Majka Te­re­za

S maj­kom se opros­ti­la u Za­gre­bu i kre­nu­la u mi­si­ju ši­ri­ti lju­bav

Vecernji list - Hrvatska - - Aktualno - Pi­še: ANĐELKA MUSTAPIĆ

Od re­do­vi­te ju­tar­nje i ve­čer­nje mo­li­tve u ro­di­telj­skoj ku­ći u Skop­lju i u ta­moš­njoj hr­vat­skoj is­u­so­vač­koj za­jed­ni­ci, ko­ja je me­đu dje­com ši­ri­la pri­če o mi­si­onar­skom ra­du u In­di­ji i Afri­ci, do mi­si­onar­stva Maj­ke Te­re­ze bio je sa­mo je­dan i ne­upit­ni put – put Isu­sa Kris­ta. No ako je mi­si­onar­stvo dar Du­ha Sve­to­ga, po te­olo­škom tu­ma­če­nju, Majka Te­re­za bi­la je Bož­ji dar čo­vje­čans­tvu, Majka naj­si­ro­maš­ni­jih me­đu si­ro­maš­ni­ma, što je pos­ta­la pri­hva­tiv­ši nji­ho­vu pat­nju i ži­vot kao vlas­ti­ti ži­vot­ni iz­bor, što je po sve­mu pos­ta­la jed­nom od njih, shva­tiv­ši za­ra­na, u mi­li­jun­skoj Cal­cut­ti, pre­na­pu­če­noj si­ro­ti­njom či­ji se mi­ris bi­je­de i bo­les­ti nes­nos­no ši­rio uli­ca­ma na ko­ji­ma su se ra­đa­li, ži­vje­li, bo­lo­va­li i umi­ra­li, da se si­ro­maš­tvo mo­ra is­ku­si­ti ako se že­li ra­zu­mje­ti si­ro­ma­ha. Na tom pos­tu­la­tu, em­pa­ti­ji čis­to­ga sr­ca, ute­me­lji­la je 1950. no­vi ka­to­lič­ki red pod na­zi­vom Mi­si­onar­ke lju­ba­vi (Mi­ssi­ona­ri­es of Cha­rity), Kris­to­ve za­ruč­ni­ce u pa­muč­nom bi­je­lom sa­ri­ju obrub­lje­nom pla­vom tra­kom, kak­ve su no­si­le naj­si­ro­maš­ni­je In­dij­ke. – Majka Te­re­za ro­đe­na je u Skop­lju 26. ko­lo­vo­za 1910. kao Ag­nes Gonxha Bo­jaxhiu u do­bro si­tu­ira­noj al­ban­skoj ri­mo­ka­to­lič­koj obi­te­lji – is­tak­nu­la je mr. Re­na­ta Ku­te­ra-Zdrav­kov­ska, rav­na­te­lji­ca Me­mo­ri­jal­ne ku­će Majka Te­re­za u Skop­lju. – Otac Maj­ke Te­re­ze, Ni­kol­lë, osim uprav­lja­nja tr­go­vač­ko-gra­đe­vin­skom tvrt­kom, bio je ak­ti­van u druš­tve­nom i jav­nom ži­vo­tu. Kao član grad­skog vi­je­ća ini­ci­rao je grad­nju pr­vog ka­za­li­šta u gra­du, grad­nju že­ljez­nič­ke pru­ge pre­ma Ko­so­vu... Pu­to­vao je čes­to u dru­ge zem­lje i sto­ga je, vje­ro­jat­no, po­sve­ći­vao ve­li­ku paž­nju obra­zo­va­nju svo­je dje­ce. Me­đu­tim, umro je iz­ne­na­da 1919., os­ta­viv­ši za so­bom tro­je dje­ce: osmo­go­diš­nju Ag­ne­su, je­da­na­es­to­go­diš­njeg si­na La­za­ra, če­tr­na­es­to­go­diš­nju sta­ri­ju kćer Age i su­pru­gu Dra­nu, ko­ja je ot­hra­ni­la dje­cu tr­gu­ju­ći tka­ni­na­ma i ruč­nim ra­do­vi­ma.

