AN­DREJ HAJNŠEK

Net­ko tko ima sve u ži­vo­tu ne­ma pra­ve mo­ti­ve da bu­de šam­pi­on, oni iz skrom­nih rad­nič­kih obi­te­lji ja­če gri­zu

Vecernji list - Hrvatska - - Ljetna Panorama - Kar­lo Le­din­ski kar­lo.le­din­ski@ve­cer­nji.net

Zla­to Sa­re Ko­lak u kop­lju bi­lo je naj­ve­će hr­vat­sko ču­do u Ri­ju, a iza tog us­pje­ha ite­ka­ko sto­ji i slo­ven­ski tre­ner An­drej Hajnšek (40), ko­ji ta­ko­đer ima ja­ko za­nim­lji­vu sport­sku i ži­vot­nu pri­ču. Pri­ču ko­ja je naj­bo­lji ulog u bu­duć­nost, jer sa­svim si­gur­no pred njim i Sa­rom su još mno­gi ve­li­ki us­pje­si. Uos­ta­lom, Sa­ri je tek 21, a nje­mu 40 go­di­na. Hajnšek nas je ugos­tio u Su­ko­ša­nu, gdje s obi­te­lji i pri­ja­te­lji­ma uži­va u zas­lu­že­nom od­mo­ru. Krat­kom, ali slat­kom, gdje mu vri­je­me pro­la­zi u ku­pa­nju, ri­bo­lo­vu, ro­nje­nju, dru­že­nju s obi­te­lji i pri­ja­te­lji­ma. I već na sa­mom početku raz­go­vo­ra iz­ne­na­đe­nje: An­drej Hajnšek ra­di i na od­mo­ru?! – Ulo­vio sam sa­mo šest da­na mo­ra, ia­ko i ov­dje mo­ram ra­di­ti – go­vo­ri nam.

Ali, što mo­ra­te ra­di­ti? Pa ov­dje ne­ma ni ba­ca­li­šta ni Sa­re Ko­lak?

Ja sam u atle­ti­ci vo­lon­ter, ta­ko da imam dru­gi, re­dov­ni po­sao ko­jim se ba­vim. Po­sred­nik sam za stru­ju. Ra­dim u ECE-u, tvrt­ki ko­ja pro­da­je stru­ju i plin. “Tra­der” sam za dnev­ni pro­met, što zna­či da ra­dim prog­no­ze ko­li­ko će­mo stru­je po­tro­ši­ti sva­ki slje­de­ći dan. Sva­ki dan ša­ljem ta­ko­zva­ni voz­ni red po­troš­nje, i to za po­dru­čje ci­je­le Slo­ve­ni­je. Što bo­lje pre­dvi­dim, to je bo­lje za me­ne. Zbog to­ga do­bro prog­no­zi­ram i sport­ske re­zul­ta­te. Ispada da sam kao ba­ba Van­ga, ha-ha. Ra­dim i na od­mo­ru, za sva­ki praz­nik... Ali imam do­go­vor s pos­lo­dav­cem da ne mo­ram uvi­jek bi­ti na rad­nom mjes­tu, već ra­dim odan­de gdje sam tre­nu­tač­no na pri­pre­ma­ma sa svo­jim spor­ta­ši­ca­ma. Na­rav­no, zbog to­ga sam ra­dio svoj po­sao sva­kod­nev­no i na Olim­pij­skim igra­ma u Ri­ju, u stan­ka­ma dok sam pri­pre­mao Sa­ru za zlat­nu me­da­lju. U Bra­zi­lu sam imao i dos­ta pro­ble­ma, jer je in­ter­net­ska ve­za bi­la lo­ša, a uz to sam se i bo­jao da mi ne ukra­du lap­top pa sam ga stal­no no­sio sa so­bom.

Stvo­ri­li ste olim­pij­sku po­bjed­ni­cu, ho­će­te li se sada mo­žda po­sve­ti­ti sa­mo atle­ti­ci?

