš kao fi­zič­ku sen­za­ci­ju. Bi­lo je vri­jed­no tru­da.

Što ste sve pre­mi­jer­no do­ve­li od opre­me u Are­nu, či­ni mi se da je ta­mo bi­lo i puno stra­na­ca?

Mo­ram po­hva­li­ti eki­pu iz El­dre ko­ja je teh­nič­ki vo­di­la či­ta­vu stvar i pos­ta­vi­la no­vi raz­glas L-Aco­us­tics. To je ve­li­ki sis­tem i ako neg­dje u svi­je­tu po­ku­ša­vaš uze­ti naj­bo­lji raz­glas, on­da je to L-Aco­us­tics. Ima od­lič­nih raz­gla­sa i u Hr­vat­skoj, ali ovo je pr­vi ve­li­ki L-Aco­us­tics sis­tem kod nas pos­tav­ljen. Mi­ro Hrg je osmis­lio sce­nu i di­zaj­ni­rao ra­s­vje­tu, ani­ma­ci­je, pro­jek­ci­je ko­je su bi­le odvo­je­ne za sva­ku pje­smu na ne­ko­li­ko ekra­na. Tu je Ne­nad Zu­bak, naš ton-maj­stor ko­ji pro­du­ci­ra sva­ki kon­cert i du­go go­di­na ra­di s na­ma. Ono što mi pro­izve­de­mo pre­ne­se na naj­bo­lji na­čin i kre­ira taj zvuk. To su sve di­je­lo­vi mo­za­ika ko­ji či­ne to što lju­di do­ži­ve. Bend je na­rav­no bi­tan, ali ako ni­je raz­glas do­bar i ton-maj­stor ni­je do­bar, ne­će se to ču­ti. Mis­lim da ni­je­dan ve­li­ki svjet­ski bend, a tu ne mis­lim na B ili C ligu, ne­go na A ligu od Sto­ne­sa na­da­lje, ne bi pos­ta­vio vi­še pro­duk­ci­je ne­go što smo mi u Pu­li. Za­is­ta je bio audi­ovi­zu­al­ni mak­si­mum ko­ji se mo­že na­pra­vi­ti u ovom tre­nut­ku.

Ovog lje­ta bi­lo je 7 do 8 kon­ce­ra­ta u Are­ni, Robert Plant i Sta­tus Quo odra­di­li su “na ugo­vor”, is­pod 90 mi­nu­ta, s da­le­ko ma­nje opre­me od vas. Na stra­nu što Plant pje­va ton ni­že ne­go ra­ni­je, ali osje­ti se hla­dan pro­fe­si­ona­li­zam u ko­jem se da­je ono što se mo­ra, što pi­še u ugo­vo­ru.

Za po­če­tak, Aki još uvi­jek pje­va u to­na­li­te­ti­ma ka­ko je snim­lje­no, bez ob­zi­ra na go­di­ne. A dru­go, mi smo uvi­jek dr­ža­li do pu­bli-

ke mak­si­mal­no i osje­ća­li da ih va­ra­mo ako od­svi­ra­mo sat i pol i po­ku­pi­mo se. Ono či­me sam po­ne­kad frus­tri­ran pa to po­vre­me­no i iz­a­đe van, to je da stra­ni glaz­be­ni­ci ima­ju vi­šes­tru­ko skup­lju ulaz­ni­cu, naj­češ­će pos­tav­lja­ju jef­ti­ni­ju i ma­nju pro­duk­ci­ju od nas, i ta­ko to pro­la­zi a ri­jet­ko tko za­bi­lje­ži raz­li­ku u tru­du, ula­ga­nju i stan­dar­du. Mi smo sad u pul­skoj Are­ni ima­li vi­še pu­bli­ke od Plan­ta i Sta­tus Quo za­jed­no i svi­ra­li dvos­tru­ko du­lje od njih. Na stra­nu emo­ci­je i ve­se­lje jer to je bit sve­ga, ali to su raz­li­ke u pris­tu­pu. Ne pod­cje­nju­je­mo pu­bli­ku, čak i kad je ne­ki ma­nji kon­cert.

Je li do­ma­ća kon­ku­ren­ci­ja ne­lo­jal­na što se ti­če ula­ga­nja u kon­cer­te i dam­pin­ških ci­je­na ulaz­ni­ca? Vje­ro­jat­no se vi­di raz­li­ka iz­me­đu va­še i po­zor­ni­ce ne­kog dru­go­ga, a ci­je­na ulaz­ni­ce je slič­na.