Od­la­zak u sa­mos­tan

Ia­ko je kraj­njim na­po­ri­ma us­pi­je­va­la iz­dr­ža­va­ti dje­cu, Dra­na, pre­da­na i po­bož­na že­na, bi­la je poz­na­ta u ci­je­lom gra­du po svom mi­lo­sr­đu. Kad god je mo­gla, hra­ni­la je si­ro­ti­nju, vo­de­ći sa so­bom Ag­ne­su, po­ka­zu­ju­ći joj lju­bav na dje­lu, i go­vo­re­ći: “Mo­ra­mo da­ti Isu­su jes­ti!” Bi­la je to dru­ga pre­sud­na re­če­ni­ca ko­ja je obi­lje­ži­la ži­vot Ag­ne­se, bu­du­će Maj­ke Te­re­ze. A ka­ko ju je ona shva­ti­la i pos­li­je po­uča­va­la? „Izva­na vi­di­te sa­mo kruh, ali to jest Isus, izva­na vi­di­te sa­mo si­ro­ma­ha, ali to jest Isus.“Od­nos­no, Isus se su­sre­će naj­pri­je u pre­sve­tom sa­kra­men­tu, a on­da u sva­kom si­ro­ma­hu, u sva­kom jad­ni­ku, pat­ni­ku, bo­les­ni­ku, na­pu­šte­nom, od­ba­če­nom... Po nje­zi­noj vje­ri, si­ro­ma­si su div­ni lju­di, Bož­ji da­ro­vi, kao što su to op­će­ni­to trp­lje­nje i pat­nja. I Isu­sov va­paj s kri­ža: “Že­dan sam!” ni­je bi­la Nje­go­va po­tre­ba za vo­dom, fi­zič­ka, ne­go po­tre­ba za lju­bav­lju: Nje­ga, ko­jeg su na­pus­ti­li čak i naj­bli­ži sljed­be­ni­ci – osim apos­to­la Iva­na, maj­ke i Ma­ri­je Mag­da­le­ne. Zbog Isu­sa, Majka Te­re­za je ne­ra­do go­vo­ri­la o se­bi, mis­le­ći da ta­ko odu­zi­ma od Nje­go­va mjes­ta u pri­či. Ci­je­li svoj ži­vo­to­pis is­pri­ča­la je u če­ti­ri re­če­ni­ce: „Po ro­đe­nju sam Al­ban­ka. Po dr­žav­ljans­tvu In­dij­ka. Ka­to­lič­ka sam re­dov­ni­ca. U ono­me što ra­dim pri­pa­dam ci­je­lo­me svi­je­tu, ali mo­je sr­ce pri­pa­da u ci­je­los­ti Isu­su.“No­si­ti ta­ko bez­u­vjet­nu, po­sve­će­nu lju­bav, mo­glo bi se ljud­ski i struč­no objas­ni­ti. Ali, na­čin na ko­ji ju je Majka Te­re­za uči­ni­la dje­lo­tvor­nom, kroz sva mo­gu­ća is­ku­še­nja, mo­žda sa­mo – „pr­stom Bož­jim“, tj. Bož­jom pri­sut­noš­ću, u što ni­ka­da, ni u jed­nom tre­nut­ku, ni­je po­sum­nja­la. Rav­na­te­lji­ca Me­mo­ri­jal­ne ku­će