Strah me na­pus­ti­ti taj po­sao, jer što ako se mo­je ba­ca­či­ce, Sa­ra Ko­lak i Slo­ven­ka Mar­ti­na Ra­tej, oz­li­je­de pa ja os­ta­nem bez pos­la u atle­ti­ci? Tko će se on­da skr­bi­ti o

“Na zad­njem tre­nin­gu Sa­ra je ba­ci­la kop­lje da­le­ko iz­van sva­ke pa­me­ti. Prog­no­zi­rao sam da će u Ri­ju do­bi­ti me­da­lju i re­kao joj da će zlat­na bi­ti Ra­tej. To ju je raz­bjes­ni­lo, ona že­li sa­mo pr­va mjes­ta”

mo­joj obi­te­lji? Za­to gu­ram na dvi­je fron­te, sport­skoj i ener­get­skoj.

Ov­dje u Su­ko­ša­nu oko vas je pot­pu­no mir­no? Ne­ma zna­ti­želj­ni­ka na va­šim vra­ti­ma?

U Hr­vat­skoj me za­sad nit­ko ne pre­poz­na­je, ali sre­tan sam što sam uz Puš­ni­ka i Ke­ka pos­tao naj­o­mi­lje­ni­ji slo­ven­ski tre­ner u Hr­vat­skoj. A to što me ne pre­poz­na­ju ima i svo­jih pred­nos­ti, dra­go mi je zbog to­ga, jer imam svoj mir, po­go­to­vo sada ka­da sam s obi­te­lji.

No, vra­ti­mo se Sa­ri i Rio de Ja­ne­iru. Jes­te li svjes­ni da ste sa Sa­rom osvo­ji­li zlat­nu me­da­lju? Je li taj ne­vje­ro­ja­tan us­pjeh ko­nač­no sjeo u va­šu gla­vu?

Pres­pa­vao sam pu­no no­ći, ali još ni­sam svjes­tan sve­ga. No, si­gu­ran sam da mi se ne­će pre­okre­nu­ti ži­vot, za­jed­no sa Sa­rom os­tat ću na tlu. Mo­žda jav­nost ni­je oče­ki­va­la me­da­lju, ali ja je­sam, ite­ka­ko. Čak sam se na­dao da mo­žda mo­gu ima­ti i dvi­je me­da­lja­ši­ce, Mar­ti­nu Ra­tej i Sa­ru Ko­lak. Bio sam si­gu­ran da Sa­ra mo­že ba­ci­ti 66 me­ta­ra, te da će to bi­ti do­volj­no za me­da­lju. E sad baš zlat­nu, to­me se ipak ni­sam na­dao, jer ja naj­bo­lje znam kroz kak­ve je sve mu­ke Sa­ra pro­la­zi­la pro­tek­lih go­di­nu da­na i bio sam uz nju i ka­da je ima­la te­šku operaciju ra­me­na, zbog če­ga je ču­do bio već i sam od­la­zak u Rio.

Ko­li­ko ve­li­ko ču­do?

Sa­ra je pri­je ne­pu­nih go­di­nu da­na, u lis­to­pa­du, ba­ca­la sa­mo 48 me­ta­ra. Po­čet­kom go­di­ne ba­ci­la je 52 me­tra, a na­kon to­ga na­pre­do­va­la je iz na­tje­ca­nja u na­tje­ca­nje. Pr­vo je iz­bo­ri­la nor­mu od 57 me­ta­ra za EP u Am­s­ter­da­mu. Ta­da sam joj re­kao da ne­će­mo na to­me sta­ti, da ima­mo šan­se na EP-u osvo­ji­ti i me­da­lju, što smo i uči­ni­li osvo­jiv­ši bron­cu. Na­kon nor­me za Rio, ta­ko­đer sam joj re­kao da je ne smi­je za­do­vo­lji­ti sam pla­sman na Olim­pij­ske igre, već da mo­ra te­ži­ti me­da­lji. Uo­či kva­li­fi­ka­ci­ja u Ri­ju ba­ca­la je dva­tri me­tra lo­ši­je od Mar­ti­ne Ra­tej, ali na zad­njem tre­nin­gu ba­ci­la je kop­lje da­le­ko iz­van sva­ke pa­me­ti. Ta­da sam joj prog­no­zi­rao da će us­pje­ti ba­ci­ti 66,13 me­ta­ra u Ri­ju, što će joj bi­ti do­volj­no za sre­bro ili bron­cu. Mis­lio sam da će zlat­na bi­ti Ra­tej i re­kao joj to. To ju je raz­bjes­ni­lo, jer ona ni­ko­me ne priz­na­je da je bo­lji od nje, ha-ha. Že­li sa­mo pr­va mjes­ta.

