Ku­ha­nje ‘Elik­si­ra is­ti­ne’ u Mi­nis­tar­stvu unu­tar­njih pos­lo­va uz re­cep­te ko­ji ot­kri­va­ju ka­rak­te­re

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

Ro­ma­nom “Elik­sir is­ti­ne” ko­ji je obja­vio za­gre­bač­ki Pro­fil a ure­di­la Adri­ana Pi­te­ša Velj­ko Bar­bi­eri za­sad je za­klju­čio ro­ma­ne­sk­nu tri­lo­gi­ju za­po­če­tu slav­nim “Epi­ta­fom car­skog gur­ma­na”. “Epi­taf” je ušao u po­vi­jest hr­vat­ske knji­žev­nos­ti ka­da je objav­ljen u Ve­čer­nja­ko­voj bi­bli­ote­ci naj­bo­ljih hr­vat­skih ro­ma­na 20. sto­lje­ća u čak 200.000 pri­mje­ra­ka. U svo­je­vr­s­nom je­dins­tve­nom gur­man­skom proz­nom ni­zu sli­je­dio ga je in­tri­gant­ni ro­man “Rat za pe­ti okus” ko­ji je ušao u uži iz­bor pres­tiž­nog VBZ-ova na­tje­ča­ja za naj­bo­lji neo­bjav­lje­ni ro­man.