Majka Te­re­za u Skop­lju mr. Ku­te­ra-Zdrav­kov­ska is­tak­nu­la je u naj­kra­ćim cr­ta­ma ka­ko se Ag­nes Gonxha Bo­jaxhiu iz Skop­lja otis­nu­la na put ko­ji će pos­ta­ti nje­zi­nim ži­vot­nim, od­nos­no Bož­jim po­zi­vom. Do Za­gre­ba sti­gla je pot­kraj lis­to­pa­da 1928. u prat­nji maj­ke i ses­tre Age. Opros­ti­le su se na ko­lo­dvo­ru, osje­ća­ju­ći sve tri da se ni­ka­da vi­še u ži­vo­tu ne­će vi­dje­ti. Obi­telj maj­ke Te­re­ze pre­se­li­la se u Al­ba­ni­ju, gdje su ži­vje­li iz­nim­no skrom­no, od pla­će ko­ju je na ra­di­ju u Ti­ra­ni za­ra­đi­va­la ses­tra Aga. Brat La­zar za­vr­šio je voj­nu aka­de­mi­ju u Gra­zu i us­pio je emi­gri­ra­ti u Ita­li­ju, gdje je 1960. u Ri­mu, pos­li­je tri­de­set go­di­na, pr­vi put su­sreo mla­đu ses­tru, ta­da već poz­na­tu Maj­ku Te­re­zu i otad, pa do svo­je smr­ti 1981., čes­to je pra­tio po svi­je­tu. Iz Za­gre­ba, Ag­nes je ot­pu­to­va­la u Du­blin i ta­mo se pri­dru­ži­la Re­du lo­ret­skih ses­ta­ra ko­je su u glav­nom gra­du Ir­ske ima­le ma­tič­nu ku­ću, a bi­le su poz­na­te kao mi­si­onar­ke u In­di­ji. Me­đu nji­ma je dva mje­se­ca uči­la en­gle­ski je­zik i na­kon to­ga bro­dom, pet tje­da­na, pu­to­va­la do In­di­je, u ko­ju se is­kr­ca­la 6. si­ječ­nja 1929. S pje­smom Opro­štaj, ko­ju je na­pi­sa­la ti­je­kom pu­to­va­nja, kao da se is­pri­ča­va što os­tav­lja „mi­lu ku­ću, dra­gi za­vi­čaj, maj­ku...“jer je „sr­ce vu­če u da­le­ku In­di­ju“da slu­ži „Kris­tu svom“. Unu­tar pje­sme je i nje­zi­na skru­še­na mo­li­tva: Pri­mi, Bo­že, žr­tvu ovu/ U znak mo­je lju­ba­vi/ Po­mo­zi, de, stvo­ru svo­me/ Da ti ime pros­la­vi. Sve što je pos­li­je to­ga us­li­je­di­lo bi­lo je uis­ti­nu nje­zi­na „te­ška žr­tva pri­ka­za­na“na pa­lu­bi bro­da. No­vi­ci­jat je za­po­če­la u Da­rje­elin­gu, gra­du ko­ji ju je ne­pre­gled­nim li­va­da­ma i obliž­njim, vječ­no snjež­nim, obron­ci­ma Hi­ma­la­je pod­sje­ćao na za­vi­čaj. Tu je do­bi­la re­dov­nič­ko ime Te­re­zi­ja, po sve­ti­ci iz Li­si­euxa (Mala Te­re­za), za­štit­ni­ci mi­si­onar­ki, ko­ju je oda­bra­la za vlas­ti­tu za­štit­ni­cu. Pri­vre­me­ne za­vje­te si­ro­maš­tva, dje­vi­čans­tva i pos­luš­nos­ti po­lo­ži­la je 1931., do­ži­vot­ne 1937. Is­to­dob­no je po­ma­ga­la u bol­ni­ca­ma, po­du­ča­va­la si­ro­maš­nu ben­gal­sku dje­cu u Da­rje­elin­gu, a po­vi­jest i zem­ljo­pis pre­da­va­la je bo­ga­toj ben­gal­skoj dje­ci u sa­mos­tan­skoj lo­ret­skoj ško­li u okru­gu En­tal­ly u is­toč­nom di­je­lu Cal­cut­te, či­ja je bi­la i nad­stoj­ni­ca go­di­na­ma. Što se pos­la ti­če, bi­la je žr­vanj. Lo­re­to joj je „zna­čio sve“. Ve­li­ko, li­je­po ure­đe­no ima­nje, ne­ko­li­ko sto­ti­na uče­ni­ca, lju­bav ko­ju su joj po­ka­zi­va­li na sva­kom ko­ra­ku... Ali, una­toč to­mu, ni­je se osje­ća­la smi­re­no. Stal­no se vra­ća­la na maj­či­nu re­če­ni­cu iz jed­nog od nje­zi­nih pi­sa­ma: “Otiš­la si u In­di­ju zbog si­ro­maš­nih lju­di, a ne da po­du­ča­vaš dje­cu!” I što ju je još vi­še mu­či­lo, te lju­de ni­je tre­ba­la da­le­ko tra­ži­ti. Već iza sa­mos­tan­skih zi­di­na na­la­zi­la se če­t­vrt Mo­tij­hil, dos­lov­no tru­le daš­ča­re s bi­jed­nim lju­di­ma. Po­gled i sr­ce vuk­li su je k nji­ma, ia­ko ta­da još, ni pri­bliž­no, ni­je ima­la bis­tru sli­ku o ži­vo­tu na ko­ji se nas­la­njao sa­mos­tan. Cal­cut­ta je de­set­lje­ći­ma una­trag bi­la vr­lo opa­san grad, a sva­ki tre­ći sta­nov­nik be­skuć­nik. Sa­mo, ses­tre lo­ret­skog sa­mos­ta­na, stro­gog re­da ko­ji je za­bra­nji­vao ses­tra­ma iz­la­zak iz sa­mos­ta­na, osim pri­je­ke po­tre­be, npr. bol­nič­kog li­je­če­nja ili od­la­ska na du­hov­ne vjež­be u Da­rje­eling, ni­su ni slu­ti­le o kak­voj je grad­skoj bu­ci ri­ječ. Pa ni ka­da su 1943. iz­bi­li oru­ža­ni su­ko­bi iz­me­đu hin­du­is­ta i mus­li­ma­na, u sa­mos­ta­nu, na­rav­no, ni­su si­tu­aci­ju po­li­tič­ki pro­miš­lja­li. Majka Te­re­za, po­gla­va­ri­ca sa­mos­ta­na, otvo­ri­la je vra­ta za ra­nje­ne, i jed­ne i dru­ge, za što su je hin­du­is­ti kri­ti­zi­ra­li. Tri go­di­ne kas­ni­je, 10. ruj­na 1946., iz vla­ka ko­jim je pu­to­va­la na du­hov­ne vjež­be u Da­rje­eling, ugle­da­la je pr­vi put, u ni­zu, daš­ča­re i be­skuć­ni­ke, bo­les­ne i umi­ru­će na ces­ta­ma. U dnev­nik je za­pi­sa­la ka­ko je u vla­ku ču­la Bož­ji glas: “Na­pus­ti sa­mos­tan, po­đi k si­ro­ma­si­ma, bri­ni se za njih, sta­nuj s nji­ma, da­ruj im svo­je sr­ce!” Bio je to „po­ziv unu­tar po­zi­va“, objaš­nja­va­la je upor­no sve­će­ni­ci­ma s ko­ji­ma je kon­tak­ti­ra­la, nad­bi­sku­pu Cal­cut­te, ko­ji­ma se že­lja ses­tre Te­re­zi­je, ka­ko se ta­da još zva­la, či­ni­la neo­s­tva­ri­vom. Pr­vo, tre­ba­la je bi­ti raz­ri­je­še­na ži­vo­ta u sa­mos­ta­nu, za­tim ute­me­lji­ti no­vi ri­mo­ka­to­lič­ki vjer­ski žen­ski red, če­mu Ka­to­lič­ka cr­k­va ni­je bi­la sklo­na jer ih je već bi­lo pre­vi­še. Ne­mo­gu­će? Za Maj­ku Te­re­zu? Sit­nog di­va, ka­ko ju je na­zvao Bob Gel­dof? Dan Bož­jeg po­zi­va slavi se 10. ruj­na kao blag­dan Mi­si­onar­ki lju­ba­vi, jer one svo­ju po­vi­jest ra­ču­na­ju od da­tu­ma ka­da je Majka Te­re­zi­ja u vla­ku ču­la Bož­ji po­ziv, ia­ko ih je Va­ti­kan služ­be­no odo­brio tek 1950., s tzv. prob­nim ro­kom, da od 1948. „ses­tra Te­re­za“mo­že ži­vje­ti i ra­di­ti iz­van sa­mos­ta­na, ali sa­mo na po­dru­čju bi­sku­pi­je. S pet ru­pi­ja, ko­je je do­bi­la od nad­bi­sku­pa Cal­cut­te, je­dva je us­pje­la u če­t­vr­ti bi­je­de, Mo­tij­hi­lu, na­ći daš­ča­ru za se­be. Hra­nu je pro­si­la za iz­glad­nje­le, li­je­ko­ve u apo­te­ka­ma ta­ko­đer. To je bi­lo najteže raz­dob­lje nje­zi­na ži­vo­ta i is­ku­še­nja. Sa­ma sam­ca­ta s obi­te­lji­ma ko­je su pred njom umi­ra­le od gla­di i raz­nih za­raz­nih bo­les­ti. Pro­si­la je za njih i za nji­ho­vu dje­cu otvo­ri­la „ško­li­cu“is­pod ve­drog ne­ba, u že­lji da ih na­uči ba­rem pi­sa­ti i či­ta­ti, i to is­pi­su­ju­ći slo­va šta­pom u pi­je­sku. Tu je na­zva­na Maj­kom Te­re­zom i oda­tle je po­če­la ši­ri­ti svo­ju Maj­čin- sku lju­bav pre­ma naj­si­ro­maš­ni­ji­ma me­đu si­ro­ma­si­ma u Cal­cut­ti, a od 1965. i iz­van In­di­je. Do smr­ti 1997. ši­ri­la je svo­je mi­si­onar­stvo u vi­še od 130 dr­ža­va, kroz 600-ti­njak ku­ća Mi­si­onar­ki lju­ba­vi, dje­čje do­mo­ve, os­nov­ne i sred­nje ško­le, am­bu­lan­te, lje­kar­ne, za­dru­ge za uz­goj pe­ra­di...