Ko­li­ko ste vje­ro­va­li u me­da­lju po­ka­zu­je i ona pri­ča o vjež­ba­nju ka­ko stu­pi­ti na pos­to­lje za do­dje­lu me­da­lja. Je li ta pri­ča is­ti­ni­ta?

Na kra­ju zad­njeg tre­nin­ga uzeo sam ne­ku tvr­du pje­nu ko­ja je sli­či­la na pos­to­lje, i re­kao Sa­ri da pet pu­ta stu­pa li­je­vom no­gom, pet pu­ta des­nom, te da na kra­ju na­pra­vi nak­lon. Gle­da me Sa­ra, i pi­ta: “Tre­ne­ru, a zbog če­ga ra­di­mo tak­vu vjež­bu? Kak­ve ovo ve­ze ima s kop­ljem?”. Ta­da sam joj od­go­vo­rio: “To ti je da na­učiš ka­ko do­ći na pos­to­lje, da ne iz­le­tiš s nje­ga kad pri­maš me­da­lju”. A ona mi je rek­la: “Joj, kak­vu bu­da­lu pra­vi­te od me­ne, ja sam mis­li­la da je to ne­ka no­va vjež­ba za kop­lje”. Sat vre­me­na smo se smi­ja­li to­me, ali vi­di­te da sam bio u pra­vu.

Emo­tiv­ni za­gr­ljaj na­kon kva­li­fi­ka­ci­ja i fi­na­la po­ka­zao je da ste Sa­ri i pu­no vi­še od tre­ne­ra.

Sa­ra je mla­da, i na­rav­no da ne smi­jem bi­ti sa­mo stro­gi tre­ner, već joj tre­bam po­ma­ga­ti i u pri­vat­nom ži­vo­tu, rje­ša­va­ti ne­kad i pri­vat­ne pro­ble­me.

Sa­ra je već ne­ko­li­ko pu­ta na­gla­si­la da je po­seb­na, po­ne­kad i svo­je­gla­va, tvr­do­gla­va?

Tak­va su i mo­ja pr­va is­kus­tva s njom. Vi­dio sam je pr­vi put pri­je se­dam go­di­na na pri­pre­ma­ma u Me­du­li­nu, dok se sva­đa­la sa svo­jim biv­šim tre­ne­rom. Po­mis­lio sam: “Ka­ko bih ja ovu ma­lu na­lu­pao da mi ova­ko od­go­va­ra za vri­je­me tre­nin­ga.” Pri­je če­ti­ri-pet go­di­na, Si­ni­ša Er­go­tić pi­tao me bih li že­lio pre­uze­ti Sa­ru, no re­kao sam mu da ne­ma šan­se, na­kon što sam vi­dio ka­ko se po­na­ša pre­ma tre­ne­ru. Priz­na­jem, pr­vi put od­bio sam su­rad­nju s njom. Ta­da ju je umjes­to me­ne pre­uzeo tre­ner Kur­to­vić, ko­ji ima sis­tem: rad, rad, i sa­mo te­žak rad, no ta­ko ga­zi­ti spor­ta­še mo­že­te u Ru­si­ji kad ima­te ti­su­ću ba­ca­ča, ali ne i u Hr­vat­skoj i Slo­ve­ni­ji, gdje ih ima­te pet- šest. No, sud­bi­na je Sa­ru i me­ne ipak spo­ji­la. Pri­je dvi­je go­di­ne, doš­la mi je Ve­ra Be­gić i opet iz­ra­zi­la že­lju da pre­uz­mem Sa­ru. Pri­je to­ga od­bi­jao sam ne­ke do­bre po­nu­de, ali po­nu­da da tre­ni­ram Sa­ru sti­gla je ta­man u ide­al­no vri­je­me. I eto, u ove dvi­je go­di­ne ni­ka­da se ni­smo po­sva­di­li.

Una­toč svoj nje­zi­noj svo­je­gla­vos­ti?

Sa­ra je po­seb­na, a s tak­vi­ma tre- ba zna­ti ra­di­ti. No, ja i tra­žim po­seb­ne, jer sa­mo tak­vi mo­gu bi­ti šam­pi­oni. Oni druk­či­je ra­de, druk­či­je raz­miš­lja­ju. S nji­ma tre­ba zna­ti, pus­ti­ti ih da i ži­ve, da bu­du sret­ni u ži­vo­tu, jer on­da će bi­ti i us­pješ­ni na sport­skom po­lju. Ja joj do­pu­štam je­dan ri­tu­al zbog ko­jeg se tre­ne­ri hva­ta­ju za gla­vu, ali ona to me­ni sto pu­ta vra­ti svo­jom že­ljom i za­la­ga­njem.