Ku­hi­nja kao de­tek­tor la­ži

Uta­ba­nim pu­tem kre­nuo je Bar­bi­eri i s “Elik­si­rom is­ti­ne”, proz­nim dje­lom či­ji je glav­ni lik od­li­čan i ino­va­ti­van ku­har ko­ji ima res­to­ran, ni ma­nje ni vi­še ne­go u Mi­nis­tar­stvu unu­tar­njih pos­lo­va. Po pri­ro­di lo­ka­ci­je, taj res­to­ran priv­la­či po­li­tič­ku i druš­tve­nu eli­tu, stje­ci­šte je utje­caj­nog es­ta­bli­šmen­ta i po­pri­šte broj­nih taj­no­vi­tih raz­go­vo­ra i do­go­vo­ra. Sto­ga ne iz­ne­na­đu­je da do­bro­na­mjer­nog i po­ma­lo na­iv­nog ku­ha­ra taj­na po­li­ci­ja an­ga­ži­ra za špi­ju­ni­ra­nje svo­jih slav­nih i moć­nih gos­ti­ju. Svi­ma je do­bro poz­na­to da je Bar­bi­eri ne sa­mo ama­ter­ski za­ljub­lje­nik ne­go i ve­li­ki pro­fe­si­onal­ni zna­lac svih taj­ni ku­ha­nja. Na­pi­sao je niz na­gra­đe­nih ku­ha­ri­ca, na­po­se onih ko­je se ba­ve me­di­te­ran­skom ku­hi­njom, a sni­mao je i broj­ne kul­tu­ro­lo­ški osvi­je­šte­ne i re­le­vant­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je o ku­ha­nju. Za Bar­bi­eri­ja ku­ha­nje i uži­va­nje u je­lu (i pi­lu) ni­ka­ko ni­su sa­mo za­nat­ske dis­ci­pli­ne ne­go pra­va umjet­nost ko­ja mo­že sta­ja­ti uz bok dru­gim umjet­nos­ti­ma. Upra­vo ta mi­sao je i glav­na vo­di­lja naj­no­vi­jeg Bar­bi­eri­je­va ale­go­rij­skog ro­ma­na. Nje­go­ve naj­bo­lje stra­ni­ce re­zer­vi­ra­ne su za ma­što­vi­te i sa­mo­svoj­ne re­cep­te ko­ji slu­že maj­sto­ru ku­ha­ru za ra­zot­kri­va­nje ljud­skih ka­rak­te­ra umjes­to, me­ta­fo­rič­ki re­če­no, de­tek­to­ra la­ži. Uz po­moć sljub­lji­va­nja raz­no­raz­nih, pa čak i an­ta­go­ni­zi­ra­nih na­mir­ni­ca ku­har iz po­li­cij­skog Mi­nis­tar­stva ma­mi svo­je gos­te na is­po­vjed­ne ti­ra­de ko­je on­da dje­lo­mič­no ot­kri­va taj­noj služ­bi, a dje­lo­mič­no za­pi­su­je u svo­je taj­ne spi­se u for­mi ek­s­klu­ziv­nog dnev­ni­ka. Ne­ma sum­nje da je autor u ovu knji­gu ut­kao i vlas­ti­ta, dak­le auto­bi­ograf­ska ku­har­ska is­kus­tva, jer je pro­tek­lih de­set­lje­ća vje­ro­jat­no bio u po­zi­ci­ji da mu se na­kon bi­ra­nih je­la i na­pi­ta­ka VIP gos­ti, slav­ni pri­ja­te­lji i važ­ni znan­ci uz ča­ši­cu vi­ška po­vje­ra­va­ju bez uobi­ča­je­nih mje­ra opre­za. Do­bra hra­na ite­ka­ko ras­krav­lju­je ljud­sku pod­svi­jest i ota­pa led ko­ji se s go­di­na­ma na­go­mi­la­va oko ljud­skih du­ša. No, ne­ka se Bar­bi­eri­je­vi jel­ci ne bo­je. Bar­bi­eri ni­je na­pi­sao ro­man s klju­čem, niti mu je to bi­la na­mje­ra, ali je na­pi­sao kri­ti­ku to­ta­li­tar­nog druš­tva ko­je pod krin­kom de­mo­kra­ci­je stro­go kon­tro­li­ra ne sa­mo svo­je po­da­ni­ke ne­go i svo­je po­li­tič­ke pr­va­ke, što je za de­mo­kra­ci­ju po­ne­kad i po­gub­ni­je. Šte­ta što i u ovaj ro­man Bar­bi­eri ni­je ut­kao vi­še ne­iz­vjes­nih, go­to­vo tri­ler­skih ele­me­na­ta kak­vih je bi­lo u “Ra­tu za pe­ti okus”. No, i pit­ki “Elik­sir is­ti­ne” za­vr­ša­va puč­kom re­vo­lu­ci­jom, po­bu­nom po­tla­če­nih pro­tiv svo­jih gos­po­dar­skih, a on­da i ide­olo­ških tla­či­te­lja, nad čim bi se po­li­tič­ka eli­ta ko­ja naj­češ­će i kon­zu­mi­ra je­la naj­slav­ni­jih che­fo­va (sje­ti­te se sa­mo ne­dav­ne afe­re oko enor­m­ne pla­će po­seb­nog ku­ha­ra ne baš us­pješ­nog ak­tu­al­nog fran­cu­skog pred­sjed­ni­ka) tre­ba­la do­bro za­mis­li­ti.

Au­to­des­truk­tiv­ne bod­lje

Ima u “Elik­si­ru is­ti­ne” i auto­ro­vih po­ma­lo iz­ne­na­đu­ju­ćih auto­des­truk­tiv­nih bod­lji. On je maj­stor i pro­ze i ku­ha­nja ko­ji otvo­re­no pre­is­pi­tu­je i se­be i svoj ži­vot, vlas­ti­te do­me­te i ci­lje­ve, prin­ci­pe i ma­šta­nja. I kao da se is­kup­lji­vač­ki, čak s odre­đe­nom do­zom kriv­nje, pi­ta: Bo­že moj, pa ko­me sam ja to ci­je­li ži­vot ku­hao? Ili, još po­raz­ni­je: Bo­že moj, pa ko­me sam ja to ci­je­li ži­vot pi­sao? Sto­ga “Elik­sir is­ti­ne” i jest vr­sta li­te­rar­nog obra­ču­na auto­ra sa sa­mim so­bom. Meč u ko­jem pi­sac na kra­ju ba­la­de no­ka­uti­ra ku­ha­ra ili obrat­no. Ni­je bit­no tko ko­ga. Ne­go ko­jim in­ten­zi­te­tom.

Velj­ko Bar­bi­eri “Elik­sir is­ti­ne”, Pro­fil, ured­ni­ca Adri­ana Pi­te­ša, 89 ku­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.