Sve za Isu­sa

Nje­zin ži­vot i dje­lo sa­že­ti su u nje­zi­no ges­lo: “Sve za Isu­sa!” S po­jaš­nje­njem: “Bez Nje­ga ne mo­že­mo ni­šta, s Njim mo­že­mo sve!” Bes­kraj­na oda­nost mo­gla bi no­si­ti nje­zi­no ime. Za sva­ku po­hva­lu, priz­na­nje, na­gra­du, od­li­ko­va­nje... ko­je je do­bi­la ne­izos­tav­no je po­di­za­la ka­ži­prst des­ne ru­ke uvis go­vo­re­ći: “To je Nje­go­vo dje­lo!” Se­be je sma­tra­la „olov­kom u Bož­joj ru­ci“, a Bo­ga svo­jim „ban­ka­rom“. Ni­ka­da se ni­je bri­nu­la una­pri­jed, ni­ka­da ni­je vo­di­la ni­kak­ve fi­nan­ci­je, uvje­ra­va­ju­ći sve oko se­be da će se „Bog po­bri­nu­ti za to“. I, do­is­ta, uvi­jek je iz­ne­na­da, i u te­škim, po­ne­kad i bez­nad­nim si­tu­aci­ja­ma, bljes­nu­lo rje­še­nje: kad je jed­nom sve­će­ni­ku da­la po­s­ljed­nju ru­pi­ju, zna­ju­ći da su­tra­dan ne­će mo­ći ku­pi­ti ni­šta ni za se­be, po­ja­vio se do­bro­tvor s pe­de­set ru­pi­ja. Go­di­ne 1949. osje­ća­la se čes­to u Mo­tij­hi­lu bes­po­moć­nom i osam­lje­nom. I baš u tak­vom tre­nut­ku na vra­ta joj je ba­nu­la biv­ša uče­ni­ca sa že­ljom da joj se pri­dru­ži u ra­du. U znak lju­ba­vi i za­hval­nos­ti pre­ma Maj­ci Te­re­zi­ji uze­la je nje­zi­no kr­s­no ime Ag­nes i otad je bi­la Maj­či­na des­na ru­ka. Broj ses­ta­ra po­ve­ćao se na tri­na­est, što daš­ča­ra ni­je mo­gla iz­dr­ža­ti. I ta­da je hin­du­ist Mic­ha­el Go­mes pus­tio bes­plat­no ses­tre na kat svo­je ku­će. Ka­ko se broj ses­ta­ra po­ve­ća­vao, Go­mes je sma­nji­vao ži­vot­ni pros­tor svo­je obi­te­lji. Us­to, po­ma­gao je ses­tra­ma kad god je mo­gao. Opet je­dan od pri­mje­ra Bož­je pro­vid­nos­ti. Majka Te­re­za ni­je ima­la ni gra­ma braš­na za si­ro­ma­he, i dok se u ku­ći još ni­je us­pje­lo pos­ta­vi­ti ni pi­ta­nje što sad, sti­gla su ko­la kr­ca­ta vre­ća­ma braš­na. U slič­noj si­tu­aci­ji, in­dij­ska vla­da pos­la­la joj je neo­če­ki­va­no ka­mi­on mli­je­ka, kru­ha i mar­me­la­de. Majka Te­re­za pri­ča­la je oso­bi­to dir­lji­vo o mla­dom hin­du­is­tič­kom brač­nom pa­ru ko­ji se odre­kao bo­ga­te sve­ča­nos­ti svad­be i sav ime­tak pre­dvi­đen za to da­ro­vao naj­si­ro­maš­ni­jim me­đu si­ro­maš­ni­ma. Ubr­zo, ni Go­me­so­va ku­ća ni­je mo­gla iz­dr­ža­ti sve pri­doš­le ses­tre. Je­dan od sve­će­ni­ka bli­zak Maj­ci Te­re­zi kru­žio je Cal­cut­tom tra­že­ći za nje­zin red od­go­va­ra­ju­ću ku­ću. Raz­go­va­rao je s mus­li­ma­nom ko­ji se pri­pre­mao za pre­se­lje­nje u Pa­kis­tan, što su iz po­li­tič­kih raz­lo­ga uči­ni­li mno­gi njegovi su­na­rod­nja­ci. Da­ti ku­ću? Za­mis­lio se. Po­tom je za­mo­lio ka­to­lič­kog sve­će­ni­ka da ga na­čas pri­če­ka pa, na­kon po­vrat­ka iz dža­mi­je, na­smi­ja­no re­kao: “Od Bo­ga sam je do­bio, Bo­gu je i pre­da­jem!” Adre­sa Rower Cir­cu­lar Ro­ad i da­nas je adre­sa ma­tič­ne ku­će Mi­si­onar­ki lju­ba­vi, do­ži­vot­no za­vje­to­va­nih na si­ro­maš­tvo, čis­to­ću, pos­luš­nost i na “sve­srd­no i bes­plat­no slu­že­nje naj­si­ro­maš­ni­ji­ma me­đu si­ro­ma­si­ma“. I to s osmi­je­hom jer je Majka Te­re­za vje­ro­va­la