Ka­ko je doš­lo do to­ga da ste pos­ta­li i dio Sa­ri­na pri­vat­nog ži­vo­ta? Zbog če­ga ste je pri­mi­li u svo­ju ro­di­telj­sku ku­ću u Ce­lju?

Dok je bi­la u Ce­lju, pla­ća­la je 300 eura sta­na­ri­nu, a uz re­ži­je to je do­se­za­lo i 500 eura. I to za jed­nu ma­lu so­bu sa za­jed­nič­kim WCom i ku­pa­oni­com. To je za­is­ta pu­no nov­ca, pa sam joj pred­lo­žio da sta­nu­je u mo­joj rod­noj ku­ći, kod mo­je maj­ke. Pris­ta­la je i bi­la je ja­ko za­do­volj­na. No sada, na­kon zlata na OI, pre­se­lit će se u vlas­ti­ti stan. Zas­lu­ži­la je. Ona je za­pra­vo vr­lo skrom­na, daj­te joj sa­mo vr­hun­sko kop­lje i njoj je to do­volj­no. Do­la­zi iz nor­mal­ne, vr­lo skrom­ne obi­te­lji, i to mi pu­no po­ma­že u ra­du s njom. Gle­dam čes­to atle­ti­ča­re po svi­je­tu i za­klju­čio sam da net­ko tko je imao sve u ži­vo­tu ne­ma to­li­ko mo­ti­va kao skro­man spor­taš iz rad­nič­ke obi­te­lji. Oni ko­ji ima­ju ide­al­ne uvje­te, ni­ka­da ne pos­ta­nu šam­pi­oni. Da ima­mo vi­še nov­ca, otiš­li bi­smo na pri­pre­me u Juž­no­afrič­ku Re­pu­bli­ku, no i ova­ko ima­mo uvje­te ko­ji­ma smo za­do­volj­ni.

Na­kon što je Sa­ra ba­ci­la 66,18 me­ta­ra za zla­to u Ri­ju, gdje su joj gra­ni­ce, po­čev­ši od to­ga da je vr­lo mla­da, a da ba­ca­či­ce naj­bo­lje re­zul­ta­te pos­ti­žu u kas­ni­jim go­di­na­ma?

Mo­ra još pu­no žga­na­ca po­jes­ti, ali Sa­ra mo­že pos­ta­ti i svjet­ska re­kor­der­ka, pre­ba­ci­ti 72,28 me­ta­ra od Če­hi­nje Špo­ta­ko­ve. Zna­te, ja­ko me na­lju­ti­la Špo­ta­ko­va što je na­kon fi­na­la iz­ja­vi­la da je Sa­ra ma­la i da joj je li­mit 68 me­ta­ra. Mo­žda Sa­ra ni­je to­li­ko vi­so­ka, ali je hra­bra kao nit­ko na svi­je­tu. I za­to će bi­ti re­kor­der­ka! A i naj­sa­vr­še­ni­je ko­ris­ti gor­nji dio ti­je­la pri iz­ba­ča­ju kop­lja. Još ka­da rad no­gu do­ve­de­mo do sa­vr­šens­tva – svjet­ski re­kord bit će ugro­žen. Sto pos­to!

Re­kao bih da va­ša karijera po­ka­zu­je ka­ko je pu­no to­ga u ži­vo­tu i spor­tu stvar sud­bi­ne. Pri­je 27 go­di­na, u osmom raz­re­du os­nov­ne ško­le, i vi ste sa­svim slu­čaj­no kre­nu­li u ba­cač­ke vo­de.