Ha, to je stvar od­lu­ke, mi bi­smo si­gur­no za­ra­di­li puno vi­še da smo pri­šte­dje­li na pro­duk­ci­ji, ali pi­ta­nje je s ko­jim osje­ća­jem bi pu­bli­ka na­pu­šta­la pros­tor. Ia­ko, na kra­ju ba­la­de na­rav­no da je osje­ćaj i ta emo­ci­ja ko­ju da­ješ pu­bli­ci su­šti­na sve­ga. Ali tu je i uku­pan teh­nič­ki do­živ­ljaj, da ču­ješ to ka­ko tre­ba i da sli­ka po­pra­ti kon­cert. Ne že­li­mo šte­dje­ti, svat­ko vo­di svo­ju pos­lov­nu po­li­ti­ku, mi ima­mo svo­ju, na­dam se da je is­prav­na, tra­je­mo po­dos­ta du­go da mo­že­mo re­ći da smo u pra­vu.

Mo­žda se na­vi­ka ma­sov­ne pu­bli­ke ipak mi­je­nja, sad je ovaj Rin­gi­špil u Spli­tu imao ma­lo pu­bli­ke, ni­je mi ni na kraj pa­me­ti bra­ni­ti iko­me da slu­ša što ho­će, ali oči­to i pu­bli­ka pre­poz­na­je da ni­je is­to do­ći na ga­žu s tri re­flek­to­ra i na oz­bi­ljan kon­cert?

Ni­sam bio pa ne znam, čuo sam da je na­vod­no bi­lo ma­lo lju­di, da se is­praz­nio ba­lon. Ali ni­je na me­ni da ko­men­ti­ram, za­pra­vo i ne raz­miš­ljam o to­me. Bit­no je što je ne­ko­me du­hov­na hra­na, net­ko do­ži­vi ka­tar­zu na na­rod­nja­ci­ma, a net­ko slu­ša do­bru do­ma­ću ili stra­nu glaz­bu. Ne­ma tu ve­li­ke mu­dros­ti ni­ti tu mo­že­mo ne­što pro­mi­je­ni­ti, lju­di će ići na ono što vo­le. Me­ni su ve­ći pro­blem me­di­ji ko­ji su čes­to ne­kri­tič­ni, pa su tu ne­ki hva­los­pje­vi, ne­ki pros­tor se da­je ne­če­mu što je u re­al­nos­ti pri­lič­no sla­baš­no. Pa on­da imaš ra­sko­rak iz­me­đu stvar­nos­ti i vir­tu­al­nog svi­je­ta ko­ji stva­ra­ju me­di­ji. Mis­lim da bi za sve bi­lo naj­bo­lje kad bi se pi­sa­la is­ti­na.

Va­ljak ni­ka­da ne­ma pred­gru­pe, a sad je u pul­skoj Are­ni s vama svi­ra­lo Bu­đe­nje, od­li­čan pop bend i bi­li su pre­sret­ni da su nas­tu­pi­li s vama na naj­bo­ljoj po­zor­ni­ci i pred­sta­vi­li se i va­šoj pu­bli­ci.

S nji­ma smo u od­lič­nim od­no­si­ma, Dar­ka Ba­ki­ća zna­mo go­di­na­ma i u par na­vra­ta nam je po­mo­gao, to što ra­di je od­lič­na pop glaz­ba, a nji­hov gi­ta­rist Ve­dran Ba­otić ne­ko­li­ko je pu­ta svi­rao s na­ma. A kad net­ko pro­đe test Ma­ri­ja­na Br­ki­ća Br­ka, on­da znaš da je ite­ka­ko do­bar. I od­lič­no su proš­li s re­ak­ci­ja­ma pu­bli­ke, lju­di su pje­va­li nji­ho­ve pje­sme, a nji­ma je bi­la pri­li­ka da nas­tu­pe pred de­se­tak ti­su­ća lju­di, što ni­je jed­nos­tav­no. Kad svi­ra­mo kon­cer­te u dvo­ra­na­ma, ko­ji toč­no po­či­nju i za­vr­še, on­da je pre­du­go da još net­ko svi­ra s na­ma, ali kad su ovak­ve du­ge ljetne fe­šte, on­da to ima smis­la.

Net­ko do­ži­vi ka­tar­zu na na­rod­nja­ci­ma. Ne­ma tu mu­dros­ti, lju­di će ići na ono što vo­le, ka­že Hus

Pro­fe­si­onal­ci Bend je u Pu­li dao audi­ovi­zu­al­ni mak­si­mum ko­ji se mo­že na­pra­vi­ti u ovom tre­nut­ku

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.