da osmi­jeh uno­si u „na­še ži­vo­te ne­što od Bož­je stvar­nos­ti“. Za­to: “Ako se ne smi­ješ, na­smij se!” sa­vje­to­va­la je svo­je ses­tre. “Jer ni­je stvar u to­me ko­li­ko da­je­mo, ne­go ko­li­ko lju­ba­vi ula­že­mo u da­va­nje.” Pre­ma vi­zi­ji Maj­ke Te­re­ze, mi­si­ja nje­zi­ne za­jed­ni­ce je: bri­ga za glad­ne, go­le, be­skuć­ni­ke, osa­ka­će­ne, sli­je­pe, gu­bav­ce, ne­že­lje­ne, ne­vo­lje­ne, obo­lje­le od si­de, al­ko­ho­li­ča­re, pros­ti­tut­ke, trud­ni­ce ko­je ne že­le za­dr­ža­ti dje­cu, že­ne ko­je su iz­vr­ši­le po­ba­čaj... Od imo­vi­ne Mi­si­onar­ke lju­ba­vi mo­gu po­sje­do­va­ti sa­mo pros­tir­ku, tri sa­ri­ja, dva pa­ra otvo­re­nih san­da­la ko­je no­se bez ča­ra­pa, ne­ovis­no o to­mu je­su li, npr., u Afri­ci ili na ru­skoj zi­mi. U hlad­ni­jim dr­ža­va­ma pri­pa­da im još i ves­ta. Ta­ko je, bo­so­no­ga, u tan­kom pa­muč­nom bi­je­lom sa­ri­ju i s ves­tom, Majka Te­re­za ot­pu­to­va­la u Os­lo 10. pro­sin­ca 1979., gdje joj je uru­če­na No­be­lo­va na­gra­da za mir. Osim to­ga, ses­tra­ma je stro­go za­bra­nje­no da je­du iz­van ku­će, ka­ko ne bi doš­le u na­pa­sat da po­je­du za­lo­gaj na­mi­je­njen naj­si­ro­maš­ni­jem si­ro­ma­hu. Kao obra­nu od napasti mla­dih, li­je­pih i na­smi­ja­nih ses­ta­ra, Majka je odre­di­la kuć­no pra­vi­lo da na uli­ci uvi­jek idu za­jed­no po njih dvi­je. „Na­past“Maj­ke Te­re­ze bi­la je čo­ko­la­da ko­ju je vo­lje­la po­jes­ti. A je­di­ni „luk­suz“ko­ji je uve­la u ku­će svo­jih ses­ta­ra di­ljem svi­je­ta jest te­le­fon. Na na­go­vor bli­skog sve­će­ni­ka da bi mo­bi­te­li, ba­rem za po­gla­va­ri­ce ku­ća, bi­li eko­no­mič­ni­ji, os­po­ri­la ga je oš­tro­um­no, pod­sje­tiv­ši ga da nje­zin red ima „za­vjet si­ro­maš­tva, a ne eko­no­mič­nos­ti“. Mo­glo bi se re­ći da je Majka Te­re­za ži­vje­la mi­si­onar­stvo na na­čin kao nit­ko pri­je nje 1952., ka­da je po­di­gla iz jar­ka že­nu. Ia­ko je umi­ra­la, od­ni­je­la ju je na ru­ka­ma u bol­ni­cu, sa že­ljom da umre ta­mo u bol­nič­kom kre­ve­tu, što su li­ječ­ni­ci upor- no od­bi­ja­li zbog „bez­nad­nog slu­ča­ja“. Ali, i Majka Te­re­za je upor­no sta­ja­la, sve dok ne­sret­ni­cu ni­su le­gli u kre­vet gdje je ubr­zo i umr­la. Taj je slu­čaj Majka Te­re­za spo­mi­nja­la kad god su je no­vi­na­ri pi­ta­li ima li uop­će smis­la to­li­ki trud kad se bi­je­da ne mo­že is­ko­ri­je­ni­ti. Bi­la je iz­vr­s­na su­go­vor­ni­ca, da­va­la je jez­gro­vi­te i stre­lo­vi­te od­go­vo­re: “Da ni­sam po­di­gla onu pr­vu že­nu, ni jed­nom od ti­su­će mi­li­ju­na lju­di ko­ji su sli­je­di­li ne bi se po­mo­glo.” Na bi­lo ko­jem pu­tu uvi­jek pos­to­ji onaj pr­vi ko­rak. Raz­li­ku iz­me­đu so­ci­jal­ne služ­be i ra­da Mi­si­onar­ki lju­ba­vi ko­men­ti­ra­la je naj­pre­ciz­ni­je što se mo­že: “Oni ra­de za jed­nu stvar, a mi za jed­nu oso­bu.”