Kao klin­cu, kop­lje mi ni­je bi­lo ni u pri­mis­li­ma. Po­čeo sam sa ski­ja­škim sko­ko­vi­ma, ska­kao sam i na Pla­ni­ci na ska­ka­oni­ci od 60 me­ta­ra. U Ve­le­nju sam pre­sko­čio K-toč­ku na 50-me­tar­skoj ska­ka­oni­ci, a ska­kao sam i na 90-me­tar­skim ska­ka­oni­ca­ma. Do šes­tog raz­re­da tre­ni­rao sam ski­ja­ške sko­ko­ve, a na­kon to­ga akro­bat­sko ski­ja­nje, pa sam bio vra­tar u ho­kej­skom klu­bu iz Ce­lja, a ja­ko do­bro išao mi je i ri­bo­lov. Čak sam bio i ju­gos­la­ven­ski re­pre­zen­ta­ti­vac u ri­bo­lo­vu! No, u osmom raz­re­du os­nov­ne ško­le pr­vi put ba­cao sam kop­lje za ško­lu, i ta­ko se za­lju­bio u taj sport. Za sve je kriv ko­le­ga iz raz­re­da, ko­ji je u ša­li di­gao mo­ju ru­ku ka­da je pro­fe­sor pi­tao tko će ba­ca­ti za ško­lu. Eh, da mi on ta­da ni­je di­gao ru­ku, si­gur­no da­nas ne bih bio tre­ner Sa­ri Ko­lak. Sa 17 go­di­na sam već po­tr­gao sve kos­ti u ra­me­nu, pa sam mo­rao pres­ta­ti ba­ca­ti. Moj je re­kord bio 61 me­tar. Evo, Sa­ra me već nad­ma­ši­la. U tre­ner­ske vo­de kre­nuo sam ka­da je mog tre­ne­ra po­go­di­la kap, pa sam ga mi­je­njao go­di­nu da­na i vo­dio jed­nu ba­cač­ku gru­pu. I od­mah sam imao pu­no us­pje­ha, ne­ki iz mo­je gru­pe pos­ti­gli su slo­ven­ske re­kor­de. No, ka­da se tre­ner opo­ra­vio od bo­les­ti i vra­tio na­trag, rek­li su mi da sam vi­šak u klu­bu u Ce­lju. Sre­ćom, otvo­rio se klub u Šen­tju­ru, i u nje­mu sam do­bio po­sao. On­dje sam stvo­rio i Mar­ti­nu Ra­tej, što mi je otvo­ri­lo broj­na vra­ta, a ta­ko sam na kra­ju pos­tao i tre­ner Sa­ri Ko­lak. Pu­no je bi­lo si­tu­aci­ja ko­je su se mo­gle druk­či­je ras­ples­ti, ali ja ka­žem da sud­bi­na uvi­jek spo­ji one ko­je tre­ba.

Ka­ko ste iz­dr­ža­li pri­ti­ske i pod­cje­nji­va­nje u Slo­ve­ni­ji ka­da bi slo­ven­ska re­kor­der­ka u kop­lju Mar­ti­na Ra­tej za­ka­za­la na naj­ve­ćim na­tje­ca­nji­ma, ia­ko je čes­to bi­la fa­vo­rit­ki­nja za me­da­lje?

Ah, na­učio sam se na to pod­cje­nji­va­nje. Struč­nja­ci s Fa­kul­te­ta za šport go­vo­ri­li su da sve ra­dim na­opa­ko ka­da su do­la­zi­li pro­uča­va­ti mo­je tre­nin­ge. No sada imam olim­pij­sku po­bjed­ni­cu, što je vr­lo do­bro za čo­vje­ka ko­ji sve ra­di na­opa­ko, ha-ha. A imam i tri na­ci­onal­ne re­kor­der­ke, Do­min­gu­ez iz Bra­zi­la, Ra­tej u Slo­ve­ni­ji i Ko­lak u Hr­vat­skoj. I to sve kao atlet­ski vo­lon­ter.

Ka­da sam je pr­vi put vi­dio, sva­đa­la se s tre­ne­rom. Po­mis­lio sam ka­ko bih je na­lu­pao... Sada, na­kon zlata, Sa­ra će se pre­se­li­ti u svoj stan, ali sve što že­li je vr­hun­sko kop­lje

Od­mor u Su­ko­ša­nu Na pla­ži s kće­ri An­drej ka­že da mu je dra­go što ima mir i što ga nit­ko u Hr­vat­skoj ne pre­poz­na­je

Ovo je tek po­če­tak Sa­ra je hra­bra kao nit­ko na svi­je­tu i za­to je ovo tek po­če­tak. Bit će svjet­ska re­kor­der­ka, ka­že nje­zin tre­ner

Po­bjed­nič­ki hi­tac pri­je ko­jeg je Sa­ra vjež­ba­la i stu­pa­nje na pos­to­lje

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.