Pro­da­la pa­pin pok­lon

Is­te 1952., uz po­moć še­fa zdrav­s­tva, otvo­ri­la je u na­pu­šte­nom ho­do­čas­nič­kom hos­te­lu hra­ma bo­ži­ce Ka­li, po ko­jem je Cal­cut­ta do­bi­la ime, Dom za umi­ra­nje (Nir­mal Hri­day). Is­pr­va je sa svo­jim ses­tra­ma na tač­ka­ma do­vo­zi­la s uli­ca umi­ru­će, da bi, ka­ko je go­vo­ri­la, opra­ni, si­ti i okru­že­ni lju­bav­lju kao an­đe­li otiš­li Bo­gu. Pos­li­je su umi­ru­će do­vo­zi­la bol­nič­ka am­bu­lant­na vo­zi­la. Prem­da je bi­la bez pre­dra­su­da, i s du­bo­kom vje­rom da smo svi dje­ca jed­no­ga Bo­ga, umi­ru­će je pri­pre­ma­la pre­ma nji­ho­vim re­li­gij­skim obre­di­ma: hin­du­is­ti su do­bi­va­li sve­tu vo­du iz Gan­ge­sa, mus­li­ma­ni­ma su či­ta­ni di­je­lo­vi iz Kur’ana, a ka­to­li­ci su do­bi­va­li bo­les­nič­ko po­ma­za­nje. Is­to ta­ko, po­ka­pa­ni su pre­ma nji­ho­vim vjer­skim obi­ča­ji­ma, a tro­ško­ve su pla­ća­le Mi­si­onar­ke lju­ba­vi. Ta­ko je i da­nas. Is­ta pra­vi­la vri­je­de i za bra­ću Mi­si­ona­re lju­ba­vi, ko­je je os­no­va­la 1963. I ko­ji ta­ko­đer dje­lu­ju di­ljem svi­je­ta. Sve za Isu­sa!, uz­re­či­ca ko­ju je Majka Te­re­za vje­ro­jat­no naj­češ­će iz­go­va­ra­la, po­kre­ta­la ju je ne­pres­ta­no, ali i po­ma­ga­la joj da lak­še pod­ne­se „te­šku žr­tvu pri­ka­za­nu“na pa­lu­bi bro­da ko­jim je do­plo­vi­la u In­di­ju. Što da­lje, za nju je zna­či­lo što bli­že Isu­su, po­go­to­vo kroz dje­cu pre­ma ko­ji­ma će On, tu­ma­či­la je, po­naj­pri­je, su­di­ti ljud­ska (ne)dje­la. Go­di­ne 1956. otvo­ri­la je Dom za si­ro­čad (Shi­shu Bha­van); 1957. u sre­di­štu gra­da otvo­ri­la je Cen­tar za li­je­če­nje gu­ba­va­ca; za­tim je ra­ši­ri­la mre­žu pla­vo obo­je­nih am­bu­lant­nih vo­zi­la ko­ji­ma su ses­tre pru­ža­le po­moć gu­bav­ci­ma skri­ve­nim od oči­ju i od­ba­če­ni­ma i, na­po­s­ljet­ku, uz po­moć in­dij­ske vla­de, od ko­je je do­bi­la zem­lju uda­lje­nu 320 km od Cal­cut­te, sa­gra­di­la na­se­lje ko­je je na­zva­la Grad mi­ra (Shan­ti Na­gar) za sto­ti­ne obi­te­lji obo­lje­lih od gu­be, ko­ji­ma je ta­ko vra­ćen smi­sao ži­vo­ta, vje­ra, na­da. Tu ima­ju svoj dom i svoj po­sao u raz­nim ra­di­oni­ca­ma od ko­jeg ži­ve za­do­volj­no, u mi­ru i uz nje­gu Mi­si­onar­ki lju­ba­vi. Za to dje­lo Maj­ke Te­re­ze ve­za­na je jed­na od naj­ljep­ših aneg­do­ta o ljud­skom dos­to­jans­tvu i ple­me­ni­tos­ti. Grad mi­ra sa­gra­di­la je nov­cem ko­ji je do­bi­la pro­da­jom Rol­ls-Roycea, da­ra ko­ji joj je pos­lao pa­pa Pa­vao VI., na­kon što se nji­me pre­ve­zao od zrač­ne lu­ke u Bom­bayu do sre­di­šta gra­da, gdje se odr­ža­vao Svjet­ski euha­ris­tij­ski kon­gres. Za tu pri­go­du, pa­pi Pav­lu VI. taj je auto­mo­bil da­ro­vao je­dan bo­ga­ti Ame­ri­ka­nac. Upra­vo je pa­pa Pa­vao VI. odo­brio rad Maj­ke Te­re­ze iz­van In­di­je, di­vio joj se i vo­lio, is­to kao i pa­pa Ivan Pa­vao II. ko­ji ju je 2003. pro­gla­sio bla­že­nom. Pa­pa Pa­vao VI. do­bro je znao ko­li­ko je na­po­ran nje­zin ži­vot, da sva­ki tre­ći dan u tjed­nu pu­tu­je u dru­gi grad, dr­ža­vu ili na dru­gi kon­ti­nent, i mis­lio je da će joj na taj na­čin uve­li­ke olak­ša­ti, smet­nuv­ši s uma da je Majka Te­re­za za­vjet­ni­ca si­ro­maš­tva. Sto­ga je ne dvo­je­ći pro­da­la auto­mo­bil. No­vac od No­be­lo­ve na­gra­de, 192.000 do­la­ra, kao i sred­stva pre­dvi­đe­na za ban­ket, na­mi­je­ni­la je naj­si­ro­maš­ni­ji­ma me­đu si­ro­maš­ni­ma. Naj­z­na­čaj­ni­je na­gra­de dr­ža­va svi­je­ta ko­je je do­bi­la, če­tr­na­est po­čas­nih dok­to­ra­ta naj­u­gled­ni­jih svjet­skih sve­uči­li­šta, priz­na­nja po­čas­ne gra­đan­ke SAD-a i Al­ba­ni­je, broj­nih gra­do­va, me­đu nji­ma i Za­gre­ba 1990., klju­če­ve San Fran­ci­ska, pi­sma sa­da već po­vi­jes­nih lič­nos­ti i dru­ge me­mo­ra­bi­li­je dr­ža­la je u obič­nim kar­ton­skim ku­ti­ja­ma, ne za­to što ni­je dr­ža­la do njih, ne­go za­to što je to bio nje­zin ži­vot­ni stav ili, ka­ko je, na sli­čan na­čin, objas­ni­la svoj od­nos pre­ma pla­ne­tar­noj po­pu­lar­nos­ti ko­ju je ima­la, pri­je sve­ga, pre­ma pos­tig­nu­tom us­pje­hu: “Bog me ni­je po­zvao da bu­dem us­pješ­na. Bog me je po­zvao da bu­dem vjer­na. Ne tre­ba­ju poz­na­va­ti me­ne. Ja sam tko je­sam u Bož­jim oči­ma. Važ­no je da lju­di poz­na­ju si­ro­maš­ne.” Me­đu­tim, ma­lo je poz­na­to s ko­li­kom je po­niz­noš­ću Majka Te­re­za, vr­lo važ­nom u nje­zi­nom du­hov­nom ži­vo­tu, ču­va­la svo­ju vje­ru. Go­di­ne 1985., na dan obi­lje­ža­va­nja 40. ob­ljet­ni­ce Uje­di­nje­nih na­ro­da, po­zva­na je da odr­ži go­vor pred Op­ćom skup­šti­nom. To­ga da­na na­la­zi­la se u ku­ći Mi­si­onar­ki lju­ba­vi u Wa­shin­g­to­nu. Us­ta­la je po obi­ča­ju u 4.20 sa­ti, mo­li­la, pri­čes­ti­la se, što je či­ni­la sva­ko ju­tro, po­je­la si­ro­maš­ni do­ru­čak, opra­la WC, odvez­la se sta­rim auto­mo­bi­lom u New York. Na­kon što ju je taj­nik Ja­vi­er Pe­rez de Cu­el­lar pred­sta­vio kao naj­moć­ni­ju že­nu svi­je­ta, po­di­je­li­la je pri­sut­ni­ma is­pi­sa­nu Mo­li­tvu za mir sv. Fra­nje Asi­škog, ko­ju je oso­bi­to vo­lje­la – „zbog to­ga što su dje­la lju­ba­vi, dje­la mi­ra“– sa za­mol­bom da je svi za­jed­no, u dvo­ra­ni gdje se stva­ra glo­bal­na svjet­ska po­li­ti­ka, iz­mo­le. Ri­jet­ko kad su svjet­ski moć­ni­ci bi­li dir­nu­ti kao ta­da. Pos­li­je mo­li­tve, u krat­kom go­vo­ru ape­li­ra­la je da u svom sr­cu, taj čas, do­ne­su od­lu­ku o za­bra­ni po­ba­ča­ja u svo­jim zem­lja­ma. I po­no­vi­la ono što je vi­še od dva de­set­lje­ća za­go­va­ra­la i či­ni­la: “Ako net­ko ne­će di­je­te, ne­ka ga da me­ni, ja ga ho­ću.” Od­bi­la je su­dje­lo­va­ti na ban­ke­tu. U dru­gim slič­no ra­skoš­nim pri­go­da­ma tra­ži­la je da joj os­tat­ke hra­ne spa­ki­ra­ju za nje­zi­ne si­ro­ma­he. Za­nim­lji­vo, ni­ka­da je nit­ko ni­je upi­tao što mo­že uči­ni­ti čo­vjek da­nas, u ovak­vo­me svi­je­tu, prem­da je ona, ci­je­lim svo­jim ži­vo­tom to po­ka­zi­va­la i, na ne­ki na­čin, iz­a­zi­va­la. A za sva vre­me­na vri­je­dit će ono što je od­la­ze­ći s do­dje­le No­be­lo­ve na­gra­de po­ru­či­la: “Idi­te ku­ći i vo­li­te svo­ju obi­telj.” Majka Te­re­za umr­la je 5. ruj­na 1997. u Cal­cut­ti, u obi­te­lji svo­jih ses­ta­ra. Po­ko­pa­na je u nji­ho­voj ma­tič­noj ku­ći. Ci­je­li svi­jet tu­go­vao je za njom tje­dan da­na. Is­pra­će­na je s naj­ve­ćim in­dij­skim dr­žav­nim po­čas­ti­ma i na ko­li­ma na ko­ji­ma su vo­zi­li Gan­d­hi­ja i Ne­hrua. Nit­ko ni­je pi­tao što će bi­ti pos­li­je nje s nje­nim Mi­si­onar­ka­ma lju­ba­vi. Jer ona je još za ži­vo­ta os­ta­vi­la ne­dvoj­be­ni tes­ta­ment: “Isus ni­ka­da ne­će na­pus­ti­ti svo­je dje­lo!”

No­vac od No­be­lo­ve na­gra­de, 192.000 do­la­ra, kao i sred­stva pre­dvi­đe­na za ban­ket, na­mi­je­ni­la je naj­si­ro­maš­ni­ji­ma me­đu si­ro­maš­ni­ma

Pr­va fo­to­gra­fi­ja kao lo­rent­ske ses­tre bu­du­će Maj­ke Te­re­ze 1928. go­di­ne Ses­tra Age, brat La­zar i Ag­nes (sje­di) snim­lje­ni u Skop­lju 1924. go­di­ne

Ag­nes pri­je od­la­ska u sa­mos­tan lo­ret­skih ses­ta­ra u Ir­skoj 1928. go­di­ne

Pa­pa Ivan Pa­vao II. di­vio joj se i vo­lio je te je 2003. pro­gla­sio bla­že­nom

Majka Te­re­za sa ses­tra­ma u ku­ći Mi­si­onar­ki lju­ba­vi u Cal­cut­ti

Ku­ću u In­di­ji i mi­si­je po­sje­ti­li su broj­ni svjet­ski ugled­ni­ci, a me­đu nji­ma i princ Char­les Pri­mi­li su je broj­ni svjet­ski dr­žav­ni­ci i do­di­je­li­li na­gra­de i priz­na­nja za rad pa ta­ko i Ro­nald Re­agan

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.